Feljton

 

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (1)

 

Olovna vremena gvozdenog kancelara

 

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schcnhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio  duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista,  iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

 

Žan-Pol Bled

 

„Od svoje najranije mladosti sam se osećao kao stranac u  kući  svojih  roditelja,  i  nikada  se  tu  nisam  zaista osećao kao kod svoje kuće". Ovako se Bizmark poverio svom budućem tastu 1847, čime nam otkriva jednu dominantnu crtu njegovog karaktera. Kako u privatnom, tako i u političkom životu, Bizmark je usamljenik, koliko po prirodi toliko i po izboru.

Bizmark svoju slavu najpre duguje pobedama na evropskoj političkoj  sceni,  koje  su  dovele  do  osnivanja  Rajha. Istovremeno,  on  neprekidno  radi  na  tome  da  sebi  osigura kontrolu na unutrašnjem planu. U tu svrhu pokazuje istu veštinu manevara kao i u diplomatskim akcijama. Međutim, nema baš potpuno odrešene ruke u tom poslu. Njegova lična moć nailazi na teškoće u ograničenjima nerazdvojivim  od  ustavnog  sistema,  a  s  kojima  treba  da  se uskladi. Nasuprot tome, niko mu ne prebacuje vođenje spoljne  politike,  toliko  da  postaje  skoro  njegova  privatna  oblast  delovanja.  Neki  njegovi  protivnici  čak ublažavaju  svoje  protivljenje  kako  mu  ne  bi  omeli  akciju.

Na ovom planu Bizmark ne polaže nikakav račun Rajhstagu. Jedino bi car mogao da ga natera da preispita svoju politiku. Ali u krizama koje su ih zadesile, iako negodujući,  car  se  uvek  slagao  s  Bizmarkovim  odlukama. Što se tiče Bizmarkovih saradnika, oni ne mogu da očekuju ni najmanju slobodu u radu. Priznata im je samo funkcija  poslušnih  izvršilaca  gospodarevih  želja.

Odmah  po  ulasku  u  politiku,  u  ujedinjeni  Landtag,  Bizmark  postaje  portparol  ovog  kruga.  Ubrzo  zatim,  on  predvodi  mobilizaciju  junkera  protiv  revolucije u  1848.  Iako  njegova  posebnost  tada  počinje  da  se  ispoljava, niko ne bi pomislio da ga svrsta drugde do u  konzervativni  kamp.  Sud  o  njemu  je  konačan,  toliko  da  se  stavljanjem  na  čelo  pruske  vlade  on  čini  kao inkarnacija  najmračnijeg  reakcionara.  I  čitavim  tokom ustavne borbe, on se isključivo oslanja na konzervativce... 

 Kroz ceo život Bizmark se oseća kao junker. Onoliko koliko može, on neguje takav stil života  i  ponašanja.  Posle  sticanja  Varzina  u  1867,  a zatim Fridrihsruea u 1871, on je vlasnik 17.000 hektara zemlje.

Ne objašnjavaju samo njegovi zdravstveni problemi i  želja  da  se  povuče  odmore  od  nekoliko  meseci  koje redovno tu provodi, počevši od kraja 1860. Bizmark se često poveravao  da  se nikada  nije navikao  na  život  u  Berlinu. Ako ima i pretvaranja u ovim rečima, one ipak osvetljavaju njegovu duboku privrženost zemlji.

Tokom  ovih  boravaka  Bizmark  se  osvežava  u  ovoj prirodnoj sredini. Kao odličan jahač, voli da obilazi imanja  i  kao  veliki  zaljubljenik  u  drveće  da  otkriva svoje  šume.  Po  povratku  u  Varzin  ili  u  Fridrihsrue, skida oficirski mantil koji je nosio u Berlinu i oblači odelo prikladno njegovoj ulozi seoskog vlastelina...

 

 

Evropski pacifizam, plod ratnih trauma

 

 

Ali, iako su njegovi koreni duboko u svetu junkera, Bizmark ne dozvoljava da se u njemu zatvori. Po mnogim  pitanjima  se  oni  razilaze.  Dugo  vremena  skrivan,  na kraju izbija sukob koji se tiče isto toliko principa koliko i načina. Neslaganje se pojavljuje u javnosti 1866. Bizmarkovi  prijatelji,  konzervativci,  odbijaju  politiku  zasnovanu  na  odnosima  snaga.  Oni  se  ne  protive ratu s Austrijom samo iz razloga što je on bratoubilački; isto tako su neprijateljski prema takvoj politici jer žrtvuje konzervativnu solidarnost kao legitimno nasleđe Bečkog kongresa 1815. Oni optužuju Bizmarka  da se ovim ratom pretvorio u instrument revolucije. A šta li bi tek rekli da su znali za njegove pregovore s  radikalnim grupama koje su tražile propast Austrije?

Dakle, Bizmark, revolucionarni junker, čija je sposobnost da ujedini suprotnosti i da vodi očigledno različite politike već često iznenađivala i začuđivala njegove savremenike. Nesumnjivo da je bilo tako. I ne samo to. Ova tenzija  nalazi  svoju  ravnotežu  u  čvrstom  pragmatizmu. Ako Bizmark i ima doktrinu, kao mnogi drugi politički stratezi kroz istoriju, onda je ona vezana za okolnosti.

Otac nemačkog ujedinjenja, Bizmark,  ostaje  u  sećanju  Nemaca  i  ostalih evropskih  naroda,  kao  otac  nemačkog  ujedinjenja.  To  je  prva  slavna titula  koju  mu  posle  savremenika  priznaju  i  buduće generacije. Da je napustio vlast odmah posle osnivanja Rajha, verovatno se ne bi razvila tako živa kontroverza oko njegove ličnosti, metoda i dela. Možemo  da  žalimo  sredstva  koja  su  upotrebljena kako bi se postigao taj cilj. Bilo bi lepo da se ujedinjenje rodilo iz narodne želje. Ali je isto tako sumnjivo da bi  nova  skupština  uspela  tamo  gde  se  Frankfurtski  parlament nasukao 1849. Ništa više nego do tada, nisu bili stvoreni uslovi za jedan takav scenario u takvoj monarhističkoj  Nemačkoj,  s  kraljevima  i  prinčevima. Naš pacifizam, koji je plod traume iz dva svetska rata,  protivi  se  pribegavanju  ratne  sile.  Ali  nije  li to naš pogled gledanja na stvari? Koja se to nacionalna unija stvorila ili je bila ponovo obnovljena, tokom XIX veka i početkom narednog, sledeći samo mirne puteve? Nijedna nije plod mirne istorije. Nijedna se nije formirala a da nije morala prebroditi krizu, da se suoči sa antagonističkim interesima na unutrašnjem kao i na spoljašnjem planu.

 

 

Nemci, ujedinjeni u Rajhu

 

 

U svakom slučaju, ako je Bizmark pazio da ograniči ulogu  predstavnika  naroda,  unija  je  dočekana  u  euforičnoj  klimi.  Okolnosti  u  kojima  je  uspela  još  više pojačavaju  atmosferu  nacionalnog  ushićenja.  Vojne pobede  su  slavljene  kao  neoboriv  dokaz  superiornosti  Nemačke  nad  ostalim  nacijama,  ubeđenost  izvrsno izražena  reakcijom  barona  Špicemberga  (Hildegard Spitzemberg): „Kakav mir za nas Nemce! Nijedan od onih koje  smo  sklopili  u  prošlosti  nije  veličanstveniji, slavniji!  Mi  smo  ujedinjeni  u  Rajhu,  najvećem  carstvu, najmoćnijem,  najstrašnijem  u  Evropi,  veliki  ne  samo po  svojoj  fizičkoj  snazi,  nego  takođe  po  svojoj  kultu-ri i duhu koji prožima naš narod".

Usred ovog opšteg veselja,  glasovi  neslaganja  ne  nailaze  na  odjek.  Niče (Fridrih) ukazuje na opštu grešku po kojoj je „nemačka kultura odnela pobedu u ovom ratu" i plaši se da se „naša pobeda na pretvori u totalni poraz: poraz, čak i smrt nemačke kulture u korist  Nemačkog carstva". Nikoga ga nije slušao.

Bizmark  sa  svoje  strane  ne  dozvoljava  nikako  da  ga obuzme  ovaj  entuzijazam.  Iz  svoje  pozicije  on  savršeno  uviđa krhkost svog dela i poznaje pretnje koje vise nad unijom,  kako  spolja  tako  i  iznutra.  Jednim  delom  ova  konstatacija inspiriše njegovu politiku u naredne dve decenije. Bizmark je mogao da dovede do kraja svoj kurs ka  ujedinjenju; izvana je lišio Austriju a zatim Francusku, saveznika  među  najvećim  evropskim  silama  u  njihovom  ratu  protiv  Pruske.  Znajući  da  ujedinjenje  ne  bi  moglo da odoli jednom porazu, više ga ne napušta opsesija  neprijateljske koalicije protiv Rajha.

Više se ne radi o vođenju ofanzivne politike, već o odbrani status quo-a koji posle rata 1870. dovodi Francusku u izolaciju. Kako bi  održao  taj  cilj,  Bizmark  svim  sredstvima  koristi svoje veštine u međunarodnom okruženju koje je sve više i više pod tenzijom. Kao krajnji uspeh, ovakva politika kulminira uzavrelošću, koju on dovodi do krajnjih gra-nica kako bi održao vezu s Rusijom u cilju da je spreči da popusti iskušenju saveza s Francuskom.

Možda  nije  dovoljna  samo  osrednjost  Vilhelma  II da  objasni  ovaj  raskid.  Možda  je  diplomatski  pravac,  koji  je  sledio  Bizmark,  bio  oslabljen  s  previše  kontradiktornosti, da bi ga jedan naslednik, čak i ako je želeo da ga sledi, na kraju morao napustiti. Ovako rečeno, Vilhelmov Rajh se opasno udaljava od puta koji je Bizmark iscrtao. Razdvajanja su očigledna. Hibris, pokretač Weltpolitik-e  koju  je  započeo  Vilhelm  II,  raskida s Bizmarkovom tradicijom koja je za korišćenje sile u službi kontinentalnog mira. Zaključak je da ni pomorska politika admirala Tirpica takođe ne sledi taj niz.

Okrenut  ka  evropskom  kontinentu  Bizmark  se  nikad nije zanimao da razvije veliku ratnu flotu. Šta najzad reći, posle raskida sa Rusijom, o njegovoj brizi da kontroliše  Austro-ugarski  savez  kako  se  nikada  Nemačka ne bi dovela u situaciju da nepromišljeno podržava Austro-ugarske ambicije na Balkanu? Bezuslovna podrška  Vilhelma II dovodi do katastrofe jula 1914. kada, kako ne  bi  izgubio  poslednjeg  saveznika,  Berlin  ohrabruje Austro-Ugarsku na kobnu nepopustljivost prema Srbiji, posle atentata u Sarajevu.

 

 

Anatema na neprijatelje Rajha

 

 

Unutar  carstva  je  glavno  pitanje  sredstava  koje  je  Bizmark koristio kako bi osigurao uniju. Ustanovljeni sastav Rajha je rezultat dvostrukog kompromisa između Pruske  i  nemačkih  država. 

On  uvodi  federalni  si-stem koji je samo čista fasada. Iako je Pruska prirodno dominantna, on daje široku autonomiju federalnim državama.  Sledstveno  tome,  Bizmark  može  da  zahteva, ipak  s  nejednakim  uspesima,  da  proširi  moći  Rajha, ali nikada ne napada u srce sistema. Upravo je tu glavna stvar na kojoj on nije uvek dovoljno insistirao. U svakom slučaju, daje prvi deo odgovora na pitanje o prirodi Bizmarkovog režima.

Da li je čelični kancelar otišao toliko daleko da je uspostavio diktaturu? Istina je da smo retko viđali diktaturu koja postoji uporedo sa federalnim sistemom koji nije samo po nazivu. Pod Bizmarkovim  Rajhom,  Bavarska,  Virtemberg,  Saksonija -da uzmemo samo njih -izgubile su, istina, svoju suverenost, ali su istovremeno zadržale važne povlastice i sačuvale svoj identitet.

U skladu s logikom monarhističkog principa, Bizmark  namerava  da  svoju  vladu  stavi  iznad  i  izvan  bilo  čijeg  uticaja.  On  je  više  puta  tvrdio,  kao  u  čuvenom  govoru  25.  januara  1873.  pred  pruskom  skupštinom: „Jedino kralj i vlast koja proizilazi iz njegovog shvatanja politike ostaju nezavisni od partija, i upravo na tom nivou koji je kruna uzdigla, po meni treba da se drži pruska vlada, tj. iznad drugih partija".

 

Stvari su,  naravno,  drugačije  kada  se  ide  iz  teorije  u  realnost.  Ipak,  realnost  je  tvrdokorna,  jer  iako  poslanici u ustavnoj monarhiji, za razliku od parlamentarne, nemaju mogućnost da svrgnu vladu, s druge strane vlada veoma teško može da obezbedi većinu. Više od deset godina se Bizmark oslanja na liberale,  s  rizikom  da  oni  iskoriste  tu  svoju  poziciju  kako bi, korak po korak, došli do parlamentarnog režima.

Može se reći da nije prikladno prizivati duh „diktature" da bi se opisao njegov režim.

Ostaje karta državnog udara. Bizmark je često pretio  njome,  ali  na  način  Damoklovog  mača,  nikad  je ne  upetrebljavajući.  Izgleda,  ipak,  da  ova  mogućnost počinje  da  se  potvrđuje  početkom  1890.  Situacija  se promenila.  Bizmark  nema  samo  posla  s  neposlušnom skupštinom. Nova činjenica je što mora da se čuva od cara,  za  koga  je  shvatio  da  želi  smanjiti  njegove  povlastice, ako ne i da ih ukine.

Lična  moć  dostiže  ovaj krajnji stadijum u kome nema nikakvog drugog opravdanja do  sopstvenog.  Suočen  s  ovom  dvostrukom  opasnošću, Bizmark dolazi u iskušenje da igra najprljaviju političku igru-da zaoštri krizu posle izbora u februaru 1890. -možda čak i da ide do državnog udara. Njegova iznuđena ostavka mu ne ostavlja dovoljno vremena, ali iskušenje -ono je, kratko i jasno, postojalo.

 Ostaje poslednji kriterijum za ocenu ujedinjenja koje je  Bizmark  ostvario.  On  mu  je  odredio  teritorijalni okvir, odredio institucije, ali, da bi se proces zavr-šio,  repertoar  mora  da  se  proširi  na  celo  društvo. Čak i na ovom polju postoje slabosti. Bizmark nije bio zavaran  eksplozijom  nacionalne  groznice  koja  je  pratila osnivanje Rajha. On je znao da bi moglo pasti i da izvesna opiranja, pa i opoziciona, u nekom skrivenom trenutku ne bi oklevala da iskrsnu. Ipak, svojim odlaskom on ostavlja jedno društvo, duboko podeljeno, u čemu je i on učestvovao. Za manje od deset godina je dva puta bacio anatemu na „neprijatelje Rajha" i gledao kako da ih isključi iz nacionalne zajednice. Ovi pokušaji se završavaju gorkim porazima.

Započinjući Kulturkampf  Bizmark  preuzima  veliki  rizik,  time  što  svoje  napade  usmerava  na  gotovo  trećinu  stanovništva  Rajha. Istinu  govoreći,  on  nikada  nije  mogao  zamisliti  da bi  katolici  napravili  jedinstvo  sa  sveštenstvom  i sa  Centrumom.  On  ponavlja  ovu  grešku  kada  namerava,  krajem  decenije,  da  potpuno  uništi  socijaliste. Ni  ova  represivna  politika  nije  proizve-la  ništa  manje  štetne  efekte.  Socijalisti  sabijaju redove.  I  još  gore,  s  razvojem  industrijskog  društva partija postepeno širi svoj uticaj.

U oba slučaja je rana dugotrajna. Katolici i socijalisti ostaju izvan dominantne kulture i razvijaju odvojeno svoju ličnu potkulturu.  U 1890. nije stvoreno moralno jedinstvo među Nemcima. Otac politike ujedinjenja nosi odgovornost zbog ovog kašnjenja. Njegovim postupkom, od linija pukotina nastale su linije preloma. Po izlasku iz bizmarkovske ere,  ostaje  da  se  ostvari  integracija  kato lika  i  radničkog sveta u nacionalnu zajednicu. Ali, da li se može prestići izgubljeno vreme?

 

 

Bizmark posle Bizmarka

 

 

Ovaj razlaz u mišljenju leži u posmrtnom odnosu koji nemački narod gaji prema Bizmarku, jer kao i kod drugih velikana i on poznaje drugi život, mnogo posle pošto je fizički nestao. Kao Cezar (Jyles Cesar), Luj XIV, Fridrih II i Napoleon, i Bizmark je zabrinut za sliku koju će buduće generacije zadržati o njemu, pa odlučuje da je sam oblikuje. Njegove misli i sećanja su inspirisane dvostrukom željom: da nametne svoju verziju istorije i da iskuje oružje osvete. To uradivši, Bizmark pomaže rađanju legende kojoj nije dugo trebalo da se stvori. Kao i svaki mit, tako se i ovaj veoma brzo udaljava od istorijske ličnosti, sve dok se ne razvije na osnovu gledišta raznih izvora.

Neće  proći  dugo  vremena  dok  nemačka  desnica  ne prigrabi uspomenu na Bizmarka kao svoje nasleđe, i to naročito  pod  uticajem  njenih  najradikalnijih  grupa. Očigledno da nije sve manipulacija u ovakvom postupku. Jedan deo Bizmarkovog dela vuče ka konzervatizmu. S druge strane, neke izjave iz poslednjih godina života beleže očvršćavanje njegovih stavova. Između ostalog, sve do svoje smrti on poziva na ekstremne mere protiv socijalista-zapaljivim  rečima,  dobro  smišljenim da očaraju one slojeve gde su socijalisti označeni kao strano  telo  u  društvu.  Uprkos  ovim  verbalnim  ispadima, Bizmarkova ličnost je previše bogata, isuviše kompleksna, da bi mu se dala neka etiketa. Njegov kon-zervativizam  je  ublažen  pragmatizmom,  kao  i  smislom  za  moguće  pobune  protiv  partijskih  ideja  i  jarma ideologija.

Ipak, u rukama krugova radikalne desnice (Pangermanistička  liga,  Kolonijalna  liga,  Pomorska liga),  Bizmark  je  predmet  metamorfoze.  On  više  nije samo  otac  ujedinjenja;  on  postaje  branilac  agresivnog nacionalizma  i  militarizma,  i  za  mnoge  generacije se ova slika nameće, kako u Nemačkoj tako i u inostranstvu. Kao i uvek, kako to biva u mitovima, ta slika sadrži jedan deo istine bez koje ne bi mogla imati kredibilitet pred javnošću. Ali, u skladu sa zakonitostima te vrste, ona uveličava crte do pojednostavljivanja, čak i do karikature.

Veliki broj spomenika, podignutih u slavu Bizmarka do  1914,  prikazuje  ovaj  fenomen.  Bilo  da  su  u  obliku statue,  kule  ili  svetionika,  svi  oni  privlače  pažnju svojom impozantnom veličinom. Kule nisu nikada manje od  20  a  mogu  dostići  visinu  i  50  metara.  Postavljena na postolje od 12 metara, statua u Hamburgu meri 23 metra. Ove impozantne veličine nisu slučajne. One imaju značenje  koje  prevazilazi  prost  ukus  epohe  za  mon-mentalnim  stilom.  Samim  pogledom  na  ove  spomenike treba da se stekne utisak snage, koja se zatim potvrđuje predstavljanjem Bizmarka. On je najčešće u vidu ratnog heroja. U Hamburgu se prikazuje kao Roland u panciru, s mačem u rukama.

Većina  ovih  spomenika  su  rezultat  ličnih  inicijativa. Oni tako izražavaju snagu kulta koji se u velikom  delu  javnosti  stvorio  oko  Bizmarkove  ličnosti. On dobija dimenzije religije sve sa ritualom i obredima. Gomile se okupljaju oko ovih spomenika, za proslave  koje  se  organizuju  prilikom  značajnih  godišnjica, počevši  od  1.  aprila,  datuma  rođenja  heroja.  Velikan je  postavljen  na  visoke  kule,  izgrađene  van  gradova, da  tako  s  visine  štiti  nemačke  zemlje.  S  druge  strane,  Fridrihsrue  postaje  mesto  hodočašća.  Fenomen  se pojavio još za Bizmarkovog života i ne prestaje ni posle njegove smrti. Hodočasnici se okupljaju na mestima gde je voleo da se povuče, gde je živeo poslednjih godina, a zatim na njegovom grobu.

Različite manifestacije ovog kulta zahtevaju podrobnije  proučavanje.  Njih  bi  trebalo  najpre  shvatiti kao  znake  zahvalnosti  prema  ocu  ujedinjenja.  Ali,  za mnoge se ovoj zahvalnosti pridružuje i drugo osećanje. Slavljenje  Bizmarka  se  napaja  padom  popularnosti Vilhelma  II.  Ako  je  nova  vladavina  bila  prihvaćena  s pozitivnim  predubeđenjem,  ono  nije  odgovorilo  ovim očekivanjima.  Ovo  razočarenje  se  ne  odnosi  samo  na zbrkani i kapriciozan stil Vilhelma II, nego i na konstataciju  da  je  pod  njegovom  vlašću  Nemačka  oslabila.

Na tom nivou Bizmarkov kult se može objašnjavati kao nostalgija za veličinom, ako ne izgubljenom, a ono barem  ugroženom.  Vremena  su  dovoljno  sazrela  da  se na  ovom  promenljivom  terenu  pojavi  nada  za  „novim Bizmarkom".

Na ovom stadijumu analize, izgleda da se još jednom stvara jaz između mita i istorijske istine. Ako mnoštvo Bizmarkovih obožavalaca i nije toga dovoljno svesno,  veliki  „sveštenici"  njegovog  kulta  koriste  uspomenu  na  njega  za  ciljeve  od  kojih  većina  nisu  bili  i njegovi  ciljevi.  Kada  se  približavaju  Vilhelmu  II,  s porukom  da  nisu  verni  nasleđu  nestalog  velikana,  to je sigurno istina, ali ne u smislu u kome bi oni to želeli.  Presecajući  veze  s  Rusijom,  a  zatim  i  pokrećući Weltpolitik,  Vilhelm  je  raskinuo  s  Bizmarkovom  opreznošću  -  raskid  koji  je  veoma  brzo  doneo  posledice: od zabrinutosti do protivljenja većine sila.

 Bizmarkovi sledbenici se dele u dva tabora. Gustav Štreseman (Gustav Stresemann) predstavlja prvi.  Najpre  maksimalista,  on  veoma  brzo  shvata  da Nemačka  ne  poseduje  sredstva  kojima  bi  se  suprotstavila  pobednicima.  Pod  okriljem  bizmarkovskog  pragmatizma, on propoveda strategiju smirivanja, s ciljem da  se  postepeno  reši  suštine  sporazuma.  „Veličina Bizmarka",  izjavljuje  u  jednom  govoru  koji  ima  karakter programa, „nije se nalazila ni u njegovim čizmama oklopnika niti u pesnici. Bizmark je znao da pregovara na majstorski način sa stranim državama".

 

 

(Nastaviće se)