Ujka Sem

 

Uoči američkih predsedničkih izbora kao uoči velikog potopa: svi veruju i svi sumnjaju u spasenje

 

Priča o dve konvencije

 

Amerika je podeljena o svojoj budućnosti, a odluka u kom će pravcu ići pašće sledećeg 6. novembra na predsedničkim izborima. Oči čitavog sveta pomno prate šta se događa u predizbornim sukobima ideja između dve najveće američke partije - Republikanaca i Demokrata, jer ishod neće uticati samo na Sjedinjene Američke Države već i na ostatak planete. Početak kraja izborne trke započeo je sa dve partijske konvencije na kojima su potvrđeni predsednički kandidati. U plavom uglu nalazi se aktuelni predsednik Barak Obama, demokrata, a u crvenom Mit Romni, izazivač, republikanac. Prvu konvenciju održali su republikanci u gradu Tampa u državi Floridi. Trajala je tri dana, a započela je 27. avgusta, mada je prvog dana samo simbolično otvorena jer zbog uragana Isak, koji je prolazio veoma blizu, ništa nije moglo da se uradi. Već sledećeg ponedeljka, Demokrate su započeli svoju konvenciju u gradu Šarlot, Severna Karolina, sve vreme strepeći da li će ostaci Isaka da im pokvari zabavu.O američkim izbornim očekivanjima piše urednik Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

   Izborne konvencije političkih partija na kojima se ili bira ili praktično samo potvrđuje kandidat partije za predsedničke izbore su najrežiranije političke manifestacije u Americi, ali se mnogi pitaju čemu one u suštini služe. Još od demokratske konvencije iz 1832. godine događala su se mnoga iznenađenja, ali u poslednje vreme već se unapred zna ko će biti kandidat. Tako je čuveni američki novinar, Ted Kapel, dok je pratio konvenciju republikanske partije 1996. godine otišao ranije izjavivši „da je ona više oglasi nego vesti" i da konvencije nisu vredne pažnje. Mada dosta Amerikanaca prate na svojim TV ekranima i čitaju u novinama šta se događa na konvencijama, čini se da je druženje političkih istomišljenika, okupljenih na jednom mestu i okićenih partijskim simbolima, ipak jedna od najvećih uloga tih političkih manifestacija. Svakom od kandidata ponešto se poveća rejting među biračima nakon konvencije njegove partije, i čini se da su ove godine Demokrate u tom pogledu odnele tesnu pobedu.

   Republikanci su na svojoj konvenciji u Tampi imali teži zadatak, a to je da Amerikancima predstave svoga manje poznatog kandidata Mita Romnija. Demokratama je bilo donekle lakše jer je njihov predstavnik već stanovnik Bele kuće. Romnija je pre svega trebalo predstaviti kao „dobrog čoveka" a taj je zadatak dobila njegova supruga An. Ona nam je rekla da je Romni osoba koja ima srce. Kasnije je političku snagu Mita Romnija podvukao jedan od vodećih Republikanaca Kris Kristi. On nam je otkrio da Romni ima jaku kičmu. Ideja je valjda bila da osoba koja ima veliko srce i jaku kičmu mora biti dobar čovek i podoban za predsednika države. Na konvencije je, naravno, govorio i sam Mit Romni koji je blistavo nastupio. Već sledećeg dana bio je napadnut u medijima da je u svom nastupu rekao mnogo neistine. Najinteresantnije od svega je što te neistine i nisu bile potrebne jer je Obamu mogao da napadne i sa istinskim podacima.

   Na toj konvenciji takođe je predstavljen i Romnijev potpredsednički kandidat - Pol Rajan. To je čovek koji je mnogima simpatičan ali čiji politički stavovi nikome nisu dragi, osim izvesnom broju ultrakonzervativnih birača. Postoje više razloga zašto je Romni izabrao Rajana, ali je najvažniji taj da je Rajan konzervativac koji može da prikupi glasove na koje Romni, koliko god se on upirao, nije mogao sa sigurnošću da računa. Pol Krugman, kolumnista Njijork tajmsa, i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, u svojoj kolumni od 19. avgusta, u kojoj je raskrinkao Rajanove ekonomske stavove, kaže i sledeće: „… autoproklamisani centristi uvek gledaju ka konzervativcima koji bi ga hvalili da bi pokazali svoj centrizam, i g. Rajan je umešno igrao na tu slabost, govoreći o dobroj igri iako mu se brojevi ne slažu. Postavlja se pitanje da li g. Rajanovo potkopavanje reputacije poštenja i fiskalne odgovornosti može da preživi učešće u duboko nepoštenoj i neodgovornoj predsedničkoj kampanji."

   Osim problema u sferi ekonomije, Rajanove izjave izazvali su buru i u domenu atletike. Naime, izjavio je da je kada je trčao maraton postigao vreme ispod tri sata. Odmah su se u svim medijima pojavili podaci da je Rajan u tom maratonu, jedinom koji je trčao, postigao vreme od četiri sata i jednog minuta. Kasnije je rekao da se pobrkao, ali teško je uveriti Amerikance da bilo ko može toliko da se pobrka oko rezultata svog trčanja maratona - a on je skresao više od jednog sata. Svima je postalo jasno da je Pol Rajan jedan lažov koji može da se folira sa ekonomijom ali je u Americi zaista nedostojno lagati oko ličnog sportskog učinka. Romni, koji je mormon, izabrao je Rajana i zbog toga što je ovaj katolik, a među katoličkim glasačima biti mormon nije mnogo popularno. Takođe se očekuje da će Rajan pridodati više donatorskog novca od strane konzervativaca. U svakom slučaju, Mit Romni je procenio da će na kraju krajeva ružno izgubiti protiv Baraka Obame i kockanje sa Rajanom kao potpredsednikom nije moglo da pogorša situaciju.

 

 

U šta veruje većina Amerikanaca?

 

   Sudeći po jednom ispitivanju javnog mnjenja među crncima Romni ne bi dobio ni jedan glas, ali problem je takođe činjenica da među Latinoamerikancima i ženama Romni ne može da dobije većinu. Romnijev stav je da su Latinoamerikanci mnogo više zainteresovani za ekonomiju nego za emigraciju. Tu Romni može da bude u pravu, ali ako glasači ne misle da ih kandidat poštuje kao ljudska bića, onda oni neće ni da saslušaju šta on ima da kaže o ekonomiji. Mnogobrojni Latinoamerikanci, naročito oni čije familije žive u Americi već generacijama, ne podržavaju ilegalnu imigraciju, ali još manje podržavaju politiku da na svakoga koji liči na Latinoamerikanca automatski padne sumnja da se u zemlji nalazi ilegalno. To bi bila lična uvreda i obećanja za povoljne kredite za manjine tu uvredu ne mogu da izbrišu.

   Sjedinjene Države su prošle, i prolaze, kroz mnogo socijalnih i demografskih promena, kako u poslednjih sto godina tako i tokom poslednje decenije ili dve, a vređanjem čitavih kategorija glasača ne mogu da se dobiju izbori. Romni takođe nije u pravu kad misli da je ženama svejedno imaju li pravo na abortus, specijalno kada se radi o silovanju. Neki političari među Republikancima takođe su u poslednje vreme započeli diskusiju šta je to - silovanje. Tvrde da postoji silovanje uz upotrebu sile i silovanje bez upotrebe sile. To bi bilo da niko nije silovan ukoliko nema masnicu na oku.

   Najbolje šanse da uzdrma Obamu Romni ima na polju ekonomije jer aktuelni predsednik nije uspeo da izvuče zemlju iz ekonomske krize. Ima dosta pokazatelja da se situacija popravlja ali su ti napreci isuviše usporeni. Romni insistira na privatnom biznisu koji bi jedini bio u stanju da preokrene postojeće stanje. Međutim i na tom „svom" terenu Romni pokazuje da ne poznaje realnost. Na jednom mitingu studentima fakulteta je rekao da moraju da pokrenu privatne firme, a ako nemaju dovoljno kapitala da pozajme novac od svojih roditelja. To bi bili ti isti roditelji koji pokušavaju da ne izgube svoje kuće ili da pronađu zaposlenje. U Floridi je Romni rekao na jednom skupu da i on zna šta znači biti nezaposlen jer eto i on je kao kandidat za predsednika bez posla. Mnogi se pitaju da li se on ruga Amerikancima ili se toliko uneo u plan kampanje da i ne sluša šta sam govori.

   Za razliku od svog republikanskog političkog protivnika Obama insistira da privatni biznis i lične slobode zavise od doprinosa javnog sektora. Ovi njegovi stavovi provocirali su furiju iz konzervativnog tabora:

   „Internet se nije sam izmislio. Vladina istraživanja kreirala su internet tako da bi kompanije mogle da naprave novac od interneta… kada postignemo uspeh postižemo uspeh zbog svojih ličnih inicijativa, ali isto tako jer stvaramo zajedno. Ima nekih stvari, baš kao što je gašenje požara, koje ne radimo sami… Dakle, mi sami sebi kažemo, čak i od vremena osnivanja ove zemlje… ima nekih stvari koje bolje radimo kad smo zajedno… Tako smo kreirali srednju klasu. Tako smo izgradili Golden gejt most i Huverovu branu. Tako smo izmislili internet. Tako smo poslali čoveka na Mesec. Mi se uzdižemo i padamo kao jedna nacija kao jedan narod… Još verujem u tu ideju. Niste prepušteni sami sebi, mi smo zajedno u svemu tome… Ako ste uspešni,… neko je pomogao da se stvori ovaj neverovatan američki sistem koji imamo koji vam omogućava da napredujete."

   Romni je odgovorio sledećom opaskom: „Da li mi verujemo da je Amerika velika zbog vlade, ili verujemo u jednu Ameriku koja je velika zbog slobodnih ljudi puštenih da slede svoje snove i grade svoju budućnost?"

   Na svojoj partijskoj konvenciji Demokrate, stekao se utisak, nisu odavno bile toliko agresivne i toliko ujedinjene. Konvenciju je otvorila Obamina supruga Mišel:

   „Videla sam iz prve ruke da činjenica da si predsednik ne menja ono što jesi. Ne, to otkrije ko si… Kada me ljudi pitaju da li se moj muž promenio zato što je u Beloj kući, mogu pošteno da kažem da kada je u pitanju njegov karakter, njegova ubeđenja i njegovo srce, Barak Obama je još onaj isti čovek u koga sam se zaljubila pre toliko godina."

   Nakon što je Mišel potvrdila da i demokratski kandidat ima srce, ređali su se govornici pred punim otvorenim sportskim stadionom (poslednjeg, trećeg, dana zbog straha od kiše konvencija je pomerena u manji zatvoreni stadijum) sve dok se na binu nije popeo bivši predsednik Bil Klinton koji se pokazao kao najjače Obamino oružje u predizbornoj kampanji. O govoru Klintona sledećeg dana u Njujork tajmsu komentarisao je šef uredničkih strana, Andru Rosental:

   „Gledajući Bil Klintona nastupajući na bini na Nacionalnoj demokratskoj konvenciji i očaravajući prostor sa svojih nekoliko prvih jednostavnih reči - 'Mi smo ovde da bi nominovali Predsednika a ja imam jednog na umu' - bilo je kao gledati velikog violinistu koje nastupa nakon grupe talentovanih amatera."

   Dalje u svojoj kolumni Rosental citira deo iz Klintonovog nastupa i to onaj kada se on osvrće na prethodno održanu konvenciju republikanske partije:

   „Dobro su izgledali; dobro su zvučali. Ubedili su me da svi oni vole svoje porodice i svoju decu i da su zahvalni zato što su rođeni u Americi i sve te stvari - zaista, nisam ja, to su oni. A ovo je važno, ubedili su me da su pošteni ljudi koji veruju u ono što govore i da će ispuniti sve ono zašta se obavežu. Mi samo trebamo da se osiguramo da američki narod zna koja su to obećanja jer u nameri da se izgleda kao prihvatljiva, razumna, moderna alternativa predsedniku Obami, oni nisu baš mnogo rekli o idejama koje su ponudili u poslednje dve godine. Nisu ni mogli jer hoće da sprovedu onu istu staru politiku koja nas je i uvalila u ovaj metež… Ja sam samo jedno seljače iz Arkanzasa i dolazim iz mesta gde ljudi misle da su dva i dva četiri."

 

 

Beli Bili i crni Obama

 

 

   Klinton je govorio skoro jedan sat i činilo se da dužina govora nikome nije smetala. To više nije bio onaj bivši predsednik koji je 2008. koristio sve moguće trikove da bi onemogućio Obamu da pobedi na partijskim izborima za kandidata i time pogura svoju suprugu Hilari. Ovoga puta uradio je posao koji mu je zadat a to je da doprinese Obaminoj pobedi koliko god može. Svoju kolumnu Rosental završava ovim rečima: „On je takođe možda pomogao i svojoj ženi, ukoliko ona odluči da se kandiduje 2016. godine. Takođe se vratio pod reflektore - sve dok g. Obama nije izašao na binu da bi sa njim podelio stojeće ovacije i da ga isprati sa govornice". Inače, Hilari Klinton nije bilo prisutna ne samo zato što se tih dana nalazila na putu na Dalekom istoku već i zbog toga što je zakon, kao šefu spoljne politike, zabranjuje da se meša u političke partijske manifestacije.

Nakon Bila Klintona za govornicom je stao Barak Obama. On je imao neverovatno težak zadatak a to je da tim govorom zaseni samog sebe iz 2008. godine. Nije ni pokušavao već je smanjio „svoj san". Suština je bila da je put ka ekonomskom oporavku dug i mukotrpan:

„Niste me izabrali da bih vam rekao ono što bi ste želeli da čujete. Izabrali ste me da bih vam rekao istinu. A istina je da će nam biti potrebno više od nekoliko godina da rešimo izazove koji su se nagomilavali par decenija. Biće potreban zajednički napor, podeljenu odgovornost i neke odlučne, uporne pokušaje koje je Franklin Ruzvelt sledio za vreme jedine krize gore od ove sadašnje".

Potom je Obama napao svog republikanskog oponenta i podvlačio da republikanci nemaju druge ideje osim da smanje poreze. Govorio je o tome da on odbija da uzima od srednje klase da bi „tamo neki milioneri" imali manje poreze. Obama se pitao da li su Amerikanci „građani ili samo poreski obveznici": „Veoma učestalo rekao nam je naš oponent da veće kresanje poreza i manje regulacija su jedini put; da, kako vlada ne može da uradi sve, bolje je da ne radi skoro ništa. Ukoliko sebi ne možete da priuštite zdravstveno osiguranje, nadajte se da se nećete razboleti. Ako neka kompanija ispusti toksične gasove u vazduh da bi ga vaša deca udisala, dobro, to je cena progresa. Ako nemate sredstava da započnete biznis ili da se upišete na fakultet, poslušajte savet moga oponenta i pozajmite novac od svojih roditelja."

A to što njegov govor nije zvučao toliko zapaljiv kao onaj od pre četiri godine možda je najbolje sam on objasnio: „Vremena su se promenila - a i ja sam." Tog trećeg dana Demokratske konvencije scena je pomerena zbog moguće kiše sa fudbalskog stadiona sa 74.000 sedišta u jednu arenu od 20.000 mesta. O promenama je komentarisao i jedan naučnik s Jel univerziteta koji je isticao da su se od 1975. godine „Republikanci iz Senata pomerili otprilike dva puta više ka desnici nego što su se Demokrate pomerile ka levici" i da su se Republikanci u Kongresu pomerili otprilike šest puta više ka desnici nego što su se Demokrate u Kongresu pomerili ka levici".

Pred sledeće izbore ne samo da Demokrate i Republikanci predlažu različitu budućnost, već su i na prvi pogled tokom svojih konvencija izgledali drugačije. Zemlja Demokrata naseljena je ljudima različitih boja, dok je zemlja Republikanaca bila monohromna. Osim nekoliko crnaca na bini, Kondoliza Rajs jedna od njih, ostatak učesnika izgledao je kao da je došao iz nekog privatnog, ekskluzivnog i skupog socijalnog kluba. U svakom slučaju, i jedni i drugi ubeđivali su već ubeđene, a izbore će odlučiti četiri odsto neodlučnih glasača. Konvencije su pre svega dizajnirane da podigne moral svojih simpatizera kao i, ništa manje važnih, donatora.

  

 

 

ANTRFILE:

 

Pometnja sa Jerusalimom i Bogom

 

Drugi dan Demokratske konvencije započeo je konfuzno. Pokušalo se da u poslednjem trenutku neke stavke u partijskoj platformi budu promenjene. Naime, pre četiri godine taj partijski dokument pozvao je vladu da „obezbedi svakome koji je voljan da naporno radi šansu da ostvare najviše što mogu svojim Bogom-datim mogućnostima". Ovoga puta reč Bog nije stajala u toj platformi. Raniji dokument je takođe tvrdio da Jerusalim „jeste i biće glavni grad Izraela… i… da mora da ostane nepodeljen otvoren ljudima svih vera." U najnovijoj platformi ni jedan od ovih stavova nije bio prisutan.

Barak Obama je i sam bio zatečen ovim promenama i zahtevao je da se reč Bog i Jerusalim kao glavni grad vrate u dokument. Kako je Jerusalim kontraverzna tema, oko njega pregovaraju Izraelci i Palestinci, Sjedinjene Države imaju svoju ambasadu tel Avivu, mada je američki Kongres doneo zakon još 1995. godine da bi ambasada morala biti premeštena u Jerusalim.

U svakom slučaju, glasalo se na konvenciji da se izvrše izmene i vrate stare definicije. Tri puta su delegati istom jačinom uzvikivali „Jes" i „No", da bi na kraju arbitražno bilo odlučeno da je „Jes" pobedio dvotrećinskom većinom. To nije bilo tačno i ta „nasilno" glasanje prokontarisali su svi američki mediji.

 

 

ANTRFILE:

 

Za napade na ambasade, Romni krivi Obamu

 

Uveče 11. septembra Romni je izdao saopštenje osuđujući ono što je on nazvao „simpatiju" Obamine administracije za demonstrante koji su se verali po zidovima američke ambasade u Kairu. Romni se bazirao na internet poruci iz same ambasade, poslatoj pre nego što su demonstranti upali u ambasadu, koja je potvrdila američku podršku religioznoj toleranciji povodom grubog anti-muslimanskog filma koji je provocirao demonstrante.

Čak nakon što je Hilari Klinton osudila napad na ambasadu, Romni je insistirao na tome da Sjedinjene Države nisu dovoljno oštro reagovale. Potom je usledio napad na američki konzulat u Bengaziju. Tom prilikom ubijen je američki ambasador i još trojica Amerikanaca, a Mit Romni je i dalje insistirao na slabašan američki odgovor.

Demokrate su osuli drvlje i kamenje po svom političkom protivniku. I sam Obama je komentarisao Romnijeve izjave: „Guverner Romni ima tendenciju da puca prvo a tek onda nišani." Čak se i Džon Mekejn, Obamin republikanski protivkandidat na prošlim izborima, ogradio od Romnijevih izjava smatrajući da politička kampanja mora da se zaustavi u trenutku kada se država nalazi pod neprijateljskim napadom.

Romni je nastavio da optužuje Obaminu administraciju opisujući je kao „slabašnu" na polju spoljne politike. Interesantno je da ni Kondoliza Rajs nije mogla, u jednom intervjuu, da istakne ni jednu Obaminu grešku u spoljnoj politici.

Američki mediji se sada pitaju da li će Romnijeve neumerene reakcije biti usmerene protiv njega na izborima u novembru ili će se do tada zaboraviti njegovi neukusni komentari. Svaki put kada se Romni odmakao iz sfere ekonomije, pokušavajući da se prikaže kao poznavalac spoljne politike, obilo mu se o glavi. Pokazalo se, što su mnogi od samog početka tvrdili, da je Romni ekstremno neiskusan po pitanju svetske situacije.

A po podacima istraživanja javnog mnenja objavljenih 16. septembra Obama je vodio u ključnim državama gde će se najverovatnije odlučiti pobednik, Ohaju, Floridi i Virdžiniji. Po nekim istraživanjima to voćstvo je u Ohaju dostiglo čak sedam poena i pet u Floridi. Obama ne može, ako ćemo verovati analitičarima, da pobedi ukoliko ne pobedi u Ohaju. Florida, koja nosi veliki broj izbornih glasova, takođe će odlućivati ko će sledećeg januara sedeti u Beloj kući.