Druga strana

 

Pola nas je gladno, a pola nema šta da jede

 

Izgladnelo stanovništvo u Srbiji naterano je da brine hoće li Srbija dobiti datum za početak pregovora sa EU, kako se ne bi bavilo svojom mukom. Radnici rade bez plate, mnogi ne dobijaju ni minimalac, zaboravljeni od države se prehranjuju kopanjem po polupraznim kontejnerima, a deset najbogatijih Srba, miljenika svih vlasti, ima imovinu vredniju od ovogodišnjeg budžeta Srbije. Ni Brisel ni razni datumi neće spasiti armiju sirotinje koja je sve veća. Vlastodršci u Srbiji se bave sobom, a kuća gori. Povlašćena manjina je došla glave većini. Vreme je da se stvari okrenu u suprotnom smeru.

 

Milan Malenović

 

  Ima još uvek dosta ljudi u Srbiji koji veruju da bi ulazak u Evropsku uniju rešio sve ili najveći broj naših  problema. Ne treba mnogo da se istražuje pa da se vidi da nisu u pravu...

Zapadni sused Srbije, Hrvatska, upravo je pristupila EU, a nezadovoljstvo je tamo sve glasnije. Ulaskom u zapadnoevropsku zajednicu, Hrvatska je dobila samo jedan obavezujući nalog: da drži uravnoteženim svoj budžet. Brisel ne želi nove slučajeve poput Grčke i Kipra.

  Da bi to postigla Hrvatska je morala da pojača fiskalne prihode i od 1. avgusta strogo će se kontrolisati da li i prodavci na pijačnim tezgama koriste fiskalne kase. „Zahtevi mogu biti, ali oni su u suprotnosti sa zakonom o fiskalizaciji jer ako ne ide na pijace, onda ne treba ići ni prema ugostiteljima, lekarima, ni prema advokatima", istakao je hrvatski ministar finansija Slavko Linić.

  U međuvremenu istraživanja tržišta pokazuju da će najmanje petina pijačnih prodavaca posle 1. avgusta ostati kod kuće, mada ima i onih koji tvrde da će se broj prodavaca prepoloviti. Na taj način će biti izgubljeno na desetine hiljada radnih mesta kako u samoj prodaji, tako isto i u proizvodnji. Evropu to ne interesuje, važno joj je samo da Hrvatska ne zatraži finansijsku pomoć.

  Novih nekoliko hiljada nezaposlenih nestaće u turizmu, jer je Hrvatska morala da uskladi svoje zakonodavstvo sa pravilima EU, pa je tako drastično pooštrila kriterijume za otvaranje bescarinskih prodavnica u  svojim lukama.

 Kao trenutna posledica došlo je do naglog smanjenja najava poseta turističkih brodova za sledeću godinu. Vlast u Zagrebu, kao ni birokratiju u Briselu to ne interesuje, važno je osigurati priliv PDV-a koji se ne plaća u djuti fri prodavnicama.

  "Od ulaska u EU narod nema ništa, već su profitirali samo političari koji ponosito paradiraju briselskim dvoranama", tvrdi Hrvoje Jurić, docent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Ni srpski narod neće imati ništa od pristupa, kao što nema nikakve koristi ni od pretpristupnih pregovora.

  Kakvu korist od članstva u EU ima prosečni radnik iz Rumunije kada mu je minimalna zagarantovana plata niža od one u Srbiji, koja nije članica, a gde je minimalac niži i od onoga u Kini?

  Briselske birokrate uopšte ne interesuje narod, već samo finansijska stabilnost zemalja članica. Njih ne brine armija od desetina miliona nezaposlenih u Grčkoj, Španiji, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji, ali to ne interesuje ni naše političare u pogledu gladnih radnika u Srbiji.

  Po zvaničnoj statistici, koja stvarnost uvek ulepšava za potrebe vlastodržaca, minimalna plata u Srbiji može da pokrije troškove nešto više od polovine takozvane minimalne potrošačke korpe u kojoj su samo proizvodi i usluge od kojih bukvalno zavisi život. Knjige, odelo, obuća, novine ili godišnji odmor nisu u pomenutoj korpi isto kao i mnoga sredstva za higijenu sa izuzetkom običnog sapuna i nekoliko listića toalet papira.

  Prosečni primalac minimalca u Srbiji je tako i po zvaničnoj statistici gladan, prljav, umoran i neobrazovan.

  Ali, stvari mogu da budu još i gore. Zvanično, platu, pa ni onu najminimalniju, ne prima 46.201 radnik u Srbiji, a manje od zagarantovanog zakonskog minimalca ima njih 34.934. Ovo znači da preko 80.000 radnika u Srbiji radi iz čistog entuzijazma, mada je ova brojka daleko viša od one koja se zvanično pominje. Da li bi se ovde nešto promenilo ulaskom Srbije u EU? Ne bi, kako pokazuje gore navedeni primer Rumunije.

  Platu u Srbiji ne prima redovno 480.000 radnika iz privatnog sektora i još 170.000 iz javnih preduzeća, a država je zbog ovoga uspela da pokrene prekršajne postupke tek protiv 463 poslodavca. Tako ispada, po zvaničnim podacima, da četiri petine svih zaposlenih u Republici ne zna od čega će preživeti ovaj mesec, a o sledećem ni ne razmišlja. Nema ni naznaka da će nešto biti bolje u bliskoj budućnosti, jer se povišenje minimalca ne očekuje u ovoj godini, a poslednja promena je bila u aprilu 2012. godine.

  Ništa od ovoga ne interesuje vlastodršce koji lepo žive u simbiozi sa tajkunima. Po istraživanjima američkog stručnog magazina Forbs, deset najbogatijih Srba ima imovinu koja prevazilazi ovogodišnji republički budžet. Para, dakle ima, jedino što su neravnopravno raspoređene.

  Da bi popunila budžet država mora da pooštri ne samo poresku politiku, već i kontrole. Sa druge strane, tržište je tako plitko da se velikom broju preduzetnika već sada uopšte ne isplati da zvanično posluju, a dalje pooštravanje fiskalne discipline još veći broj njih bi oteralo u sivu ekonomiju, a to znači da bi još veći broj radnika bilo lišeno svake zaštite zakona. I sada se pretpostavlja da oko 250.000 ljudi stalno ili povremeno radi na crno i da zbog toga nemaju ni zdravstveno, socijalno, niti penziono osiguranje. Pored toga, zvanična statistika vidi oko 800.000 ljudi bez posla i bilo kakvog prihoda, mada ih nezvanično ima daleko vipe od jednog miliona, ne računajući one koji neredovno ili uopšte ne primaju plate.

  Najavljenom privatizacijom javnih preduzeća još više radnika će ostati bez posla. S druge strane, privatizacija većine javnih preduzeća je model koji se ne praktikuje više ni u kolevci modernog kapitalizma - Sjedinjenim Američkim Državama. Fannie Mae, Freddie Mac i Lehman Brothers su bili sinonimi za veliku finansijku krizu, morali su da bivaju spasavani od strane države, pa su tako nacionalizovani.

Sada, nasuprot očekivanjima, ovi koncerni ostvaruju rekordne dobiti i vraćaju državi skoro 60 milijardi dolara. Javna preduzeća, dakle, mogu da budu i profitabilna, potrebno je samo menadžment naterati da se ponaša odgovorno.

  Polovina stanovnika Srbije je ili gladna ili neuhranjena, dok je ona druga polovina uglavnom sita, istina zadovoljavajući se malim i nekvalitetnim obrocima, ali i to ponajviše zahvaljujući rodbini koja je u inostranstvu, u penziji ili na selu.

Ako odnarođena i oktroisana birokratija u Briselu ne razmišlja o svom narodu, demokratski izabrana vlast u Srbiji bi to morala. Ne postoji čarobni štapić za izlazak iz krize, a on je najmanje u napretku ka EU.

 Da je samo članstvo u ovoj organizaciji dovoljno da se pobede glad i nezaposlenost, ne bi građani Rumunije, punopravnoj članici, bili najveća grupa sezonskih radnika, "gastarbajtera", u Srbiji koja još uvek čeka datum za otpočinjanje pregovora o pristupanju.

  Vlado Republike Srbije, nahrani svoj narod, pa tek onda razmišljaj o raznoraznim međunarodnim integracijama!