Epizoda 97

 

Nismo mi od juče

 

"...Najveći sine malog naroda poklanjam ti ovaj auto koji si već vozio, jer se meni ne dopada njegova boja. Imaćeš najveći auto u selu i moći ćeš u našu belu prestonicu da prevezeš mnogo veče količine rakije koju budeš ispekao.

-Hvala, sine!

-Nema na čemu, hvala tebi, tata!"

Ova emotivna priča  iz male i naprednije, a nama prijateljske i daleke zemlje, pokazuje koliko je taj mali i napredni narod predodredio svoju sreću, jer je i u ustav uneta odredba: "Vladajućeg predsednika nasleđuje njegov sin, jer je od oca ostanulo sinu...".

I sada razmišljam  zašto i mi ne koristimo pozitivna iskustva prijateljskih zemalja, pogotovu što ni ova ne priznaje nezavisnost Kosova? Kako? Nema uslova? Jel naš predsednik peče rakiju? Peče! Jel ima sina? Ima dva, hvala je Bogu!

Misleći na sreću naroda iz ove, gore navedene poučne priče, smatrali da se naš narod bespotrebno žali na visoke cene, male plate i gubljenje posla.

Kao, nismo do sada bili u velikoj nuždi (čitaj: fekalijama!), nego smo se sada zabezeknuli. Izgleda da u današnje vreme ostajemo čitavi samo mi koji imamo uvećani treći krajnik i hroničnu upalu sinusa, pa smo imuni na zaudarajući dah današnjeg mirišljavog vremena.

Kada smo kod priče o narodnoj sreći, muči me pitanje zašto mnogi Srbi još uvek vole "druga Tita"? Dilemu mi je razrešio Drakče Bakalin.

 -Od pedesetih godina kod druga Tita su često privodili grupe pionira. Nekom prilikom jedan pionir je pitao: "Druže Tito koliko ti imaš dece?" Drug Tito ga očinski pogladi po kosi: "Svi ste vi moja djeca!"

-Pa, šta? -u nedoumici sam sam.

-Kako, pa šta, iako iako su pioniri izrasli, krv nije voda!

Sjajna analiza lika i nedela Biljane Srbljanović iz pera moga drugara Nikole Vlahovića nagnala me na pomisao da bih možda konačno dobio neku književnu nagradu kada bih postao pristalica "Kolektivnog plana" u profesorskim kadama. Ali, ne biva! Ja sam od sirotinje na koju je kalemljeno: "Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!"

"Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas!". Oduvek imam problema sa ovom misli čika Duška Radovića. Ovo je poruka deci: "Ne prihvatajte roditeljsko vaspitanje, ono je zastarelo, prihvatite ulično vaspitanje, ono je moderno!" I sada imamo profesore koji "valjaju" drogu đacima, koji se potom bodu noževima.

Znači da nam čika Duško nije ostavio takve želje, ali omiljeno levičarenje srpskih pesnika u prethodnim decenijama je literarna od starijih da ustupe mesto u autobusu. "Da si kao mlad sedeo u autobusu, ne bi te pod stare dane bolele noge!"

- Majstore, dovikujem šoferu GSP-a, isključi grejanje, napolju je plus petnaest!

Ostali putnici ćute, sve im je potaman. Bilo im je toplo, bilo im je hladno, zakopčani su do grla, ozbiljni ulicu. Takav miran poslušan narod bi svaka vlast poželela. Samodopadajući "vojvoda" Bora Đorđević "četnikovao" u emisiji kod samodopadajućeg  Milomira Marića. Videla se vila u čem nije bila, iliti  "Proviricaja", kako su govorili Srbi između dva rata kada bi u razgovoru prepoznali komunistu.

Zeleni jed mi ide iz ustiju kada slušam kako se bitange i probisveti koturaju glavama vojvode Putnika i Čiča Draže.  

Dobitnik NIN-ov nagrade i Gatalica priznao da je napravio grešku u dobitničkom romanu pišući kako su oficira srpske vojske u prvom ratu nosili ručne satove, a nosili su isključivo džepne. G. Gatalica, zbog notornog cinizma, svakako neće vratiti nagradu. A zašto bi? Nije pisao da su srpski oficiri učili na akademijama da guslarima pevaju drugi glas.

Voleo bih da napiše, zbirku savremenih pripovedaka. Na primer: "Prostitutka i premijer"...

"Premijeru nema ko da došapne", priča kako je koferče izraslo u zlatan kovčeg!" Ove njima slične moderne basne(!) možda bi me uvrstile u kandidata za novog G. Gatalicu. Ministar neuropsihijatar, Slavica Đukić - Dejanović izjavila: "Mi nismo najkorumpiraniji!" Ja ovako glup razumem da je rekla da su svi korumpirani, samo SPS nije najgori u tome. I ovo je tema za modernu basnu. Pod terminom "basna" podrazumevam način ponašanja junaka "basne"!

Inostrani dopisnik sa KiM, srpskog porekla, pokazuje mi fotose Irine Gudeljević, pripadnice lezbejskog lobija iz Prištine, o kojoj je pisala i Jelena Bjelica.  Slepljena kosa, bleda i beskrvno lice iz koga izviruju oči sa podbulim očnim kapcima. Na jednom fotosu Irina se smeje. Iz njenog osmeha vidi se "radost smrti". Ne tražite da objasnim taj "osmeh" se mora videti. 

Na Kosovu ništa novo! I laži su zastarele, pa nam stižu nove. Sačuvajte osmeh na svom licu, on razvuče usne pa se lakše diše.