Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Uklonimo ga

 

Milovan Brkić

 

U starim vremenima kralj naredi da se nasred puta postavi veliki kamen. Sakrio se i posmatrao da li će neko bar da pokuša da ga skloni. Trgovci i bogati kmetovi su išli putem, ali su stalno zaobilazili kamen. Neki su se žalili na kralja zbog lošeg održavanja puta, ali niko od njih nije ni pokušao da pomeri kamen.

Uskoro je putem prošao seljak sa teškim bremenom povrća na ramenima. Kada je ugledao kamen, spustio je breme na tlo i pokušao da pomeri kamen. Posle priličnog napora uspeo je da ga skloni. Kada se vratio po svoj prtljag, na mestu gde je bio kamen, pronašao je zamotuljak. U zamotuljku su bili zlatnici i kraljevo pismo da je zlato namenjeno onom ko skloni kamen sa puta.

Seljak je znao nešto  što većina drugih ne zna. Sve prepreke se mogu savladati, radi poboljšanja našeg života!

Skoro trideset godina u Srbiji se, na njenom putu u bolji život i budućnost, pojavljuje kamenje. Ili taj kamen neko postavi, ili on na put dođe odronom.

Pojavio se Milošević, koga smo masovnom pobunom oterali s vlasti. Onda je zajašio Zoran Đinđić, koji bi i danas bio tiranin gori od Miloševića, da su zaživele njegove bolesne vizije o Srbiji kao modernoj državi koju je on želeo da stvori (javno ističući da ga ne zanimaju žrtve koje treba da podnesemo) i da ga nije zakačio metak, građani tu njegovu politiku ne bi preživeli. Đinđić je, kao kamen na putu, sklonjen metkom.

Onda se pojavio Boris Tadić, novi mesija. Opak, lud, surov, bestijalan. Opljačkao nas je sa svojom bandom, poput roja skakavaca. Stotinu milijardi evra, zauvek je otišlo iz Srbije, na račune njegove mafije.

Iza njegovih leđa rukovodio je beznačajan skot, njegov šef kabineta Miodrag Rakić. Iako smrtno oboleo, nije odustajao od namere da što više naudi državi u kojoj se rodio, i u kojoj će živeti i njegov sin.

Boris je oteran glasovima građana, a mora se i to reći- isključivo velikim pritiskom iz Berlina i Vašingtona, koji nisu mogli podneti njegovu politiku.

Na žalost, novi kamen  se skotrljao na putu građana Srbije prema civilizaciji. Aleksandar Vučić, psihopata, koji je dve decenije pozivao Srbe da stvore državu do Karlovca, Karlobaga i Virovitice, preko noći je odlučio da sam, za pet milijardi evra, proda Kosovo! I to je učinio drsko, pred našim očima, smejući nam se u lice, preteći nam da ćemo, zbog njegove politike proći kroz najteže muke i iskušenja. Pomrećemo, poručio nam je Vučić, ni sam ne znajući šta će sa tih prokletih pet milijardi evra.

Ni dvadeset ljudi ne stoji iza Aleksandrove politike. A sprovodi je ološ poput Aleksandra Tijanića, Željka Mitrovića, Ljiljane Smajlović, Veselina Simonovića, Dragana J. Vučićevića, koji su na čelu medija koji svaki dan u nebesa dižu Vučićeve bolesne nastupe i izjave.

Aleksandar Vučić je običan kamen na putu kojim Srbija treba da krene da bi opstala kao država, i da bi njeni građani preživeli avet smrti koja se, Vučićevom politikom, nadvila nad njima. On je kamen koji zaobilaze srpski intelektualci, pisci, novinari, akademici, filmski radnici...Oni gunđaju, ali niko da ga skloni s puta.

Ostaje nam samo nada da će to učiniti paori, seljaci, radnici i omladina koju je Vučić ostavio bez ikakve budućnosti i nade.

Makar u Srbiji ima još pušaka.