Do koske

 

Da li je Srbija zaslužila da strada ponovo zbog kratkovidosti evropske gospode?

 

Gurnuti na bespuće

 

Današnja Srbija je zgažena, a Evropa crvotočna, satrula i okupirana ne nalazi načina da se odupre orijentalizaciji i nasilju nad svojom vekovnom kulturom. Ostala je samo velika, hrišćanska Rusija. Ona je danas poslednja linija odbrane Starog kontinenta, pa tako i Srbije. Bitka za spas onoga što se još spasiti može, vodi se danas na istočnom Mediteranu.

 

Milovan Brkić

 

Vodeće zemlje Evropske unije, a ponajviše Britanija i Nemačka, nastoje da potpuno zgaze Srbiju, i izbrišu je  sa zemljopisne karte, stvarajući Veliku Albaniju na Balkanu, da Turska, ponovo preko Bosne, dođe pred Beč, i izlazi ponovo na Dunav.

Podsećamo gospodu iz Londona, Brisela i Berlina, koja promoviše u Beogradu vlast koja slepo služi njihovim interesima na razbijanju naše zemlje, šta je sve u svojoj istoriji, srpski narod žrtvovao za današnju Evropu, sprečavajući osmanizaciju Starog kontitenta. Osim na bojom polju,  Srbi su dali Nikolu Teslu, Mihaila Pupina, Mihaila Petrovića, Milutina Milinkovića, Ivu Andrića, Novaka Đokovića...

 Da li smo zaslužili da nas gospođa Merkel zgazi, samo da Turska izađe na Dunav, a Al Kaida  se ugnjezdi u Evropi? Ukratko: sredinom 14 veka, najsnažnija država na Balkanu bilo je Nemanjićko carstvo, koja je bila u zenitu moći, u vreme cara Dušana Nemanjića. Ubrzo po njegovoj smrti počela je dezintegracija države, koja  se najzad pocepala na mnogo nezavisnih kneževina, od kojih su dve bile najjače - Kruševačka kneževina Lazara Hrebeljanovića i takozvana Kraljevina Uglješe i  Vukašina Mrnjačevića.

Uporedo sa opadanjem moći nekadašnje države, stalno je rasla moć Osmanskog carstva, koji su izolovali Carigrad i osvojili gotovo celu Bugarsku, i smestili svoj dvor u Jedrene. Bilo je očigledno da je jedini put za širenje turske moć, bila egejsko-vardarsko-moravska dolina, u spoju sa dunavskom dolinom.

Tako se politički razdrobljena  Srbija našla se na udaru kompaktnog i sve moćnijeg  carstva na evropskom tlu. Bitka na Kosovu bila je neizbežna, dovela je Srbiju uprkos snažnog otpora, u stanje zavisnosti od dvora u Jedrenu. Za doba pismenog prosvećenog vladara despota Stefana Lazarevića, još jednom je bljesnula slava srednjovekovne srpske države.

Čitav 15. vek bio je vek očajničkih borbi u kojima su se Srbi povlačili ka severu, da bi nakon pada despotovine 1472. godine, otpor bio pružan sa druge strane Dunava, još celo jedno stoleće.

Iz današnje perspektive, teško je proceniti posledice koji je taj otpor imao po širenje Osmanskog carstva. Sigurno je da je to bilo dragoceno vreme zahvaljujući kojem je Evropa uspela da organizuje otpor Osmanima. Premda su Osmani osnovali budimski pašaluk i došli do Beča, gubici i vreme koje je izgubljeno u srpskom otporu, pokazali su se fatalanim po Osmane.

Događaji nakon toga neminovno svedoče da bi bez srpskog otpora, sudbina Evrope bila neizvesnija i teža. Potonji događaji, bitka kod Beča, i niz turskih poraza od Vojvode Eugena Savojskog i u ličnom smislu, bio je srpski otpor, jer je gro austrijske vojske bio sastavljen od srpskih dobrovoljaca. Kako šajkaša, tako i frajkora. Sam Beč nikada nije pokušao da ulogu srpskog otpora minimizira. Bezbrojna dokumenta bečke carske arhive rečito govore o tome.

U Prvom balkanskom ratu, Kraljevina Srbija je dala bitan doprinos u urušavanju turske moći na Balkanu. Njena vojska odnela je odsudne pobede, koje su bile u osovi, rešavajuće pobede. I više od toga, pomogla je bugarskoj vojsci da se oslobode Jedreni, najmoćnija turska utvrda na Balkanu, i tursko sećanje na minule vekove.

Samo dve godine kasnije, Srbija je, opet, bila u ratu. Ovaj put, u svetskom ratu. Interesi velikih sila bili su protivurečni na Balkanu.

Austorugarska je strahovala od jake i objedinjujuće slovenske države na jugu. Britanija je, shodno svojoj političkoj tradiciji, htela po svaku cenu, da Balkan bude razdrobljen, da se Srbiji spreči izlazak na more, kako taj izlaz ne bi koristila Rusija.

U prvom svetskom ratu Srbija  je imala najveće gubitke, i u vojci, i među civilnim stanovništvom.  U Srbiji je više od 40 odsto populacije izgubilo život, a zemlja sasvim poražena. To su bili nezabeležni gubici u modernoj istoriji. Nemački general August fon Makenzen visoko je cenio srpsku vojsku i njen narod, i nikada nije želeo da ratuje protiv Srbije.

U i u Drugom svetskom ratu Hitler je nastojao da izbegne rat sa tadašnjom Jugoslavijom. On je to žaljenje zbog napada izrazio u govoru u Rajhstagu 5. maja 1941. godine, objasnivši da je Britanija uvukla Jugoslaviju u rat, koji je Srbija najskuplje platila.

Hitler je veliko poštovanje prema Srbiji počeo da gaji, nakon što se upoznao sa ''Istorijom Srpske revolucije" uglednog nemačkog istoričara Leopolda Rankea, iz 19. veka. ''Da, Srbi su slobodarski narod, i njegova istorija je fascinanta" - zaključio je Hitler u svom govoru 5. maja 1945. godine (koji je Tabloid objavio prošle godine).

Turski predsednik Erdogan vodi politiku tihe islamizacije zemlje, oslanjajući se na šerijat, a otvoreno poručuje d je Kosovo i Metohija Turska, a u Sandžaku njegovi emisari rade što im je volja, sve uz blagoslov žene Tomislava Nikolića. I Bosna je za Erdogana zemlja Turska! A Al kidu dovodi Vučić, iz Emirata i Saudijske Arabije.

Ipak, ima ko da podvikne i na Erdogana!

Naime, kako je objavio turski list „Ajdinlik", ruski predsednik Vladimir Putin je 8. oktobra prošle godine pozvao telefonom Redžepa Tajipa Erdogana, zbog njegove najave da će turska vojska da uđe pešadijom u Siriju. Putin mu je tada zapretio: "Ako samo jedan turski vojnik pređe sirijsku granicu, Rusija će oštro reagovati". A na Erdoganovo pitanje - "Da li je to ruska pretnja?", Putin mu je doslovno odbrusio u slušalicu: "Mislite kako hoćete, ja sam svoje rekao", nakon čega je prekinuo vezu. I kako se videlo, posle ovog oštrog razgovora, Erdogan više nije ni pomišljao da pošalje svoju vojsku u Siriju.

Da li je Srbija zaslužila da strada ponovo zbog kratkovidosti evropske gospode?