Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibbenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (8)

 

Ni Evrope ni Kosova

 

Nemački novinar Georg Fon Hibbenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

 

Georg fon Hibbenet

 

Kum Zorana Đinđića, kontroverzni biznismen Dragoljub Marković iz Surčina i kum kriminalca Ljubiše Buhe Čumeta, nije se sasvim razjasnio sa partijom, kao ni bivši partijski sekretar DS-a Miodrag Kostić, zvani bata Kole, koji je pre povlačenja sa ove funkcije, još pod Đindićem, našao sasvim fino uhlebljenje. Bilo mu je dozvoljeno da prilikom privatizacije tri fabrike šećera plati samo tri dolara za novi imetak, crno na belo. Kostić je platio samo po jedan dolar za svaku kupljenu šećeranu. U suprotnosti sa borbenim dvojcem i poznatim tumačima „Zoranove vizije", Vladimirom Bebom Popovićem i Čedom Jovanovićem, Boris Tadić je ostao u dobrim ljudskim i prijateljskim vezama sa Ružicom. Određene praznine u vakuumu srpske sveukupne moći koje je za sobom ostavio Zoran Đindić, počele su lagano da se zatvaraju, što je bio povod za kosovske Albance da sve stave na jednu kartu.

Ramuš Haradinaj i njegovi ljudi, napali su one oblasti na Kosovu koje su im bile od strateškog značaja za obrazovanje države kosovskih Albanaca. Pri tom nisu išli ka tome da nacionalnu mržnju protiv Srba pojačavaju, ili da naprave uslove za uzimanje ljudskih organa, već u prvoj liniji da ponište istorijsko svedočanstvo kulturnog i civilizacijskog prisustva Srba u ovim oblastima oko Srpske pravoslavne crkve i manastira.

Njih je trebalo uništiti i Srbe iz ovih oblasti proterati. Tog 17. marta 2004. godine, samo par nedelja nakon što je počeo da se ocrtava izbor Borisa Tadića kao unutarpolitičko stabilizovanje Srbije, i time nakon dužeg vakuuma u rukovodstvu države nagovestio izbore za predsednika, krenuli su Haradinajevi ljudi.

I ovaj ponovni pokušaj kosovskih Albanaca da se uz oružano nasilje izbore za nezavisnu državu, ličio je na prethodno pripremane akcije, kao što se to činilo pre Markala sa navodnim granatiranjem sarajevske pijace od strane Srba, i kasnije sa navodnom egzekucijom četrdeset pet kosovskih Albanaca u Račku, a sve to sa očiglednom namerom da se javnost ubedi u neophodnost vojne operacije i pripremi za angažman američkih vojnih aviona.

Zvanično se tvrdilo da su Srbi udavili troje albanske dece u reci Ibru. Ali i ovaj razlog koji se stavljao u prvi plan za „izbijanje narodnog gneva" bio je jednako režiran kao i Markale i Račak. Međutim, Ramuš Haradinaj je želeo da vreme političkog vakuuma neće proći neiskorišćeno.

 

Planirani haos

 

„Narodni gnev" kosovskih Albanaca, režiran iz pozadine, koji je trajao i 18. marta, ostavio je jasne tragove. U naredna dva dana je, prema izveštaju UNMIK-a, ubijeno desetoro Srba. Dva Srbina su oteta iz nepoznatih razloga, i nikada više nisu nađeni ni mrtvi ni živi. Verovatno su odvedeni preko granice u Albaniju da im uzmu organe. Prema ovom UNMIK-ovom izveštaju, proterano je preko 4.000 lica iz svojih kuća. Ukupno 561 kuća u srpskom vlasništvu je zapaljena.

Uništeno je i 35 srpskih pravoslavnih crkava. Pre toga su im sa kupola skinuti krovovi, a odsečeni krstovi su kasnije prodati kao metalni otpad. Stari grobovi cara Dušana i Joanikija Devičkog iz srednjeg veka iskopani su ili na drugi način oskrnavljeni i uništeni. Uništeni su i raskopani i stari grobovi na groblju crkve u Prizrenu i oko crkve Svetog Nikole u Prištini.

 Dalje su uništene na stotine starih ikona i fresaka, kao i katastarskih knjiga, matičnih knjiga rođenih, umrlih, venčanih sa upisima pokojnika. Time je trebalo da nastane etnička ničija zemlja.

Ovaj novi Haradinajev pokušaj da ovu oblast Kosova, generacijama naseljavanu Srbima, pretvori u terra incognita, nije bio dogovoren sa UNMIK- om i KFOR-ovim jedinicama, što se indirektno može zaključiti iz ponašanja nemačkog kontingenta KFOR-a. I oni su se povukli nakon izbijanja „narodnog gneva" kosovskih Albanaca i nisu zaštitili ni Srbe, niti njihove sveštenike i monahe, niti stare kulturne spomenike pred divljanjem kosovskih Albanaca. Oni nisu dobili dozvolu da upotrebe vatrenu silu.

Naređenje je verovatno upozorilo jedinice na neočekivane gubitke, iako u ozbiljnim slučajevima prisustvo vojnika bez dozvole da pucaju ne bi pružilo nikakvu zaštitu Srbima, Romima i ostalom nealbanskom stanovništvu. Jer u lično motivisanom razračunavanju, nezavisno da li je u pitanju nacionalna mržnja ili neki drugi motiv, mnogi Albanci više vole da potegnu nož nego vatreno oružje. To im očigledno predstavlja veće naslađivanje.

 „Kada je počelo klanje zarobljenika meni se posebno svideo Slobodan Inić. Šutnuo sam ga u zube. Brada i kosa bila mu je raščupana kao u životinje. Gledao me je a da nije ni reč rekao. Izvukao sam bajonet, zario mu u oko i okrenuo nož. Nisam mogao da verujem. Nije reagovao. Iskreno govoreći, prvi put sam se u životu uplašio. Zato sam ga odmah nakon toga zaklao."  To je, između ostalog, u svojoj knjizi o muslimanskim zločinima u BiH opisao Ibran Mustafić („Planirani haos", strana 288).

Orića je, isto kao i Haradinaja, haški sud oslobodio, iako je trebalo da odgovara za zločine.

 

Promena Đinđićeve politike prema Kosovu

 

Boris Tadić, 45 godina, rođen u Sarajevu, sa uspehom je nastavio svoj politički put. Srpski predsednik je postao 11. jula 2004. godine. Njegovim izborom izgledalo je kao da je prošlo vreme političkog vakuuma u rukovodstvu. Na osnovu svog pogleda na svet, Tadić je za ovo mesto zaista bio predodređen. Kao sin profilisanog i na Zapadu priznatog disidenta Titovog i Miloševićevog režima, profesora Ljube Tadića iz grupe Praxis, politički je indirektno proganjan i materijalno prilično oštećen. Kao obrazovani mladi profesor, kako nastavnike gimnazije nazivaju u Srbiji i Austriji, Boris Tadić je prebačen iz Beograda u duboku provinciju. Borisov otac, univerzitetski profesor Ljuba Tadić, bio je saosnivač časopisa Praxis.

On se filozofski razračunavao sa dogmatskim komunizmom i zalagao za primenu nefalsifikovanog komunizma - boljševizma. Drugovi iz Praxisa plašili su se reči često više nego takozvani revizionisti ili „zapadni špijuni".

Boljševički jakobinac Čeda Jovanović, koji je sebe i dalje smatrao jedinim naslednikom i izvršiocem „vizije" kritičkog marksiste Zorana Đindića, imao je probleme druge vrste sa Borisom Tadićem. Njega nije zanimala duhovna dimenzija rasprave sa Tadićem već vlast. Čeda nije mogao da preboli da više nema šta da kaže u politici. Njegova ljutnja na Tadića dobijala je na snazi u istoj meri kao i njegova odlučnost da se zauvek odvoji od određenih vodećih osoba iz Đindićeve ere. Uskoro se Čeda odvojio od DS-a i Borisa Tadića, osnovavši sopstvenu partiju, Liberalno-demokratsku partiju.

Oko 70 odsto takozvanih NVO, koje su uz finansijsku podršku sa Zapada, a pre svega od američkog multimilijardera Soroša, podržavale borbu protiv Miloševića koju je vodio Zoran Đindić, stavile su se sada na Čedinu stranu i postale zagovornici nove politike koja se zalagala za nezavisnost Kosova od Srbije. Ali ovaj cilj nije više pripadao viziji mrtvog premijera koju su oni propagirali. Neposredno pred svoju smrt, Zoran je tu „viziju" iznenada odbacio i počeo da se vatreno zalaže za sledeću ideju:

„...Oblasti u BiH naseljene Srbima morale bi da postanu samostalne i da se ujedine sa Srbijom. Kosovo je ponovo postavljeno u središte srpske politike."

I bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj nastavlja svoj politički uspon. Izgleda da se i iza njegovih leda, ne samo u Srbiji i u Tribunalu u Hagu već i u Briselu i Vašingtonu, nalaze uticajne političke snage koje mu trasiraju put narodnog heroja Kosova i Albanije. Premda optužen zbog ratnih zločina, on postaje premijer Kosova krajem 2004, iako se ono na osnovu deklaracije UN 1244 još uvek nalazi pod protektoratom UNMIK-a.

Tako i njega, kao trećeg premijera, doduše, jedne zvanično još nepriznate zemlje, štiti imunitet zbog hapšenja u inostranstvu, kao i ostale političare u bivšoj Jugoslaviji. Nakon sticanja garancija sa neimenovanih mesta, on se nakon sto dana vlade dobrovoljno predaje Haškom tribunalu. Ubrzo nakon toga ga puštaju da se brani sa slobode do početka suđenja. Čak mu je i dozvoljeno da se do tada bavi politikom, što je inače strogo zabranjeno drugim haškim optuženicima iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U ovom kontekstu, jedan međunarodno priznati političar je rekao:

„...Možete biti ratni zločinac, međutim, ako vam uspe da uništite dokaze ili da utičete na svedoke u svoju korist, onda ste slobodan čovek." S vremenom je porastao broj „slobodnih ljudi" sa Kosova. Ramuš Haradinaj je očigledno dobro iskoristio svoje vreme na Kosovu, uz znanje UNMIK-a, između oba boravka u Hagu. U vreme istrage, kada je Haradinaj putovao između Kosova i Haga, ubijeno je devetoro najvažnijih svedoka Tužilaštva (trojica su bili zaštićeni krunski svedoci) koji su hteli da svedoče u korist Tužilaštva.

Umesto osamdeset troje izabranih svedoka, samo je dvadeset osmoro bilo spremno da dođe u Hag. Medutim, mnogi od njih su se, već posle izvesnog vremena, predomislili. Na kraju, pred Tribunalom se pojavilo samo sedmoro svedoka.

 

 

Maj 2007.- 11. maj 2008. Kosovo - igra velikih sila

 

 

Šefovi brojnih NVO, odjednom staju iza Čedine političke ideje o Kosovu. Ko ih finansira - to se zvanično ne zna. Čeda izbegava čak i parlamentu da omogući pristup svojoj dokumentaciji o finansiranju.

Naravno ne misle sve partije i svi političari na isti način. Narodu bliske DSS, radikali SRS i SPS vide u Tadićevoj dvosmislenoj meditaciji o srpskoj političkoj budućnosti pokazatelj ka predstojećoj promeni kursa njegove DS, tim pre što obrazovanje nove vlade od tri partije DSS, DS i G17+, koje su 5. oktobra 2000. zajedno srušile Miloševića, ne napreduje još od januara 2007.

DS i dalje okleva i čeka sa pismenim potpisom da bi se priključila vladi dr. Vojislava Koštunice. Slično kao i Tadić, ali ne sa toliko puno klauzula, ponaša se i treća demokratska partija G17+. Kosovo je, naime, kamen spoticanja. Predsednik vlade Koštunica, doduše, jeste za najširu moguću autonomiju, ali nikako ne pokazuje spremnost da se odrekne srpskog suvereniteta u ovoj pokrajini.

S druge strane predsednik Tadić ka tome pokazuje sklonost u svojoj nejasnoj politici ,,i ovako i onako", da bi uneo malo svetlosti u situaciju sa Kosovom. Zapravo, on bi samo hteo da ostane na vlasti. Lutanje između moćnika na Zapadu i inaćenja naroda u Srbiji je rezultat svega toga. U pozadini nestrpljivo čeka da se uključi najveća politička partija u Srbiji SRS. Njen osnivač i predsednik dr. Vojislav Šešelj brani se već nekoliko godina pred Haškim tribunalom pod optužbom da je počinio ratne zločine.

Radikali bi mogli u parlamentu zajedno sa DSS-om da budu većina prema ostalim partijama iz tzv. demokratskog bloka i postanu nosioci nove srpske vlade. Ali premijer Koštunica ne iskorišćava ovu šansu da ostane na vlasti bez izbora. I 7. maja dešava se nešto sa čim niko nije računao. Koštunica uz pomoć radikala i SPS-a smenjuje predsednika parlamenta Olivera Dulića iz DS koji je blokirao rad parlamenta.

Njegovu službu preuzima šef radikala Tomislav Nikolić. Ovim pucnjem upozorenja Koštunica je toga postigao mnogo. Prvo: on koji je svojim izbornom pobedom 5. oktobra 2000. nad Miloševićem legalno smenio taj režim, pokazao je, međutim, svoju odlučnost da brani srpski teritorijalni integritet i suverenitet u slučaju nužde, čak i sa onim partijama koje se ne ubrajaju u takozvani „demokratski blok."

 Neposredno nakon toga DS ipak obećava da će podržavati nacionalnu politiku Koštunice. Nakon dodatne intervencije Rusije EU i SAD izjavljuju da će sazvati novu rundu pregovora sa kosovskim Albancima, a još pre toga da će podržavati srpsku vladu demokratskog bloka pod premijerom Koštunicom.

Tomislav Nikolić se nakon nekoliko dana svoje službe svojevoljno povlači, inače bi ga sada ponovo cela vlada sigurno smenila. Politička kriza u Srbiji deluje da je prevaziđena, u stvarnosti, medutim, to je samo privid. Obnovljeni pregovori između Srba i Albanaca, koji se održavaju pod nadzorom kontakt grupe EU, SAD i Rusije, vode se sa namerom da se zavede opšte mišljenje u međunarodnoj politici kako nema smisla pregovarati.

 

Kreacija "smokvinog lista" kosovske državnosti

 

Dok su Srbi uvek iznova davali nove predloge za kosovsku autonomiju, kosovski Albanci su reagovali sa stereotipnim odgovorima: „Osim nezavisnosti za nas ništa ne dolazi u obzir." Njihovo ponašanje bilo je smokvin list za sve one koji su učestvovali u ovom konfliktu: i za međunarodne institucije, i za Rusiju, samo ne za Srbiju. To je SAD samo i čekao.

Istovremeno su EU i SAD zajedno s njima NATO počeli da materijalno i organizaciono stvaraju pretpostavke za izgradnju infrastrukture mini države Kosova prema svojoj zamisli. Misija EULEX-a, grupa stručnjaka za administraciju, pravosuđe, carinu i ostalo, trebalo je što je brže, i sa što manje buke, da bude angažovana na Kosovu. EULEX misija ima zadatak da stvori administrativne pretpostavke i državne institucije pri stvaranju ustava nezavisnog Kosova, koje uz to ima i poseban aspekt, nadziranu nezavisnost, skiciranu od strane Finca Martija Ahtisarija opet po nalogu SAD i EU.

Misija EULEX-a do sada nije dobila odobrenje Saveta bezbednosti UN, iako je već postala realnost na Kosovu. Rusija i Srbija su do sada bile u stanju da blokiraju odluku Saveta bezbednosti UN u korist Ahtisarijevog plana. Bez kontrole UN na Kosovu nije moguća nikakva nova interpretacija UN rezolucije 1244.

Ovaj prodor Eulex-a, tj. prenos ovlašćenja sa Saveta bezbednosti UN na EU nije uspeo odjednom. Srbija i Rusija tesno sarađuju u UN. Moskva blokira u saradnji sa Beogradom prvo grube pokušaje da se zameni rezolucija 1244 drugim merama. Oni su na početku uglavnom imali uspeha. Zato su uzeta u obzir i „mala vrata" za sprovođenje Eulex-ovog programa na Kosovu. Time je stvar samo odložena, rezolucija UN isprva zaobiđena, a onda stavljena van snage. Medutim, ruska principijelna tvrdoglavost i srpska pronicljivost su EU teoretski ponovo vratile na tle činjenica međunarodnog prava.

 Iz Rusije, iz okoline tadašnjeg premijera Rusije Vladimira Putina je saopšteno: „Nema dileme: pri odbrani Kosova ostajemo onako tvrdi kao kod Staljingrada." Njegov ministar inostranih poslova Sergej Lavrov ga je dopunio: ,,Mi bismo pod novim okolnostima prihvatili i misiju EULEX-a da dobije mandat UN, a, naravno, da se Srbija sa tim složi!"

Srbija nakon toga počinje da skicira smokvin list za nezavisnost Kosova. Ali Savet bezbednosti UN i nakon toga ostaje nadležan za Kosovo. Pa ipak, „mala vrata" za slabljenje rezolucije 1244 otvaraju se nečujno, sve više, od nedelje do nedelje. I ovu okolnost uzimaju u obzir EU i SAD sa neviđenim strpljenjem.

 Ali nakon blic-kriga u Gruziji, početkom avgusta 2008. koji je onemogućio ponovno uspostavljanje njenog državnog jedinstva i ponovno uključivanje odvojenih provincija Južne Osetije i Abhazije, pojavile su se nove poteškoće u vezi sa interpretacijom kosovskog odvajanja od Srbije kao države. Kancelarka SR Nemačke Angela Merkel naglasila je, doduše, u razgovoru sa predsednikom Rusije Dimitrijem Medvedevim posebno tvrdo da se ne može dopustiti da svaki narod na svetu formira svoju posebnu državu. Međutim pri tom se postavlja jedno sasvim drugačije pitanje: da li je gospoda Merkel time odrekla pravo srpskoj manjini u nezavisnoj državi Kosovo ili kosovskim Albancima kao srpskim građanima da proglase sopstvenu državu?

 

Strateški koridori NATO pakta

 

U sukobu između Prištine i Beograda savezna kancelarka nije doprinela jasnim zahtevom da manjine moraju da uzmu u obzir postojeće granice u Evropi. Naprotiv. Kako je svoje mišljenje o pitanjima manjina izrazila nekoliko meseci nakon priznavanja od strane Albanaca samoproklamovane države Kosovo i neposredno nakon kratkog rata u Gruziji, ona je time podržala kosovske Albance i SAD.

Kosovska nezavisnost polako postaje stvarnost. Nema sumnje da se sada može tragati samo za modalitetima koje bi Vašington i Brisel dozvolili Srbima i Savetu bezbednosti UN da sačuvaju obraz. Kloniranjem mini-država se forsira takozvani međunarodno-pravni legitimitet za druge ciljeve. Namera je jasna: vojno prisustvo SAD i NATO trebalo bi da se pojača i tokom vremena da se sasvim potisne Rusija iz ovih oblasti. Slični trendovi se ocrtavaju na Kavkazu i u centralnoj Aziji. I tamo SAD načinju dosadašnju rusku sferu uticaja. Treba pomenuti ne samo planirano postavljanje američkog raketnog štita u Poljskoj i Češkoj već i ambicije Vašingtona da prošire uticaj NATO-a na Ukrajinu i ostale bivše sovjetske republike kao što su Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan.

U ovom kontekstu trebalo bi pre svega pogledati aneks XI Ustava Republike Kosovo. On reguliše prisustvo NATO-a na način koji ga ustvari čini samodršcem na Kosovu. Eksperti CIA smeju da organizuju i nadgledaju tajne službe kosovskih Albanaca.

Tome u prilog govori, da Rusija postepeno postaje strano telo u ovoj mreži evropski orijentisanih balkanskih država, posebno postavljanje američke baze Bondstil (od preko 770 hektara) na jugoistoku Kosova, nedaleko od grada Uroševca, u blizini Albanije i Makedonije, tamo gde se ukrštaju strateški koridori NATO-a VIII (Jadransko - Crno more) i X (srednja Evropa - Egej). Bondstil je trenutno najvažnija karika u lancu sličnih uporišta SAD na Balkanu, tj. u jugoistočnoj Evropi. Sa Bondstilom su umrežena vojna uporišta SAD u Bugarskoj i Rumuniji, jer su takođe od posebne važnosti za NATO. One osiguravaju teritorijalnu vezu sa još jednom članicom NATO-a -Turskom. Ali ova vojna infrastruktura na Balkanu će biti kompletirana tek nakon ulaska Srbije u NATO.

 

Srbi razapeti između Istoka i Zapada

 

Ruski kreativni odgovor na kosovsku krizu je igranje na kartu vremena sa namerom da se nastanak nezavisne i suverene države Kosovo u UN savetu bezbednosti i pravno odugovlači koliko god je to moguće, ili da se SAD, EU i NATO-u natovari formula: ,,Mi pristajemo na sve sa čime se i Srbi slažu. Bez Rusije ili protiv nje, nije moguće rešiti zajednička pitanja bezbednosti."

Ipak u poslednje vreme se pojavljuju određene dopune ovog stanovišta. Moskva dodaje: ,,Mi prihvatamo sve sa čim se ne samo Beograd već i Priština slaže." U pozadini se nešto pokreće. U pozadini stoji latentna opasnost koja ne bi mogla samo Srbiju već i Istok i Aziju da uvede u nemire, a koju bi Rusija htela da ublaži, kako to sama tvrdoglavo stalno ponavlja. Ona se plaši moguće zloupotrebe agresivnog nacionalizma protiv svojih strateških planova da u Evropi ekonomski stane na noge.

Ovaj perpetuum mobile nacionalne nesigurnosti glasi: na svetu ne postoji nijedno etnički tako čisto područje koje nakon samoopredeljenja ne bi istovremeno ostavilo manjinu, koja bi jednom takođe svoje pravo na samoopredeljenje htela da učini važećim. U Azerbejdžanu, Gruziji i Turkmeniji se već nazire ova opasnost. Na severu Kosova je uveliko akutna. Tamo bi Srbi bili u stanju da koliko danas sprovedu svoje pravo na samoopredeljenje. Rusija, ne bez razloga, počinje ponovo da pokazuje svoj strateški interes na Kosovu, doduše, na drugi način nego u proteklim godinama.

U junu 1999. ruske trupe su prve, još pre Engleza i Amerikanaca, zauzele jedini aerodrom na Kosovu u Prištini, uz pomoć lukavstva, koje danas podvlači značaj Srbije kao geostrateške platforme. Ruski tenkovi su došli iz Bosne i Hercegovine kao UNPROFOR i dobili od Slobodana Miloševića dozvolu da za svoju vožnju na Kosovo koriste srpsku oblast kao najkraći put, dok su ostale zapadne jedinice KFOR-a išle zvaničnim rutama, delom oko Srbije, da bi došle do svog cilja na Kosovu.

Nekoliko dana su engleske i ruske jedinice stajale jedna naspram druge usred aerodroma spremne za napad. Incident s oružjem zbog Kosova bio je isuviše rizičan. Međutim, u Gruziji Rusija nastupa kao beskompromisna velika sila. Njihova taktika u Evropi tj. na Balkanu podseća na njeno ponašanje onda na Kosovu.

Rusi i danas izbegavaju svaku vojnu konfrontaciju s NATO-om, preduzimajući ono što mogu da u takvim situacijama ne bi naseli na provokaciju. A one se stalno sistematski nameštane iznova pojavljuju. Međutim, danas su povod drugi razlozi. Rusija namerava da ekonomski zakorači na Balkan, pre svega u Srbiju i na Kosovo. Pri tom je zapadni Balkan odskočna daska za rusku privredu ka EU.

Svaka vojna konfrontacija bi otežala željenu ekspanziju ruskog kapitala u zemlje EU. Zato je u ruskom interesu da se srpski napori ka evropskim integracijama podrže, a da se pri tom ne ostave indirektno neupozoreni na političke posledice koje bi usledile ako srpska vlada ne bi prestala da rusku privredu zanemaruje, između ostalog i rusku vojnu industriju, kao i kapital. Rusija je u ovoj oblasti jednako odlučna da iskoristi svoje prednosti kao što su SAD, NATO i EU odlučne u vojnom sektoru.

 Prekomerni pritisak sa obe strane, kome je Srbija izložena, ogleda se u jakoj polarizaciji koja se lako zaoštrava u spoljnoj i unutrašnjoj politici na dva tabora: na Evropejce i na nacionalne snage različitih nijansi.

 

Tadićeva dvosmislena retorika

 

Već 12. decembra Oliver Dulić iz DS, tada predsednik srpskog parlamenta, svojevoljno raspisuje izbore za predsednika Srbije, a da prethodno nije konsultovao šefa vlade dr. Vojislava Koštunicu. Oni se održavaju 21. januara 2008. EU stavlja u izgled potpisivanje SSP 28. januara 2008, da bi pomogla Tadiću da bude ponovo izabran za predsednika. Ovaj termin je bio i politička zamka. Ali ipak ne dolazi do toga. Ubrzo potom iz Brisela se saopštava: „Kosovo će u prvim danima 2008. godine proglasiti nezavisnost." U punom obimu je prepoznatljivo političko lukavstvo EU i SAD da navedu Srbiju da pismeno potvrdi priznanje nezavisnog Kosova. Moglo bi se smatrati da nije potrebno pomenuti Kosovo expressis verbis, kada se Srbija pominje kao suverena država. I sa stanovišta međunarodnog prava EU ništa drugo ne bi morala da uradi, jer što se tiče SAD i EU, potpisivanjem SPP-a Srbija se sama odvojila od Kosova.

Još pre nego što se tekuća godina završila, neki događaji su spremali iznenađenje i zaoštravanje odnosa između Beograda i Brisela, a s druge strane između Beograda i Moskve. Srpski parlament potvrđuje skoro jednoglasno sadržaj deklaracije koji je premijer Koštunica predložio, koji bi predsednika Borisa Tadića trebalo da spreči da potpiše parafirani SSP, ukoliko želi da bude ponovo biran za predsednika. Od njegovog protivkandidata, koji takođe ima puno izgleda, šefa radikala Tomislava Nikolića, takav gest prema EU, NATO-u i SAD nije trebalo očekivati.

Jezgro ove deklaracije može se svesti na sledeću formulaciju: moguće je potpisati svaki sporazum, čak i SSP, ukoliko on garantuje srpsku celovitost, ali neprihvatljivo je pristati na slanje misije EU na Kosovo, a da se prethodno oko toga nije postigao kompromis u Savetu bezbednosti UN. Pre toga će Srbija ostati onoliko dugo neutralna dok neki referendum ne odluči drugačije.

 Drugim rečima; dokle god NATO ima svoje interese u Srbiji i Kosovu. Nastala situacija se može i drugačije interpretirati: Srbija je otvorena za vojnu saradnju i sa Rusijom i sa NATO-om, ali kao slobodna država. Predsednik Tadić svoju politiku prema Kosovu i SAD u suštini nije promenio ni posle toga. On se verbalno prilagodio novom sadržaju:

 ,,Mi hoćemo u Evropu i pri tom nikad nećemo odustati od Kosova". Svoju fleksibilnost Tadić pokazuje samo u redosledu u kome bi ovi ciljevi trebalo da se ostvare. Jednom Evropa stoji u prvom planu njegovih najava odnosno uveravanja, drugi put, prema potrebi, „odbrana Kosova" dobija primat u njegovim govorima, ali nikad sama, a da se ne odustane od tesne veze oba problema. Tadić ne objašnjava kojim konkretnim sredstvima on hoće da Kosovo održi kao srpsku oblast, a da time ne stavi na kocku srpske ekonomske prednosti koje ona očekuje i dobija od EU.

 

Pretnje izolacijom

 

Medutim, i ruski predsednik Vladimir Putin je u igri i postaje nestrpljiv. On i ruske diplomate prisiljavaju Borisa Tadića da što pre navede konkretan termin za potpisivanje rusko-srpskog energetskog sporazuma, gde će morati da budu prisutni zajedno sa srpskim premijerom Koštunicom i on i predsednik Putin u Moskvi, kako bi se na pravi način naglasila važnost ovog sporazuma. Ali Tadić odugovlači sa odgovorom uz objašnjenje da u izbornoj borbi ima isuviše nepredviđenih obaveza. U stvarnosti on želi da izbegne da bude izabran uz Putinovu pomoć, ali i da ne naškodi interesima prozapadnog lobija.

Oni u Srbiji idu za svojim poslovnim planovima i hoće da drže Rusiju što dalje, kao konkurenta na srpskom tržištu kapitala i energije. Vrednost rusko-srpskog energetskog sporazuma iznosi otprilike 2,5 milijardi evra. On će osigurati srpsko snabdevanje naftom i gasom, a Rusiji omogućiti kupovinu srpske naftne rafinerije, NlS-ovog koncerna.

Krajem januara 2008. pada prva odluka. Tadiću nije pošlo za rukom da prvu rundu dobije za sebe. Mora se doneti odluka 3. februara u izboru između njega i šefa radikala Nikolića. EU ne okleva da ponovo pomogne Tadiću izbornom propagandom i nudi da se potpisivanje SSP-a nadoknadi prvom prikladnom prilikom.

 Ovaj izborni manevar istovremeno prati uveravanje da će Srbija već u narednim mesecima moći da se potvrdi na listi za prijem u EU. Tadić ipak uzima u obzir moskovsku podršku na izborima, nezavisno od toga da Brisel na to ne gleda blagonaklono. U prisustvu predsednika Putina Tadić i premijer Koštunica 25. januara u Kremlju potpisuju energetski sporazum sa Rusijom. Iza ove izborne pomoći stoje konkretni ciljevi i termini.

Ruski energetski koncern Gaspromnjeft preuzima najveću rafineriju nafte NIS i obavezuje se da izgradi gasovod Rusija-Italija „Južni tok" preko Srbije, dopunu „Severnom toku", koji predviđa isporuke gasa preko Baltičkog mora ka Nemačkoj. U početku to bi trebalo da Srbiji omogući 30 milijardi kubika gasa godišnje. Verovatno će biti izgrađene i grane „Južnog toka" ka BiH, posebno ka Republici Srpskoj i Kosovu. I Slovenija je takođe zainteresovana za „Južni tok".

Međunarodni značaj „Južnog toka" može se videti na osnovu činjenica. On dovodi u pitanje ekonomski značaj projekta američko-evropskog pandana, projekta gasovoda NABUKO koji od 2012. iz Turske, preko južne Evrope bi trebalo da dovodi gas u Srbiju i Italiju. Osim toga, Rusija već ima ugovor sa nekoliko važnih dobavljača gasa iz centralne Azije, kao što su Turkmenistan, Uzbekistan, Kazahstan i Azerbejdžan, koje je hteo da obaveže i NABUKO. Pod uslovom da ne dođe do saradnje ekonomski rat između Istoka i Zapada.

Tadašnjem kolegi po funkciji Vladimiru Putinu, predsednik Boris Tadić je obećao u Moskvi da će rusko-srpski energetski sporazum uslediti u srpskom parlamentu za nekoliko nedelja. Istovremeno su u Srbiji uklonjene i druge prepreke koje rusku privredu, pre svega banke, ometaju u takmičenju sa konkurencijom, pre svega onom sa Zapada. Od jačeg ekonomskog vezivanja za Rusiju, na kome neprekidno radi premijer Koštunica, on očekuje i intenzivniji interes ruske politike na odstranjivanju kosovske krize. Do sada se Moskva koncentrisala da pređe preko svega što više ne može da se promeni, kako se ne bi previše eksponirala na međunarodnoj sceni, ukoliko se ne radi o njenim interesima.

Ali sada su u Srbiji ruski geostrateški ciljevi ugroženi u onoj meri u kojoj nema odgovarajućeg sporazuma sa EU. Direktno iz Kremlja, međutim, Srbi često čuju, kada je reč o Kosovu, da Rusija ne može da nastupa srpskije nego sami Srbi. Moskva od Beograda očekuje pomoć da se odlučnije zadrži na kosovskom problemu.

Kosovski problem Rusiji u ovom trenutku donosi geostrateške prednosti. Putinova globalna strategija kreće od ruske odlučnosti da Srbiju kao zemlju ima za svog partnera. Nikakve ideološke ili političke nastrojenosti, koje Srbi već imaju, nisu preduslov za ovo partnerstvo. Moskva daje do znanja da joj nije bitno ko je na vlasti u Beogradu, najvažnije je da bude zakonski održavana srpska perspektiva ka EU. Moskva tada zadržava perspektivu da uz srpsku pomoć ekonomski stupi ka EU.

Ali Srbi nisu jedinstveni po kosovskom pitanju, što se i vidi iz ponašanja predsednika Tadića i šefa vlade Koštunice. Ove suprotnosti posebno jasno su došle do izražaja u finalu predsedničkih izbora, koji u Srbiji počeli neposredno nakon nastupa u Moskvi i potrajali još nedelju dana. Tadić je tada srpske građane stavio pred alternativu: „Ili Evropa, ili izolacija!" Pod izolacijom on je očigledno video odstupanje od Zapada, EU ili SAD i priklanjanje Moskvi. Koštunica, nasuprot tome, zahteva: „Prvo Kosovo, a zatim nastavak pregovora sa EU".

 

(Nastaviće se)

 

 

 

A 1.

 

"Kreativno" priznavanje države Kosovo

 

U nedelju 17. februara 2008. godine postaje jasna pozadina zašto je predsednik parlamenta Srbije Oliver Dulić iz DS, u decembru prethodne godine svojeručno i bez konsultovanja ostalih demokratskih partija, sproveo prevremene predsedničke izbore. Ovog dana su kosovski Albanci proglasili nezavisnost od Srbije. U sadašnjem trenutku je nova kosovska država, pre bi se moglo reći kolonija, koja po principu Ahtisarijevog plana, u okviru „nadzirane nezavisnosti" pod protektoratom EU, SAD i NATO-a, biva izgrađivana u jednu nezavisnu državu. Za taj proces će biti potrebno oko petnaest do dvadeset godina. Bez predsednika sa dužim mandatom od pet godina kosovska kriza bi mogla da povuče i čitavu Srbiju u trajne nemire, jer bi Boris Tadić bez prevremenih izbora ostao na položaju još svega nekoliko meseci. I druge se mere pripremaju generalštapski. Pošto EU još ne raspolaže pravom da prizna novu državu Kosovo, Brisel se odlučio na „kreativnije" priznavanje Kosova kao države.