Povodom

 

Petnaest godina posle agresije NATO pakta (24. mart 1999.-24. mart 2014)

 

Ubijanje još traje

 

Ujedinjene nacije su još tokom bombardovanja Jugoslavije naložile izradu stručnog nalaza o ekološkim posledicama. Po izveštaju prve misije koja je istraživala bombardovana područja, posledice po stanovništvo su stravične. Taj izveštaj je sakriven, a onda je oformljena druga komisija koja je "došla" do nešto po NATO povoljnijih rezultata, koji su takođe naknadno cenzurisani i doterivani.

 

Igor Milanović

 

U maju 1999. godine Ujedinjene nacije, po nalogu Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu), u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije, koji je izradio Senegalac Bakari Kante, šef prve misije UNEP-a.

Robert Parsons, nezavisni američki novinar sa boravištem u Ženevi, uspeo je da dobije ovaj izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavio je njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurije" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".

Posle 12 dana boravka u Jugoslaviji u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.

Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije...U njemu piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. A, jedan litar PCB-a dovoljan da se zagadi milijarda litara vode!

Dodaje se da je bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: zatrovan je i Dunav.

U osmom poglavlju skrivenog izveštaja govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa "A-10″, kao i krstarećih raketa "Tomahavk". Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq.

Kante navodi: "Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. To praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni, ali i ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".

Kante upozorava: "Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina".

"Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama", piše u Kanteovom izveštaju.

"Naselja su najteže pogođena na Kosovu", ističe se u izveštaju.  Kante je upozoravao: "Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo - kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane".

Parsons u svom članku piše: "Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj 'humanitarnoj intervenciji' izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji".

Istovremeno, on podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.

Zatim se dogodilo nešto neobično - o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat on je klasifikovan kao strogo poverljiv i sklonjen od javnosti. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a.

Pošto su pročitale članak u ženevskim novinama, agencije koje su učestvovale u misiji u Jugoslaviji obraćaju se Parsonsu, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj, jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je u junu 1999. organizovana konferencija za štampu na kojoj je Parsons pitao Topfera, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.

Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Parsons je na to rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga je on objavio. "Da, i u čemu je problem?", pitao je Topfer. Odgovoreno mu je kako je svojim postupkom lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea, iako je mandat misije UNEP-a u Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.

Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. "Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!", uzvratio je novinar, na šta je Topfer hladno ponovio: "Pa dobro, dobili su izveštaj - u čemu je problem?".

Sećajući se ove neslavne epizode iz istorije Ujedinjenih nacija, Parsons podvlači da je konferencija za štampu trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.

Parsonsov tekst objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao Klausa Topfera. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN!

UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu - BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze: njega je prepravljao Robert Bise, portparol i desna ruka Klausa Topfera.

Kada je 8. oktobra 1999. Parsons došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja, lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise i zabranio mu svaki kontakt sa ekipom Peka Havista.

Napisan u stilu "da, ali…", ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u zabranjenom Kanteovom izveštaju.

"Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje", piše u ovom ulepšanom i za potrebe NATO-a prilagođenom izveštaju. Navode se zatim Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao "pre bombardovanja" zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.

 Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana!

Misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.

Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (Balkan Task Force  - BTF), Peka Havisto je doveo još dva Finca - Henrika Slotea i Pasia Rinea. Dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije.

Havisto i njegovi saradnici razmišljali su, po Parsonsovim rečima, na sledeći način: "Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine". 

Zahvaljujući takvom načinu rada Havistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen "prljavi" uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla i vode pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije - Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speitz.

Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer pokušao je da umiri javnost dobivši naučno pokriće od švajcarske laboratorije AC -Speitz. "Prema oceni švajcarske laboratorije ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje", napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.

 

 

A 1.

 

Ćutanje plaćeno švajcarskim francima

 

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF) "odsečeno" je 70 stranica od 72 stranice koliko je prvobitno imalo poslednje poglavlje. Taj deo objavljen je naknadno na internetu, ali je trebalo znati pronaći ga...

Robert Parsons je tvrdio u medijima i da su se u februaru 2000. godine nabavljeni podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je u januaru 2000. godine tražio od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi osiromašenog uranijuma na Kosovu i dobio dosije 30. januara 2000. godine. Na osnovu njega, ova nevladina organizacija je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Parsons je tvrdio i da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama bombardovanja.  Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. "Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute", naveo je Parsons.