Zakonopravila

 

Prepisivači i njihove tragikomične izmene i dopune Krivičnog Zakonika

 

Saučinilac koji nije izvršilac

 

U toku je postupak izmena i dopuna Krivičnog Zakonika koji bi trebalo da, barem kada je u pitanju usaglašavanje našeg zakonodavstva sa Evropskim, postigne jedan korak više u odnosu na dosadašnje izmene. Na prvi pogled reklo bi se da je to pozitivna namera novih vlasti. Ali kada se detaljnije pogledaju predlozi tih izmena, dolazi se do zaključka da ustvari tu i nema nikakvih suštinskih izmena već da određeni predlozi predstavljaju presipanje iz šupljeg u prazno, konstatuje Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

 

Josip Bogić

 

Krivično zakonodavstvo u Srbiji do danas se nije oslobodilo „socijalističkih" pojmova pa se i dalje pokušava socijalističkim represivnim normama zaštita odnosa koji proizilaze iz tržišne ekonomije što je jedno sa drugim u dijametralnoj suprotnosti. Ovo je najočitije kod krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. U mnogim krivičnim postupcima koji su pokrenuti protiv pojedinaca koji su osnivali preduzeća, sa namerom da za ista, a kasnije i za sebe pribave korist, su zbog toga hapšeni. Ceo kapitalistički sistem upravo počiva na tome da se za preduzeća pribavi korist a kasnije i za pojedinca. Za takvo postupanje u sistemima tržišne ekonomije pojedinac biva nagrađen samo se kod nas i dalje procesuira za zloupotrebu službenog položaja u privatnom preduzeću.

 

Kako neko može da odgovara za zloupotrebu službenog položaja u preduzeću koje je osnovao svojim kapitalom, pribavljao korist za preduzeće, uzimao novac od tog istog preduzeća i da bude još i uhapšen?!

 U uređenim državama vlasnik firme može da odgovara najčešće za poresku utaju ukoliko je oštećen budžet za poreze, doprinose, carine i dr, moguće je da takvo lice krivično odgovara i za krivično delo prevare ili izaziva nja lažnog stečaja a nikako za zloupotrebu položaja. Takođe bi teoretski bila moguća situacija da vlasnik firme ima zaposlene kao odgovorna lica koji upravljaju tom firmom pa ukoliko bi oštetili tu firmu mogli bi krivično da odgovaraju za proneveru ili zloupotrebu položaja, ali bi se krivično gonjenje preduzimalo po privatnoj tužbi, a nikako po službenoj dužnosti. Mnogi slučajevi procesuiranja u privatnim firmama su se vodili a da pri tome nije bilo odštetnih zahteva od iste firme. Tužilac goni neko lice po službenoj dužnosti a vlasnik firme kaže da nije oštećen! Koji je onda interes države ra procesuira takve slučajeve?

 

 Svako je u Srbiji unapred kriv

 

U prošlosti su takođe zabeleženi slučajevi procesuiranja pojedinaca u privatnim firmama koji nisu imali nikakav status službenog ili odgovornog lica već im se stavljalo na teret da su „faktički" obavljali dužnost odgovornog odnosno službenog lica. Takva lica nisu imala nikakva rešenja za određeno odgovorno mesto, kako nalaže Zakon o radu ili pak Zakon o privrednim društvima. Prema Zakonu o radu u svakom pravnom licu mora da postoji sistematizacija radnih mesta kojom su određena i radna mesta odgovornih lica,  lica sa posebnim ovlašćenjim i lica koja zastupaju to pravno lice. Osim toga za svako radno mesto postoji opis poslova i radnih zadataka kojima se reguliše delokrug poslovanja.

Prema ovakvom „nakaradnom" tumačenju fakticiteta ispada da svako lice u privatnoj ili drugoj firmi može faktički da bude odgovorno lice i da preduzima pravne i druge radnje i da krivično odgovara. Postavlja se logično pitanje, čemu onda zakoni i drugi podzakonski akti?

 

Po logici stvari trebalo bi ukinuti sve ove zakone i uvesti načelo fakticiteta, gde se ko „navata" za to da mu se sudi! U tom smislu predlažem da se po načelu fakticiteta sudi i bivšem predsedniku Borisu Tadiću za sve nezakonitosti koje budu utvrđene ili se utvrđuju protiv Premijera i njegovih ministara u prošloj Vladi jer je opšte poznata činjenica da je upravo Boris Tadić osim što je formalno bio predsednik države faktički bio i premijer i ministar policije i ministar pravde i guverner i predsednik Ustavnog suda itd...A opšte je poznata činjenica da se krivično pravne norme svugde u svetu tumače i primenjuju najrestriktivnije.

 

Po načelu fakticiteta i portir i čistačica i svaki drugi zaposleni mogao bi da odgovara za zloupotrebu položaja. Mislim da bi pitanje fakticiteta trebalo kao pojam izbaciti iz Krivičnog zakonodavstva barem kada su u pitanju krivična dela finansijskog kriminala i korupcije, a naročito primanja i davanja mita. Položaj nekog lica u privatnim preduzećima regulisan je osnivačkim aktom ili Aktom o sistematizaciji radnih mesta.

Kada je  u pitanju gonjenje za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica tom članu bi trebalo dodati stav da se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi akcionara ili vlasnika kapitala. Koji interes ima država da reguliše krivično pravnom normom, i to po službenoj dužnosti, da krivično goni fizička lica u privatnim firmama? U praksi bi to bilo isti kao kada bi između dva fizička lica postojao spor oko pozajmice para gde tužilac dužnika tereti za prevaru a oštećeni nije ni podneo krivičnu prijavu i gde nema odštetnog zahteva!? 

 

 

Učinilac nije počinilac

 

Novo u ovom predlogu su i pojmovi kao što su "učinilac" krivičnog dela, ako je "krivično delo učinjeno", "učinilac će se kazniti" i dr., moram priznati da, bez obzira što nisam bio briljantan student ove pojmove nisam učio. Možda ovakvi pojmovi postoje u krivičnim zakonodavstvima okolnih zemalja, ali na našim prostorima nisu uobičajeni.

Možda je prilikom pisanja ovog i prethodnih zakonika neko zaboravio "copy paste" kada je prepisivao tuđe zakone !?

Postoji izvršilac krivičnog dela, a ne učinilac, da postoji saizvršilac i saizvršilaštvo a ne saučinilac ili saučinilaštvo. Takođe se krivično delo ne vrši učinjenjem ili neučinjenjem već činjenjem ili nečinjenjem. Osim toga postoji radnja izvršenja krivičnog dela a ne učinjenja ili neučinjenja.

Uvode se i neka krivična dela u vezi sa javnim nabavkama što smatram da je bespotrebno jer korupcija u javnim nabavkama može da goni samo odgovorna lica za korupciju u javnim ili državnim preduzećima i ustanovama, naročito kada je u pitanju primanje mita tako da je možda samo trebalo proširiti možda postojeće krivično delo a nikako donositi novo jer postojeće ispunjava standard Evrope.

U vezi sa tim postoji i Konvencija OUN o korupciji koja predviđa šta se smatra službenim licem odnosno funkcionerom. U članu 2 Konvencije piše da izraz:   (a) "Javni funkcioner" označava: (i) svako lice koje vrši zakonodavnu, izvršnu, upravnu ili sudsku funkciju države ugovornice, bilo da je imenovano ili izabrano, bilo da je ona stalna ili privremena, plaćena ili neplaćena, bez obzira na rang tog lica; (i) svako lice koje obavlja javnu funkciju, uključujući u javnom organu ili javnom preduzeću ili vrši javnu službu prema definiciji domaćeg zakonodavstva države ugovornice i na način kako se primenjuje pravo te države ugovornice u odnosnoj oblasti; (i) svako drugo lice definisano u pravu države ugovornice kao javni funkcioner. Međutim, u smislu nekih posebnih mera sadržanih u Poglavlju II ove konvencije, termin "javni funkcioner" može označavati svako lice koje obavlja javnu funkciju ili vrši javnu službu prema definiciji zakonodavstva države ugovornice i shodno primeni u odnosnoj oblasti prava te države ugovornice;

Slično rešenje daje i Evropska Konvencija o korupciji iz Strazbura s tim što ona precizira šta je to korupcija u javnom i privatnom sektoru kao i da za nju treba da postoje specijalizovani a ne specijalni organi kao što je to kod nas slučaj.

 

 

Resavska prepisivačka škola, ili, „Copy paste"

 

 

Potrebno je istaći kada je u pitanju Organizovani kriminal da Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola jasno definiše pojmove:

 a) "grupa za organizovani kriminal" označava organizovanu grupu od tri ili više lica, koja postoji u izvesnom vremenskom periodu i koja deluje sporazumno u cilju činjenja jednog ili više teških zločina ili krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom, radi zadobijanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi;

b) "težak zločin" označava radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom;

c) "organizovana grupa" označava grupu koja nije slučajno formirana radi neposrednog izvršenja krivičnog dela, i koja ne mora da ima formalno definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu.

 

Neki sa pravom postavljaju pitanja zbog čega kod nas postoji toliko mafija. Kod nas je za organizovani kriminal dovoljno da je za nešto propisana kazna zatvora četiri godine ili teža a ne najmanje četiri godine ili teža kako to predviđa Konvencija. Takođe sam kao student naučio da pravim razliku između pojma "najmanje" i "propisane" kazne zatvora za izvršeno krivično delo kao i kako se tumači pojam minimum i maksimuma zaprećene kazne. Organizovani kriminal predstavljaju teška, a ne pilićarska krivična dela kao što se to kod nas praktikuje. Sada se pod organizovani kriminal tretira i SMS mafija!   

 

Kada se ima u vidu da je stožer svih dosadašnjih radnih grupa pa i ove radne grupe, stručnjak za Krivično zakonodavstvo čovek koji je od petog oktobra do danas učestvovao u svim izmenama i da je prethodne izmene kritikovao kao neuspešne, jasno je o čemu se tu radi. Nikakve suštinske promene nisu urađene. Samo su neke odredbe članova brisane ili se prebacivane u druge članove. 

Zaboravite već jednom „copy paste". Diplomci iz Donje Livadice (Pravni fakultet Kragujevac) i dalje nesmetano rade, umesto da su tamo gde im je mesto.