Francuska

Slovo o tom Zapadu, koji nas toliko privlači: umesto kraja civilizacijhe, dolazi kraj eksploatacije

Mala bara, puno krokodila

Poslednjih pet vekova zapadne dominacije nad svetom, u Evropi i Americi su najviše usavršavali tehniku naoružanja. Tako je vremenom (i ratovima)  uspostavljeno međunarodno pravo jačega. Tumarajuća i neodgovorna politika vele sila je  iskomplikovala svet do te mere  da se već  duže vreme pomno razmišlja o trećem svetskom ratu kao jedinom izlazu iz velike ekonomske i moralne krize. Sve više je antidemokratskih vladara, koji rade protiv svog naroda. Polemiku u Parizu je izazvao poznati filozof Manuel Tod koji se otvoreno pita: -Kako je moguće da u vladu jedne države uđu ljudi koji mrze svoj narod i preziru svoju istoriju? Tod, naravno, misli na francusku vladu, ali kad se čovek malo bolje zamisli, pitanje bi moglo da važi i za mnoge druge, pa i na ovu našu. Sve drugo je literatura.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Na Zapadu ništa novo. I dalje su arogantni, drčni, narcisodni, pretenciozni, hvalisavi, samoljubivi, umišljeni, sujetni, obesni, a pored toga su i veoma dominantni, sve više ratoborni i povrh svega totalno nezainteresovani za vrednosti ostalog dela planete. Francuzi su najtipičniji primer ovakve naduvane zapadne superiornosti, koja ide od kulture i tehnologije pa sve do sporta i politike. Njihova najveća zabluda je ipak u tome što već dva veka misle da su parlamentarna demokratija, iako im sistem više liči na republikansku monarhiju. Otkako je ubijen kralj Luj XVI i proteran car Napoleon III, u zemlji se periodično biraju lažni kraljevi, bez krune. Svakih pet godina drugi. Francuska sama priznaje da je jedina demokratija na svetu čiji je predsednik svemoćan i koji o svemu odlučuje. Olandu bolje stoji ime Luj nego Fransoa. 

Politika mu je  potpuno ista kao što su bile i politike njegovih prethodnika;  od Sarkozija do De Gola, koji je zapravo i uspostavio ovaj režim nazvan Peta Republika. I dalje se u trpezariji Jelisejske palate odlučuje o ratu i miru, dok, na primer, i sama zloglasna Amerika ipak traži zeleno svetlo svog Kongresa pre nego što počne neko humanitarno bombardovanje po belom svetu. U Francuskoj jok, Oland ratuje po Africi kao da je ona i dalje to deo bivše imperije. Otkako su postali nezavisni, Afrikance koji se bore protiv drugih Afrikanaca već pedeset puta do sada su pomagali francuski legionari. Ipak, reči kao što su imperijalizam ili diktatura ne ulaze u opis francuske politike, ali zato postoji jedna druga, koja oslikava ne samo takvu politiku već i mentalitet nacije, a to je reč arogantnost. Precenjivanje vlastitih vrednosti i veličine  uz nadmenost čija se uzvišena i prepotentna superiornost manifestuje kao plemenita darežljivost prema bednim i siromašnim manjinama. Kada osete da su nekom preko potrebni, bilo kao država ili pojedinačno, oni postaju drčni i mnogo pametni, iako najčešće sem obavezne materije svoje profesije, mnogi Francuzi nemaju pojma o svetu u kome živimo. I oni su na neki način nebeski narod, žive u oblacima i ponose se svojim prazninama u poznavanju matematike, istorije ili geografije, na primer. Možda je ovakav sud o Francuzima i celom Zapadu malo preteran, ali samo malo.

Ima li dokaza?

Sadašnja kriza bi bila velika sreća kad bi naterala Zapad na neki minimum skromnosti u zemljama svih preterivanja. Na primer, šta, sem svima poznatog kršenja ljudskih prava i jeftine radne snage, Zapad zna o Kini? Šta znaju o Rusiji sem Putina, mafije oligarha i alkoholizma? Osim fudbala, Karnevala i budućoj olimpijadi, po čemu im je još poznat Brazil, i koga, sem Mandele, mogu da citiraju iz Južne Afrike? Nikome ne smeta ni što većina ljudi nema pojma gde se tačno nalazi Srbija. Dovoljno je što znaju da su Srbi izazvali Prvi svetski rat i da su napravili genocid u Srebrenica, i to je to. Stariji su čuli za Stevicu Markovića,  a mladji za Noleta. A što bi pa znali više kad je i ovo dovoljno da se mirno živi u svom mehuru od sapunice. Svako u svom. Osećaj nadmoći nad ostatkom sveta izaziva novu krizu, koja može da svet odvede u rat. Kako i ne bi kad su, posle pet vekova dominacije, ostali bez daha, otkad su izgubili sve resurse iz doba kolonijalizma.

Pljačke koje behu moguće, nagomilale su ogromno bogatstvo, što je omogućilo da se razviju nauka i tehnologija nedostupne sirotinji. I onda, nakon pola veka neokolonijalizma i banana republika, neke od zemalja tećeg sveta su provalile modernu tehnologiju i odlučili da više ne poklanju sirovine budzašto i da isti posao obavljaju za manje pare nego Zapadnjaci. Da bi nadoknadili ono što više nisu dobijale, zapadne zemlje počele su da se finansiraju zaduživanjem. Svako zna da taj bezdnani dug nikada neće moći da vrate. Kako da vrati dug neko ko ne proizvodi? A kako da proizvodi kad mu radnik zarađuje 1.500 evra, dok Kinez za 200 evra napravi istu stvar i odma je proda na istom međunarodnom tržištu gde je nekada vladao zapadni kvalitet, uz luks cene. Bitka je izgubljena. Porezi su skočili, ali je i to nedovoljno za penzije sve većeg broja starih ljudi, za prihvatanje sve većeg broja azilanata, za škole, bolnice i ostalu socijalu. Tako je uništen san o neograničenoj stopi rasta zapadnih demokratija preko grbače bede i uz pomoć korumpiranih diktatora Afrike. Danas oni padaju jedan po jedan i uskoro Zapadu neće ostati ništa drugo sem vojne sile, poslednjeg aduta u rukavu.

Vukovi i jaganjci

Svi znaju da dug od skoro 15. hiljada milijardi dolara Ameri nemaju nameru da ikada vrate. Isto važi i za Francusku. Čak ni države kao Grčka ne vraćaju ceo dug, već im skidaju polovinu u zamenu za nezavisnost i teške reforme. A da ne pominjemo milione investitora širom sveta koji propadaju trećom kosmičkom brzinom. Ratovi su nekada izbijali za manje od ovoga. To što još živimo u miru,  posledica je velike međuzavisnosti ekonomija velikih sila, koje na sve načine pokušavaju da uvuku u svoju igru nova tržišta zemalja u razvoju, jer su svesne da bez toga dolazi obavezna nuklearna apokalipsa. Ako je mir velikih sila zagarantovan, male zemlje treba da se paze pogotovo ako im nafta curi iz peska ili imaju druge resurse koji su potrebni trulom Zapadu. Francuska kriza je za tri godine prouzrokovala tri intervencije, koje, smatra se, nose skrivenu želju da se velike kompanije ubaštraju u strateški važna područja. Golub mira je, u stvari,  ptica grabljivica.

Neke balade o ljudskim pravima i prijateljstvima među narodima su dobar tekst, treba samo Balašević da komponuje muziku i bio bi to svetski hit. Ponekad su saveznici spremni da sravne sa zemljom neposlušne prijateljske narode koji ih imitiraju i traže neku nezavisnost, neki kao integritet i još hoće realne cene za svoje sirovine, pazi majku mu! Zapad ne trpi takve ekstravagantnosti. Male zemlje su dobre samo ako proizvode jeftino i kupuju skupo, i ako poštuju zakon o pravu jačeg. I dok se otimačina nastavlja po naftonosnim i rudonosnim poljima i planinama Afrike, na Zapadu venčavaju pedere, ubijaju stare ljude i zamenjuju belo neukrotivo stanovništvo prekomorskim dođošima i azilantima. I svima zajedno deru kožu. Porezi su dostigli nivo harača, a neki ih već nazivaju pico, kao poznati sicilijanski porez za zaštitu, koji mafija udara lokalnim trgovcima i zanatlijama. Državni aparat  je svuda zasnovan na istom principu, kao avers i revers iste priče: Napravi zakon koji ti odgovara i po njemu vladaj ’apsi i kažnjavaj.

Prenapučenost planete glavni krivac

Ovakva Evropa nije demokratska tvorevina, jer njena vlada nije izabrana, već imenovana, i zakoni koje donosi bi trebalo da budu nevažeći u realno nezavisnim državama. Taj Evropski parlement je utoliko više nelegalan jer Evropa nije država pa ne postoji ni evropski narod, niti nacija. Svaki parlament mora biti skup predstavnika svog naroda, a ne samoizabrana grupa građana za gomilu država. Zbog toga mnogi evroskeptici tvrde da je Unija samo jedan savez amoralnih dripaca u sivim odelima, koji su na prevaru, i uz pomoć CIA-e i Bundesbanke, stvorili jedan lukavi sistem dominacije i teren za pasivnu korupciju. U prevodu: ’leba bez motike, ili čak Četvrti rajh, kako tvrde narodi oko Mediterana.

Tek kada se ovo shvati, postaje jasnije zbog čega se mnogim lokalnim janičarima žuri da uguraju svoj narod u ovakvu mafiju. Nije dobrobit raje u pitanju, već konkretna muka i noćna mora ljudi koji su na vlasti i oko vlasti. Deca rastu, a posla sve manje; kavijar i šampanjac sve skuplji, a i da i ne pominjemo cene džipova, jahti ili letovanja po tropskim ostrvima Indijskog okeana. Najmanji džet košta stotine hiljada, a odakle da se sve to platiti. Treba povećati kazne i sve globe. Za brzu vožnju konfiskuju automobile, koje posle prodaju. Za neisplaćen kredit izbacuju na ulicu, a za ček bez pokrića popisuju stvari u kući.

Uvreda časti nekog guzonje, koji, u stvari, od časti nema ni slovo č,  neoprostiv je greh koji moderna inkvizicija strogo kažnjava, uglavnom novčano. Za birokrate pravnog sistema je sve ovo samo posao koji rade savesno i bezdušno.  Nedavno je tako jedan klinac koji još ide u školu zaradio kaznu od milion evra zbog skidanja filmova sa neta!

 Da se čovek zapita otkud filmovi na netu i ko je smislio programe da se oni lako skidaju i kako misle da se naplate. Sve širem krugu ljudi postaje jasno je da živimo u svetu ludila, kriminala, bezočne pohlepe jednih, ispaštanja drugih.Teško je verovati da će ovakvo stanje dovesti do velikog, sveopšteg rata. Neće jak na jakog. S druge strane, bez sveopšteg ustanka protiv lopuža, i pijavica koje piju krv narodu, svim običnim i normalnim ljudima će biti sve gore i gore. Politika puža u ljusci je sve rasprostranjenija i jedino onaj koji nema ništa i ne traži više ne treba da se sekira ni u jednom sistemu ove opšte dominacije čoveka nad čovekom. Ali, jednom će ipak i taj morati da se izabere: ceo život kao puž ili jedan dan kao Lav. Zakon prirode.