Na licu mesta

 

Zaječarski gradonačelnik i njegovi ortaci i poltroni ne zarezuju ni zakone ni narod

 

Mnogo love za Boškove snove

 

Izdvajanja za rukomet za osam godina porasla za neverovatnih 68836,89 odsto pa rukometašice mesečno primaju od 1000 do 8000 evra, sredstva za škole ostala jednaka kao što su bila pre sedam godina, a na poplavi početkom 2010. godine neki zaradili, drugi nisu dobili ni dinara.

 

Vuksan Cerović

 

Od kako je, pre osam godina zaseo u fotelju prvog čoveka Zaječara, tadašnji predsednik, a današnji gradonačelnik Boško Ničić izrastao je u pravog gospodara grada na Timoku. Bez njegovog befela gotovo ništa nije moglo, niti može da se desi. O svemu je suvereno odlučivao, kao da je Zaječar postao nekakva mini monarhija, u kojoj je on glavni stručnjak za sve, a svi ostali običan bašibozluk, koji ne zaslužuje da bude pitan za bilo što.

Naravno, to ne bi moglo da se desi da nije izgradio "demokratsku većinu" zasnovanu na poslušnicima i dužnicima, čiji je jedini zadatak bio da na mig gospodara dignu dva prsta. Da narod ne bi previše zavirivao u tu "demokratsku" baruštinu, u kojoj je glavni posao gradskih većnika i odbornika iz Pokreta "Živim za krajinu - Boško Ničić" bio da prikupljaju potpise za registraciju stranke ili kandidovanje odbornika, korišćen je usavršeni arsenal demagogije i trikova. Tako je pred svake izbore, najpre parama poreskih obveznika u Zaječaru, a potom zahvaljujući Mlađanu Dinkiću i parama iz državne kase, Zaječar iznenada postajao veliko gradilište. Građeni su objekti koji neće doneti ni dinara prihoda, za čije će održavanje tokom narednih decenija trebati gotovo polovina gradskog budžeta i otvarani nezavršeni i bez upotrebnih dozvola, uz neviđenu pompu i slikanje. Taj trik je Ničić Zaječarcima prodao već tri puta. U međuvremenu, podalje od očiju građana, dešavalo se svašta.

 

Privatni klub o narodnom trošku

 

Zaječar spada među one gradove koji imaju nesreću da moraju da ostvaruju neostvarene mladalačke snove svojih čelnika. Kod gradonačelnika Ničića to je rukomet kojim se, po sopstvenoj tvrdnji, bavio u mlađim danima, ali očigleno ne sa velikim uspehom. Zato se, uveren u bezgraničnu moć svoje funkcije latio dogradnje svoje rukometne karijere kroz stvaranje rukometnog kluba Zaječar, koji je u dijametralnoj suprotnosti sa ekonomskom snagom zaječarske privrede i grada uopšte. To je zapravo privatni klub u čijem rukovodstvu sede njegovi partijski drugovi, lični prijatelji, njegova supruga i njen brat i, naravno, njegov poslovni partner Slobodan Pajkić.

Da ovo ne bi bila prazna priča, poslužićemo se podacima iz odluka o završnom računu grada (do 2008. godine opštine Zaječar) od 2004. zaključno sa 2011. godinom, koliko je na vlasti Boško Ničić. Ti podaci kažu da je budžet sa 556.319.000 porastao na 1.563.565.000 (281,05 odsto). U istom period izdvajanja za sport porasla su sa 9.897.716 na 131.642.911 (1330,03 odsto) Za rukomet sa 137.700 na 94.788.400 (za neverovatnih 68836,89 odsto) i za fudbalski klub Timok, na čijem je čelu Ivan Joković, predsednik Skupštine grada Zaječara sa 370.000 na 21.370.000 (nešto "skromnijih"  5775,67 odsto).

Da bi toliko novca moglo da se izdvoji za sport od nekoga je morao da se uzme. Ceh su platile pre svega zaječarske škole sa oko 7.000 đaka, pa su ukupna izdvajanja za obrazovanje u istom periodu porasla sa 45.548.638 na 57.535.934 dinara (126,31 odsto). Još tačnije, sredstva za srednje obrazovanje porasla su sa 33.919.338 na 46.852.155 dinara (138,12 odsto), a za srednje se smanjila sa 11.629.300 na 10.683.779 dinara (91,86 odsto)!? Prilikom donošenja Odluke o završnom računu za 2011. godini gradonačelnik Ničić je tvrdio da su sredstva za obrazovanje veća od navedenih za skoro 29 miliona dinara, za koliko su prebijeni računi sa "Toplifikacijom Moravia Zaječar" za grejanje, ali je propustio da kaže da se radi o računima iz 2010 godine, a ne iz  godine na koju se odluka odnosila. Ceh je, naravno, platila i zaječarska sirotinja, jer su socijalna davanja tokom pomenutih godinama bila mala, ali i zaječarske porodilje kojih se vlast setila tek pred izbore 2012. godine, iako je "bela kuga" sumorna svakodnevica. Po podacima sa sajta "Fiskalnog monitora" Zaječar je 2010. godine po izdvajanjima za socijalnu zaštitu bio na 128 mestu od ukupno 145 lokalnih samouprava u Srbiji.

Zahvaljujući neviđenom prelivanju budžeta u rukometni klub, u Zaječar se od 2007. do 2012. godine slegla gomila vrhunskih rukometašica. Nije ih, naravno, dovela ljubav prema gradu na Timoku, o kome do tada ništa nisu znale, nego novac. Iz nezvaničnih, ali sasvim pouzdanih izvora saznali smo da su se tokom 2012. godine plate rukometašica kretale od 1.000 do 8.000 evra mesečno, u što nisu uračunate stanarine, ishrana i sijaset drugih privilegija. Tako sastavljena ekipa imala je uspeha u nacionalnim takmičenjima, ali se pokazala nedoraslom za internacionalnu scenu. Badava su u 2012. godini za Zaječar igrale Maja Dragoljubović (Knjaževac), Pislaru Teresa Ljudmila (Rumunija), Anet Sopronji (Mađarska), Lilija Gorilska (Ukrajina), Maja Zebić i Aneta Perajica (Hrvatska), Marta Mange Gonzales, Nuria Benzal, Džesika Alonso i Begonja Fernandez (Španija), Jelena Nišavić (Beograd), Tanja Vučković (Sombor), Danijela Matić i Sanja Rajović (Aranđelovac), Tamara Georgijev (Pirot) i nijedna Zaječarka, Liga šampiona ostala je nedosanjan san. Skrckana su 94 miliona dinara u taj san, a ta računica verovatno nije konačna, jer klub duguje poprilične pare za stanarine i komunalije igračica.

Pošto je rukomet gutao ogromne pare, a građani sve češće postavljali pitanja koji je efekat svega toga, ne zadovoljavajući se pri tome bajkama Boška Ničića o nekakvim maglovitim propagandim dobicima, vlast se s vremena na vreme služila jeftinim trikovima da se planirana sredstva u budžetu za te namene povećaju. Tako su, najpre, u rukomet usmeravana sredstva od ekološke takse koju je plaćala pivara EFES Zaječar, a 3. avgusta 2010. godine, odbornici G17+ (dr Dušica Mihailović, dr Aleksandar Petrović, Denis Nikolić i Mirjana Smiljković) "spontano" predložili amandman na Treći dopunski budžet grada Zaječara, kojim su sredstva za sport povećana za 30 miliona dinara. Škola se, naravno, nisu setili. Na sličan način su sredstva za sport povećana u decembru 2011. godine po "spontanom" predlogu Dejana Andrijaševića odbornika Ničićevog Pokreta "Živim za krajinu". Naravno, stalno je proturana priča o silnim sponzorima i donatorima, ali je ta priča pala u vodu nakon revizije završnog računa Rukometnog kluba za 2010. godinu, jer se ispostavilo da oko 80 odsto para klub dobija iz budžeta i da se čak 86 odsto prihoda troši na zarade, naknade zarada i ostale lične rashode. Situacija ni sada nije bitno drugačija.

U izjavi koja se može naći na sajtu Rukometnog kluba Zaječar, alfa i omega zaječarskog rukometa, kako tekstopisac naziva gradonačelnika Zaječara, između ostalog kaže sledeće: "Ulagaćemo u svaki sport koji se bude stvorio. U Zaječaru ni ostali sportovi nemaju manju pažnju. Za sport dajemo i davaćemo mnogo novca. Ako mogu drugi gradovi u Srbiji, neka nas prate.Onaj ko daje, njemu se vraća...".

Koliko navedena izjava ima veze sa stvarnošću odgovori se mogu naći i u stidljivim izveštajima Sportskog saveza preko koga se pare iz budžeta prenose klubovima, pri čemu se važeći Zakon o sportu ne zarezuje. Primera radi u 2007. godini, kad je počela realizacija Ničićevih rukometnih ambicija, ugašeno je sedam seoskih fudbalskih klubova, u 2008. pionirke Odbojkaškog kluba Timok nisu učestvovale  na polufinalnom državnom turniru jer nisu imale para, zbog istog razloga opštinska fudbalska liga odigrana je samo u prolećnom delu, a 2009. godine pionirke Odbojkaškog kluba Timok, pobednice regionalne lige, zbog nedostatka sredstava odustale su od prijave za učešće u višem rangu takmičenja. Zbog istih razloga muška seniorska ekipa istog kluba odustala je od prijave za takmičenje u Drugoj ligi Srbije. U 2010. godini ugasila su se još tri seoska fudbalska kluba, a vrhunac cinične politike alfe i omege zaječarskog rukometa dogodio se ovih dana kada su pobednici na školskom turniru u stonom tenisu kao nagrade dobili lopticu i jabuku.

Ako je Ničić mislio da se uloženi novac vraća kroz plate rukometašica i njegova putovanja na utakmice širom Evrope, kobajagi privatno, ali državnim automobilom i sa državnom biznis karticom u džepu, onda je bio u pravu. Ali ako je mislio na sport u celini, onda je slagao.

 

Iz poplave isplivale mućke

 

Krajem decembra 2009. godine nabujala voda Crnog Timoka izašla je iz korita i počela da plavi njive, dvorišta i kuće. Štab za borbu protiv elementarnih nepogoda proglasio je vanredno stanje, jer su izveštaji metereologa najavljivali dalji porast voda. Sve je to, međutim bila samo uvertira u katastrofu koja se dogodila u drugoj polovini februara 2010. godine, kada su podivljali Crni i Beli Timok poplavili oko 700 domaćinstava. Mnogi ljudi su za jedan dan izgubili sve ono što je sticano decenijama i spašavali gole živote u čamcima, ili penjanjem na više spratove svojih domova. Organizovana je opsežna akcija spasavanja ljudi sa poplavljenog područja u kojoj su značajnu ulogu imali pripadnici Sektora za vanredne situacije.  Tada je Ničić sa ponosom izjavljivao da je sakupljena pomoć u vrednosti od preko 100 miliona dinara.

Kada je poplava prošla, na teren je izašla Komisija za procenu štete koja je utvrdila da je uništena imovina građana u vrednosti od 130.155.602,49 dinara. Poplavljenima je interventno isplaćeno po 50.000 dinara po domaćinstvu, a potom je Gradsko veće 7. maja 2010. godine formiralo Komisiju za raspodelu opreme i uređaja za domaćinstva "koja su pretrpela štetu u poplavi izazvanoj izlivanjem bujičnih voda Belog Timoka". U njenom sastavu je bilo sedam članova Gradskog veća (Milko Todorović, koordinator, Dragoslav Đorđević Đoša, Radislav Stančulović, Vinka Mihajlović, mr Đorđe Ilić, Nenad Atanasijević i Danilo Katić) i dva radnika Službe za skupštinske poslove  (Mirjana Stanikić i Dragan Stojanović).

Oni su oštećenim domaćinstvima dodelili nameštaj u vrednosti od 35.152.875,81  i belu tehniku u vrednosti od 12.773.508,10 dinara. Kada se sve sabere ispada du su građani sa poplavljenog područja dobili 68.426.383,91 ili nešto više od 52 odsto onoga što im je stihija uzela.

Najveću korsit od poplave izvukli su gradonačelnik Boško Ničić i njegov Pokret "Živim za krajinu". U predizbornoj kampanji su se na sva usta hvalili kako su dobro organizovali odbranu od poplave i kako su Zaječarci obeštećeni više nego u bilo kom gradu koji se suočio sa sličnom kataklizmom. A da li je bilo zaista tako?

U borbi sa poplavom i kasnijim hvalospevima spasiocu potpuno je zanemareno nekoliko važnih činjenica. Najpre sumorna istina da je plan odbrane od poplava za 2009. godinu usvojen na sednici Skupštine grada 18. decembra 2009. godine, samo par dana pre nego što su vode krenule da izlaze iz korita. U tom planu, u delu koji se odnosi na procenu opasnosti od poplava,  piše da je ugrožena desna obala Belog Timoka, "i manji broj domaćinstava u levom i desnom priobalju Belog Timoka", a kada su u pitanju bujične vode, samo se konstatuje da su svi vodotokovi na području grada takve prirode. Na ranija upozorenja građana da su jaruge i propusti u naseljima na levoj obali Belog Timoka zapušteni, zatrpani ili zazidani, niko se nije osvrtao. Zahvaljujući takvom nemaru put Zaječar - Veliki Izvor odigrao je ulogu brane, dok nije naređeno da se preseče i vodi omogući da istekne iz pravog jezera u kome su se davile kuće. Ubrzo je taj propust zatvoren, pa je voda ponovo narasla i dokusurila načeta naselja. Ali ni to nije sve.

U spiskovima po kojima su obeštećeni postradali Zaječarci crno na belom piše da je oko 120 domaćinstava dobilo pomoć koja prevazilazi visinu štete, a da 58 ljudi kojima je Komisija evidentirala štetu nije dobilo ni dinara. U pomenutim spiskovima piše da je pomoć od 50.000 dinara uzelo 12 lica koja nisu pretrpela nikakvu štetu. Najgore je prošao Veljko Milojević, kome je stihija odnela imovinu vrednu 2.566.968 dinara, a dobio je pomoć od 192.402 dinara ili 7,50 odsto onoga što je izgubio. Mlađan Dinkić mu je, kada je obilazio poplavljeno područje obećao novu kuću. Prošle su  skoro tri godine, a obećanje nije ispunjeno. Niko  nije odgovaran što su neki Zaječarci na poplavi zaradili, a neki nisu dobili ništa.

 

.