Postdemokratija

 

 

Nekulturna kulturna revolucija

 

 

Kakva je bila DOS-ova revolucija, takva je ovo kontrarevolucija. To što se događa u Srbiji, a zove se borba protiv korupcije, sve više podseća na kulturnu revoluciju u Kini, koja se pamti i po kampanji za likvidaciju vrabaca u kojoj su masovno učestvovali svi Kinezi. Navodno zbog toga što su dživdžani štetočine, a možda zbog svega onoga što su i vrapci znali, samo ne građani zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

 

Piše Mile Isakov

 

 

Narod je oduševljeno prihvatio kampanju hapšenja osumnjičenih za korupciju i sa neskrivenim zadovoljstvom počeo da se sladi tipovanjem ko je sledeći. To mu dođe kao bar nekakva satisfakcija za sve muke kroz koje prolazi, kao kompenzacija, kao uteha i kao nada. I neka. Neka plate dušmani. I neka se narod izduva, neka da sebi oduška. Ako već nema posla i zarade, neka bar bude pravde. Pravde i igara. Eno potukli se Džaja i Čović, policija ušla i u Partizan, neki Dodikov Dodik se ukočio na pogrešnom mestu, u srednji prst. Udri brigu na veselje, bilo kako, samo udri. Ali to što priliči nezadovoljnom i isfrustriranom narodu, ne priliči vlasti, ne priliči sudstvu i ne priliči političarima i medijima. Oni imaju odgovornost i obavezu da sve bude po zakonu, da svačiji greh bude primereno kažnjen, a svačija prava zagarantovana.

Nije tajna da sam i sam svojski podržao Vučićevu odluku da se upusti u otvorenu i bespoštednu bitku protiv korupcije, kao i hapšenja koja su usledila, uveren da se tu ne može mnogo pogrešiti. Budući da dobro poznajem prilike u politici i većinu političara, i da sam ubeđenja da se veliko bogatstvo nije moglo regularno steći u državi u kojoj sve propada, siguran sam da se ni prilikom nasumičnog privođenja sumnjivih ne može puno omašiti. Od njih stotinu, možda bude jedan ili dva nevinih.

Zbog toga što verujem da takvu pljačku, kojoj smo izloženi već više od dvadeset godina, ne bi izdržala ni Švajcarska i da nam nema spasa dok se sa time ne prekine. A to ne može bez radikalnih rezova i upotrebe sile. Sile zakona pre svega, ali i sile za njihovo sprovođenje, kojom država raspolaže, pa i sile političke volje bez koje nema ni pravih zakona ni njihove primene. Važno je da ne bude zloupotreba sile, bilo koje od navedenih. Naročito one političke. Od početka sam na to ukazivao, upozoravajući da neće valjati ako to bude samo stvar Vučićeve dobre volje, njegove odlučnosti i hrabrosti, jer i put u pakao ume da bude popločan najboljim namerama. On to ne može sam. I ne treba. Kad bi radio sam to ne bi bilo to, a efekti bi bili sasvim suprotni, šteta velika. Paralelno sa akcijaškom kampanjom, koja sama po sebi podrazumeva izvesnu proizvoljnost, makar u proceni prioriteta i odabiru slučajeva kojima će se prvo posvetiti, mora se formirati tim i uspostaviti sistem. Tim kompetentnih, sposobnih i spremnih ljudi i  sistem koji će, kad se pokrene, samostalno nastaviti posao, nezavisno od bilo čije volje i hrabrosti. Nije dovoljno da Vučić bude pošten i pravedan, jer on će uvek biti i subjektivan, što je sasvim ljudski. Zato je neophodan sistem da eliminiše sve ljudske slabosti i svaku subjektivnost. Ukazujući na takve opasnosti, u pretprošlom broju sam zamerio i Vučiću i Nikoliću na neprimerenom mešanju u sudski postupak Draganu Džajiću.

Naglasio sam u tom tekstu, da nemam ništa protiv pomilovanja sportske legende, i njegovog oslobođanja od kazne, ali ne i od krivice, ako postoji. Pošto je pomilovanje, iz sasvim subjektvnih razloga, došlo pre presude i eventualne kazne, nikada nećemo saznati koja je Džajina krivica, pa ni on sam. I svako će moći da je tumači kako hoće, da mu je spočitava i nabija na nos kad god kome to zatreba, da bi ga na taj način pokušao omalovažiti i diskvalifikovati. Ili prosto uvrediti u nedostatku argumenata. Između ostalog, verujem da je i zbog toga Džajić onako nervozno reagovao u raspravi sa Čovićem. Koliko sam razumeo i on je, poprilično nisko, pokušao da diskvalifikuje Čovića, takođe zbog jednog nedovršenog sudskog postupka, poznatog kao politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, koji nagoveštava nikad dokazanu povezanost zemunskog klana sa pojedinim političarima.

 

 

Pravde i igara

 

 

Ako nema za hleba, bar pravde se narodu može dati u ogromnim količinama, to bar ništa ne košta. Bar ne državu. Koštaće neke pojedince i partije, ali bože moj. Ne kažu amerikanci bez razloga da ne postoji ni besplatan ručak. Pravda se istina ne jede, ali hrani ljudsko dostojanstvo i veru u bolju budućnost, bez koje nema napretka. Ali, kako to obično biva u naprasnim kampanjama, stvari su očigledno krenule u lošem pravcu.

Umesto hleba i igara, kao kadgod, danas se narodu nudi pravda u formi raznih igara. Najčešće u formi diskvalifikacije, po uličnom principu, tvoja majka kurva. Kad ti neko kaže da si lopov, ti odgovaraš da je to koješta zato što njemu smrdi iz usta. Ili zato što je peder. Naprimer, onaj Cvijan, kojem ne znam ime a mrzi me da proveravam, jer verujem da će dok ga ja ne naučim on već biti prošlost (diskvalifikacija), rekao je za Natu Mesarević da je predvodnik korupcije u pravosuđu.

 Umesto odgovora na tako tešku optužbu, Mesarevićka, koja  svojim izgledom više liči na svoje prezime nego na sudiju (još jedan primer moguće diskvalifikacije), za Cvijana kaže da je gnusni preletač, koji je neovlašćeno snimao jedan razgovor sa njome, dok je bio u prilici jer na njenoj strani. Kakve to ima veze? To što je on nju špijunirao, svakako nije u redu, ali to ne znači da sad ne govori istinu i da nije u pravu. To može da znači da nije dostojan visokih državnih funkcija koje je obavljao i koje sad činodestvuje, ali ne znači da je nepouzdan kao svedok. Naprotiv. Insajderi su po pravilu najdragoceniji izvori informacija. Ali tu nije kraj, jer na to se nadovezala još jedna osoba zgodna za diskvalifikaciju, bivša ministarka pravde i glavni izvođač skandaloznih radova u reformi pravosuđa. Tužno je što navodno reformisana Demokratska stranka nema nekog sa  više digniteta i autoriteta, da sudi o sudstvu, ali šta je tu je. Dakle, u ime DS oglasila se Snežana Malović, koja takođe nije ni pokušala da argumentima opovrgne Cvijanove tvrdnje, nego ga je za uzvrat optužila za pokušaj uticaja na sudiju u nekom postupku protiv teškog kriminala, naravno zloupotrebom svoje funkcije i vlasti. Opet zamena teza i pokušaj diskvalifikacije. Ako je to tačno, to je za zatvor, a ne samo za dovođenje u pitanje njegovog kredibiliteta, ali to je za drugi tabak papira, koji je Malovićka morala odavno da presavije.  Naravno, Cvijan nije propustio taj volej, pa je kratko odgovorio u smislu- ona je pokazala šta zna kao ministarka. Tu zaista nije potreban nikakav komentar, ali nije u tome stvar. To što je ona bila loš ministar, nije dokaz da nije istina to što ovom prilikom govori. Reč je o tome da li je Cvijan zaista pokušao da pritiskom na sudiju, makar to bio i Mesarevićkin sin, jednom kriminalcu ukine zakonski pritvor ili nije. Ako jeste, to je krivično delo, za tužilaštvo, a ne za konferenciju za štampu. Ako nije, onda je Malovićka za optuženičku klupu! E sad, ko je tu lud? Verovatno mi koji se tome iščuđavamo i pokušavamo da dođemo do logičnog zaključka. A sva je prilika da uopšte nećemo saznati šta je od svega istina, niti doživeti da neko bude kažnjen zbog onoga što je uradio, odnosno slagao, mada kod svih ovih aktera ima elemenata i za jedno i drugo, kao i za ometanje pravde, klevetu i ko zna šta još.      

Kao pri istrebljivanju vrabaca u kineskoj kulturnoj revoluciji, kod nas je, pod firmom borbe protiv korupcije, otvorena sezona lova na sve koji su se nekada nekome zamerili, na ovaj ili onaj način. Za iznošenje tuđeg prljavog veša, koji su do juče brižno skrivali, čuvajući ga zapravo kao argument ako on javno pokaže njihov. Ne treba posebno objašnjavati kako je donji veš samo dokaz bludne intime koju su sada zaraćene strane imale dok su bile u vezi. Kao neizlečivi voajeri, u to su se, bez skrupula i odgovornosti, uključili i mnogi mediji, nanoseći time štetu i borbi protiv korupcije, koju navodno podržavaju, i nosiocima te akcije, sve hvaleći ih bez mere i ukusa.

Ono što vidimo po medijima nije ništa drugo nego klasična hajka i linč, bez obzira da li su neki ljudi prozvani sa opravdanim povodom ili ne. Šta god da je razlog istražnog postupka protiv njih, nije na medijima da ih hapse i pre hapšenja, da im presuđuje i pre presude. Jasno je da je Vučiću, koji uprkos verbalnoj podršci sa svih strana deluje poprilično usamljen, potrebna podrška javnosti, ali bi ipak morao birati saveznike i suprotstaviti se hajkačima koji pod njegovom zastavom vode neke svoje ratove, ne birajući sredstva. Time samo kompromituju njegov rad, pa i njega. Nije, naravno, ni on bezgrešan, ni sasvim nevin kada je "curenje" informacija iz istrage u pitanju, ali sve greške, pa i namerne, biće mu oproštene ako celu akciju što pre prenese u institucije sisteme i prepusti pravosudnim organima. I ako uslede zaslužene kazne. Znam da mu to nije lako, jer s razlogom strepi da bi tamo, u sudskim lavirintima, po običaju, sve moglo da se razvodni i relativizuje, pa da ispadne da je dizao galamu ni oko čega, neozbiljan i neodgovoran, ali nema mu druge. U suprotnom, ako sam poželi da stvari dovede do kraja, zaradiće mnogo ružnije kvalifikacije i epitete. Znate onu staru, Kadija te tuži, Kadija ti sudi. To će biti pesmica za uspavljivanje dece, u odnosu na ono kako će on biti opevan.