Do koske

 

Čekajući pare iz budžeta

 

Lipši magarče od Mlađinih obećanja

 

U Srbiji mnogi zavise od novca koji dobijaju od države, ali i tu, kao i u svim ostalim životnim sferama, postoje dve grupe: oni koje je vlast osudila na smrt i oni koji ni o čemu ne moraju da brinu. Obični, najsiromašniji građani koji zavise od uplata iz budžeta mesecima moraju da čekaju na neku crkavicu, dok oni na funkcijama, čiji prihodi takođe stižu iz budžeta, novac dobijaju na vreme, ponekad i unapred, a plate su im kao da su ministri u nemačkoj vladi

 

M. Hadžić

 

Prema zvaničnim statistikama s kraja aprila ove godine, u Srbiji je bilo 792.344 lica prijavljenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali se smatra da je to tek polovina onih koji su stvarno bez posla, jer su mnogi zbog raznih birokratskih prepreka jednostavno ostali izvan evidencije. Ta armija od preko 1,5 miliona ljudi nema nikakve prihode osim pomoći za nezaposlene, odnosno pomoći za socijalno ugrožene, a i jedno i drugo predstavlja svote nedovoljno ni za elementarno preživljavanje.

Opet po zvaničnoj statistici, u Srbiji preko 700.000 lica prima neki vid socijalne pomoći, ali se i tu nailazi na podatak da to pravo bar još toliko osoba ne može da stekne zbog papirnatih začkoljica. Čak i oni koji su nekako stekli pravo na materijalnu pomoć, od države na istu moraju da čekaju i do četiri meseca, jer je budžet prazan, bar kada su takve stvari u pitanju. Na isplatu dečijeg dodatka i pomoći za trudnice čeka se i do pola godine, a u međuvremenu su počele da kasne i plate za mnoge zaposlene u gradskoj, ili lokalnoj administraciji. U izuzetno kritičnom položaju su oni koji zavise od tuđe nege, jer su dodaci za to em beznačajno mali, em neredovni, pa ko preživi - preživi.

Ovom broju gladnih i najugroženijih treba dodati i penzionere sa penzijama nedovoljnim za najosnovnije preživljavanje, kao i radnike u preduzećima koja već mesecima, poneka čak i godinama, ne isplaćuju plate, kao i zaposlene koji dobijaju minimalac. Ne treba zaboraviti ni bolesne koji lekove sa pozitivne liste ne mogu besplatno da podignu, jer država mesecima kasni sa plaćanjem apotekama koje iz tog razloga ne mogu da nabave nove medikamente.

Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić upravo je ovih dana priznao da su budžetski prihodi za prvo tromesečje, neočekivano, smanjeni za 30 milijardi dinara, jer u Srbiji skoro da nema više od koga da se uzme porez.

Socijalna davanja i razni vidovi pomoći najugroženijim građanima, kao i plate nižim službenicima u administraciji kasne upravo iz pomenutog razloga, a pošto je budžet ionako projektovan da se uštedi što je moguće više novca, ne treba imati nikakve iluzije da će situacija da se promeni u doglednom vremenu i da se počne sa redovnim isplatama ili da, ne daj Bože, država pristane da ta davanja još i poveća.

Ako se pogleda zvanična statistika, koja se uporno trudi da ulepša sliku stvarnog stanja, vidi se da je za mnoge građane situacija bezizlazna.

Skoro polovina stanovnika Srbije je češće gladna nego sita, a to je oko 3,5 miliona ljudi, oko milion njih je stalno gladno, a još oko 1,5 miliona njih je na samoj granici siromaštva koja je statistički u Srbiji toliko niska da podseća na Afriku. Čak i kada dobiju neku crkavicu iz budžeta, ti nesrećnici teško da mogu da promene svoju zlu sudbinu.

  Hrana je u Srbiji, zemlji gde se svi političari u predizbornoj kampanji kunu u poljoprivredu, skuplja nego u najrazvijenijim zemljama sveta! Tako je, na primer, junetina u Srbiji više nego duplo skuplja nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a krompir je u Velikoj Britaniji upola jeftiniji nego u Srbiji. Uoči prvomajskih i Vaskršnjih praznika meso je naglo poskupelo za deset odsto, a novi talas poskupljenja nas sačekuje početkom leta, kada će prvo poskupeti struja, a onda lančano i svi proizvodi.

Dok se za pomoć izgladnelom stanovništvu štedi, dotle se na drugoj strani besramno rasipa novac. Ogromna većina zaposlenih u državnoj administraciji deli sudbinu naroda i jedva sastavlja kraj sa krajem, strahujući da opet mesecima neće primati ionako male plate. Postoji, međutim, jedna elita koja nema ovakvih briga.

  Direktori javnih preduzeća, njihovi zamenici i cela armija najviših funkcionera u Srbiji nema egzistencijalnih problema. Njihove plate se kreću od 1.500 evra mesečno, pa naviše, skoro svi oni imaju plaćene službene automobile, mobilne telefone, posebne budžete za "reprezentaciju", visoke dnevnice za nepotrebna putovanja... Uz sve to treba dodati da skoro svi oni imaju još po neku funkciju u različitim upravnim ili nadzornim odborima, savetodavnim telima...

Specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević ima mesečnu platu od 450.000 dinara, uz to službeni auto sa vozačem i telesnom gardom, besplatni mobilni telefon i plaćeni službeni stan, navodno iz bezbednosnih razloga. Njegovi zamenici zarađuju mesečno četvrt miliona dinara i nikome od njih plata ne kasni ni sat vremena.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, zarađuje isto koliko i Vukčević i ima identične privilegije, isto kao i njegovi zamenici, a Srbiju je njihovo nesavesno postupanje sa zahtevima za određivanje pritvora koštalo najmanje 100 miliona dolara u odšteti licima koja su hapšena bez ikakve osnove ili dokaza.

Koliko su funkcionerska radna mesta interesantna pokazuje i činjenica da je sadašnja vlast za samo osam meseci svog postojanja zaposlila 3.000 novih ljudi, odnosno svojih vernih pristalica. Ovaj se podatak odnosi samo na elitna radna mesta funkcionera, savetnika, zamenika, pomoćnika i slično. Drastične promene su izvršene u svim ministarstvima, a dobrim delom su zamenjeni i diplomatski predstavnici.

Svaki od ministara ima buljuk savetnika, zamenika, pomoćnika i pomoćnog osoblja. Slična prava i privilegije imaju i lokalni funkcioneri, a svima njima se uredno isplaćuju putni troškovi i dnevnice i za putovanja na koja nisu imali ni potrebe da odlaze.

Pored plaćenih svih troškova oni dobijaju i dnevnice u devizama, i to u iznosima od kojih se gladnom primaocu socijalne pomoći zavrti u glavi. Novac, naravno, u ovakvim slučajevima ne kasni ni minut.

Odlazeći funkcioneri, računajući tu i narodne poslanike, imaju prava na otpremnine, odnosno na nastavak primanja plate pola godine po odlasku sa funkcije.

Sva ova sredstva se plaćaju takođe iz državnog budžeta, u kome nema para za najugroženije socijalne kategorije, a njihova redovna isplata nikada nije dovedena u pitanje. Mnogi od pomenutih, iz navodno bezbednosnih razloga imaju pravo da i po odlasku sa funkcije nastave da koriste neki od "bezbednih" službenih stanova, kao i službene automobile sa vozačem i telohraniteljima. Država se rado razbacuje parama koje od usta otima najsiromašnijima i najugroženijima.