Postdemokratija

 

Smak sveta je ipak bio neko rešenje

 

Šta bi sa tim smakom sveta, da mu se nije štogod dogodilo? Naravno, nismo to mi zabrinuti za njega, nego za sebe, jer kako je Basara upozorio: Ako ne dođe taj smak sveta, najebali smo! A postoji i vic u kojem se tvrdi da je došao do nas, ali odmah i odustao uz komentar: Pa ja sam tu već bio! Najtužnije je što i mi imamo osećaj da smo stari znanci i da njegova poseta nije najgore što nas može snaći, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov,  dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

  Piše: Mile Isakov

 

       Jeste li primetili da se niko oko vas nije preterano uzbudio zbog najave sudnjeg dana, navodno zakazanog za 21. decembar, mada su se mediji, u nedostatku boljih ideja, svojski potrudili da od toga naprave nekakvu senzaciju. Uprkos nemuštim porukama naših medija koji su, u očiglednom nedostatku znanja, zdravog razuma i duha, širili izvesno strahopoštovanje prema proročanstvu Maja, koje ne postoji, niko se nije previše uplašio, niko uspaničio. Nisu baš tvrdili da će smaka sveta sigurno biti, ali ni da sigurno neće, sve nekako u stilu – mož da bidne, al ne mora da znači. Mada su voditelji raznih emisija i njihovi izveštači sa lica mesta na planini Rtanj, na kojoj se inače ništa nije događalo, delovali zabrinuto, čak i kad su kiselog lica prepričavali viceve, to se u narodu nije primilo. Svi su ostali mirni i dostojanstveni. Jesmo li zaista toliko hrabri ili smo oguglali na katastrofe? Jesmo li se zbilja toliko emancipovali ili smo se predali i pomirili sa sudbinom? Verovatno ima svega toga po malo, uz nesumnjiv zaključak da medije više niko ne uzima ozbiljno, da se više ništa o čemu nas obaveštavaju ne uzima suviše ozbiljno.

       Sve većem broju ljudi je očigledno jasno kako tragično srljamo u propast, pa je logično da se mnogima učinilo da je smak sveta jedan od načina da se sa time prekine, da se to jednom završi. Toliki je strah od svakog novog dana, da ni najava poslednjeg ne može da proizvede veći. Stara je mudrost da je bolje jednom umreti kao čovek, nego sto puta umirati kao kukavica. Bolja je smrt, nego život u večitom strahu od smrti. 

        Završili smo jednu mučnu godinu i ušli u novu za koju svi kažu da će biti još gora. Šta može biti gore od toga? Smak sveta? Neće biti. Kao što neizlečivi bolesnik pred svoj kraj počne da ga priželjkuje što pre, tako i mi ponekad poželimo da se ova agonija, koja traje već više od dve decenije, jednom okonča. Na bilo koji način. Kraj sveta se stoga može učiniti kao baš zgodna mogućnost, došao bi iznenada, brzo i bez velikih muka, a sa punom satisfakcijom pri pomisli da će tako dolijati i svi naši dušmani.

          Sa druge strane, odmah posle neuspelog smaka sveta, došla je Nova godina, koju je većina dočekala sa sličnom ravnodušnošću. Kao što najavljena propast sveta nije izazvala strah i paniku, tako ni Nova godina, nije izazvala posebno oduševljenje ni euforiju. Čak, utisak je da su obe te krajnosti dočekane na isti način, nekako suviše ležerno, sa nedoumicom i nepoverenjem. Kao da nam je svejedno, kraj sveta ili početak nove godine, samo da se nešto dogodi. Nešto što će prekinuti ovo. Ovo što niko ne zna šta je, dokle će trajati i kako završiti. Ovo što, kako mi reče jedan čo'ek, nema drugog imena do Ovo. Ako je tačno da Ovome može doakati samo Ovo, onda nam se loše piše, bez obzira da li nam dolazi smak sveta ili Nova godina.

     I nije to samo naš specijalitet, tako je manje više u celom svetu, samo što je kod nas uvek malo gore, pa time i vidljivije. Duboka ekonomska kriza, za koju predugo nema rešenja, stvara neizvesnost i besperspektivnost, a to kod ljudi rađa strah za egzistenciju i život uopšte. I najveće svetske sile su zabrinute i bez ideja, ne snalaze se i stvari im sve očiglednije izmiču kontroli. I kod njih je sve više nezaposlenih i zabrinutih za posao, a sve manje vere u sistem i državu. U Evropi sve je više uličnih protesta, a u Americi oružja i masovnog ubijanja. Čak i u Rusiji, tradicionalna čvrsta ruka, ne uspeva da sve drži u šaci. Kina je uhapsila smak sveta, odnosno sve koji su u njega poverovali, ali sve teže uspeva da kontroliše socijalne razlike, koje su eksplodirale posle velikog ekonomskog praska. U svetu je sve više siromašnih i gladnih, a sve manje bogatih, i sve je veći jaz između njih. Nema sredine, nema više dobro stojeće srednje klase. Svi koji nisu bogati su zapravo siromašni, tako da svi koji imaju i kuće i automobile pod hipotekom, preko noći mogu ostati na ulici i bez ičega. Nije onda čudo što se arapsko proleće izmetnulo u srednjevekovni fundamentalizam, jer generalno umesto vere u budućnost, kao jedini spas se javlja vera u onaj svet. U sopstvenoj nemoći ljudi se okreću svemoćnom i čekaju njegovu pomoć, smerno prihvatajući sve znake koji navodno sa neba dolaze, zašto ne i kraj sveta.

       Svakoga dana milioni svetova se ruše, smak sveta je u toku, to je proces a ne jedan događaj, jedan kraj. Mnogo je više raznih krajeva. Sve sami krajevi, nigde početka. Čekamo kraj krize, kraj mandata ove, pa one vlasti, kraj letnjih vrućina, kraj ledenih dana...      

       Sve miriše na veliku katastrofu, na ratove, kao što je to uvek bilo kroz čitavu istoriju ljudskog roda. I prirodne katastrofe koje će svakako doći izazvaćemo sami. Možda se jednog dana i svemir pokarabasi i šutne ovu našu loptu, ali to što može doći za par hiljada godina ne sme biti opravdanje da se mi sa njome tako igramo.

       Da bi se prikrila čovekova odgovornost za sopstvenu sudbinu, najlakše je sve prebaciti na više sile, a sve se može i tako tumačiti. Naročito kad se najavi smak sveta i počnu tražiti dokazi, onda se u svemu mogu prepoznati znaci katastrofičnog proročanstva.

       Evo naprimer naš slučaj. U centru Svilajnca, na jednoj brezi nastanilo se 12 sova. Zaista vrlo neobično, ali tako je već dve godine i niko se tome nije čudio dok nije došlo vreme za smak sveta. Tek tada su mnogi primetili i počeli to da tumače kao nekakav znak, kao predskazanje. Naravno, stiglo je i na televiziju, koja je mudro o tome izvestila tako što je intervjuisala prolaznike, pa ko naiđe i šta mu prvo padne na pamet. Smak sveta je zaobišao Svilajnac i svi će opet zaboraviti na sove, mada je u pitanju vrlo nesvakidašnja i čudna pojava. Zašto baš u Svilajncu, i to u centru grada gde je najveća gužva i buka, zašto sove, zašto baš 12 i zašto sve samo na jednom drvetu. Zašto baš na brezi?

 U nekim kulturama sova je simbol mudrosti, u nekim se predstavlja kao ljubimac boginje bogatstva, u nekima se povezuje sa umetnošću, a u najvećem broju ipak sa smrću i nesrećom, tako da se sve može tumačiti na različite načine. I ovako i onako.

Valjda zbog toga što je uvek budna i večito na oprezu, sova je zaštitni znak skoro svih vojnoobaveštajnih službi sveta, pa i srpske, ali se pri tom zaboravlja da ona jako slabo vidi. Preciznije, odlično vidi na daljinu, ali u blizini slabo, na desetak santimetara oko sebe apsolutno ništa. U prevodu, na vojnu situaciju to znači da služba sa znakom sove, dobro vidi sve slabosti neprijatelja, a uopšte ne vidi svoje. Znaju ko nam sve radi o glavi spolja, ali ne i iznutra. Zvuči nekako poznato...

       A evo i jednog primera iz sveta. Povodom najavljenog smaka sveta, svi pričaju o čovekovoj nebrizi prema prirodi i svojoj planeti, baš kao što se o ženama govori samo za 8. mart. Naravno, tema je globalno zagrevanje i katastrofične posledice takozvanog efekta staklene bašte, koji ljudi proizvode preteranim stvaranjem štetnih gasova. I zagađenja svake vrste, koja će vremenom dovesti i do nestašice čiste vode za piće. Tako se, ovom prilikom, neko setio i nedavnog otkrića jezera slatke vode u sred slanog okeana. Naime, nedavno je otkriveno da u Boforovom moru, delu Severnog ledenog okeana koji zapljuskuje obale Aljaske i Kanade, postoji jezero slatke vode koja se praktično ne meša sa slanom morskom vodom. I to jezero bez obala uopšte nije malo, naprotiv, dva puta je veće od najvećeg tropskog jezera i drugog po veličini slatkovodnog jezera na svetu, afričkog jezera Viktorija.

 E sad, to se može čitati prosto kao čudo neviđeno, kao predznak opšte katastrofe zbog očiglednog otapanja glečera Arktika, a može i kao inspirativan fenomen, čijim izučavanjem možemo otkrivati mnoge tajne prirode i sticati nova saznanja i nove ideje. Dakle, može biti zastrašujući predznak, ali i izazov čovekovim mogućnostima za bolje razumevanje planete na kojoj živi i koje će ga učiniti boljim i jačim, spremnijim i sposobnijim da dela i uživa u saglasju sa prirodom, a ne protiv nje. I protiv sebe.