Tragom vesti

 

Bugarski tajkuni u Srbiji pljačkali domaća preduzeća,  uz pomoć korumpiranih službenika vlade

 

Braća po pljački

 

Bugarski tajkun Hristo Kovački  u Srbiji je počeo da investira tokom 2007. godine. Hristo je brzo postao jedan od omiljenih investitora demokratskih vlasti. Firme koje je kupovao, uspešno je dovodio do bankrota, dok je službenicima Vlade Srbije i Agencije za privatizaciju davao lepe poklone. Ko stoji iza ovog, očigledno, organizovanog kriminala koji je kroz proces privatizacije, ulaganja oprao pare, izbegao plaćanje poreza? Ko je sve iz prošle i sadašnje vlade Srbije primao Kovačkog, ili bio gost njegovih  saradnika na ručkovima u elitnim restoranima Beograda ?

 

M. Hadžić

 

Uz podršku tadašnjih čelnika Ministarstva privrede i privatizacije i Agencije za privatizaciju (DSS-ovi kadrovi)  u veoma kratkom roku Kovački je kupio Trajal, Kruševac, Vulkan, Niš; Nevenu, Leskovac, Fabriku hartije Božo Tomić, Čačak, Rudnik uglja Kovin, Kovin , Ruma guma, Ruma, Metalac, Ivanjica, Zastava metal, Resava, Fabrika za preradu povrća, Titel, Srbijanka Valjevo, Fopa, Vladičin Han...

Kako su radile ove firme pre privatizacije:

 Trajal je proizvodio automobilske gume (putnički i  teretni program guma), zaštitnu opremu, protivgradne rakete. Proizvodi su izvoženi u Sjedinjene države, Hrvatsku, nekoliko afričkih zemalja. Njihove automobilske gume u Srbiji bile su poznate, mogle su se kupiti na svakoj benzinskoj pumpi. Sada guma iz Trajala nema nigde da se nađu, nema ni izvoza zaštitne opreme za SAD...

Vulkan je bio uspešan proizvođač programa za elektroprivredu i rudnike. Pogrešnim investicijama, lošim odlukama, nestručnim rukovođenjem Vulkan je uništen, proizvodnja je stala. Teško se može opet pokrenuti. Srbija danas uvozi trake za rudnike...

Nevena iz leskovca je bila uspešan proizvodjač kozmetike, paste za zube, šampona, brenda za negu dece. Nestručnim rukovođenjem, namernim kupovinama loših sirovina izgubljeno je tržište, uništeni su proizvodni kapaciteti, finansijski je uništena proizvodnja ove fabrike.

Srbijanka iz Valjeva, čuveni brend Srbije za proizvodnju i preradu voća više ne postoji. Prodati su delovi fabrike na način da je nemoguć nastavak proizvodnje. Fabrika je zatvorena. Firma koje fiktivno postoji je u dugovima.

FOPA proizvođač kartonske ambalaže  je uništen. Iako je trend zamene plastične sa kartonskom ambalažom, FOPA ne radi. Zbog dugovanja razneta je pokretna imovina i time onemogućena proizvodnja značajnog izvoznog programa u nerazvijenom Vladičinom Hanu.

Fabrika hartije Božo Tomić iz Čačka je fabrika koja je do privatizacije uspešno radila, a deo grada se grejao sistemom daljinskog grejanja iz toplane koja je u sastavu fabrike. Danas je fabrika devastirana, u dugovima dok je toplana totalno demolirana.

Rudnik Kovin je na računu imao milion evra, kada ga je Hristo kupio. Poslovanje sa partnerom iz Bugarske završio je sa tri miliona gubitka. Nije ulagano u revitalizaciju opreme tako da je degradirana proizvodnja. Mnogo je mahinacija urađeno preko firme koju je partner iz Bugarske otvorio radi plasmana uglja iz ovog rudnika. Fiktivni plasmani služili su da se prikrije pranja para.

Reklo bi se generalno da je cunami Hriste Kovačkog predvođen menadžerima Vasilom Bonevim, Petrom Krastevim, Milom Kosevom, Kirilom Kirilovim, Asenom Goranovim, Antonom Valjevim, ostavio pustoš, dugove i uništena sredstva za proizvodnju. Njihovo menadžerisanje može se opisati jednom rečju: kriminal.

 Čim je Hristo počeo da kupuje ove firme štampa je objavila da se one kupuju novcem koji potiče od trgovine drogom. Pisala je štampa da novac kojim su obavljene transakcije vodi poreklo iz organizovanog kriminala, pre svega iz trgovine drogom. 

Partner iz Bugarske nikad nije dematovao ove navode. Zvanično firme je kupovao Bugarski investicioni fond. U Bugarskoj svi znaju da je iza navedenog kapitala stajao je Hristo Kovački. U toj zemlji on je poznat kao energetski tajkun, ali se šuška i da je taj čovek blizak sa organizovanim kriminalom. Pored investicija u energetskom sektoru  Kovački  ima i lanac prodavnica za snabdevanje hranom. U njegovom sistemu su desetine hiljada zaposlenih. Pri tome većina firmi registrovana je na pojedince, ponekad penzionere, sa adresama u privatnim stanovima. Većina firmi nije povezana u sistem tako da je nemoguće formalno ustanoviti povezanost pojedinih kompanija. 

Dolasci Kovačkog u Srbiju uvek su praćeni velikim privatnim obezbeđenjem. Drugi čovek njegovog poslovnog sistema je ubijen u Sofiji u sačekuši. Ubistvo nikad nije razjašnjeno.

 U svim kompanijama koje je privatizovao rukovodeći ljudi su bili iz Bugarske. U Srbiji su kratko nakon privatizacije u firmama koje je ovaj bugarski tajkun kupio, počela nezadovoljstva radnika i pritužbe Agencije za privatizaciju zbog neispunjenja ugovornih obaveza. Potom je krenula lavina raskida ugovora o privatizaciji. Odmah nakon raskida ustanovljavane su nepravilnosti rukovodstva tih kompanija. Uglavnom se sve svodilo na poreske utaje, pranje para i nedozvoljenu trgovinu sirovinama ili proizvodima. Investicije su bile pozajmice a ne stvarne investicije. Mašine i oprema koje su predstavljale obaveznu investiciju bile su sumnjivog porekla, vrednosti, kvaliteta. Eklatantni su primeri investicije u Vulkanu kotlom koji nije mogao da se upotrebi ili Rudniku Kovin gde je oprema uvezena za 80.000 evra prikazana i od Agencije priznata kao investicija od 600.000 evra.

Kao rezultat počele su da pljušte krivične prijave protiv rukovodioca, saradnika Hriste Kovačkog. Direktor iz Trajala, Vasil Bonev, priveden je i u istrazi je proveo više meseci (sada je u Bugarskoj), direktor Trajala i svih firmi Kovačkog u Srbiji Petar Krastev priveden je i više meseci nije mogao da napusti zemlju (sada je u Bugarskoj), protiv direktora Kovina Asena Goranova vodi se više krivičnih postupaka (sada je u Bugarskoj).

Bivši direktor Vulkana Kiril Kirilov,  ima više krivičnih prijava zbog poreskih utaja, pranja para. Neki od direktora su i otišli bez traga kao direktor Bože Tomića. Prošle nedelje je priveden i određen je pritvor direktoru Srbijanke Antonu Valjevu zbog utaje poreza i pranja para. Pored navedenih firmi koje su privatizovane Kovački je kao vlasnik Rudnika Kovin, parama Rudnika finansirao radove na realizaciji projekta izgradnje rudnika i termoelektrane u Kovinu.  Rudnik je uložio znatna sredstva a onda je pre raskida ugovora o privatizaciji Rudnika Kovin je svoj udeo prodao kompaniji iz Bugarske, naravno u vlasništvu Kovačkog, za 150 Evra.

U Bugarskoj, Kovački je osuđen zbog utaje poreza na tri godine uslovno. Tužilac se žalio i traži da Kovački dobije pet godina robije. Proces se i dalje vodi. Kovački trenutno ne može da dođe u Srbiju, Bugarske vlasti ne dozvoljavaju mu kretanje van zemlje.

Šta je sada ostalo od sistema Hriste Kovačkog u Srbiji?

Sve firme koje je privatizovao u Srbiji su upropašćene. Ugovori o privatizaciji su raskinuti. Ostali su dugovi. Radnici su na ulici. Protiv nekih direktora vode se istražne radnje.  Neki od direktora su pobegli za Bugarsku. Drugi plaćaju advokate i istrage se odugovlače godinama. (dok i oni ne pobegnu)

Ostala je samo jedna firma koja je nastala iz Rudnika Kovin i koja ima neke dozvole za otvaranje novog rudnika u Kovinu. Ni danas niko ne otvara pitanje zašto nije ispitana zakonska validnost papira koje je Kovački izdao pre nekoliko  godina.

Šta sprečava naše organe da ne hapse i kažnjavaju rukovodioce njegovih firmi. Svi su se odreda bavili utajama poreza, pranjem para u svim firmama gde je Kovački bio ili je sada prisutan u Srbiji. Zašto organi gonjenja i pravosudni organi odugovlače procese i čekaju da se ti ljudi izgube i pobegnu u Bugarsku? Šta još treba da urade menadžeri Kovačkog prema kojima se vode sporovi da oni više ne rukovode firmama u Srbiji? Da li im te firme služe za nove utaje, pranja? Gde su sada Bonev, Krastev, Kirilov, Koseva, Goranov? Na koji način odugovlače pravdu i ko im u svemu tome pomaže? Čekamo li da naprave još štete i da odu iz Srbije?