Pogledi

 

Što je neko pobio više civila, to je veći kandidat da mu se podigne spomenik

 

Veruj u Boga a ne u Konstantina

 

Slavko Drinski

 

Zapanjujuće je koliko veliki broj ljudi ima sklonosti da slavi krvoloke kao svoje junake, pa čak da se sa njima utrkuje sa ostalim svetom, sve u smislu: "Naš psihopata je veći od vašeg sadiste. Nas manijak je bolji od vašeg glavoseče." Dobar deo naroda se poistovećuje sa svojim državnim i nacionalnim kriminalcima, i tako saučestvuje u njihovim zločinima. Jedan broj žena se seksualno pali na one koji se kupaju u krvi nevinih, a mladi nemaju druge prilike nego da se ugledaju na idole svojih starijih. Što je neko pobio više civila, to je veći kandidat da mu se podigne spomenik.

I Crkva ima svoje ubice koje proglašava svecima, i, naravno, toliko izmešane sa velikim ljudima, da više niko ne može da razabere ko je ko. Može da se desi da se molite za duhovnu pomoć nekome ko je u suprotnom odelenju od raja, a onaj koji slavi one koje su u paklu, praviće im društvo.

 

Čiji je mangup?

 

Reklo bi se da svaki narod ima dovoljan broj svojih mangupa da im diže spomenike i peva slavopojke, ali nije uvek tako. Eno, Grci i Makedonci su se uhvatili za perčine oko toga čiji je Aleksandar Veliki, jedan od najvećih osvajača u Istoriji.  Šta osvajači rade? Osvajaju, to jest surovo otimaju ono sto je tuđe, pljačkaju, žare, pale, masakriraju, siluju žensko, muško i decu. Strahotno je i zamisliti kakav krvavi trag je za sobom ostavio Aleksandar Makedonski od Balkana do Indije, i natrag. Ipak, Makedonci zasnivaju svoju državnost na krvoloku, u čemu nisu usamljeni, a Grci tvrde da je monstrum njihov. I Albanci na Kosovu su podigli spomenik mangupu Klintonu, koga slobodni intelektualci optužuju za ratne zločine. Zar je došlo do manjka zločinaca na Kosovu?

Ako je Majka Tereza, poreklom iz porodice Roma, iz Skoplja, kako to albanski nacionalisti kažu, postala "Albanka iz albanskog grada Skoplja," onda će jednoga dana i Klinton, poreklom Rom sa granice Engleske i Škotske, jednoga dana postati Albanac iz albanskog grada Londona. Gebels je bio zaostao kada je govorio da laž ponovljena hiljadu puta postaje istina. Danas se slaže samo jednom, i to odmah postaje neprikosnovena istina. Istoričari lažu, ali popovi to rade bolje.

Posto smo pozdravili nekoliko susednih naroda, da se vratimo na nas "nebeski narod", jer i mi Konstantina Cara za trku imamo. Posto smo svi cvećke i sveci, pa nemamo nijednu svoju barabu da slavimo, ove cele godine proslavljamo jednog od ubedljivo najsurovijih rimskih careva. Drugim rečima, proslavljamo Milanski Edikt u Nišu, što je isto tako logično kao proslavljati nisku roštiljijadu u Milanu.

Postoje dva različita pogleda na ličnost Konstantina; jedan je crkveni, a drugi istorijski. Istoričari lazu da se ne bi zamerili bilmezima koji su momentalno na vlasti, ali su za to nemilosrdni prema despotima koji su davno pomrli. Za razliku od njih, Crkva laže stalno; kada kakvog krvopiju, da bi mu se dodvorila, proglasi svecem, onda on ostaje pod oreolom za sva vremena.

Istorijski dokumenti nedvosmisleno dokazuju da je "hrišćanski" car, koji je uistinu bio mnogobozački car, bio vise nego surov. Jedna od zabava, koje je najviše voleo, bila je bacanje ratnih zarobljenika divljim životinjama koje su ih rastrzale. Poznata je njegova izjava da je "samilost prema zarobljenicima glupa." Veliki "svetac" je takođe ubio svog prvorođenog sina Krispa, a na zahtev svoje majke, Svete Jelene, umorio je svoju ženu strašnom smrću - umrla je zaključana u pregrejanom kupatilu.

 

Put posvećenja

 

Može biti da je car postao svetac dok je posmatrao kako njegovi vojnici čine pokolje. O njemu postoji čak i priča kako je video Hrista. Kako se posle ovoga posvetio vidi se po tome sto je od tog događaja, pa nadalje, uveo pravilo da njegova vojska nosi odsečene glave neprijatelja na kopljima.

Hrišćani su oko tri veka bili miroljubivi ljudi. Car Nišlija je ovo iz korena promenio; poveo ih je u bespoštedni, genocidni rat, i to jedne protiv drugih. Koliko je Konstantin najveća prevara u istoriji Crkve, očigledno je i po tome kako se na freskama i ikonama prikazuje; dok se na njegovom pravom liku od mermera vidi lice izvitopereno zlom, na crkvenim prikazima mu je dat Hristov lik. Crkvena hijerarhija je zauvek ostala slepa za sve njegove zločine, kao sto bi to i danas sud u Hagu učinio, jer on je bio Rimljanin. Mada, posto je bio rođen u budućoj Srbiji, ni to nije sasvim sigurno...

 

Moli se i Hristu i Bogu Sunca

 

Tvrdnja da je isključivo Milanskim Ediktom zaustavljen progon hrišćana nije tačna. To je dve godine pre Konstantina učinio Galerius, jedan od imperatora četvorovlasnika, a Konstantin je to kasnije samo potvrdio. I prva i druga odluka se nisu isključivo odnosile na Hrišćane, već se radilo o toleranciji za sve religije u carstvu.

Istina je da je Konstantin sazidao crkvu na Hristovom Grobu, Baziliku Svetog Petra i Crkvu Svetih Apostola, ali je, u isto vreme, zidao i paganske hramove - što nije ništa naročito, jer i danas neki bezbožnici zidaju crkve. Na njegovoj Trijumfalnoj kapiji nema hrišćanskih simbola, ali su tu zato prikazani Boginja Pobede, Apolon, Dijana i Herkul. U toku zidanja hrišćanskih bogomolja car je takođe kovao novac na kome ga kruniše rimska Boginja Sreće. Iz istog perioda potiču i hrišćanske molitve u kojima se Hristos upoređuje sa suncem, to jest sa Bogom Sunca. Kao vrhunac, car je učinio da Hrišćani slave jedan od najvećih paganskih praznika kao svoj Božić.

Čuveni Nišlija je, kao rimski imperator, nosio titulu vrhunskog paganskog sveštenika, i sa njom i umro. Uopšte nije jasno kako su Mnogobožačkom Prvosvešteniku davane titule kao što su "Glava Crkve" i "Hristos na Zemlji." I ne samo to, nego kako je neko ko uopšte nije bio krsten, a radi se o nesalomivom hrišćansko zakonu, mogao da bude naslikan u crkvama kao pravoslavni vladar. Da sprdnja bude još veća, prvi preteča Antihrista je sahranjen sa dvanaest praznih kovčega koji su predstavljali dvanaest Apostola. Navodno, Konstantin je kršten nekoliko trenutaka pre nego sto je ispustio svoju poganu dušu. To se desilo pošto se car šarlatan odrekao Svetih Otaca, stožera današnje pravoslavne, i takođe rimokatoličke crkve, i vratio na vlast jeretike koje je nekada proganjao i ubijao. Jeretici su sigurno ovo izmislili, ali i da nisu, zvanična crkva ovakvo krštenje ne priznaje.

 

Apolonova dijadema na hrišćanskom saboru

 

Paganski "Patrijarh" je najviše slavljen zato sto je sazvao prvi hrišćanski Vaseljenski Sabor - instituciju koja je utvrdila principe državnog hrišćanstva. Velika većina vladika iz carstva se nije odazvala, jer to su bili oni pametniji, koji, kroz iskustvo iz progona, nisu verovali krvniku zbog toga sto bi mu to dalo priliku da ih lako pobije sve na istom mestu. Car se na Saboru pojavio sa velikom dijademom njegovog omiljenog boga Apolona. Jedan od Svetih Otaca ga opisuje kao "vesnika od Boga, obučenog u odeću koja se sjajila kao sunčevi zraci - prekrivenog zlatom i dragim kamenjem."

Milanski Edikt je proglasio toleranciju za sve religije, a Sabor je tu toleranciju oduzeo onim hrišćanima koji se nisu slagali sa novim pravilima. Car je zagarantovao da će svaki takav "jeretik" biti prognan, a da će onaj kod koga se nađu knjige protivne Saboru - biti ubijen.

 

Konstantin vazniji od Hrista

 

Zašto je Konstantin toliko važan da je zasenio i samoga Hrista? Začetniku hrišćanstva nikada u istoriji nije posvećena cela jedna godina, a Konstantin se cele ove godine slavi u Nišu. Hristos je bio sirotinjski obučen; nije imalo kuče za šta da ga ujede. Konstantin je bio prekriven zlatom i dragim kamenjem.

Hristos, učitelj bez prebijene pare, nije hrišćanima davao novac i privilegije. Konstantin ih je zasipao zlatom. Isus nije nikoga ubio ili osudio na smrt, niti ga je privoleo silom. Konstantin je dao hrišćanima pravo da vladaju drugima pod pretnjom smrti; vratio im je pravo na jedan od osnovnih ljudskih poriva, a to je poriv za za ubistvom - sto im je Hristos oduzeo.

 

Kraj hrišćanske ere

 

Šta se to ustvari slavi ove godine u Nišu? Sa Hristom je počelo hrišćanstvo, a sa Konstantinom hrišćanska civilizacija. Civilizacija, sa jedne strane, podrazumeva kulturu, što će reći visoku umetnost, književnost, i uopšte mogućnost za stvaralaštvo. Sa druge strane, ona podrazumeva i sve metode koji su njen uslov, a to su diktatura, tortura, krvava osvajanja, intrige, ubistva, prevare, laži, bespoštedna borba za vlast, i slično. Naše vreme se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara, nego da proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa Konstantinom, pa je red da se sa njim i završi. Hrišćanstvo, međutim, nije sa njim počelo, pa neće sa njim ni da se završi...

 

GLOSA

 

Istoričari lažu, ali popovi to rade bolje