Polemike

 

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)

 

Samo da drug Tasa ne talasa

 

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih "državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.

   

 Ratko Peković

 

 

U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.

Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.

Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma", administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih" shvatanja u društvu i druge probleme.

Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.

Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista" i „modernista" postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.

 

"...Izvesni zastoj", zbog "tokova i struja"

 

Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.

Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi" u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković...

Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja" ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih" dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih". Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam" koji su uveli „modernisti" i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.

 

U slavu šireg čitateljstva...

 

Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma" „postali nosioci ne političke književnosti", već „politike u književnosti". Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje" u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji", pita Stojković.

U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti" napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti" - Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.

Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti".

Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.

U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.

Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.

U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.

Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika - Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević - unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.

 

 

"...Mračni i bezizlazno stanje u kulturi"

 

 

Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa Praxis - Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su - socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje - oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.

Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana", na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu...

U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu". Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju" i da „naprosto izmišljaju", zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno".

Posebna meta napada su rubrika „15 dana", prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo", koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine.

"Književne novine'", piše komentator, „već odavno pokušavaju da se predstave javnosti u liku viteza bez straha i mane, koji se neumorno bori sa aždajama društvenih zala, izložen opasnosti da bude progutan, rastrgnut ili spaljen ognjem iz ždrala nemani. Mračne sile su se udružile, proizilazi iz njihovih žalbi, da uz pomoć visokotiražne štampe ugase svetlost što zrači još samo iz jednog lista skromnog tiraža, koji se pojavljuje tek svake druge nedelje da brani čistotu socijalizma i legitimna prava naše kulture".

Njima neko osporava pravo na kritiku iako one to pravo zaloupotreblja-vaju, kaže komentator, jer mi „kritikujemo iznutra", „tražeći rešenje u okvirima ovog, u našim uslovima jedino opravdanog i mogućeg sistema, uvereni da prava rešenja može i mora naći na samoupravnim osnovama organizovan narod", dok je njihova kritika „po pravilu zamišljena i sročena tako da deluje ne iznutra, nego izvan našeg samoupravnog društva, kritika sa odstojanja, mnogo češće destruktivna nego konstruktivna...".

Novinar Komunista posebno kritikuje pisanje lista o nacionalnim odnosima u kulturi:

„...Zaokupljene 'duhovnim ujedinjavanjem svih Jugoslovena', 'Književne novine' su bile vrlo revnosne u otkrivanju nacionalizama u komšiluku, a u isto vreme vrlo tolerantne prema nacionalizmu u vlastitoj sredini (stav prema 'Predlogu za razmišljanje' na primer). Zahtevajući da se raspravi da li književnost narodnosti u Jugoslaviji predstavlja sastavni deo jugoslovenske literature ili pripada matičnom narodu, one su ispoljile potpuno nerazumevanje za marksističko shvatanje da književnost jednog naroda pripada u isto vreme i njemu i svakom drugom. Slično stoji stvar i sa tretmanom Crne Gore kao srpskog kulturnog i literarnog područja, ili sa protivljenjem 'Književnih novina' takozvanim republičkim ključevima u kulturi".

Komentator Komunista na kraju poručuje: „Zbog toga su razlika i sukobi među nama neminovni".

 

Pad Tanasija Mladenovića

 

I doista - usledila je konkretna akcija Gradskog komiteta SKS Beograda. Ovaj komentar je objavljen 4. januara, a već sutradan u Gradskom komitetu održan je sastanak sa komunistima iz Književnih novina - Tanasijem Mladenovićem, Božidarom Božovićem, Branimirom Šćepanovićem i Draganom Kolundžijom, uz prisustvo Latinke Perović i Aleksandra Bakočevića. Tom prilikom sekretar Gradskog komiteta Petar Đoković izneo je oko dvadeset teza o idejno-političkoj poziciji Književnih novina na osnovu kojih je zaključeno da se idejna platforma lista konfrontira platformi Saveza komunista i obavestio prisutne da će naredna sednica Gradskog komiteta biti posvećena ovom listu.

Sednica je održana 8. januara, bez prisustva komunista iz redakcije. Glavni urednik Mladenović je tražio da i oni prisustvuju „ali mu je odgovoreno da će razgovora biti još i da sednici prisustvuju isključivo članovi Gradskog komiteta, i jednog i drugog Centralnog komiteta". (Sednici je, na osnovu nepoznatih merila, prisustvovao i Mladen Oljača, funkcioner Udruženja književnika Srbije.)

Na sednici je usvojena verzija teksta Teze Gradskog komiteta SKS Beograda o idejno-političkoj poziciji ,,Književnih novina'' koja je docnije, u oko 5.000 primeraka, štampana kao brošura i o kojoj je raspravljano u partijskim organizacijama velikih beogradskih preduzeća koje su, navodno, osudile uredništvo lista.

U jubilarnom trobroju povodom obeležavanja 50-godišnjice izlaženja lista, od 15. februara, 1. marta i 15. marta 1998. godine, Tanasije Mladenović svedoči:

„...Brošura je vrvela od nasilno i zlonamerno, izvučenih citata iz svih mogućih naših napisa, posebno iz rubrika '15 dana', 'Onako, uzgred' i 'Oko nas, danas', ali i iz čisto književnih i načelnih članaka i eseja. Namera je bila da se tobož demokratski, na javnoj sceni, raskrinkaju teški neprijatelji naroda i radničke klase. Dolazilo je i do komičnih situacija, da radnici, na primer fabrike '21 maj', raspravljaju, ne poznavajući uopšte materiju o kojoj se radilo, i o stvarima i problemima, koji su za njih bili, kako se to kaže, 'španska sela'. A prodavci novina, kojih je tada još bilo na ulicama, izvikivali su sledeću parolu: 'Književne novine', najnoviji broj! Pad Tase Mladenovića".

U uvodu brošure se ističe da ovaj list već duže vreme zastupa stavove o aktuelnim društvenim i političkim pitanjima bitno drugačije od onih koje ima Savez komunista, da su Književne novine „postale markantan vid ispoljavanja konzervativno-birokratskih tendencija, a kao list tipičan primer negatorskog i statičkog tretiranja društvenih odnosa - prakse Saveza komunista".

U obrazloženju akcije Gradskog komiteta kaže se da ovog puta nije reč o slobodi štampe, stvaralaštva i kulture uopšte niti o književnim pitanjima. „Reč je o politici koja se suprotstavlja Savezu komunista, a objektivno ograničava i slobodu stvaralaštva."

 

 

"Književne novine" nastradale u "Tezama"

 

 

O karakteru društvene kritike prisutne u Književnim novinama u brošuri piše: „...Tematika kritičnog zahvata 'Književnih novina' je vrlo široka. Stvar i nije toliko u tome što se nekolicina autora javljaju kao 'stručnjaci' za sve, ili pak u moralističkoj intonaciji tih tekstova, nego u činjenici da tu isključivo nalaze mesta, kako je već rečeno, samo slabosti naše svakodnevice. Tim kriterijumima se rukovode 'Književne novine' i pri izboru tekstova koje prenose iz drugih listova".

Književnim novinama su „gotovo nepoznati slučajevi kompleksnijeg i konstruktivnijeg pisanja. One su se specijalizovale za verbalnu kritiku i napade, za dramatizovanje nebitnih događaja. Sebe su definisale kao „nezavisnu i slobodnu tribinu", pripisujući drugima „režimlijstvo"; one neskriveno pokazuju da im godi pozicija „progonjenog". List gaji posebnu naklonost prema onima koji se nalaze u sukobu sa politikom Saveza komunista, pozivajući na „okupljanje u savezništvo nezadovoljnike, uz kvazidemokratsko nuđenje utočišta i javne podrške, bez obzira na estetske kriterijume".

Za shvatanje Književnih novina o demokratskim odnosima u Savezu komunista autori brošure napominju:

„Oni se zalažu za takvu unutarpartijsku demokratiju 'koja će obezbediti ravnopravnost svih mišljenja'. Nije li to zahtev za paralelnim postojanjem u Savezu komunista različitih idejnih koncepata i političkih pogleda, u stvari osnov za nicanje grupaškog i frakcionaškog delovanja".

Polovinu brošure sačinjava dokumentacioni materijal - citati tekstova iz Književnih novina, razvrstani prema temama, koje treba da ilustruju osnovne ocene i zaključke Gradskog komiteta. Najveći broj citata odnosi se na rubrike „15 dana" i „Onako, uzgred" koje je pisao Ljubiša Manojlović.

U broju od 20. januara 1968. Književne novine preštampavaju kompletnu brošuru i, u istom broju, objavljuju Manojlovićevo obraćanje čitaocima:

„Došao je čas da prekinem sa svojim beleškama. Umorio sam se, to je ono glavno. A imam u vidu i političku osudu koja je ovom mom radu izrečena.

Ne mogu da ne zahvalim redakciji 'Književnih novina' što mi je duže od četiri godine, iz broja u broj, pružala gostoprimstvo. Želeo sam da joj budem od koristi; žao mi je, ako sam joj naneo štetu. Vama, poštovani čitaoci, hvala na pažnji. Mi ćemo se svakako još sresti, jer ja nemam drugoga - pisanje mi je zanat. Verovatno ću se ubuduće potruditi da unesem u vas više veslosti".

Kao što je i najavio, Gradski komitet je organizovao sastanak aktiva pisaca komunista (koji je kao oblik organizovanja delovanja komunista izvesno vreme bio zamro) posvećen Književnim novinama.

Rasprava, vođena u velikoj sali Gradskog komiteta, trajala je tri dana - 22. januara, 29. januara i 5. februara 1968. godine. (Stenogrami sa ovih sastanaka imaju više od 500 kucanih stranica.) Koliko nam je poznato, ovo je prvi put posle slučaja Pečata iz 1940. godine da se o jednom književnom glasilu raspravljalo na ovakvom nivou.

U skladu sa ustaljenom političkom praksom iz tog vremena, ovoga puta je vođena javna rasprava, uz prisustvo novinara i pisaca koji nisu članovi Saveza komunista.

Prvi učesnik na ovim razgovorima bio je Tanasije Mladenović. On je zamerio Gradskom komitetu zbog toga što na sednicu od 8. januara nije pozvan nijedan komunista iz redakcije Književnih novina, premda su pozvani i drugi javni i kulturni radnici. Potom je, kao neprihvatljiv, odbio metod da se svaki pokušaj kritike proglašava za generalno suprotstavljanje platformi SKJ.

„'Književne novine' su", naglašava Mladenović, u „tezama Gradskog komiteta osuđene za nacionalizam, unitarizam, nihilizam, liberalizam, konzervativizam, kao borac protiv reforme i samoupravljanja, inspirator otpora politici Saveza komunista. Ne možemo samo da shvatimo kako se može biti sve to odjedanput".

Navodeći primere nesolidnog i „moramo kazati zlonamernog pripremanja materijala na osnovu koga je Plenum Gradskog komiteta doneo svoje ocene i zaključke", Mladenović ističe: „...Ovako nesolidnim pripremljenim materijalom članovi Gradskog komiteta bili su obmanuti i dobili su lažnu predstavu ne samo o 'Književnim novinama' nego i o rubrikama i pojedinim natpisima koji su navodno problematični. Takav metod uvek je bio stran našoj Partiji i zbog toga treba da se pozovu na odgovornost ljudi koji su lažno optužili 'Književne novine' i tim postupkom članove Gradskog komiteta koji su imali puno poverenje u autentičnost dokumenta doveli u kompromitujuću situaciju".

Mladenović je govorio oko sat i po, a onda je usledila pauza...

 

"...Prosipanje člančića"

 

Posle pauze govorio je Miodrag Protić koji je podržao teze Gradskog komiteta i ocenio da su Književne novine, između ostalog, pružale zaštitu i podršku svim pojedincima i grupama koje su se na bilo kojoj osnovi našle u sukobu sa Savezom komunista.

Veliku pažnju izazvalo je izlaganje Mladena Oljače koji je, inače, objavljivao svoje tekstove u spornim rubrikama, a na sednici Gradskog komiteta ih je nazvao „najnižom vrstom publicistike". „Ja sam ih zaista", ponovio je on, „poredio s onim tekstovima, ako se sećate, milangrolovske demokratije posle njegovog dolaska u Beograd, kada je on po beogradskim ulicama prosipao one člančiće kojim je hteo da zbunjuje javnost. Doduše, on ih je plaćao svojim parama što Tasa ne čini".

U docnijoj diskusiji nekolicina pisaca zameriće Oljači zbog dvostrukog odnosa prema listu - Dragan Kolundžija, Bogdan A. Popović, Brana Crnčević, Branimir Šćepanović...

Svoje veoma opširno izlaganje uz mnoštvo citata iz vlastitih napisa, Ljubiša Manojlović je posvetio odbrani svoje rubrike „Onako, uzgred": „Smatrao sam da sam odnegovao moderan mozaik humorističko-satirično intoniran, u kome je bilo mesta za dnevni događaj, za trajniju pojavu, za narav, za mentalitet, za svetsku istinu".

Posebno je zanimljiva njegova ocena položaja satire u socijalizmu:

„...Nama koji se bavimo humorom i satirom, satira je neka vrsta slabe tačke, naša Ahilova peta. U nju nas biju i oni koji kažu da su za satiru i oni koji su protiv nje. Razume se, protiv nje se niko ne izjašnjava. Samo izjašnjavajući se za nju, istovremeno propisuju i mnoge recepte. Bojim se da bi, na sadašnjem stupnju našeg apotekarstva, satiričar na jedan takav recept dobio mišomor".

Na sastanku održanom nedelju dana docnije, Milan Vukos je zamerio Manojloviću zbog toga što nije ništa rekao o platformi Književnih novina (ovu zamerku će kasnije ponavljati i drugi), što se bavio samo svojom rubrikom, a ne onim što pišu drugi i što je od Partije zatražio zaštitu u „esnafu".

Na ovom, i trećem, završnom sastanku, teze Gradskog komiteta podržali su: Roksanda Njeguš, Radonja Vešović, Ostoja Kisić, Mirko Miloradović, Oskar Davičo, Vito Marković, Đorđe Radišić, Zdenko Štambuk, Velimir Lukić, Milorad Gončin, Vladimir Bunjac i Milan Đoković. „Umerenjačku" liniju i određene rezerve prema osudi Manojlovićeve rubrike zastupali su Petar Gudelj, Đorđe Lebović i Vladimir Bunjac.

Članovi redakcije Dragan Kolundžija, Radomir Smiljanić, Bogdan A. Popović, Dušan Puvačić i Momo Kapor jednodušno su odbili sve optužbe, a njima su se pridružili Dušan Radović, Predrag Palavestra, Brana Crnčević, Branimir Šćepanović i Matija Bećković.

 

Na sastanku organizacije u listu Jež, kojem su i ime Gradskog i Centralnog komiteta SK Srbije prisustvovali Bora Simić i Aleksandar Bakočević, Manojlović je oslobođen odgovornosti...