Banke

 

Zašto slučaj Unikredit banke može biti mnogo gori od Agrobanke

 

I kamata naša, krvava će biti

 

Krah Unikredit banke, koji nam predstoji u neposrednoj budućnosti, u stanju je da potpuno uništi već načeti bankarski sektor Srbije. Ova banka, međutim, i jeste osnovana samo iz razloga da bi ovde pokupila što je moguće više novca i prebacila ga na privatne račune bivših, ali i nekih sadašnjih vlastodržaca. Zato je u prethodnom periodu bez razmišljanja delila desetine miliona evra kredita ljudima iz establišmenta, a sve će joj to biti vraćeno iz republičkog budžeta.

 

Milan Malenović

 

 

Piramidalna štednja je dobro poznat izraz na ovim prostorima. Ona se sastoji iz toga da od uloga naredne generacije budu isplaćivane starije štediše. Ceo sistem funkcioniše samo dok su prihodi veći od rashoda - onog momenta kada štedionica ili "banka" dospeju u insolventnost, piramidalna štedionica se urušava i štediše ostaju bez svojih uloga.

   Novitet na ovim prostorima je da je država osmislila piramidalnu šemu do sada nezabeleženih razmera, jer su učesnici u njoj svi građani Srbije, kao i celokupna privreda. I, što je najgore, niko od njih nije ni svestan da je uvučen u tu igru.

   Iskustva sa Agrobankom, bivšom Metals bankom i Privrednom bankom Beograd pokazuju kako taj sistem funkcioniše. Podobnima, a to su isključivo oni bliski režimu i ljudima i strankama na vlasti, šakom i kapom se dele krediti za koje se od početka zna da su nenaplativi, jer dužnik ne raspolaže ni adekvatnom imovinom kao garancijom ni dovoljnim prihodima.

   Trik kojim se bankari služe da bi prikrili ove mutljavine sastoji se u reprogramiranju dugovanja, jer ni jedan direktor ne želi da mu u biografiji stoji kako je za njegovog rukovođenja banka dospela u insolventnost ili otišla u stečaj. Ovo "drži vodu dok majstori ne odu" je čisto knjigovodstveni potez, budući da se potraživanja upisuju na plus stranu godišnjih bilansa, pa je tako, papirološki, banka i dalje na zdravim nogama iako je taj navodni plus u stvari nenaplativi dug.

   Bivša Metals banka (danas Razvojna banka Vojvodine), Privredna banka Beograd i Agrobanka preterale su sa ovakvim kockanjem i ostale bez obrtnih sredstava, pa je morala da interveniše Narodna banka Srbije. Tu sada počinje završna faza piramidalne štednje u kojoj, mimo svoje volje, učestvuje ceo narod.

   U okviru NBS-a postoji Agencija za osiguranje depozita koja interveniše onda kad neka banka dospe u blokadu i ne može da isplati svoje štediše time što toj banci daje novac u zamenu za vlasnički udeo. U slučaju Metals banke novac za sanaciju je uzet direktno iz republičkog i pokrajinskog budžeta, koji se pune doprinosima svih građana i celokupne privrede.

   Dakle, kad banka ne može da naplati olako date kredite i ostane bez sredstava za dalji rad u pomoć joj priskače država Srbija, bolje rečeno svi njeni građani.

   Upućeni tvrde kako je ono što je do sada viđeno sa Agrobankom, Metals bankom i Privrednom bankom Beograd (ukupni kapital potreban za sanaciju oko 300 miliona evra) mačji kašalj u odnosu na ono što Srbiju očekuje posle sloma Unikredit banke, koji se očekuje još koliko ove godine.

   Unikredit banka Srbija je deo međunarodne Unikredit grupe sa sedištem u Milanu, Italija. Na računima italijanskog ogranka ove multinacionalne korporacije novac su krili mnoge srpske "demokrate", još i za vreme borbe protiv režima Slobodana Miloševića. Samo ulozi Borisa Tadića vrede oko milijardu evra, a tu su i mnogi drugi domaći političari, pretežno iz Demokratske stranke.

   Da bi njima olakšala poslovanje, ali i da bi im omogućila da svoj novac vrate u legalne tokove i da kroz postupak privatizacije pokupuju celokupnu srpsku privredu, Unikredit Grupa je osnovala srpsku podružnicu.

   Pošto je bila lišena potrebe da ekonomično posluje, Unikredit banka u Srbiji davala je desetine miliona evra osobama koje su preporučene sa vrha vlasti. Među njima se našao i Milo Đurašković, samonikli biznismen za koga do početka privatizacije malo ko da je uopšte čuo. Kako je izgledalo to transferisanje para sa računa banke u privatne džepove, koje će na kraju morati da nadoknadi republički budžet, vidi se iz nekoliko primera.

   Milo Đurašković iz Beograda, Nenad Novaković iz Kačareva i Dragan Perušić iz Niša 20. januara 2003. godine formiraju konzorcijum koji već 4. februara 2003. godine od Agencije za privatizaciju kupuje 70 odsto kapitala Preduzeća za puteve (PZP) Niš i to na otplatu.

   Posle toga Đurašković osniva komplikovani niz različitih preduzeća kojima je zajednički naziv - Nibens. Postoje Nibens Grupa, ali i Nibens Korporacija d.o.o., kao i druga preduzeća sličnih imena i namena.

   Nibens Korporacija je osnovana 21. jula 2008. godine, a već 1. oktobra iste godine od Unikredit banke dobija kredit u visini od 25 miliona evra. Svrha kredita, kako je navedeno u članu 3. ugovora bila je kupovina 41 odsto akcija PZP Niš. Kojom matematikom je razlika od kupljenih 70 odsto do ukupno 100 odsto kapitala iznosila 41 odsto znaju samo potpisnici ugovora.

   Pošto je bilo više nego očigledno da se radi o fiktivnoj nameni kredita, u članu 3.2 se Unikredit banka jasno ograđuje: "Banka neće snositi nikakvu odgovornost za način korišćenja iznosa kredita od strane Klijenta". Kao što se i moglo pretpostaviti, novac je netragom nestao...

   Kuriozitet ovog, kao i drugog ugovora o kreditu dostavljenih redakciji Tabloida, sastoji se u tome da je jedan od žiranata bilo i preduzeće PZP Niš čije je akcije Đurašković tek nameravao da otkupi.

   Pošto klijent, odnosno Nibens Koporacija nije vraćao pozajmljeni novac, Unikredit banka 27. novembra 2009. sklapa sa pomenutim preduzećem i grupom žiranata novi ugovor, opet na svotu od 25 miliona evra, navodno za refinansiranje prethodno uzetog kredita. Interesantno je da se ovde ne radi o uobičajenom reprogramu duga, već o sasvim novom kreditnom aranžmanu u kome se banka opet tačkom 3.2 ograđuje od toga za šta će klijent zaista da iskoristi novac. I ove pare je Đurašković nenamenski potrošio.

   Ukupno je Đurašković srpske banke ojadio za najmanje 130 miliona evra, od čega su potraživanja Unikredit banke po dva pomenuta ugovora 50 miliona evra, a trenutno mu se sudi za "samo" 18 miliona evra. Ostatak je "pojela maca". Teško je poverovati da u tome nije imao zdušnu podršku ljudi na vlasti.

   Prvi ugovor o zajmu od Unikredit banke u visini od 25 miliona evra kao jemci - platci obezbeđivalo je ukupno sedam domaćih preduzeća, a drugi, onaj o refinansiranju, čak njih deset. Većina je bila u državnom vlasništvu, neka već i u postupku privatizacije, ali ni za jedno od njih nije traženo odobrenje za otuđivanje kapitala, što hipotekarna obaveza u suštini i jeste.

   Ono što je sve ove žirante povezivalo, jesu osobe koje su stajale na njihovom čelu: direktor jednog preduzeća je član upravnog ili nadzornog odbora drugog preduzeća i tako u krug. Bila je to dobro povezana i uhodana kriminalna grupa, koju su činili: PZP Niš (Nenad Ilić i Jovica Stevanović), PZP Beograd (Boro Jelić i Dušan Damjanović), Vojvodinaput - Bačkaput (Branislav Jovanović i Aleksandar Stanović), PZP Vranje (Srđan Filipović), PZP Kragujevac (Ljubiša Živković), AD Sremput (Snežana Karić) i FAM Kruševac (Branislav Jovanović).

   Ni jedan od pomenutih solidarnih dužnika sada nije u stanju da otplaćuje kredite koje je uzeo i nenamenski potrošio Đurašković, jer su ili u stečaju ili u postupku restruktuiranja. Upravo zbog toga su ona i uzeta kao jemci, jer se znalo da pare ne treba nikada da se vrate, budući da su one bile namenjene nekome na vlasti. Na strani Unikredit banke ceo posao je vodio dvojac Nikolaus Linarić, direktor direkcije za kreditna odobrenja za privredu i Igor Petković, direktor Direkcije za poslovanje sa privredom.

   Koliko su ovo bili ozbiljni jemci vidi se iz primera upravo PZP Niš na čiju poslovnu zgradu su stavljene ukupno četiri hipoteke od po milion evra svaka, iako pomenuta nekretnina ne vredi više od 400.000 evra. PZP Niš je, inače, potpuno očerupan i upropašćen zahvaljujući "uspešnom" načinu poslovanja Đuraškovića i njegovih satrapa.

   Kada Unikredit banka zbog ovakvog poslovanja bude dospela u insolventnost u pomoć će morati da joj pritrči država Srbija, odnosno svi njeni građani koji plaćanjem poreza i doprinosa pune republički budžet. Velika piramidalna šema osmišljena na vrhu srpske vlasti, nastavlja da radi dok i poslednji dinar ne bude otet od ovog unesrećenog i osiromašenog naroda.