Povodom

Da li će izborom novog guvernera doći i do promena u politici Narodne banke Srbije

  

Dželat u domu za vešanje

 

Predlog izmena zakona o Narodnoj banci Srbije izazvao je burna reagovanja poslaničkih grupa koje su u ranijem sazivu postavile Dejana Šoškića za prvog čoveka centralne banke. Govornici su proricali novoj vlasti da će je satrti međunarodna zajednica, zbog Šoškićeve smene, jer će, navodno, biti izgubljena nezavisnost ove institucije. Koja je uloga guvernera u državama koje su u tranziciji, i kome on i kojim interesima služi, opisali su, još 2003. godine profesori Dragomir Sundać iz Rijeke i Tatjana Nikolovska iz Skoplja, u svom naučnom radu "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji", koji je, u nastavcima, Tabloid objavio još 2008. godine. Radi boljeg sagledavanja žala za guvernerom Šoškićem, podsećamo se šta su dvoje profesora predvideli šta će se desiti zemlja u tranziciji, sa guvernerom poput Šoškića i njegovih prethodnika.

 

Priredila: Mersiha Hadžić

 

(Delovi iz Tabloidovog feljtona "Ekonomski slom zemalja u tranziciji" koji su objavljeni u brojevima 149 - 151. Celokupan feljton nalazi se u arhivi internet izdanja, prim. red.)

 

Devizni kurs predstavlja najfiniji instrument neokolonijalizma. Slikovito rečeno, riba koja će progutati udicu u rukama je ribara, a on odlučuje kada će je uloviti.  U periodu tranzicije mnoge ekonomije pretvorile su se u velike svetske dužnike mereno kroz bruto nacionalni budžet: Mađarska 73 odsto, Makedonija 43 odsto, Hrvatska 44-35 odsto (zavisno od metode), Češka 37 odsto, Poljska 36 odsto...  Paradoks deviznog kursa je najslabija tačka programa koji pledira na stabilizaciju država u tranziciji i predstavlja tačku destrukcije čitavog sistema. Zašto je to tako?

 Strana valuta je dopingovana visokom produktivnošću rada u uslovima visoke tehnologije i zapravo je nerealna u odnosu na paritete kupovne snage domaće valute, koja postaje glavni faktor diskriminacije konkurencije domaćem proizvođaču. Očigledno da domaći proizvođač nije u mogućnosti da proizvodi u uslovima niske produktivnosti rada.

Velike količine rada razmenjuju za male količine stranog rada, a sve uz pomoć veštački proizvedenog domaćeg deviznog kursa. Svetska cena, kao ravnoteža cena u ekonomiji, vrlo brzo domaću inflaciju svodi na nivo strane inflacije, ali pod uslovima teško plaćene stabilnosti. Domaći proizvođači formiraju administrativnu cenu preko deviznog kursa nezavisno od stvarne produktivnosti rada. Tako nastaje potrošačka inflacija kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema.

Precenjeni devizni kurs domaće valute država u tranziciji inicira lanac retrogradnih procesa: ekspanziju uvoza, porast neproizvodne potrošnje, dezinvestiranje, nestanak razvoja, sužavanje obima proizvodnje, pad proizvodne sposobnosti, porast zaduženosti države, neokolonijalističku zavisnost, kriminalizaciju društva... 

Očigledno je da se preko međunarodnih finansijskih institucija (koje su softver) povećava ekonomska zavisnost država u tranziciji. I upravo se nameće zaključak da je virtuelna stabilnost u suštini treniranje dužničke izdržljivosti tranzicionih zemalja.

Granice eksperimenta (stabilnosti) zapravo zavise o blagonaklonosti finansijskih institucija. Devizni kurs, tako korišćen, ignoriše najbanalniju ekonomsku zakonitost: ako država želi da uvozi, ona mora i da izvozi kako bi održala ravnotežu uvozno-izvoznog trenda. Svako zaduženje preko uvoza u funkciji je dopunske akumulacije.

Konvertibilnost finansijskih transakcija u ekonomijama država u tranziciji argumentuje se akutnom glađu za investicijama u uslovima narušenog kredibiliteta domaćeg finansijskog sektora.

U tom kontekstu, mogućnost oživljavanja investicionog ciklusa direktno se vezuje za priliv neto kapitala iz inostranstva. Tako se finansijska liberalizacija može pojaviti kao finansijska bomba stabilizacijskih programa, koja ekonomije zemalja u tranziciji može da sruši preko noći, uzrokujući duboku finansijsku krizu. Iskustvo Japana i južnoazijskih država pokazuje da u savremenom svetu otpornost na finansijsku krizu nemaju ni najrazvijenije zemlje sveta.

Postoji mišljenje da se začuđujući rast ekonomija "azijskih tigrova" vrlo brzo može pretvoriti u duboku recesiju bez predvidivih razmera. Zato i ne iznenađuje da već godinama ekonomski eksperti upozoravaju na opasnosti koje nosi finansijska liberalizacija za krhke ekonomije u tranziciji. U kontekstu ovih opomena neshvatljivo je ponašanje vlada država u tranziciji.

One ne razmišljaju o mehanizmu za zaštitu ekonomije od priliva kratkoročnog finansijskog kapitala koji može da prouzrokuje finansijsku krizu. Da bi ironija bila veća, ekonomije zemalja u tranziciji ohrabruje mogućnost ulaska inostranog kapitala, jer veruju da je to jedina mogućnost izlaska iz krize.

Međutim, ne vide da kratkoročni priliv kapitala može da izazove finansijsku krizu jer su same tranzicijske ekonomije za to stvorile uslove: visoke kamatne stope na domaćem tržištu kapitala, poboljšanje likvidnosti domaćih banaka pogoršanjem plasmana inostranih plasmana, dugoročno domaća kreditna ulaganja u neproizvodni sektor, priliv špekulativnog kratkoročnog kapitala čime se stimuliše uvoz, rast trgovinskog deficita i povećanje unutrašnje zaduženosti...

 Tako verovanje u priče da priliv stranog kapitala preko noći može da napravi ekonomsko čudo uz poznavanje globalnih finansijskih trendova, dobija sablasni prizvuk. I pored toga, mnogi političari u državama tranzicije, da bi održali svoju izbornu bazu, koristili su se a i sada se koriste političkim floskulama i seju iluzije o razvoju i blagostanju i da samo još neko malo smeta pa da se krene u to blagostanje pomoću stranog kapitala. Oni uvoz kapitala, pa i onog kratkoročnog špekulativnog, prikazuju kao mistično sredstvo za rast izvoza, novu tehnologiju, novu zaposlenost...

 Iako većina ekspertskih analiza pokazuje da se dešava upravo suprotno: rast zaduženosti, nezaposlenost, socijalno raslojavanje, isisavanje kapitala iz države domaćina...

 Najveće svetske korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena, prikazuju gubitak u svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama u kojima posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina na kupovinu stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, te tako povećavaju njenu zaduženost u razvijenim državama (slučaj US Steell-a i Philip Moris-a u Srbiji, prim red.)

 

Šta je mit a šta realnost

 

Kada je u pitanju mit, stvorena je slika da je ekonomski uspeh reforme država u tranziciji direktno povezan sa implementacijom neoklasičnog modela slobodnog tržišta.

No, realnost je nešto drugo. Osnovni uspeh tranzicije očekivao se preko afirmacije tržišne privrede. Međutim, u svim tranzicijskim ekonomijama manifestovala se tendencija nemogućnosti konstituisanja tržišnih odnosa. Takvo stanje proizašlo je iz dva izvora: destruktivne uloge međunarodnog tržišta i pogrešnog formiranja cena isključivo na bazi deviznog kursa.

Sve počinje (ali samo počinje) iz kidanja ekonomsko zakonitih veza između bankarskog sistema i realne privrede. Neefikasna ponuda novca koja ima svoju logičnu pozadinu u održavanju skupog cilja (devizni kurs) vrši destrukciju na unutrašnjem tržištu podgrevajući razvoj netržišnih aktivnosti (kompenzacije), kao i stimulišući razvoj sivog i crnog tržišta.

Destrukcija domaćeg tržišta ima svoje zaleđe u stabilnom globalnom tržištu i u tom kontekstu je jasan trend supstitucije domaće valute sa stranom. Tako metamorfoza tržišne privrede u država u tranziciji dobija kolonijalnu formu trgovine između grada (centra) i sela (periferije) u okviru zajedničke nadležnosti - program MMF-a. Tržište trancizijske ekonomije ne razvija se nego se funkcionalno orijentiše kao potrošač robe i kapitala razvijenih država sveta.

Mit je slika da je privatizacija uslov za ekonomsku efikasnost privrednih subjekata u tržišnim uslovima. Realnost je nešto drugo.

U okviru navedenog programa pitanje vlasništva postaje jedno od sporednih pitanja. Važno je stanje ekonomije koja propada u kontekstu "eksperimentalnih hipoteza". To je zato što je pozicija ekonomskog subjekta unapred određena bez obzira na njegov vlasnički status.

Neefikasno makroekonomsko okruženje koje afirmiše scenarija gubitka i uspostavljanja statusa ekonomskog subjekta kao prezaduženog neće se izmeniti promenom vlasničke strukture.

Monetarni fenomen neokolonijalizma

Posmatrano mitski, stabilizacija cena je osnovni preduslov za "tejk of". Ekonomija sa stabilnim cenama je spremna za otvaranje investicionog ciklusa i ostvarenje ekonomskog rasta. No, u realnosti stabilizacija cena je samo jedan od vrlo kvalitetnih instrumenata i preduslova za početak investicionog ciklusa. Međutim, to je samo jedan od mnogobrojnih kvalitetnih uslova investiranja.

Priča o privrednom razvoju na bazi jednog modela umesto diverzifikovanog mehanizma makroekonomskog instrumentarijuma upravljanja privredom u državama tranzicije i uslovima globalizacije, najvulgarnija je ekonomska fikcija današnjice. Jedan od mitova je i taj da liberalizacija tranzicijskih ekonomija otvara put njihovoj integraciji ka globalnom svetskom procesu (globalizacija).

Realno, liberalizacija zasnovana na programskoj orijentaciji međunarodnih finansijskih institucija uz pokroviteljstvo MMF-a predstavlja osnovu neokolonijalističke podele sveta na centar i periferiju. Tranzicijske ekonomije pretvaraju se u regionalnu ekonomsku periferiju. U uslovima savremenih ekonomskih zakonitosti politika inflacijskog sidra pomoću deviznog kursa postaje najfiniji instrument marginalizacije država u tranziciji.

Monetarna strategija sa strateškim ciljem - održavanje jake nacionalne valute - uništava autohtonu razvojnu strategiju država u tranziciji. Ona zatvara razvojnu perspektivu i vodi u destrukciju, način proizvodnje kroz ekonomsku asimilaciju. Liberalizacija tako postaje sinonim otvorene trke ka dnu, pri čemu će plata i socijalni uslovi u zemlji padati do dramatičnih razmera.

Provokacije preko guvernera centralnih banaka

Da cinizam bude još veći, patogena struktura uvozne potrošnje dobija svoju podršku preko kredita MMF-a i Svetske banke, kao i posebnih aranžmana preko kojih se sprovodi finansijska i strukturna rekonstrukcija privrede i banaka. Gotovo neznatan iznos ovih kredita upotrebljava se za razvoj, dok je najveći deo kredita u funkciji saniranja dubioza u bilansu tekućih transakcija.

Tako zakonite provokacije prema potrošnji jeftinog novca (deviza) preko uvozne ekspanzije dobijaju doping kroz intervenciju narodne banke. Istovremeno, narodna banka iz deviznih rezervi interveniše da bi održala fiksni kurs!

Naravno da onda iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima narodnih banaka država u tranziciji, te ih svetski monetarni sistem ohrabruje u sve većem prelivanju bogatstva bogatim, a siromaštva siromašnim.

Žrtvovanje

Najveći svetski eksperti su upozoravali da izlaženje na svetsko tržište bez prethodno utvrđenih vlastitih komparativnih prednosti predstavlja diktat razvijenih nad nerazvijenim. Ukoliko bi se upotrebio ekonomski rezon u modeliranju strategije liberalizacije, onda se nameće zaključak da se delom evropske i svetske privrede ne postaje ukidanjem ekonomskih barijera, već putem politike etapnog prilagođavanja ekonomskom okruženju i svetskoj konkurenciji.

Kako je privreda država u tranziciji dugo bila zatvorena, ukidanje carinskih i drugih zaštita znači žrtvovanje država u tranziciji na oltaru svetskih cena. Neodmerena liberalizacija država u tranziciji pri nerealnom deviznom kursu metoda je kapitulacije domaće privrede pred produktivnijom svetskom ekonomijom

Kulturni model kao smetnja

Mit je i objašnjenje da neuspeh ekonomskih reformi u zemljama tranzicije dolazi zbog socijalno patoloških razloga, jer je u tim državama ponašanje određeno sklonostima ka: korupciji, kriminalu i kleptokratiji, kao deo "kulturnog modela" bivših socijalističkih društava.

Realnost je da je problem u konfuziji razumevanja normalnog toka procesa, kao i uzročno-posledičnoj povezanosti ekonomskih i socijalnih pojava. Socijalno ponašanje društva čini jedinstven entitet sa ekonomskim uslovima. Nasleđeni "kulturni model" iz bivšeg sistema trpi značajne transformacije pod uticajem radikalnih primena u sistemu. Radikalne promene ekonomskog sistema posledica su monetarnog koncepta ekonomske politike (zar se ljudi sa Zapada ne ponašaju kao oni sa Istoka kada žive i rade u zemljama tranzicije).

Neadekvatne cene razvojnih resursa: kapitala, investicija, imovine zemlje, rada i sl. ruše profesionalni kodeks i etiku ponašanja u ekonomiji.

Vrednosti sistema jedne države sa razvojnom strategijom temelji se na činjenici koja se ogleda u tome da čovek može da preživi i dobro živi samo ako: radi, proizvodi u otvorenom međunarodnom okruženju, izvozi robu i usluge da bi osigurao resurse za finansiranje uvoza dobara koja njegova država ne proizvodi. Na tim temeljima gradi se strategija angažovanja vlastitih razvojnih potencijala. Razvija se osećaj ekonomije i poslovne etike zasnovan na intenzitetu i produktivnosti rada kao osnove napretka ekonomije. Takva orijentacija ima svoju sistemsku osnovu koja dolazi putem signala - cena na svetskom tržištu. U slučaju kada su cene takve da ne štite vlastite resurse i da tržište ne vrednuje produktivnost, inventivnost i kreativnost, već ih dovodi u diskriminisanu poziciju, rad gubi značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Takvo stanje postaje osnova gušenja ekonomskih i etičkih principa, a društvo se degeneriše u pravcu špekulativnog bogaćenja i u negovanju potrošnje bez razmišljanja o radu.

Akumulirano bogatstvo u navedenim uslovima troši sa na neproduktivan i iracionalan način ili se iznosi izvan granica jer je investiranje u domaću privredu "igra sa gubitkom".

Druga strana te moralne dekadencije je sloj stanovništva koji je po sili pogrešne ekonomske politike izbačen iz proizvodnog pogona i stavljen u poziciju egzistencijalne borbe. Tako sistem u ekonomskom propadanju dobija "kulturni model ponašanja" koji sve više razvija socijalne tenzije i koje postaju izvorište moralne dekadencije.

 

 

Lažni gubitaši

 

Najveće svetske korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena, prikazuju gubitak u svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama u kojima posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina na kupovinu stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, te tako povećavaju njenu zaduženost u razvijenim državama (slučaj US Steell-a i Philip Moris-a u Srbiji, prim red.)

 

 

Đelićev učitelj, svetski mučitelj

 

Glavni zagovornik brzih ekonomskih reformi, Džefri Saks, svoju teoriju lansirao je nakon zaustavljanja bolivijske inflacije od 25.000 odsto. Nakon toga Saks je lekciju držao latinoameričkim državama, a devedesetih godina prošlog veka preselio se u tranzicijski deo Evrope, gde je savetovao vlade nacionalnih ekonomija o "stabilizacijskoj formuli" u zemljama tranzicije. To je dovelo do toga da tranzicijski "mudraci" (političari) u stvari nisu imali šta da misle (jedan od tih Saksovih mudraca u Srbiji je i Božidar Đelić, prim. red.)

 

 

Kad bi Amerika poslovala sa MMF-om

 

Politika MMF-a može se ilustrovati jednim primerom iz Sjedinjenih Država. Na primer, 2000. godine SAD su imale veliki deficit tekućeg računa (tekući račun predstavlja spoljnu trgovinu plus druge neinvesticijske međunarodne transakcije), koji je iznosio 4,5 odsto, a bio je ravan onom što je Brazil imao 1997. godine kada je MMF predložio mere štednje u Brazilu, kao uslov za davanje zajma.

Da su Sjedinjene Države klijent MMF-a, rešile bi trgovinski deficit na sledeći način: Nacionalna banka SAD bi podigla kamatne stope na nultu visinu kako bi bacila ekonomiju u recesiju. Američka ekonomija bi se smanjila, dok bi zajmovi za stambenu izgradnju i druge velike kupovine naglo padali, ljudima bi se davali otkazi, a investicijsko poslovanje redukovalo. Potrošnja bi naglo opala, a isto bi bilo i sa kupovinom uvoza, pa bi se trgovinski balans Sjedinjenih Država popravio.

  

 

 

Iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima narodnih banaka država u tranziciji, te ih svetski monetarni sistem ohrabruje u prelivanju bogatstva bogatim, a siromaštva siromašnim.