Nacionalizacija

 

Kako je Srbija postala predmet organizovane pljačke domaćih i evropskih mešetara

 

Otkud ovoliko lopova u kući siromaha?

 

Nije važno da li se neko preduzeće privatizuje ili se privatno preduzeće opet nacionalizuje. U svim slučajevima na dobitku su ljudi na vlasti ili njima i njihovim džepovima bliski tajkuni. Interesi države i narod nigde i ni u kom slučaju se ne poštuju, a budžet se posmatra kao Alajbegova slama odakle se uzima kada kome i koliko treba, bez obzira da li je to po zakonu ili ne. Tajkunima tako ostaje prihod, a običan narod dobija rashod. Bratska podela.

 

Milan Malenović

 

 

Agonija Agrobanke je svima dobro poznata, ali se mediji bave minornim problemima, dok namerno zaobilaze suštinu. Računica po kojoj će država, odnosno svi građani Srbije na kraju morati da plate oko 270 miliona evra za saniranje štete koju je načinio bivši direktor ove banke Dušan Antonić, pogrešna je, jer je navedena svota samo vrh ledenog brega. Ukupno će na naplatu doći preko pola milijarde evra i sav taj novac će na kraju završiti u privatnim džepovima.

Trik koji je ovde primenjen je pokazna vežba za ono što Srbiju očekuje u narednom periodu izvlačenja para iz nje.

Narodna banka je na svom zvaničnom sajtu objavljivala sledeća stanja kapitala Agrobanke (u hiljadama dinara): 31.decembra 2010: 17.649.825; 31.marta 2011: 17.999.884; 30. juna 2011: 18.088.068; 30. septembra 2011: 15.358.329.

Ovo znači da je samo tri meseca pre uvođenja privremenih mera Agrobanka raspolagala kapitalom od 150 miliona evra. A onda je došao sunovrat!

 

Koza je čuvala kupus

 

Kada su krajem 2011. godine, u Narodnoj banci Srbije shvatili su da je Agrobanka prezadužena uvodi se prinudnu upravu, a za prinudnog upravnika postavlja Milorada Džambića koji je nekada bio na čelu Agencije za osiguranje depozita.

U nadležnost Agencije spada i učestvovanje u upravljanju bankama u kojima Republika poseduje akcije, a u Agrobanci je ona najveći pojedinačni akcionar i upravo se vidi kako je tom bankom upravljano. Dakle, kozi je dato da čuva kupus!

Pošto je po novim bilansima video da Agrobanka ne može sama da se izvuče iz dugova u koje je upala deleći milionske kredite nesolventnim prijateljima na vlasti, prinudni upravnik je imao dva izbora: da traži uvođenje stečaja ili da predloži dokapitalizaciju.

Dokapitalizacija znači da bi neka druga banka ili država otkupila posebnu seriju akcija koja bi se izdala i tako upumpavajući svež kapital spasla Agrobanku. Ovaj scenario je već viđen u slučaju bivše Metals banke, danas Razvojne banke Vojvodine, u koju je na ovaj način država (AP Vojvodina i Republika Srbija) do sada uložila preko 180 miliona evra.

Odlaskom u stečaj Agrobanke štediše bi bile obeštećene iz posebnog bezbednosnog fonda kojim u ime Narodne banke Srbije upravlja Agencija za osiguranje depozita, dok bi se eventualni ostali poverioci namirili na isti način na koji se to čini u slučaju svakog drugog preduzeća koje bankrotira.

U oba pomenuta slučaja manjinski akcionari bi bili na gubitku. U slučaju stečaja njihove akcije bi postale bezvredni papirići, dok bi u slučaju dokapitalizacije (procenjene na 270 miliona evra) oni postali marginalna pojava.

Srbija već ima iskustva sa stečajem banaka, kada su samo u jednom danu 3. januara 2002. iznenada likvidirane čak četiri do tada vodeće srpske banke: Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka. Na dan 31. decembra 2011. godine, pomenute četiri banke imale su imovinu (nekretnine, hartije od vrednosti i potraživanja) vrednu 768 miliona evra, njihove ukupne obaveze su iznosile 1.180 miliona evra, tako da su dugovi iznad vrednosti imovine iznosili 412 miliona evra. Ovde treba uzeti u obzir da je Srbija od gašenja pomenutih banaka mnogim dužnicima oprostila dugove.

Kako navodi Miodrag Skulić u svojoj studiji "Da sam ja Ivica Dačić, predsednik vlade Republike Srbije, saopštio bih narodu istinu o teškom ekonomskom stanju Srbije koje preuzima od prethodne vlade" otpisom dugova i skidanjem hipoteka sa nekretnina železare u Smederevu, pošto je ista prodata Amerikancima, Investbanka je ostala bez više miliona evra svojih potraživanja. Samo je skidanjem hipoteka sa građevinskog zemljišta u Beogradu u vlasništvu preduzeća koja su zatim u bescenje privatizovana, ove banke su izgubile više od 412 miliona evra, koliko danas iznosi njihov nepokriveni dug.

Stečaj Agrobanke državu bi koštao mnogo manje od 270 miliona evra koliko će morati da plati štedišama iz fonda Agencije za osiguranje depozita, jer bi tada moglo da se krene i u prinudnu naplatu potraživanja koja Agrobanka ima prema drugim preduzećima.

U slučaju dokapitalizacije bi vrednost akcija Agrobanke na Beogradskoj berzi prvo pala, a kasnije bi se ili ponovo oporavila ili bi nastavila da pada, u zavisnosti od toga da li investitori imaju poverenje u novi menadžment. U svakom slučaju, pojedini akcionari bi morali godinama da čekaju dok ne povrate uložena sredstva. Osim toga, berza je čudnovata, tamo niko nema garancije da će da povrati ulog, pa zašto onda rizikovati, kada sve može da se naplati sa sigurnošću.

Put koji je odabrala država u slučaju Agrobanke jeste nezakonit, ali je veoma isplativ za same akcionare. A ono što plaća narod, nikada nije skupo!

 

šta ima Karl Bilt sa Agrobankom?

 

Umesto opisana dva metoda rešavanja krize u Agrobanci, Srbija je izabrala treći, potpuno nezakonit i do sada neprimenjivan put. Stara Agrobanka je likvidirana i njoj su ostavljeni dugovi, a novoformiranoj Agrobanci su preneta potraživanja i imovina bivše banke, sve po principu "vama rashodi, nama prihodi". U staroj banci su ostavljeni stari akcionari, dok je jedini vlasnik nove Agrobanke država.

Mali akcionari stare Agrobanke iz Evropske unije već su se obratili Evropskoj komisiji objašnjavajući da je ono što je urađeno najbezočnija nacionalizacija po Staljinovim metodama. Država je iskoristila to što, iako manjinski akcionar u Agrobanci, postavlja i kontroliše prinudnog upravnika, koji je zatim bez pogovora svu imovinu banke prebacio na izmišljenu novu Agrobanku.

Uopšte nije teško predvideti da će evropska Komisija od Srbije tražiti da obešteti male akcionare i da će Srbija to morati da uradi. Da li je moguće da u srpskoj vladi i Narodnoj banci sede toliki bambusi koji nisu bili svesni pogibeljnosti svojih postupaka?

Naravno da to nije tako: sve i jeste urađeno sa namerom da se po skraćenom postupku pojedini akcionari Agrobanke dokopaju uloženog kapitala uvećanog za pripadajuće kamate. Jedna od ličnosti koje poseduju akcije Agrobanke je i ministar spoljnih poslova švedske i bivši visoki predstavnik za BiH Karl Bilt, a iza anonimnih kastodi računa kriju se i pojedini domaći političari, odnosno sa njima povezana lica.

Da ličnost i funkcija Karla Bilta nikako nisu bez uticaja na rešavanje krize Agrobanke, kao i da je čitava nezakonita zavrzlama učinjena upravo da bi se iz državnog budžeta protivpravno obeštetio on i njemu slični akcionari, vidi se iz po mnogo čemu sličnog slučaja beogradskog BIP-a.

Još u junu 2006. godine, na zahtev malih akcionara, Branko Pavlović  objavljuje studiju "Analiza moguće prodaje akcija BIP", u kojoj skreće pažnju da zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa kao potencijalni kupci mogu da se jave samo "oni koji bi da peru pare"! Uprkos tome, država pola godine kasnije raspisuje tender za prodaju 51,9 odsto vlasništva.

Još dok je tender trajao, Direkcija za imovinu Republike Srbije 26. aprila 2007. upućuje dopis Republičkom javnom pravobranilaštvu da pokrene postupak u cilju zaštite imovine Republike Srbije i o ovome obaveštava Agenciju za privatizaciju.

Uprkos tome, čim je u maju iste godine Mlađan Dinkić postao ministar ekonomije, on na mesto v.d. direktorke Agencije za privatizaciju dovodi Vesnu Džinić, provereni kadar iz Agencije za sanaciju banaka, koja nalaže sprovođenje tendera. U međuvremenu je gospođa Džinić pobegla iz Srbije odnoseći sa sobom više od 50 miliona dolara.

Na tender se prijavio i konzorcijum preduzeća Junajted nordik beveredž iz švedske i Alita iz Litvanije. Postupajući po već pomenutom nalogu Direkcije, Republičko javno pravobranilaštvo 3. jula 2007. podnosi tužbu protiv BIP-a AD Drugom opštinskom sudu u Beogradu tražeći da se državi vrati imovina koju je ovo preduzeće protivzakonito prisvojilo.

Uprkos tome Agencija za privatizaciju 24. jula 2007. sklapa ugovor sa švedsko-litvanskim konzorcijumom o prodaji 51,9 odsto vlasništva BIP-a za 21,4 miliona evra.

Možda je razlog za ovakvo postupanje Agencije činjenica da je direktor i navodni vlasnik Junajted nordik beveredža bio Tavi Einaste, koga upućeni dovode u poslovnu vezu sa Milicom Labus, ćerkom Miroljuba Labusa, nekadašnjeg lidera Dinkićevog G17 plus?

 Kasnije će opstrukciju pravnog raspleta ovog Gordijevog čvora da preuzme na sebe narodni poslanik, bivši "otporaš", Nenad Konstantinović, koji je u privatnoj vezi sa Milicom Labus. U to vreme još se u javnosti nije znalo ko stoji iza litvanske Alite, a upravo će ta ličnost odigrati najvažniju ulogu u daljem isisavanju para iz Srbije...

Prema prijavama malih akcionara Agenciji za privatizaciju samo tokom 2008 godine, umesto da investiraju vlasnici su novu liniju za otakanje piva, vrednu 150.000 evra, otpisali kao zastarelu, pa su je o trošku BIP-a prevezli u švedsku. Ono što je na Balkanu zastarelo, u Skandinaviji je moderno!?

 

Predsednica Litvanije, pljačka i ucenjuje!

 

U februaru 2009. Uprava za trezor Ministarstva finansija dostavlja potvrdu da kupoprodajna suma iz ugovora od jula 2007. nije uplaćena i nije ušla u republički budžet. Umesto da najkasnije tada raskine privatizacioni ugovor i pohapsi odgovorne, država nastavlja da se pravi nevešta. U aprilu iste godine manjinski akcionari počinju proteste u blizini sedišta BIP-a ("na Mostaru"), i ispred zgrade Republičke vlade. I pored toga, kao i neplaćenog poreza u visini od čak 16 miliona evra, Agenciji za privatizaciju biće potrebno još skoro godinu dana da se nakani da raskine ovaj očigledno pljačkaški ugovor.

Iza privatizacionih kupaca su ostali i dugovi, jer je firma dospela u minus i blokadu računa. Gubitak iz 2009. od oko 790 miliona dinara smanjen je u 2010. na oko 650 miliona.

Država je na ime neplaćenih poreza već zaplenila najvrednije nekretnine BIP-a u Beogradu. One će biti prodate po već viđenom modelu "cent za evro" nekom tajkunu iz vlasti, dok će tužilaštva još nekoliko decenija da metanišu nad obiljem prijava podnetih u ovom slučaju.

Iako je više nego očigledno i dokumentovano da su švedsko-litvanski vlasnici BIP-a ovo preduzeće opljačkali po modelu koji bi narednih godina mogao da se proučava u školama, ceo slučaj nije još završen! Ispostavilo se da u kapitalu Alite značajan udeo ima i porodica Gribauskaite, čija je jedna od članica, Dalija Gribauskaite. Ona je i supruga čoveka koji u ime porodice upravlja imovinom i  predsednica Litvanije!

Kada je na red za potpisivanje došao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), sklopljen između Republike Srbije i Evropske unije, sve članice EU su bez problema stavile svoj potpis. Jedina je otpor pružala Litvanija, iako je prethodno glasala za ovaj sporazum. Predsednica Gribauskaite je medijima potvrdila da potpisivanje SSP-a direktno zavisi od rešavanja problema u vezi BIP-a, gde je, prema njenim navodima, njena porodica izgubila milione evra!

 Predsednica Litvanije je pri tome zaboravila da napomene kako njen suprug nije ni uplatio licitiranu cenu, i da je preduzeće očerupao do gole kože ostavivši ga u dugovima od više desetina miliona evra. Najveći deo pomenutih para upravo je i otišao vladarskoj porodici Litvanije.

U međuvremenu je i Litvanija potpisala SSP sa Srbijom, a šta je bila tačna cena ovog akta saznaće se uskoro. Sigurno je jedno: lopovska družina iz švedsko-litvanskog konzorcijuma je amnestirana od svake krivične odgovornosti za jednu od najbezobzirnijih pljački izvedenih na ovim prostorima.

Kada je predsednica jedne marginalne članice EU Srbiji mogla da pravi tolike probleme samo da bi naplatila sve što je njen muž opljačkao, šta li tek može da nam uradi ministar jedne od najbogatijih zemalja Unije da bi dobio ono što mu po zakonu pripada?

Država Srbija se u prošlosti nonšalantno poigravala nacionalizacijom i privatizacijom, onako kako je to odgovaralo tajkunima bliskim vlasti.

Kada je država 2003. prodavala tadašnji Sartid ćerki kompaniji američkog Ju-Es Stila, to je učinjeno za 22,5 miliona američkih dolara, s tim da su ranije preuzete obaveze prešle na isplatu iz budžeta. Više od osam godina kasnije, Srbija za simboličnu cenu od jednog američkog dolara ponovo kupuje smederevsku železaru, ali ovog puta sa svim dugovima.

Po Miodragu Skuliću država je preuzimajući železaru preuzela i njenu celokupnu (stalnu i obrtnu) imovinu u vrednosti od 38,2 milijarde dinara, odnosno 364,7 miliona evra po tadašnjem kursu. Nasuprot tome, stajali su dugovi u visini od 72,9 milijardi dinara, odnosno 697,4 miliona evra.

Umesto da postupi na isti način kao i sa Agrobankom, odnosno da u čeličani koja je preimenovana u železaru Smederevo d.o.o. uvede stečaj i da zatim imovinu prebaci na novo preduzeće za koje bi tražila strateškog partnera, država konvertuje 54,4 milijarde dinara duga u kapital. Odlaskom u stečaj, naime, bila bi obezvređena sva potraživanja Ju-Es Stila i sa njim povezanih lica od železare, koje je napravilo prethodno rukovodstvo, a to, očigledno, nekome na vlasti ne odgovara. Očigledno je da su američki vlasnici debelo platili ovakvu pažnju srpske države koju će da finansiraju svi građani ove unesrećene zemlje.

 

Sirotinja će sve da plati

 

Treći način na koji država čuva interese na plaćanje mita spremnih tajkuna jeste restruktuiranje.

Umesto da se u zakonskom roku od šest meseci registruju zavisna društva sa omeđenom imovinom i određenom visinom društvenog kapitala, ili ogranci tih društvenih firmi sa omeđenom imovinom, pa da se kao takvi izlože javnoj prodaji, ova preduzeća se godinama izoluju kao teški bolesnici, da bi se sprečila naplata potraživanja njihovih brojnih poverilaca. Tako se leče bolesni, a uništavaju zdravi privredni subjekti.

Neko u državnoj administraciji, očigledno, ima neki svoj privatni finansijski interes da se tako postupa. Da li će neko preduzeće biti stavljeno na listu onih u restruktuiranju zavisi isključivo od volje nekog činovnika, ministra ili političara.

Od 177 preduzeća stavljenih na pomenutu listu, izveštava Skulić, do danas je prodato samo njih šest sa ukupno troje zaposlenih i to Radio JAT i pet preduzeća bez ijednog zaposlenog (Rekord-Pneumatika, Rekord-Cevi i tehnička roba, Rekord - Mašinsko energetski pogon, Lefoten d.o.o. u stečaju i Energetika iz Loznice).

U četiri privredna subjekta prekinut je postupak privatizacije, a nastavljeno poslovanje u procesu restruktuiranju (PIK Zemun, Boreli Sombor, Energetika Kragujevac i Sava TENT d.o.o. Obrenovac). Ova četiri preduzeća imaju 1.316 radnika, nemaju sopstveni kapital, a dugovi su im iznad vrednosti kapitala za čak milijardu i 203 miliona dinara.

U 67 preduzeća sa ukupno 14.008 zaposlena,  raskinut je ugovor o privatizaciji, a nastavljeno poslovanje u restruktuiranju. Uglavnom se radi o akcionarskim društvima, za koja bi po zakonu trebalo da odluku o restruktuiranju donesu njihove skupštine, ali to je umesto skupštine akcionara doneo državni organ - Agencija za privatizaciju. Odlazak u restruktuiranje je tako politička, a ne ekonomska ili privredna odluka.

Stav Ustavnog suda, Kasacionog suda i Evropskog suda je da je restruktuiranje na ovaj način protivustavno i samim tim nezakonito, jer predstavlja fingiranje pravnog posla sa beskonačnim odlaganjem naplate potraživanja od tih preduzeća. Skulić u svojoj studiji navodi: "Posedujemo fotokopije odluka o pokretanju postupka reorganizacije od 20. februara 2003. za 21 Oktobar, Kragujevac i odluku od 24. avgusta 2011. godine za Poljoprivrednu korporaciju Beograd a.d., Padinska Skela. Jasno je da se za 11 godina ništa nije restruktuiralo u 21 Oktobru iz Kragujevca."

Vlast u Srbiji tako na svaki mogući, ali i nezakoniti način, čuva interese odabranih tajkuna, istovremeno u siromaštvo gurajući čitav narod. Stotine miliona evra duga nacionalizovane Agrobanke, privatizovane i ponovo podržavljene železare u Smederevu, kao i štetu koja se držanjem u restruktuiranju 177 preduzeća nanosi njihovim poveriocima platiće najsiromašniji, odnosno obični građani. Sa druge strane će oni najbogatiji, desetina miliona evra teški tajkuni, uvećati svoje bogatstvo, kao da ni do sada nisu imali dovoljno para.

činjenje i nečinjenje

 

Servilnost srpske države prema interesima stranaca ogleda se, ponekad, i u nečinjenju.

Kapital Galenike a.d. po podacima iz Agencije za privredne registre iznosi 126.185.528,77 evra i u stoprocentnom je vlasništvu Republike. Ovaj proizvođač farmaceutskih proizvoda sa 2.725 zaposlenih iskazao je u 2011. godini gubitak u poslovanju 12,1 milijardu dinara (115,6 miliona evra), na ukupnim poslovnim prihodima od samo 4,7 milijardi dinara (46,5 miliona evra).

Jedini ozbiljni konkurent Galenike na ovim prostorima, vršački Hemofarm a.d., sa 1.741 zaposlenim ostvario je u prošloj godini ukupan poslovni prihod od 21,2 milijarde dinara, što je 4,5 puta više od Galenike. Konačni rezultat za 2011. u Hemofarmu je bio gubitak od 5,5 milijardi dinara, nastao, međutim, čistom knjigovodstvenom intervencijom otpisivanja duga.

Hemofarm je u vlasništvu nemačke korporacije Stada Arzneimittel AG i ima izuzetan interes da sa tržišta potpuno istisne jedinog ozbiljnog konkurenta, Galeniku, koga od države postavljeni menadžment uporno godinama gura u ambis. Kada je bilo povoljno vreme da se ovaj farmaceutski gigant dobro privatizuje, država je oklevala, a danas ga niko više ozbiljan ne želi ne samo zbog svetske recesije, već i zbog lošeg poslovanja poslednjih godina.

 

 

 

 

Nacionalizacija, ali, u čiju korist?

 

 

Likvidacija četiri tada najveće srpske banke 2002. godine za cilj je imala otimanje njihove ne male imovine u nekretninama, ali i otvaranje vrata belosvetskim bankarima koji su ovdašnje tržište posmatrali samo kao plen koji treba očerupati.

 U Srbiji se nalazi pet banala sa austrijskim, pet sa grčkim kapitalom, po dve sa italijanskim, francuskim i slovenačkim investitorima, i po jedna sa mađarskim belgijskim, nemačkim, ruskim i američkim kapitalom, dok Evropska banka za obnovu i razvoj u Komercijalnoj banci ima 29,60 odsto kapitala.

Posle zatvaranja četiri banke bez ikakve stručne analize tadašnjeg finansijskog i bilansnog stanja, s posebnim osvrtom na zaštitu putem hipotekarne zaloge nad imovinom privrednih subjekata, otvorena su vrata rasprodaji u bescenje najkvalitetnijih srpskih proizvodnih kapaciteta, kojima je država pre privatizacije velikodušno otpisala dugove koje su imali prema pomenutim bankama.

I danas, međutim, Srbija ima vlasnički kapital u domaćim bankama, i to (prikazano u evrima): 41,3 miliona u Komercijalnoj banci, 40,9 miliona u Banci Poštanska štedionica, 17,7 miliona u staroj Agrobanci, 7,3 miliona u čačanskoj banci, 6,4 miliona u Privrednoj banci Beograd i 5,5 miliona u Jubmes banci. Sve zajedno to čini 119,1 milion evra, odnosno 3,42 odsto ukupnog kapitala bankarskog sektora u Srbiji.

Kada se ovome dodaju udeli koje imaju Javna preduzeća, PTT, PIO Fond i Fond za razvoj Republike Srbije to sve iznosi 137,7 miliona evra. Ovome treba dodati i udeo koji država još uvek ima u Kredi banci u Kragujevcu, čiji većinski vlasnik potiče iz Slovenije, pa tako dolazimo do ukupno 141,8 miliona evra kapitala i to računajući po izveštajima iz Agencije za privredne registre, a ne po berzanskim cenama.

U ovoj računici nema Razvojne banke Vojvodine koju su zajedničkim snagama u korist Vojvodine nacionalizovale Republika i Autonomna pokrajina Vojvodina investirajući do sada u nju preko 180 miliona evra.