Postdemokratija

 

Da nije malo mnogo

 

Prvi potpredsednik vlade kaže da ima i Maršalov plan za Srbiju, i da će od nje napraviti politički hit. Pregovara sa bivšim direktorom MMF-a, sa nekoliko ministara iz Tačerkine i Blerove vlade, sa nekadašnjim kancelarom Austrije i još sa neznanim brojem viđenih svetskih ''eksperata''. Svi će oni biti njegovi savetnici za finansije i ekonomiju. Da nije malo mnogo? Mala smo mi država za još jednog Maršala. Mala je ovo vlada za toliko savetnika, i mala pamet u njoj za toliko saveta. Mala smo mi zemlja za takve veličine. Mali su naši problemi za njihovo ogromno znanje i iskustvo. Nemamo mi toliko para, pa da toliko njih treba da ih broji i čuva, od nas. Zar toliko svetskih stručnjaka treba da zameni jednog jedinog Dinkića?

 I Srbima na Kosovu se preti da će biti posmenjivani sa državnih funkcija, ako ne izađu na tamošnje izbore, pa bi i umesto njih mogli biti postavljeni neki stranci. Osim ako se ne dosete jadu, pa pristanu na nezavisno Kosovo. Tada bi i oni postali stranci, pa bi kao takvi mogli da budu čak unapređeni, direktno u vladu Srbije, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu   

 

Piše: Mile Isakov

 

A vlada nam je malo nervozna. Dok prvi potpredsednik, čije ime se ne izgovara, po belom svetu juri naše i strane strance, premijer se jebava sa našima na Kosovu. Ne mogu čudom da se načude, kako to da svi svetski mozgovi jedva čekaju da ih vlada Srbije pozove, da joj služe, a naši sa Kosova neće da je slušaju. Prete im da će ih, ako ne izađu na tamošnje izbore, sve posmenjivati sa državnih funkcija, koje će posle tih izbora, i inače biti ukinute. Drugim rečima, ako ne izađu na izbore, izbaciće ih iz fotelja, a ako izađu biće izbačeni zajedno sa foteljama. Predsednik države im je to otvoreno rekao, država će stati iza njih, ako je poslušaju, a ako ne, sami su krivi, što u prevodu znači da je u prvom slučaju država kriva. Možda je zaista došlo vreme da sami uzmu svoju sudbinu u svoje ruke.

Inače, svetska vlada Srbije je najpre rekla da ima mehanizme kojima može da kažnjava neposlušne činovnike na severu Kosova, ali da to neće da čini. Da hoće dogovor, tako da bude sve po njenom.  Ali, kad oni tu suptilnu pretnju nisu shvatili kao dobronamernu opomenu, da se vlast u Srbiji mora slušati, mada im i nije vlast, usledila je još otvorenija pretnja. Niko ne može da sedi na državnoj funkciji i da radi protiv države, kaže premijer, što nije sasvim tačno, jer i sama vlada je, da kažemo, na državnoj funkciji i baš u toj stvari radi suprotno njenom Ustavu, dakle protiv nje, takve kakva je definisana u tom osnovnom i najvažnijem zakonskom aktu. I sad imamo komplikovanu situaciju, oni koji rade protiv volje vlade, treba da budu smenjeni od vlade koja radi protivno volji naroda, plebiscitarno izraženoj na referendum. Zato što se drže Ustava i zakona, ko pijan plota, što bi rekao drug Tito, a prisluškivao drug Leka, za kojeg je ova vlada upravo otkrila da je bio veliki Srbin, a ne komunista i Jugosloven. Zato što je branio Srbe na Kosovu.

Dakle, ako Lekini Srbi ne izađu na izbore, biće posmenjivani, ali i ako prihvate izbore na Kosovu, opet će izgubiti pozicije, jer će tim izborima biti ukinute te funkcije. Reklo bi se da nemaju izbora, ali možda postoji kvaka. Naime, ako na vreme shvate savremene trendove, mogli bi da im doskoče. Kada bi pristali na nezavisno Kosovo, mogli bi da uskoče direktno u vladu Srbije, jer i oni bi onda bili stranci, a kao takvi, mnogo značajniji i poželjniji.

Priča sa strancima, potpuno se otrgla kontroli, počinje već da liči na naučno-fantastične filmove, u kojima odabrani zemljani osnivaju novu državu, sa novim poretkom, na nekoj drugoj planeti ili na svemirskom brodu, negde u kosmosu.

 Maršal Vučić-Leka, toliko se zaneo u svojim maštarijama da se hitnuo i izjavom kako želi od Srbije da napravi politički hit, bestseler takoreći! On ima Maršalov plan za Srbiju, a u njegovom nametanju pomagaće mu sve najveći svetski ekonomski genijalci, bivši premijeri i ministri razvijenih zemalja, i svi će biti njegovi savetnici. Dakle ne vlade, ne premijera, nego savetnici prvog potpredsednika vlade i šefa svih obaveštajnih službi, vlasnika Maršalovog plana i autora hita „planeta Srbija"  Da nije malo mnogo?

Pri tom nije ni svestan kakav spomenik time diže Dinkiću, koji je sve to radio sam, a kojeg sad treba da zameni čitava bulumenta najvećih svetskih eksperata za budžet, finansije, privredu... 

E, sad da vidimo šta je to Maršalov plan za Srbiju. Može li tako nešto uopšte da postoji ili nešto slično tako da se zove. Koliko se sećam, originalni Maršalov plan su napravili amerikanci za obnovu i oporavak Evrope, ali pre svega radi suzbijanja uticaja komunizma posle Drugog svetskog rata. Ogromne pare su uložili u to da Evropu zadrže na zapadu, negde oko 13 milijardi dolara, što je u ono vreme bilo kao danas nekoliko hiljada milijardi. Po svemu, mada liči, ovo što pokušava Vučić, ipak se ne može tako predstavljati. Prvo i prvo, ne može da ima Maršalov plan onaj ko nema novaca, basnoslovnu količinu love. Drugo i drugo, Maršalov plan su pravili stranci, a ne domaći potpredsednici vlada, makar bili i prvi. Treće i treće, pardon...

 Možda bi se iz trećeg pokušaja mogla pronaći poneka sličnost između originala Maršalovog plana za Evropu i njegovog falsifikata za Srbiju: prva bi bila ta što je i Srbija u Evropi; druga je u tome što joj se reforme takođe nameću spolja; a treća, najveća, to što se dovode stranci da ga sprovode i nadgledaju.  Ako je to Vučić hteo da kaže, nazivajući rekonstrukciju vlade i njenog programa, Maršalovim planom, onda se on time nije hvalio, kao što se mogao steći utisak, nego nam  se požalio. Šta ga je snašlo, zbog njegove prevelike želje da se žrtvuje za narod i otadžbinu.

Pravi Maršalov plan je tada, pomoć, istu kao i zapadnoj Evropi, nudio i Sovjetskom savezu,  sa njegovim saveznicima, ali pod uslovom da naprave političke reforme i prihvate neki oblik spoljašnje kontrole. Drugim rečima, da odustanu od sebe i prihvate put i položaj, koji im je Amerika namenila. Bilo bi krajnje pošteno ako je to Vučić hteo da nam poruči, da nam prizna i da nas upozori, šta sve ovo znači i kuda vodi. Ali, bojim se da nije. Bojim se da on, kakav je, jednako fanatično veruje u ovo za šta se opredelio sad, kao što je fanatično verovao onda kada je bio protiv.  Isto kao što jednako fanatično sad kopira Đinđića, kao što je fanatično kidao table sa njegovim imenom na novobeogradskom bulevaru. Đinđićevu ulicu je tada preimenovao u Bulevar Ratka Mladića, koji eno džedži u Hagu, bez podrške države koju vodi Vučić, isto kao i Šešelj, kojeg je novokomponovani Maršal obožavao do idolopoklonstva.

Pošto je pročitao Maksa Vebera i Božu Đelića, za ministra finansija je doveo Lazara Krstića, sa Jejla.

Maks Veber, koji je tvrdio da je "država entitet, koji ima monopol na legitimnu upotrebu nasilja", ustanovio je i tri aspekta vlasti, koje je podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Đinđić je koristio ovaj treći aspekt, jer nije imao prva dva. Faktički nije imao izbora, jer nije imao ni harizmu, niti je iza sebe imao neku tradiciju. Vučić je, naprotiv, na vlast došao zahvaljujući nacionalističkoj tradiciji, a učvrstio je harizmom koju je stekao predstavljajući se nesalomivim borcem protiv korupcije.  Sad je odjednom odlučio da bude moderan i racionalan, na Đinđićev, odnosno Veberov način, koji kaže da se "moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti".

Kako je Đinđić doveo Đelića u vladu, perfidno računajući da će ga najbolje slušati jer nema drugog uporišta osim njega, a zahvaljujući svetskom obrazovanju i iskustvu,  najveštije će upakovati i sprovoditi njegovu volju, tako i Vučić sad računa na Lazara Krstića.

Isto kao što je on sad očinski upozorio Krstića na brojne probleme i neprijatnosti koji ga očekuju, tako je Đinđić govorio i Đeliću i Vlahoviću, na primer, ali isto tako im jasno stavljao do znanja, da nemaju šta da brinu dok on stoji iza njih. On će na sebe preuzeti sve napade. Jedino im nije rekao, da će jednoga dana ipak sami morati da odgovaraju za sve što su radili, bez obzira što je to bilo po njegovoj volji i uputstvima.

Nije im objasnio da samo on, kao politički lider na vlasti, ima to Veberovo ekskluzivno pravo na legitimnu upotrebu nasilja nad racionalno tumačenim pravom. I samo dok je u poziciji da on to tumači.

 Kad su to shvatili, ova dvojica su rešila da se uz pomoć vlasti obogate. Isto kao što je i Đinđić učinio. Ako već ne mogu da pomognu državi, kojoj nema pomoći sa takvim vlastima, bar da se naplate za blamažu. Tako će postupiti i ovi novi stranci. Ako Lazar Krstić, kao svetski, a naš, bude drugačiji, možda će sačuvati obraz, ali ne i fotelju. To jedno sa drugim ne ide.