Tragom vesti

 

Kako je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika postala leglo najcrnje korupcije

 

Od Tri Grozda, ni dva zrna ne ostade...

 

Stečajni postupak se u Srbiji pokazao kao izuzetno zgodan mehanizam, ne samo za uklanjanje konkurencije onima koji bi da postanu monopolisti, već i da se za sitne pare otkupi preduzeće koje se zatim rastura i rasprodaje uz enormnu dobit. Ceo sistem je odlično razrađen sa namerom da se još više obogate oni koji su ionako nezasluženo bogati i još uvek na slobodi. Okosnicu svega čine stečajni upravnici i stečajne sudije.

 

Igor Milanović

 

Da bi neko postao stečajni upravnik mora pored odgovarajućih kvalifikacija da poseduje i dozvolu za rad koju mu izdaje Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) koja je vešto napravljeno leglo korupcije preko koje se zatim lako manipuliše stečajnim upravnicima i samim stečajnim postupkom.

Agencija broji 30 zaposlenih, od kojih više od polovine ima visoku stručnu spremu i raspoređeni su na sledeća radna mesta: direktor, zamenik direktora, 3 pomoćnika direktora, 7 savetnika (svaki četvrti zaposleni je savetnik?!), 2 vozača, 8 supervizora sa pomoćnicima...

U 2011. godine je ALSU za bruto plate svojih zaposlenih potrošio 49.650.300 dinara, dok je za 2012. godine planirano da tridesetak zaposlenih zaradi i celih 61.472.980 dinara, odnosno svaki zaposleni u proseku mesečno zarađuje skoro 200.000 dinara.

Međutim, kako navodi stečajni upravnik Dobrivoje Petrović u svojoj studiji "Razvoj pravosudne profesije, stečajni upravnik u Srbiji i ekonomsko-pravno-moralna opravdanost ukidanja ALSU", raspon plata je 2011. bio 1:5,25 (najniža plata je bila 53.700, a najviša 281.946 dinara), dok se on u 2012 povećao na 1:5,32 (najniža plata 55.445, najviša 294.695 dinara).

Dakle, direktor ALSU Siniša Kukić prihoduje mesečno više od 2.500 evra bruto, a da pri tome uopšte ne poseduje licencu za vršenje posla stečajnog upravnika. To je isto kao kada bi direktor škole bio nepismen.

Ni predsednik disciplinskog veća Agencije, Dušan Vuković, koga je delegiralo Ministarstvo finansija i privrede nije licencirani stečajni upravnik, a odlučuje o eventualnim stručnim greškama licenciranih upravnika.

   Zbog ovakve kadrovske politike nije ni čudo što je 2011. godine disciplinsko veće naplatilo ukupno 5.930.000 dinara kazni od svojih članova, dok je u ovoj godini, po pomenutoj studiji Dobrivoja Petrovića, već naplaćeno 4.830.000 dinara i očekuje se da će prošlogodišnji rekord biti nadmašen, jer nestručni predsednik i isti takav poneki član veća razrezuju kazne za sve i svašta, često i potpuno neopravdano.

   Da vlada Srbije nije ograničila broj zaposlenih u državnoj administraciji, ko zna koliko bi do danas bilo uhlebljenih u ALSU, jer je i ovako direktor Kukić doveo petoro novih za samo godinu dana, između ostalih i sina svoje nekadašnje šefice iz Republičkog odbora za zakonodavstvo, gde će se najverovatnije vratiti kada bude smenjen zbog nezakonitog rada.

   Predsednik Upravnog odbora ALSU Nenad Ilić u Agenciji je zaposlio svoju suprugu Sunčicu Radin-Ilić, koja je čak jedno vreme bila i član disciplinskog veća, a na raznim povremenim i privremenim poslovima za stalno je angažovao i svoju rođenu sestru, dok kancelariju deli sa kumom Zorom Ilić.

   Jelena Todić koja, iako je ekonomista, treba da nadzire sprovođenje Zakona o upravnom postupku i vrši neposrednu kontrolu rada stečajnih upravnika je supruga Jovice Todića, člana disciplinskog veća, što je klasični sukob interesa. U ALSU rade i Dragana Smiljević i Violeta Smiljević, a primera nepotizma u ovoj maloj, ali bogatoj Agenciji moglo bi još da se nađe.

   Ovako zgodno rodbinski povezani i sa istim finansijskim interesima zaposleni u ALSU su u samo 9 slučajeva stečajne upravnike kaznili sa ukupno više od deset miliona dinara. Kazne prašte, ali isključivo po leđima onih koji se ne smatraju "sistemskim upravnicima", kako se nazivaju oni koji stečaj sprovode u korist tajkuna i političara na vlasti.

   Upravo organizacija ALSU ovako nešto i omogućuje, budući da je to oktroisano-esnafsko udruženje koje ne biraju i ne kontrolišu članovi, kao što bi to bio slučaj da postoji Komora stečajnih upravnika (slično Advokatskoj komori) koja bi nadzirala i sankcionisala rad svojih članova. Ovako, preko nestručnih kadrova vlast direktno disciplinuje stečajne upravnike i tera ih da rade onako kako njoj i njenim sponzorima odgovara.

   Stečajnog upravnika u nekom konkretnom slučaju treba da bira kompjuter i to nasumice, pomoću ERS programa koji je skupo plaćen, ali je i pored toga ostao u privatnim rukama i to strane kompanije. Kako taj program tačno funkcioniše i da li je njime moguće manipulisati zvanično niko ne zna, ali su poznati slučajevi kada je stečajnim upravnicima unapred najavljivano da će dobiti određeno preduzeće. Kontrolisano nasumično biranje?!

   Kada se neki od domaćih tajkuna sa jakom političkom zaleđinom namerači na neko preduzeće on njega i dobije, pa neka košta šta košta. Nije problem ni da se sve to odradi preko stečaja, makar tako stotine radničkih porodica ostalo bez jedinih prihoda.

   Jedan od takvih slučajeva je upravo ono što se ovih dana dešava sa preduzećem Tri Grozda, koje je prvobitno privatizovalo preduzeće Milomir Joksimović, poznatiji kao Miša Omega, Mosaic Catering. 

Pošto je Miša Omega rasprodao sve što je mogao od ovog preduzeća sa preko trideset lokala na najelitnijim i najskupljim mestima u Beogradu, Narodna banka Srbije 2. februara 2012. obaveštava Privredni sud u Beogradu da su Tri Grozda u blokadi duže od godinu dana. Predmet je dodeljen stečajnom sudiji Milevi Misailjević i pljačka je mogla da se nastavi.

   Stečajni sudija umesto da u zakonom predviđenom roku od 30 dana od pokretanja prethodnog stečajnog postupka zakaže ročište ona to čini tek po isteku 50 dana, kako bi dala dovoljno vremena predlagaču stečajnog postupka da pripremi sve materijale i obezbedi predujam. Kao predlagač se pojavljuje Hipo-Alpe-Adrija banka koja to nikako ne bi mogla da bude po bar dva osnova.

Prvo, jer se poziva na ugovor o solidarnom jemstvu C-1 204/09 zaključen 16. decembra 2009. koji je još uvek na sudskoj proveri. Drugo: čak i kada bi ugovor bio validan banka je obezbeđeni poverilac, budući da je shodno pomenutom ugovoru stavila hipoteke prvog reda na jedan broj lokala u vlasništvu Tri Grozda.

   Hipo-Alpe-Adrija banka, odnosno mafijaši koji iza nje stoje, međutim ne želi samo jedan broj lokala, već sve što Tri Grozda poseduju, a što se procenjuje na više desetina miliona evra. Zbog toga stečajni sudija Misailjevićka ignoriše zakon i tera po svome, odnosno igra kako joj Hipo-Alpe svira. Za stečajnog upravnika navodni kompjuterski program postavlja Dragana Perkovića, dobro znanog likvidatora svih onih firmi na koje su se tajkuni nameračili. Perkovićeva uloga je da na terenu odradi ono što mu banda iz Hipo-Alpe-Adrija banke poruči preko stečajnog sudije.

   Na prvom poverilačkom ročištu, održanom opet uz probijanje zakonom propisanih rokova, stečajni upravnik je stečajnim poveriocima trebalo da preda izveštaj o ekonomsko-finansijskom položaju stečajnog dužnika. Iako Perković ne donosi nikakav izveštaj, sudija Misailjevićka umesto da odloži ročište isto održava 31. avgusta 2012. uprkos činjenici da je deset dana ranije izvan ročišta i u punoj konspiraciji prihvatila predlog Hipo-Alpe-Adrije i proglasila bankrot nad Tri Grozda. Tako je poverilačko ročište održano samo formalno da bi se dao privid zakonitosti.

   Članom 36. stav 4. Zakona o stečaju određeno je da se na ročištu stečajni poverioci za čija potraživanja se učini verovatnim da iznose više od 70 odsto ukupnih potraživanja odluče da se stečajni postupak odmah nastavi bankrotstvom  stečajnog dužnika, stečajni sudija donosi rešenje o bankrotstvu. U ovom slučaju su svi članovi poverilačkog odbora bili protiv bankrotstva, sa izuzetkom Hipo-Alpe-Adrija banke, čija potraživanja čak i da su relevantna za stečajni postupak, ni izbliza ne dosežu 70 odsto svih potraživanja.

   Sudiju i stečajnog upravnika ništa od ovoga ne interesuje. Posle toga dolazi do još većeg skandala koji pokazuje da je stečaj samo prilika da se nekom odabranom namesti imovina izuzetne vrednosti.

   Odbor poverilaca odmah, u zakonskom roku ulaže žalbu na nezakonito rešenje o bankrotstvu, koja bukvalno nestaje u Privrednom sudu. Iako poverioci poseduju kopiju žalbe sa prijemnim pečatom suda, prijem žalbe nigde nije registrovan, čak ni u pisarnici?! Po onome što je Tabloid saznao ovakvi slučajevi se prvo predaju postupajućem sudiji, pa se tek onda evidentira prijem pravnog leka i to ako i kada sudija to odobri.

   Jasno je da ovakvim postupcima stečajni sudija, a i stečajni upravnik pokušavaju da do kraja finansijski iznure Tri Grozda, koje trenutno ima dobru šansu da se izvuče iz stečaja i reorganizuje.

   O nezakonitom delovanju Dragana Perkovića obaveštena je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, ali ona po tom pitanju do danas ništa nije preduzela. Ona to ne čini kada su na tapetu "sistemski upravnici", oni koji slepo sprovode volju vlastodržaca i njima bliskih tajkuna, a Hipo-Alpe-Adrija banka je u regionu poznati zaštitnik mafijaša bliskih vlastima, zbog čega je već imala bliske susrete sa pravosuđem Austrije, Hrvatske i Slovenije gde je nekim njenim filijalama čak zabranjen rad.

   Stečajni upravnici se namiruju iz stečajne mase preduzeća koje vode. Zbog toga postoji snažna sprega između njih i stečajnih sudija da se "sistemskim upravnicima" dodeljuju preduzeća koja imaju značajnu imovinu i čiji stečaj traje do u beskonačno kako bi i sudija i upravnik mogli godinama da uživaju ništa ne radeći.

   Ovako postavljen sistem uvođenja u stečajni postupak i njegovog sprovođenja je idealno zamišljen da bi jedni zaradili, a drugi umrli od gladi. Zbog toga se većina stečajnih upravnika i zalaže za uvođenje Komore koja bi bila nezavisna od vlasti i koja bi kvalitetnije vršila nadzor nad svojim članovima od sadašnjeg ALSU koje konstruiše i kontroliše vlast. Upravo zato vlast ne sluša zahteve stručne javnosti istrajavajući na podršci korumpiranom ALSU.