Druga strana

 

Dosijei

 

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid, u četvrtom nastavku,  piše o dosijeima i saradnicima u svetlu stogodišnjice britanske obaveštajne službe

 

Goran Petrović

 

Uskoro u izdanju ''mlade'' izdavačke kuće ''Albion books'', iz čije knjige ''Neautorizovana biografija Džulijana Asanža'' u vidu feljtona već čitate pojedine izvode, izlazi iz štampe do sada bez sumnje najvažnija i najinteresantnija knjiga ''Istorija tajne obaveštajne službe 1909-1949''. Koje? Čije? Velike Britanije. Dakle, istorija Tajne obaveštajne službe Velike Britanije, Secret Intelligence Service, skraćeno SIS a najpoznatije kao MI 6, ili što bi se po naški reklo Em aj siks.

Kako sam imao privilegiju da ovu prilično obimnu knjigu pročitam u ''rukopisu'', odnosno elektronskoj verziji u mogućnosti sam da vam iz nje iznesem neke zanimljive činjenice u sklopu teme koju nameravam da obradim ovom i sledećom prilikom. A to su ti famozni dosijei, odnosno otvaranje dosijea. Ma kojih i ma šta to značilo.

 Ali, pre nego što ja nešto kažem, red je, barem među džentlmenima, da to prvo učini direktor ove službe Džon Sojers koji je napisao kratak predgovor za ovu knjigu koju je inače napisao profesor Kraljevskog univerziteta u Belfastu Kit Džefri kome je pak omogućen potpuni uvid u celokupnu arhivu službe.

A evo šta je između ostalog rekao gospodin Sojers:

''...Na predlog mog prethodnika Džona Skarleta, SIS je odlučio da, uoči naše stogodišnjice, odobri pisanje nezavisne i stručne knjige o prvih četrdeset godina istorije Službe. Cilj je bio da se što široj publici, a bez štete po nacionalnu bezbednost, omogući razumevanje delatnosti ove službe tako što bi se objasnilo naše nastajanje i uloga u tom osetljivom periodu. Ovo je prvi put da smo nekom naučniku izvan Službe dozvolili takav pristup našim arhivama. Ministar spoljnih poslova je odobrio taj plan.

Zašto smo se usredsredili na period 1909-1949? Prvo, zato što tih četrdeset godina obeležava vreme velike zabrinutosti za sudbinu Ujedinjenog Kraljevstva. Drugo, 1949. godina predstavlja prekretnicu u našem profesionalnom radu zbog okretanja ka metama i tehnikama u vreme Hladnog rata. Treće i najvažnije, pojedinosti naše istorije posle 1949. još su previše osetljive da bi postale javne...".

Sojers takođe podvlači da je ''profesor Džefri imao neograničen pristup arhivi Službe, koja se odnosi na period o kojem piše'' ali da rukovodiocima SIS nije bilo lako da autoru omoguće neophodnu otvorenost kako bi konačno ispričao njihovu istoriju. ZAŠTO, objašnjava on sam. ''Zato što vrlo ozbiljno shvatamo obavezu zaštite naših agenata, osoblja i svih koji su nam pomagali  (čitaj saradnika odnosno doušnika).''

 I zašto još? Zato što se od osnivanja ''Naša politika neobjavljivanja samih dosijea, za razliku od informacija izvučenih iz arhiva, nije promenila!'' A ta politika osim neobjavljivanja odnosno neotvaranja dosijea podrazumeva i da SIS to jest MI6 ne otkriva imena agenata ili živih članova osoblja a samo u izuzetnim okolnostima pristaje da se odrekne anonimnosti preminulih članova osoblja.

Autor, stoga, ne označava imenom nijednog prethodno neimenovanog agenta, nego samo one koji su već imenovani u službeno objavljenim dokumentima, navedeni kao dobitnici ratnih ordena ili imenovani u prethodno odobrenim publikacijama. Koliko se daleko išlo u poštovanju ovog pravila najbolje svedoči činjenica da u ovoj knjizi nisu ispričane neke značajne priče o Službi samo zbog toga što je procenjeno da bi se čak i iz nekih makar posrednih detalja koji bi bili ispričani mogao naslutiti ili otkriti identitet njihovih aktera!

    Mislim da je i iz ovoga što je do sada rečeno sve savršeno jasno ali hajde zabave radi da dodamo još neke detalje o konspiraciji i tajnosti kada je u pitanju SIS.  Dakle prvi direktor SIS od njenog osnivanja 1909. godine, do svoje smrti 1923. godine, bio je Mensfild Kaming. Njegovo ime je prvi put u tom kontekstu  javno pomenuto desetak godina nakon njegove smrti sredinom tridesetih kada su neki njegovi saradnici ili agenti počeli da govore i pišu o svom učešću u nekim bezbednosnim i obaveštajnim aktivnostima SIS tokom Prvog svetskog rata.

Dalje...Krajem 1919. godine štab SIS je preseljen u jednu viktorijansku vilu u zapadnom Londonu čiju adresu nije znao niko nepozvan.''Niko ne treba da zna adresu", zapisao je Kaming u svom dnevniku i čak razmatrao (možda i malo maliciozno) da je ne prijavi ni direktoru Vojne obaveštajne službe!?

A oni koji su iz bilo kog razloga morali da dođu u centralu SIS su pozivani da se jave na neku drugu adresu na kojoj bi dobijali dalje instrukcije kuda da idu ili pravu adresu. Insistirajući na potpunoj tajnosti svega vezanog za SIS Kaming je čak tražio od pretpostavljenih da njegovo osoblje koje platu prima od Tajne službe bude oslobođeno plaćanja poreza kako njihova imena i veza sa Službom ne bi bili poznati bilo kome. Forin Ofis je uslišio njegov zahtev i Služba je decenijama ljubomorno čuvala tu privilegiju.

    I na kraju vrhunac. Imajući u vidu sve napred navedeno, nimalo ne treba da čudi što britanska vlada decenijama uopšte nije javno priznavala postojanje Biroa tajne službe odnosno  kasnije Tajne obaveštajne službe koja je iz njega proistekla i što je SIS formalno-pravnu osnovu za rad  dobila tek Aktom o obaveštajnoj službi iz 1994. godine. Dakle, 85 godina nakon stvarnog osnivanja!

I na kraju da rezimiramo. Tajna obaveštajna služba Velike Britanije MI6 je bila tajna u bukvalnom smislu te reči 85 godina. Država nije priznavala da ona postoji, niko nije znao ko je i kako se zove njen direktor, ko u njoj i za nju radi, gde se nalazi sedište službe...

Tek povodom stogodišnjice osnivanja je dozvoljeno pisanje istorije o prvih četrdeset godina njenog postojanja zato što je procenjeno da su  pojedinosti njene istorije posle 1949. još previše osetljive da bi postale javne, ali i to pod uslovom da se ne objavljuju integralni dosijei već samo selektivno prepričava ono što se u njima nalazi i to tako da se ne otkrije ime nijednog pripadnika ili saradnika-doušnika koje dotada nije bilo  poznato javnosti! A radi se o ljudima i stvarima koje su se dešavale u periodu od pre 60 do pre 100 godina. A mi bi da otvorimo sve dosijee i otkrijemo imena svih doušnika!? Zašto? O tome sledeći put.

Dakle SIS ne dozvoljava da se objave dosijei i imena koja se u njima spominju od pre 100 godina za razliku od nas!?