Imovina

 

Gde nestaje imovina u vlasništvu Republike Srbije i ko se njome u privatne svrhe koristi

 

Domovinu ima ko da pljačka

 

Za samo nekoliko meseci, oko 90.000 stanova je nestalo sa spiska republičkih nepokretnosti koju vodi Direkcija za imovinu. Deo tih stanova je prešao organima lokalne samouprave, nešto je vraćeno u postupku restitucije, ali dosta njih je prodato po nerazumno niskim cenama odabranim funkcionerima i njihovoj rodbini.

 

Igor Milanović

 

Izgleda da niko pouzdano ne zna kojom imovinom raspolaže Republika Srbija. U Privrednoj komori Srbije su prošle godine procenjivali da Srbija raspolaže sa 185 milijardi evra, dok je istovremeno Međunarodni monetarni fond republičku imovinu vrednovao sa 150 do 170 milijardi evra. U poslednjih godinu dana ova se imovina istopila.

Republički geodetski zavod je 2012. objavio kako Republika Srbija u svom vlasništvu ima ukupno 656.583 objekta, od toga 107.743 stana, 15.735 poslovnih prostora, 7.516 garaža, 884.046 hektara poljoprivrednog, 983.111 hektara šumskog i 417.054 hektara građevinskog zemljišta...

U julu mesecu ove godine Agencija za borbu protiv korupcije objavila je kako je od nadležnih državnih institucija, odnosno od Republičke direkcije za imovinu dobila podatak da Republika raspolaže još samo sa nešto više od 16.000 stanova. Gde nestade 90.000 stanova za samo nekoliko meseci?

Jedan deo stanova je sigurno po izmenama u Zakonu o javnoj svojini prešao u vlasništvo 200 titulara koji su ih i do tada koristili, a radi se o organima lokalne samouprave. Kada imovinu vrate u svojinu, novi vlasnici imaju pravo da nepokretnosti otuđe, izdaju u zakup, pribave nove...

Nešto nekretnina je vraćeno i predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima shodno Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Jedan veliki broj stanova i kuća je, međutim, za sitne pare prodat korisnicima koji su istovremeno i visoki funkcioneri vlasti.

Ono što je interesantno jeste priznanje same Agencije za borbu protiv korupcije kako od organa lokalne samouprave ne dobija podatke ni o broju stanova i kuća kojima raspolažu, a ni podatke o korisnicima istih. Jedni se pravdaju kako liste još nisu ažurirane, drugi dostavljaju očigledno netačne podatke, a ima i onih koji se potpuno oglušuju o zahteve Agencije.

Očigledno se funkcionerima ne isplati da se sazna šta su od nepokretnosti dobili od države, pa tako Agencija za borbu protiv korupcije ima podatke o samo oko 4.500 korisnika stanova u vlasništvu republike.

Pomenutih 16.000 stanova procenjeno je na vrednost od 19,7 milijardi dinara, odnosno oko 170.000.000 evra. Po toj računici proizilazi da jedan stan u proseku vredi nešto preko 10.000 evra, a za tako male pare teško da na slobodnom tržištu može da se kupi bilo šta u bilo kom delu nekog od većih srpskih gradova, a zna se da se kadrovski stanovi nalaze na skupljim, prestižnim lokacijama.

Prilikom prodaje stanova i kuća funkcionerima država očigledno koristi pomenute procene i bukvalno poklanja nekretnine.

Da se država na svim nivoima ponaša nedomaćinski vidi se i iz podatka kako prihodi ostvareni izdavanjem nekretnina ne samo da ne pokrivaju rashode, već budžet godišnje mora da doda još oko milijardu evra. Kada bi se drugačije postupalo i da se nepokretnosti daju putem tendera, a ne direktnim pogodbama, prihodi bi na godišnjem nivou mogli da se povećaju i za celih pet milijardi evra u korist republičkog i budžeta lokalnih samouprava.

Umesto da na ovaj način popuni državnu kasu, vlada se sve više zadužuje, a onda tako pribavljen novac poklanja tajkunima. Poslednja godišnja kamata po kojoj su prodate državne obveznice bila je 5,45 odsto, posle 6,63 odsto koliko je plaćano prošle godine, dok je Mirko Cvetković milijardu dolara svojevremeno prikupio po kamatnoj stopi od neverovatno visokih 7,5 odsto godišnje. Lako je izračunati koliko se godišnje para gubi na ovaj način, umesto da se sredstva prikupljaju iz nekretnina koje su još u državnom posedu, a koje se ili uopšte ne koriste (kao što je slučaj sa velikim delom obradivog zemljišta) ili se koriste potpuno neracionalno.

Jedan od hotela čija je izgradnja bila planirana još osamdesetih godina prošlog veka je "Stara planina" u blizini sela Kalna u istočnoj Srbiji. Tada je zamišljeno da to bude odmaralište zatvorenog tipa isključivo za najviše savezne i republičke funkcionere. Devedesetih godina je izgradnja obustavljena zbog nedostatka para, a onda je država odlučila da hotel dovrši, pa je dat u zakup Falkenštajner korporaciji. Ona je za manje od dve godine izgradila hotel koji danas ima 146 soba na ukupno 26 hiljada kvadratnih metara. U hotelu radi preko 80 ljudi, a cena noćenja sa polupansionom je sa 25 evra koliko je iznosila prve sezone 2012. godine povišena na nešto manje od 70 evra za noćenje sa doručkom, koliko bi turista danas morao da plati.

Investicija je proglašena greenfieldom, što znači da je strani investitor gradio na nepripremljenom zemljištu. Tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić namerno je prećutao da je hotel nikao na delovima zdanja koje je zidano osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka sredstvima iz budžeta. Tako je Falkenštajner izbegao da državi nadoknadi već utrošena sredstva za izgradnju.

Ovakvih primera ima dosta, previše za jednu ovako siromašnu državu kao što je Srbija. Samo od izvođenja radova država bi mogla da prihoduje godišnje i do dve milijarde evra, kada bi se resursi racionalno koristili.

U međuvremenu se sve više i sve glasnije na državnom vrhu razgovara o rasprodaji državne imovine. Veruje se da bi čak trećina svih nekretnina u vlasništvu republike i lokalnih samouprava mogla odmah da bude prodata. Na ovaj način bi bila prikupljena sredstva kojima bi se popunila budžetska rupa i obezbedilo dovoljno para za investiranje u povećanje privredne aktivnosti, ali bi i cena bila upola niža od realne, a u nekim slučajevima bi se dobilo samo deset odsto od stvarne vrednosti.

 

A 1.

 

Vorkapić i Beko pretili Verici Barać

 

Republička direkcija za imovinu, koja obuhvata i nekadašnji DIPOS i Agenciju za privatizaciju, poslednjih godina ne može bez velikih skandala, što pokazuje kakav javašluk i haos vladaju u ovoj veoma značajnoj državnoj instituciji.

U proleće 2010. srpska javnost je saznala kako je pomoćnica tadašnjeg direktora Direkcije Bratislava Pejkovića, Slavica Totić, prethodno bila zamenik direktora PIO Fonda odakle je otišla uz otpremninu od 20.000 evra. Iako je u Fondu bila proglašena tehnološkim viškom ona se odmah vratila u državnu službu, ovog puta u Direkciju za imovinu, ali otpremninu nije vratila. Gladni narod je najviše uzbudila njena izjava kako "20.000 evra i nisu neke pare" i kako je polovinu te svote već potrošila na jednu sahranu?!

Novog direktora Direkcije, Jovana Vorkapića, republička vlada je imenovala 30. aprila ove godine. Ono što je javnost i medije uzburkalo, jeste činjenica kako je Vorkapić kao advokat Milana Beka i Luke Beograd, svojevremeno pretio tužbom predsednici Saveta za borbu protiv korupcije Verici Barać zbog njenih izjava. Vorkapić se takođe dovodi u vezu sa najmanje dve, od 24 privatizacije čiju istragu zahteva Evropska unija. Radi se o Srbija turistu i kompanije Mobi 63. On svoje učešće ne negira, ali tvrdi kako nije bio angažovan u vreme kada je došlo do mahinacija koje se danas, navodno, istražuju.