Amerika

Bela kuća daje milijarde dolara za špijuniranje svojih građana

 

Nadgledano društvo

 

Tokom osamdesetih godina prošlog veka u Americi je bio popularan Jakov Smirnof, komičar ruskog porekla, a jedan od njegovih viceva bio je i taj da "u Sovjetskom Savezu TV gleda vas!" Vremena su se promenila i sada u Sjedinjenim Državama vlada špijunira svoje građane na svaki mogući način, a uskoro će možda to da bude ne samo TV već i mašina za veš, frižider i pegla… Nadgledanje generalne populacije već se odavno vrši preko mobilnih telefona, a i registarskih tablica. Sva elektronska pošta i svaki komentar na Fejsbuku pomno prate algoritmi programa za špijunažu. Osim kršenja ljudskih prava na privatnost i Ustava države, problem je u tome što je moguće da to špijuniranje nikome nije od koristi. O ovom fenomenu piše Milan Balinda urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

Prošlog meseca jedan umno poremećeni "Džoker", kose ofarbane u narandžasto ušao je do zuba naoružan u bioskopsku salu i ubio tuce gledaoca ranivši više desetina. U nedelju, 5. avgusta, u jednom hramu Sika u Milvokiju domaći terorista ubio je šestoro pre nego što ga je policija upucala. Ubica je bio belac, rasista i poznat policiji. To što su ga pratili, snimali i pravili njegov dosije ništa nije pomoglo. Sva špijuniranja američkih bezbednosnih agencija, pri kojima se grubo krše prava građana, što Amerike što ostatka sveta, ne služe skoro ničemu. Ničemu korisnom u ovom vremenu osim što se radi o velikom novcu, o jednoj industriji gde će se  neki dobro udomiti. Prema podacima od pre dve godina celokupni američki budžet za špijuniranje iznosio je preko 80 milijardi dolara, a od toga čitavih 27 milijardi koristila je vojska, najverovatnije najveći deo za satelite.

Ta pomama špijunskih impulsa na međunarodnoj sceni dostigla je svoj limit jula meseca 2009. godine kada je, a podaci su objavljeni sledeće godine, državna sekretarka Hilari Klinton naredila američkim diplomatima da špijuniraju funkcionere Ujedinjenih Nacija. Ta naredba zamaglila je razliku između diplomatije i špijuniranja i direktno se sukobila sa konvencijom UN iz 1946. godine o privilegijama i imunitetu institucije Ujedinjenih Nacija. Klintonka je zahtevala da se funkcionerima provaljuje u elektronsku poštu i da im se, takođe, skupe biometrički podaci. To bi bili otisci prstiju i snimci rožnjače, na primer. Na meti je bio i generalni sekretar Ban Ki Mun. Bilo je zahteva da Klintonka podnese ostavku, ali se ništa nije dogodilo.

   Interesantno je što ostatku sveta o Sjedinjenim Državama sve informacije stižu iz same Amerike. Sve što znamo o SAD, bilo da je to dobro ili loše, servira nam se odande. Nisu ni strani agenti ni strani novinari koji upozoravaju svet o tome šta se događa u Americi - sve to obelodanjuju sami Amerikanci. Ne da bi pokazali ili upozorili nas, već iz svojih ličnih potreba da budu informisani. Dakle, ako vlada u Americi prisluškuje telefonske razgovore svojih građana, onda će to saznati, pre ili kasnije, svi Amerikanci i te će tvrdnje biti dokumentovane sa dovoljno dokaza da vlasti retko istraju u negiranju činjenica. Osim što se sve na kraju sazna postoji još jedan faktor - otpor. Taj otpor prema izvesnim merama vlasti može da se odvija u Kongresu, u medijima, u akcijama nevladinih organizacija, advokatskim kancelarijama a taj otpor pružaju samostalno i privatni građani.

   Amerikanci znaju, ne svi naravno, da se sloboda brani svakog dana i najveći problem je što vlasti uvek krenu prve u ograničavanje prava građana, a otpor mora za njima da kaska. Jedan od najprepoznatljivijih udruženja za zaštitu građanskih prava je Američki savez građanskih sloboda (ACLU) koja ne samo da dnevno prati da li se krše građanska prava već i postiže znatne uspehe u njihovoj odbrani. ACLU redovno obaveštava građanstvo o tekućim akcijama i poziva, preko oglasa i elektronskom poštom, Amerikance da učestvuju u tim akcijama, bilo tako što šalju poruke svojim kongresmenima i senatorima, bilo tako što se pridružuju sudskoj tužbi protiv nezakonitih poteza vlasti. Prvog dana avgusta ACLU je krenula u pohod protiv namere Nacionalnog kontraobaveštajnog centra (NCTC) da formira ogromnu bazu podataka u kome bi bili svi privatni podaci o američkim građanima.

   U toj bazi podataka nalazili bi se svi, a ne samo "mogućni teroristi". Vlasti ionako sastavljaju baze podataka u kojima se nalaze, na primer, podaci o zdravstvenim uslugama, dozvole za posedovanje oružja, licence za obavljanje biznisa, podaci o socijalnoj pomoći, lista registrovanih glasača, podaci o zaposlenju… Kada bi se svi ti podaci skupili na jednom mestu, u jednoj bazi podataka kroz koju bi moglo potražiti bilo koji podatak o bilo kome, onda niko više ne bi imao pravo na privatnost. Prethodno je bilo zabranjeno prikupljati podatke o bilo kome koji nije pod sumnjom da bi mogao da bude terorista. Ukoliko je NCTC i tražio neke podatke u federalnim bazama podataka, bili su obavezni da, u slučajevima nevinih građana, te podatke obrišu u roku od 180 dana. Po novim pravilima taj rok se produžio na pet godina.

   Sa svoje strane Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) negirala je da ta agencija poseduje iscrpne dosijee svih američkih građana. Podaci o dosijeima nedavno su izneli tri bivša službenika te agencije. Direktor NSA general Kejt Aleksander, upitan da li je tačno da imaju dosijee svih građana, kategorički je tako nešto negirao. Njegov odgovor provocirao je bivšeg tehničkog direktora te agencije, Vilijema Binija, koji je ponovio da NSA prikuplja elektronske podatke do kojih može da dođe i da kompjuterski programi sve to sortiraju u bazu podataka. Bini i njegove kolege tvrde da postoje tajni delovi inicijative Obamine administracije pod imenom Veliki podaci gde bi se skupili svi podaci o građanima da bi uz upotrebu algoritama mogli biti otkriveni mogući teroristi. Na pitanje upućeno NSA koliko Amerikanaca špijunira, agencija je uvek izbegavala da odgovori. To je možda zbog tvrdnje da NSA špijunira manje-više svakog ko ima mobilni telefon.

   NSA takođe tvrdi da nije tačno da se u državi Juta gradi centar za obradu podataka o američkim građanima u vrednosti od dve milijarde dolara. Neki tvrde da će taj centar biti završen do septembra 2013. godine. Takvu količinu podataka koju bi taj centar obrađivao samo će biti u stanju da čita neki kompjuterski program i da ih obrađuje uz pomoć algoritama. Koliko će to biti korisno veliko je pitanje. Inače, FBI poseduje dosijee o mnogim poznatim, polupoznatim, a i nepoznatim, ličnostima. Te podatke daje na uvid vlastima kad one, na primer, hoće nekoga da zaposle. Tako su u svojstvu savetnika zaposlili, uz simboličnu platu, osnivača Ejpl kompjutera Stiva Džobsa. FBI je imao podatke da je Džobs pušio marihuanu, koristio LSD i imao tendenciju da "iskrivi realnost"  i "zavrne istinu". Ipak je dobio posao.

Ideje da bi takve baze podataka uopšte bile upotrebljive je sasvim suludo. Zašto bi neko čeprkao kroz 300 miliona fascikli, ako bi taj broj, uz dobru špijunsku praksu, mogao drastično da se suzi. Postoje dva objašnjena - ili se stvara baza za budućnost koja bi odgovarala naučnofantastičnim filmovima, ili se muzu državne pare koje naravno stižu od poreza. Ipak će biti da se radi o novcu gde Država, kako se to već praktikovalo i do sada, ulaže novac građanstva da bi oformila novu industriju koja će s vremenom preći kompletno u privatno vlasništvo. Internet bi bio jedan od tih industrija.

Industrija bespilotnih letilica bi bila drugi primer. Kongres je prošlog februara bez velike buke izglasao zakon koji bi omogućio Federalnoj Administraciji Avijacije (FAA) da mnogo lakše dozvoli vlastima da američkim nebom lete na hiljade špijunskih bespilotnih letilica, dronova. Procenjuje se da će do 2020, ukoliko sve ide po planu, nad Amerikom zujati nekih 30.000 dronova, mnogi od njih u komercijalne svrhe. Te letilice se već nekoliko godina koriste za kontrolu američkih granica, kao i za nadgledanja velikih požara ili poplava. Te letilice, nesumnjivo, mogu da vrše i koristan posao ali pobornici privatnosti glasno ukazuju na činjenicu da niko neće imati privatnost čak ni u svom dvorištu. Građane će iz vazduha moći da nadgledaju ne samo državne agencije nego i paparaci, čudaci koji hoće da špijuniraju druge, kompanije za nekretnine na primer. Druga je priča što se Amerika kreće u smeru nadgledanog društva.

Bespilotne letilice su idealna platforma za hakovanje bežične komunikacije. Te špijunske letelice dolaze sa Linuks operativnim sistemom i rečnicima koji pomažu da se razbiju šifre. Potom, Njujorška policija (NYPD) iz dronova može da koristi senzore koji otkrivaju da li neko ispod odeće nosi oružje. To govorimo sa visine kojom leti neki dron. Potom tu su i programi koji mogu da prepoznaju lica na koja je uperena video-kamera. Takođe može da se koristi i tehnologija kojom je moguće videti iza zidova. Mada ta tehnologija, koliko je javnosti za sada poznato, još nije usavršena poznavaoci tvrde da može da jasno vidi osobu koja se nalazi deset metara iza zida. U takvim slučajevima četvrti amandman američko Ustava bi bio narušen jer je potraga izvršena bez sudskog naloga. To bi bio samo jedan deo tehnologije špijuniranja koja može da se koristi iz bespilotnih letilica. Šta se sprema za budućnost ostaje da se vidi. Ili nagađa.

   Video kamere po ulicama američkih gradova i drumova jesu pomogle u suzbijanju kriminala, ali se tu pre svega radi o vlasti koja hoće da se stekne utisak da oni nešto korisno rade protiv kriminala i terorizma. U suštini ono što su stvorili je samo iluzija o sigurnosti, a to svako malo-malo potvrđuju masovna ubistva koja vlasti nisu ni naslutile da će se dogoditi a kamoli da su bili u mogućnosti da ih spreče. ACLU se povodom toga pita da li "hoćemo društvo u kome nevine osobe ne mogu da šetaju ulicama bez da ih se smatra potencionalnim kriminalcima?"

   Tokom prošle godine federalci su od kompanija mobilnih telefona zahtevali informacije o pretplatnicima više od 1,3 miliona puta. Po tvrđenju Njujork tajmsa broj ljudi čiji su podaci o upotrebi mobilnih telefona prosleđeni autoritetima mogao bi da bude i veći jer su u jedan zahtev često uključeni više korisnika. U tim informacijama nema sadržaj konverzacije, ali ima svih ostalih podataka a pre svega geografska lokacija mobilnog telefona. Američkom Kongresu je podnet propis koji bi trebalo uvede restrikciju podataka koje su mobilne kompanije dužne da pruže. Po tom propisu federalci mogu da zahtevaju podatke bez sudskom naloga samo u "hitnim slučajevima". Odnosno, "kad postoji neposredna opasnost smrti ili ozbiljnije telesne povrede neke osobe. Konspirativne aktivnosti preteće po državne interese nacionalne sigurnosti ili konspiratorne aktivnosti karakteristične za organizovani kriminal".

   Kogod koristi Fejsbuk, Tviter, Ju tjub, Krejglist ili bilo koji drugi popularni socijalni sajt, SAD ga posmatra. Posmatraju ga iz raznih mesta. Posmatra ga Ministarstvo pravde, Ministarstvo poreza, Direkcija nacionalne informativne službe, Ministarstvo odbrane, Federalni biro za istraživanje, Ministarstvo nacionalne bezbednosti… Svaka od ovih ministarstava (departamenta) razvilo je svoj program za praćenje opasnih poruka na internetu. Ministarstvo nacionalne bezbednosti (Department of Homeland Security) procenilo je da postoje 380 reči koje bi trebalo pratiti. Te su reči podeljene u devet kategorija. Uključeni su nazivi svih bezbednosnih američkih agencija, uz to Ujedinjene Nacije, Crveni krst, CIA… Dalje se prate reči kao ubistvo, prljava bomba, smrt, nuklearno, goreti, ebola, poljoprivreda, marihuana, uragan, granica, heroin, uragan, pirati, haker, Kina, samoubistveni napad…

   E sad, ako bi neko na Fejsbuku napisao, na primer, "marihuana" i "uragan" to bi već privuklo pažnju MDB. Predivno! Da li oni očekuju da će teroristi koji spremaju nuklearni napad da napišu nešto kao "postaviti prljavu bombu"? Ili će narko-karteli da objave da prebacuju heroin preko granice? Jedino što bi imalo nekakvu logiku je da njihovi špijunski programi prate sve reči osim tih koje su oni istakli ili da otkriju sve maloumne klince koji vole da se zezaju na internetu. Tačno je da i u mutnoj vodi može da se peca, ali to košta mnogo i donosi slabe rezultate. Koliko puta se u MDB upali crveno svetlo kada se na Fejsbuku pojavi izraz "seks bomba"? Naravno da je moguće pretpostaviti da američke obaveštajne agencija poseduju spisak nekih drugih ali tajnih reči. Svejedno! Reči su reči i samo će budale da na internetu objave svoje namere. Ili bolesnici. Ipak, kad bolesnici objave da će da ulete u neki bioskop da bi rešetali ljude, bezbednosne agencije se nađu zatečene.

   Po svetu čuvena CIA ranije nije mogla da po zakonu deluje unutar Sjedinjenih Država, to se donekle promenilo iako i dalje postoje mnoge restrikcije u tom pogledu. U međuvremenu su izašli novi zakoni, propisi, akta i regulacije koje su otvorili široko polje sive zone delovanja. Nije mali broj agenata CIA koji na internetu "glume" regularne građane. Šta CIA ne želi da mi znamo je da i oni mogu biti otkriveni. "Čak i dobro skriveni agenti CIA su realne osobe" - kaže Džon Sifton, advokat i detektiv koji radi za neke od najznačajnijih udruženja za zaštitu ljudskih prava. Sifton kaže da i tajni agenti CIA takođe moraju da plate hipoteku, koriste kreditne kartice, poštanski fah, ili makar da dobiju "nov novcat matični broj" koji bi išao uz novo ime. Sve to iskusnom detektivu otkriva ličnost koja stoji iza tih podataka. Podaci o tajnim agentima samo se traže kada je neko od njih počinio nešto nezakonito. Recimo, mučenje zatvorenika u bazi Gvantanamo.

   Nakon 11. septembra stvari su se veoma promenile. Budući da nisu bile uspešne u pravovremenom otkrivanju napada, državne obaveštajne agencije se upiru da bi pokazale da nešto korisno rade. Da li rade nešto korisno? Naravno da rade, ali problem je u tome što rade mnogo, mnogo više nekorisnog. Takvo delovanje će se nastaviti ako ni zbog čega drugog onda zato što im pristiže veliki novac iz budžeta. Možda bi bilo mnogo naivno predložiti jedan jedini zakon o praćenju i špijuniranju američkih građana: Američki građanin u zemlji može samo da se prati uz nalog odgovarajućeg suda.

   To bi bilo to, a sve ostalo bi bilo nelegalno, nepraktično, neproduktivno, gubljenje vremena, trošenje novca, nerviranje građana, nemoralno i, kako bi to neki rekli - idiotski.

 

 

 

 

Snimanje registarskih tablica

 

   Prošlog 30. jula Američki savez građanskih sloboda (ACLU) najavio je da je započeo akciju da sazna više o "automatskom čitaču registarskih tablica" (ALPR). Taj čitač može da snimi i protumači i do 3.000 registarskih tablica u minuti i da sačuva podatke ko je bio gde i kada. Taj čitač, kaže ACLU, preti američkoj slobodi na otvorenom putu.

   ACLU kaže da još ne zna kako se i zašta ta tehnologija koristi ali da su namerni da ispitaju sve do kraja. Ono što znaju je da se troše milioni dolara da bi policija dobila što više ALPR. Početna cena tog programa je bila 22.000 dolara ali je zbog velike potražnje spala na 12.000. Administracija za suzbijanje opojnih droga (DEA) namerava da instalira mrežu tih čitača širom američkih autoputeva. Samo dve američke države, Nju Hemšir i Majne imaju propise koje ograničavaju upotrebu ALPR. U državi NH vlada može da ga koristi samo na izuzetno važnim i kritičnim zdanjima kao što su mostovi, a u Majnu sakupljeni podaci moraju da se izbrišu nakon 21 dan. Smatraju da je toliko vremena dovoljno da bi policija mogla da ispita, na primer, kuda je pobegao neko osumnjičen za ubistvo.

   U državi Nju Džerzi postoje neki propisi ali po mišljenju ACLU nedovoljno rigidni da bi se suzbila zloupotreba. Nekoliko država i regionalni centri za nadgledanje skupljaju podatke u zajedničku digitalnu bazu. Federalna vlada deli veliki novac lokalnoj policiji da nabave "čitače" ali se retko upliću u to zašta će se oni koristiti.

   ACLU insistira da političari obrate pažnju na ovako praćenje kretanja građana jer je to kršenje privatnosti. Savez takođe sprema zahteve da im se objasni u detalje upotreba ALPR.

 

 

 

 

ACLU tuži Kaliforniju zbog DNK

 

   Organizacija za odbranu građanskih prava, Američki savez građanskih sloboda, podnela je krajem jula tužbu protiv jednog zakona u državi Kalifornija po kome svakome ko je uhapšen pod sumnjom da je učinio krivično delo obavezno mora da se uzme DNK uzorak. To bi bilo svima koji su uhapšeni bilo da su kasnije optuženi ili ne, ili da su na sudu oslobođeni, ne samo onima koji su osuđeni.

   Tužba je podignuta u ime Lili Hakel koja je bila uhapšena na mirnom protestu u San Francisku, kasnije puštena bez podizanja optužnice, ali joj je uzorak DNK ostao u datoteci Kalifornije. Osnov za tužbu je jednostavan: krši četvrti amandman američkog Ustava. Uzimanje DNK uzorka bi bilo bez naloga suda, odnosno - bilo koji policajac može da posumnja da je neko počinio nešto protiv zakona i onda bi DNK podaci osumnjičenog završili u bazi podataka svrstani sa kriminalcima.

   DNK nije, po tvrđenju stručnjaka, isto što i otisak prsta, kvalitativno je različit, i morao bi da se tretira sa više formalnosti.

 

 

 

Predviđeni nemiri za 2020.

 

   Prema nekim studijama, koje istinu za volju neki osporavaju, u Sjedinjenim Državama događaju se masivni sukobi svakih 50 godina. Počevši od Građanskog rata pretprošlog veka pa do građanskih nemira sedamdesetih godina prošlog. Studija tvrdi da su se ciklusi sukoba tokom svetske istorije ponavljali svakih 150 godina i da je samo u nekim društvima taj ciklus kraći - 50 godina.

   Studija tvrdi da se nemiri nisu dogodili oko 1820. godine jer je taj period bio period blagostanja, a tada se pravilo menja, ali da za 2020. ne postoje nikakve prepreke.

   Protivnici ove teorije insistiraju da u periodu od 50 godina uvek mogu da se pronađu neki sukobi i da se ti proglase značajnim. Ostaje nam da vidimo šta će se dogoditi za nešto više od sedam godina, ali možda će vladino špijuniranje građana i dovesti do većih nemira?

 

 

 

 

Ostatku sveta o Sjedinjenim Državama sve informacije stižu iz same Amerike. Sve što znamo o SAD, bilo da je to dobro ili loše, servira nam se odande. Nisu ni strani agenti ni strani novinari koji upozoravaju svet o tome šta se događa u Americi - sve to obelodanjuju sami Amerikanci. Ne da bi pokazali ili upozorili nas, već iz svojih ličnih potreba da budu informisani.