Vojska

 

"Raketni sporazum" Srbije i Emirata: šta će biti kad Arapi shvate da kupuju zastarelu vojnu tehnologiju?

 

Pucanj u prazno

 

Srbija, kako rekoše njeni savremeni vladari i njihovi mediji, nudi  Ujedinjenim Arapskim Emiratima "iz svoje proizvodnje", prodaju rakete "Alas". Ova raketa može biti za javnost interesantna, ali samo kao relikvija prošlosti, jer je kod svih bitnih proizvođača protivoklopnih oružja ovaj "program" napušten, ili se napušta, jer baš i nema neku perspektivu u vremenu kad se uloga oklopa u ratovanju promenila, a mogućnosti presretanja, blokiranja i ometanja tehnički i taktički usavršeni da je učešće takvih sistema vrlo mala. Mada to zvuči apsurdno, ali "na razvoju rakete "Alas", radi beogradska firma EDePro uz neizbežnu "logistiku" SDPR-a.

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

EdePro d.o.o. je privatna kompanija iz Beograda, registovana kao Preduzeće za proizvodnju, trgovinu, istraživanje i eksperimentalni razvoj, i zavedeno je  u Agenciji za privredne registre  27.12.1996. godine. Sedište EdePro je u Beogradu, u ulici Kralja Milutina broj 33. Pretežna delatnost preduzeća je istraživanje i razvoj u ostalim prirodnim naukama. Zakonski zastupnici ove firme su Cveta Delić, Slobodan Petković zamenik direktora; Goran Žižić-direktor. Takođe, EdePro je zavedena u Agenciji za privredne registre, ali iz te evidencije nije potpuno jasno koje su njene delatnosti. Šifra delatnosti pod kojom je ova firma zavedena je 73102, a kao naziv delatnosti upisano je „Istraživanje i eksperimentalni razvoj u tehničko-tehnološkim naukama". Upisani kapital firme je 4.565 evra.

Kada je raketa "Alas" promovisana prvi put na sajmu u Abu Dabiju, ova firma je prema godišnjem finansijskom izveštaju u 2007. godini imala 26 zaposlenih. Nedavno je ova firma ponovo postala zanimljiva onima koji prate "razvojne programe" Ministarstva odbrane i srpske namenske industrije, jer je došlo do, kako ga sada u žargonu zovu, "raketnog sporazuma", između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

 

Raketni sistem bez perspektive

 

Agencija za privredne registre upisuje delatnost privrednih subjekata prema Zakonu o klasifikaciji delatnosti koji datira iz 1996. godine. U njemu ne postoji posebna šifra delatnosti koja se odnosi isključivo na proizvodnju raketnih goriva i eksploziva. Preduzeće „EdePro" d.o.o. registrovano je u Trgovinskom sudu pre 2005. godine (pre osnivanja Agencije za privredne registre). Branislav Jojić, direktor ove firme pri osnivanju, vlasnik je kompanije, i redovni profesor i šef Katedre za vazduhoplovstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu. Očigledno je da Mašinski fakultet iz Beograda u poslovanju Branislava Jojića i EdeProa ovde služi kao paravan. Za njegovo ime, domaća javnost je saznala maja 2002. godine, kada su SAD dostavile jugoslovenskim i srpskim vlastima dokument u kojem tvrde da imaju dokaze da mreža jugoslovenskih preduzeća godinama pruža podršku raketnom programu Libije u razvoju raketnog naoružanja i izradi krstarećih raketa. Srbiji je tada prećeno sankcijama.

Stručnjak za eksploziv, sagovornik „Tabloida" iz Uprave za tehnologiju odbrane MO (na čijem čelu se sada nalazi brigadni general Nebojša Zrnić- poznat javnosti kao agent više obaveštajnih stranih službi, školovan na britanskom kraljevskom koledžu, zadužen da u potpunosti uništi vojnu industriju Srbije) koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da je firma „EdePro" nastala kao istureno odeljenje i ogledni centar beogradskog Mašinskog fakulteta u vreme vlasti Slobodana Miloševića. Katedru je tada vodio Momčilo Milinović, brat Gorana Milinovića, tadašnjeg šefa Miloševićevog kabineta.

 Tabloidov sagovornik tvrdi da je i tada, kao i sada, u poslove „EdePro-a" zapravo uključen veliki broj aktivnih i penzionisanih generala, uži deo bivšeg i sadašnjeg rukovodstva SDPR-a, koji su razvili posao trgovine naoružanjem i vojnom opremom zahvaljujući visokim pozicijama i poznanstvima u svetu, te da je brigadni general Zrnić, poznat po nadimku "Uvlakač", vrlo česti gost pomenute kompanije i da je uspeo svojom slatkorečivošću da se ulaguje ministru odbrane i da ga ubedi u celishodnost realizacije projekta "Alas".

 "Taj tip raketa postoji još od osamdesetih godina", kaže naš sagovornik. Razvoj su započeli Amerikanci. Domet im je bio do 10 do 15 kilometara. Vode se kao EFOGM. Kasnije su Nemci i Francuzi započeli razvoj rakete (Polyphem) koja ima domet od 60 kilometara. Naši takođe spominju 60 kilometara dometa. Kao da su uzeli njihovu raketu i prepakovali u našu! Ovo je, ustvari, na neki način modifikovana "Maljutka" sa lepim željama koje treba doraditi, kako po povećanju dometa gađanja tako i po pitanju vođenja.

Inače, razvoj raketnih sistema tog tipa koji je prvenstveno namenjen uništenju oklopa, kod svih bitnih proizvođača protivoklopnih oružja je napušten ili se napušta jer baš i nema neku perspektivu u vremenu kad se uloga oklopa u ratovanju promenila, a mogućnosti presretanja, blokiranja i ometanja tehnički i taktički usavršeni da je učešće takvih sistema vrlo mala.

I zaista, sledeće činjenice o "Alasu", i laiku i stručnjaku jasno govore da je reč o jednom oružju koje polako postaje prošlost...

 

Raketni sistem ALAS (sastav i mogućnosti) :dužina: 2040 mm, prečnik: 175 mm, razmah krila: 1440 mm, ukupna masa: 50 kg, bojeva glava : 10 kg, maksimalna brzina: 180 m/s, dolet: 5 - 25 km, radna temperatura: -30 do 70 C

 

Namena

Namenjen je za dejstvo po širokom spektru neprijateljskih ciljeva, kao što su tenkovi, borbena vozila pešadije, poljska utvrđenja, komandna mesta, infrastrukturni objekti, brodovi na moru i priobalju, industrijski objekti, niskoleteći helikopteri i dr. Međutim, ono što ga izdvaja je izuzetan nivo preciznosti, ostvaren zahvaljujući ugradnji TV ili IC glave za samonavođenje, koja raketu ALAS pretvara u neku vrstu „raketnog snajpera".Velika prednost ovog raketnog sistema je što on nije vezan za jednu vrstu platforme. Moguće ga je lansirati sa brodova, različitih vrsta guseničnih i točkastih platformi, ali i sa stacionarnih lansera pa čak i helikoptera. ALAS raketni sistem se sastoji od vođene rakete, lansera i komandnog mesta. Maksimalni domet joj je 25 km, sa mogućnošću daljeg povećanja do 60 kilometara.

Vođenje

Vođenje je kombinovano - na srednjem delu trajektorije vođenje se ostvaruje pomoću inercijalne platforme koja raketu vodi u očekivanu zonu u kojoj se nalazi cilj (proračunatu na osnovu podataka dobijenih od izviđačkih platformi), a nakon dolaska u zonu cilja, primarni senzor postaje glava za samonavođenje i šalje sliku cilja do komandnog mesta posredstvom optičkog kabla, koji se odmotava do zadnjeg dela rakete, a propusna moć optičkog kabla je 200 Mbit/s. Slika se prenosi do komandnog mesta, gde se nakon adekvatne obrade prikazuje na specijalizovanim prikazivačima, omogućavajući na taj način operatorima da izaberu optimalnu udarnu tačku, ili da raketu preusmere na drugi cilj, odnosno samouništenje, ukoliko taktička situacija to nalaže. Isti medium, tj. optički kabl, koristi se i za prenos komandi na raketu. Ovo rešenje nudi prednosti poput - operator se stalno nalazi u petlji vođenja, odnosno čovek je a ne mašina finalna instanca koja odlučuje o napadu na cilj ili odustaju od napada. Na ovaj način smanjuje se opasnost kolateralne štete.

Bojeva glava

Koncept bojeve glave je modularnog tipa: kumulativna, tandem-kumulativna i razornom bojevom glavom parčadnog dejstva. Probojnost kumulativne bojne glave prelazi 800 mm valjanog homogenog oklopa iza kutije eksplozivnog reaktivnog oklopa. Vođenje rakete po optičkom kablu omogućava gađanje ciljeva sa kojima ne postoji direktna linija viziranja - ciljeva u zaklonjenom položaju, čime se povećava borbena žilavost lansera i komandnog mesta zahvaljujući nemogućnosti neprijatelja da u kratkom periodu odredi položaj raketnog lansera.

Način lansiranja i pronalaženje cilja 

Raketa se lansira pod elevacionim uglom ne manjim od 60 stepeni, uz pomoć dva raketna motora na čvrsto gorivo, koji obezbeđuju dovoljan potisak da savlada visinu ne manju od 300 metara, nakon čega raketa prelazi u horizontalni let na kome je pogonjena turbomlaznim motorom mungos, potiska 40 daN. Motor se nalazi u srednjem delu trupa rakete i napaja se vazduhom iz dva usisnika smeštena simetrično u odnosu na osu. Radi se o konvencionalnom tipu motora, sa aksijalnim kompresorom, komorom za sagorevanje  i jednostepenom aksijalnom turbinom. Na manjevskom delu trajektorije, turbomlazni motor Mungos obezbeđuje maksimalnu brzinu do 180 m/s uz maksimalni domet od 25 kilometara.

Raketa se može programirati da leti po unapred zadatoj trajektoriji, sa definisanim koordinatama kontrolnih tačaka, uz mogućnost uključivanja glave za samonavođenje radi otkrivanja potencijalnih ciljeva. U takvim misijama, raketni sistem ALAS se transformiše u izviđačko-raketni sistem koji ima izuzetnu sposobnost brzog reagovanja radi uništenja cilja.                                                                                                                                         Po dolasku u zonu očekivanog rasporeda cilja, aktivira se glava za samonavođenje koja je smeštena na stabilnoj platformi čime je osiguran visok nivo kvaliteta slike koju operater vidi na ekranu. Za upravljanje platformom koriste se DC motori (motori jednosmerne struje) upravljani PWM signalima koje generiše mikrokontroler. Kada operator izabere cilj, raketa prelazi u fazu napada, obrušavajući se na izabranu tačku. Nakon realizovanog napada, ukoliko nije kompromitovan položaj lansera, posada može započeti napad na novi cilj. Zemaljska komponenta raketnog sistema ALAS, koju opslužuju dvojca vojnika, obuhvata komandno mesto i lanser raketa, a oni, mogu biti postavljeni sa različitim platformama.