Francuska

Socijalistički pašaluk u Parizu i oko njega

Pevajte mi Marseljezu

Sve imperijalne akcije posleratnih francuskih predsednika, najčešće su bile puko sprovođenje volje Amerike i NATO pakta, a nešto od toga je bilo i logična posledica francuske kolonijalne prošlosti. Od De Gola, do Olanda, Francuska je posredno ili neposredno učestvovala u skoro svim lokalnim i regionalnim ratovima u drugoj polovini prošlog veka. I u novom veku i novom mileniju, taj odnos nije promenjen. Ali, prilike su drukčije. Svet nije ono što je bio juče, pa tako ni stanje u samoj Francuskoj.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Sila zakon ne poznaje. Svaki francuski predsednik, od De Gola do Sarkozija, morao je da započne neki rat, da pobije neki narod, izbombarduje bar neku teritoriju. Proslavili su se Žandari, Legioneri i Miraži 2000 širom belog sveta.  Od Indokine i Alžira preko Libana, Ruande, Čada, Avganistana, do  Obale Slonovače i još nekih banana republika zakukalo je na hiljade majki i udovica. I sve to za dobrobit čovečanstva i trijumf demokratije. Pompidu  je odradio svoje, Žiskar de Sten je namestio Ajatolaha Homeinija i zakuvao u Iranu, dok je raspad bivše Jugoslavije  zapao u dva različita mandata.

 Malo je našoj tragediji kumovao Miteran, ali je glavnina ostala za Širaka. Tradiciju mešanja u tuđe integritete i pomaganje pobunjenika nastavio je Sarkozi. On je u zadnjem momenatu svog  mandata odradio  Gadafijevu Libiju i tako ispunio želju Bernara Anrija Levog i nekih engleskih bankara. Za kratko vreme pretvorio je afričku Švajcarsku u  gnezdo terorizma crnog kontinenta. Libija je pretvorena u islamski super market za nabavku oružja. Tako se mali Sarkozi upisao velikim slovom u modernu Istoriju.  Do juče pljuvan, danas ga dozivaju na sve strane i rone suze za dobrim prošlim vremenima.

Da bi se tradicija nastavila i da se Legionari ne bi dosađivali i vukli plate za izležavanje, novi predsednik Fransoa Oland, se takođe sve više vodi mišlju da bi jedan dobro odrađen mali rat dobro došao tek koliko da narodu malo zatreperi patriotska žica i da se Francuzi okupe oko Marseljeze. Minijaturan, čovečuljak pun kompleksa, još i mlakonja, kako su ga prozvali neki njegovi socijalisti, kao da se povampirio pa evo oštri noževe i bajonete dok sa tribine Ujedinjenih nacija poziva svoje saveznike i istomišljenike, najviše  Amere i Engleze, da krenu na islamiste i teroriste.

 Naravno da je u pravu kad vidi šta se radi u Siriji, Libiji ili Avganistanu ,  samo on ne misli na njih, jako je to opasno. Francuski Hari Poter u godinama (kako Olanda nazivaju  neki razočarani birači , verovatno zbog fizičke sličnosti sa malim vešcom), misli na sekciju Al kaide u bivšoj francuskoj koloniji. Oland je ubeđen da sever Malija može da se " uradi "  za par dana, što avionima i raketama iz vazduha, što dole u pesku uz pomoć lokalnog topovskog mesa. Jedna munjevita pobeda u Maliju i plan povećanja poreza u Francuskoj ima da prođe "ko pismo u sanduče".

Od Cezara pa na ovamo, svaki je rat doneo pobedniku lovorov venac a u moderno doba to je bar desetak odsto poena popularnosti. Tu je upoređenju kraj, jer ni Oland, ni  Dejvid Kameron ili Obama nemaju namere da lično stanu na  čelo svoje vojske i viteški je povedu u boj. Moderan Predsednik je tu samo pozove u rat i sve ostalo radi NATO pakt, pametne bombe i plaćeni psi rata. Svaki je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, rekao je Čerčil u svoje vreme i svi se političari drže grčevito ovog pravila. Ratom se nabija popularnost. Obezbeđuju mandati. Ratom bi čak mogao i da se rešio i jedan drugi bolni problem Francuskog prisustva u Africi, a to su taoci.

 

Sindrom Gadafi

 

Olandu je imidž spao na niske grane pa bi mu jedno bombardovanjce  dobro došlo da se malo izvadi iz krize koju je u Maliju zakuvao njegov prethodnik Sarkozi kada je razorio skladišta oružja u  Libiji. Doduše mnogi Francuzi ni dan dani ne razumeju zbog čega je ta Libija i bila preorana bombama i zašto je ubijen Gadafi. Objašnjenja su često toliko providna da čovek ne može a da se smeje iako je zapravo tragično. Recimo, kaže propaganda da je  Gadafi, taj "obesni seksualni manijak", žestoko mučio svoj narod, i svi slepo poveruju  medijima. Ovaj diktator je ne samo gradio stanove za beduine i ostalu sirotinju, što već samo po sebi nije normalno, već je i svesno odbijao je da im naplaćuje struju dok im je benzin namerno prodavao u bescenje!  On je čak svoju rođenu omladinu proterivao iz zemlje i naređivao studentima da sami biraju zemlju gde će da studiraju!

 Toliko se pravio važan, da im je davao velike stipendije i još plus plaćao kirije svoj toj studentariji rasutoj po belom svetu: u Bostonu, Londonu ili Parizu. Slično je maltretirao i svoje radnike kojima je davao platu i kad ne rade, tek koliko da ih potceni i pokaže se da je pun ko brod. Kao evo vam za život i ostalo ali da se ne bunite. A kako da se ne pobune kad su bili jedini na svetu koje je neki diktator mučio na ovaj način. Priznajte da je to vrhunac cinizma i da takav čovek ne zaslužuje da živi. Sva sreća da se tako nešto više nikada i nigde neće ponoviti nakon intervencije NATO aviona.

Sada je nafta u rukama zapadnih demokratija dok su mnogi strani radnici pokupili oružje iz porušenih skladišta i odmetnuli se u susedne zemlje da prave veliki svetski pašaluk. Zato je teško izbeći taj rat. Predsednik Oland mora da  ispravlja ono što je njegov prethodnik iskrivio. Mali  je idealna prilika s obzirom da je Francuska jedina svetska sila koja još uvek ima vojne baze u Africi. Elem, iako se senka rata i strah od i bombi atentata nadvio nad  Francuskom, po narodu se ipak mnogo više priča o poreskoj sablji koja treba da odseče 20 milijardi od poreskih obveznika nego o maču pravde koji treba da protera islamiste iz Sahare.

 U isto vreme dok je u Njujorku predsednik Oland prozivao svetske sile u intervenciju protiv terorista u Maliju, šef njegove vlade je najavljivao  ceh od 20 milijardi poskupljenja poreza na prihod. Ima li ko od čitalaca ideju o  zapremini novčanica koje prave hrpu od 20 milijardi evra? To je tačno onoliko blaga koliko je bivša Jugoslavija dugovala i koliko nije mogla da vrati tokom svoga postojanja. Neki misle da se država upravo zbog tog duga i raspala. Svaka politička igra ima svoju ekonomsku pozadinu.

 

Nekom rat nekom brat

 

 Naravno ova neviđena globa, pravi holdap, naručen je u Berlinu i Francuzi moraju maksimalno da reketiraju svoju raju da bi zadovoljili prohteve gospođe Merkel. Francuzi imaju utisak da im socijalisti udaraju porez na pravo života i disanje vazduha kako bi smanjili astronomski državni dug od preko 1700 milijardi evra. Oland je potpisao da će dogodine stopa deficita biti samo 3 odsto. Jedino zvanično objašnjenje za istorijski neviđeno poskupljenje života u zemlji slobode I ljudskih prava  je čista retorika. Kao i u svim drugim državama sveta kada se menja vlada; dug je direktna posledica loše politike prethodnika. Tako je svuda u svetu pa tako mora biti i u Francuskoj. Narod je i ovde  beznačajna količina za potkusurivanje, tvrdi opozicija koja je do juče vodila gotovo identičnu politiku. Koliko je jaz veliki između vladajuće klase i naroda najbolje se možda vidi iz raporta koji je nedavno podnela državna finansijska kontrola.

Kao što rat nije tragedija za svakoga tako ima i jedan sloj društva kome kriza ne može ama baš ništa. Dok su radni ljudi bez posla i velike firme zatvaraju fabrike dotle vlada i njihovi štićenici otvaraju  sve više državnih firmi koje ne služe ničemu osim da službenici primaju plate i sakupljaju poene za penziju. Nedavno je izbio skandal kada su inspektori proverili državne kase i pronašli veliki broj rupa kroz koje je iscureo budžet.

Na stotine neregularnosti , afere na ivici lopovluka ili maskirane organizovane pljačke naroda. Oko 1500 raznih državnih agencija koje ne služe ničemu a  zapošljavaju pola miliona funkcionera i vuku toliko plata i ostalih privilegija državne službe. Tako postoji državna agencija za promociju kulture starosedelaca Nove Kaledonije, institute za kontrolu zaprašivanja komaraca ili stotinak drugih sličnih firmi koje su kreirane za neko vreme a ostale su za stalno i još slobodno sebi povećavaju plate dok su ostalim Francuzima smanjena primanja. Ukupno ovakva uhlebljenja za privilegovane koštaju prezadužene Francuze oko 50 milijardi evra godišnje.

Tačno koliki je interes kamate na državni dug ili dva puta više od povećanja poreza koji mogu da budu tragični po Francusku privredu. Nikada ni jedan Predsednik nije za ovako kratko  vreme izgubio kapital svoje popularnosti.  Vlada se brani tako što ističe da je sve to  rezultat  politike ne samo Olandovih prethodnika već i prethodnikovih prethodnika. Mentalitet jednog naroda je da što manje radi i da vuče što veću platu.  "Lezi lebu da te jedem", al' sa kavijarom i uz šampanjac! Sad može malo bolje da se razume tolika otkud ljubav francuske vlade prema nekim afričkim državama da je spremna da krene i u rat da bi im obezbedila demokratiju i mir. 

 

A1

 

Moćnija banda od svetske sile

 

Šest saradnika francuske firme za eksploataciju uranijuma, Areva (među kojima je i jedan naš Legionar, Sergej Lazarević) već dve godine leže negde u pesku, zarobljeni od strane Akmi bande. Napad  bi značio smrt talaca, kako prete islamisti  ali bi se tako i udarila tačka na nerešiv problem ucene. Ne može jedne banda da ucenjuje četvrtu silu sveta.