Razaranje

 

Kakva se nova pseudomuzeološka zvezda pojavila na oblačnom nebu srpske muzeologije

 

Menadžeri i diplome

 

Kako je jedna umišljena šmizla izazvala konsternaciju u našim muzejima. Kako je gospojica Tina Kaplani samu sebe promovisala u vrhunskog stručnjaka za muzeologiju. Kakva je međusobna veza master kurseva u Italiji i srpske muzeologije. Kako je upropašćeno visoko školstvo u Srbiji. Gde  se održava nastava bizarnog predmeta Menadžment pozorišne i muzejske delatnosti. Kakva je međusobna veza bizarne preduzetničke radnje Destination Office i muzeologije. Za šta je zapravo registrovana ova radnjica. Koje bi sve preparirane kapitalne muzeološke štetočine bile idealni eksponati u imaginarnoj postavci gospojice Kaplani.  Da li će se naći muzeološke muve da ulete u paukovu mrežu gospojice Kaplani.

 

 

Stanislav Živkov

 

 

Poslednjih nedelja u našim muzejima i zavodima za zaštitu spomenika kulture zavladala je kompletna konsternacija nakon preuzvišene posete izvesne dozlaboga umišljene šmizle koja je naveliko krenula da natura svoje pseudomuzeološke savete profesionalnim muzealcima. Autor ovog teksta imao je tako čast da uživo vidi i čuje izvesnu gospojicu Tinu Kaplani koja je naprasno sama sebe promovisala u velikog stručnjaka za muzeologiju ali se nakon par reči jasno videlo da gospojica Kaplani sa muzeologijom ima veze kao Staljin i demokratija ali je zato pokazala doista zavidan stepen umišljenosti, jer je na primedbu da nije stručna jer nije muzeolog rekla da jeste stručna jer je studirala konzervaciju.

 Malo istraživanje pokazalo je da dotična ima čak i završen master kurs, što sve zajedno vezano za muzeologiju nema nikakvog značaja. Svejedno, još jednom se potvrdila činjenica da će u istoriji visokog školstva crnim slovima ostati zabeležena tzv. bolonjska deklaracija kojom su definitivno upropašćene studije na apsolutno svim fakultetima u zemlji, pre svega zbog totalnog urušavanja svih nastavnih programa gde su četverosemestralni ispiti na silu zamenjivani jednosemestralnim kursevima, klasično ispitivanje zamenjeno stupidnim testovima a kao glavni biser je bila obaveza predavača da pripremi literaturu od najviše 500 strana, a kao kreativni doprinos totalnoj anarhiji i rasulu još je uvedena i studentska evaluacija rada profesora.

 Veliko finale usledilo je ukidanjem dvogodišnjih postdiplomskih studija i sticanje akademskog zvanja magistra nauka i izmišljanje bezvrednog preskupo plaćenog zvanja mastera za koje se ubrzo ispostavilo da je zapravo akademski ekvivalent diplomi stečenoj po starim nastavnim programima.

Što se tiče samih programa, devedesete godine su ostale zabeležene po crnoj seriji osnivanja kojekakvih privatnih fakulteta i univerziteta pa je u legendu ušao nekad izvikani Univerzitet Braće Karić na kome je Mirjana Marković predavala sociologiju Marku Miloševiću.

Naravno, u to vreme jako pomodne su postale studije menadžmenta, odnosno u  prevodu najobičnijeg rukovođenja. Naime neko je otkrio toplu vodu, menadžent proglasio posebnom naučnom disciplinom multidisciplinarnog karaktera, koja se navodno bavi istraživanjem problema upravljanja poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. I, k tome još, "proučava upravljanje kao složeni proces sa nizom potprocesa, i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i a takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova".

To sve skupa, naravno, predstavlja najobičnije prodavanje preskupo plaćene magle, bolje rečeno prodavanje muda za bubrege! Naveliko se krenulo sa preseravanjem o potrebi uvođenja menadžemnta u muzeogiju, a redom su sve to trabunjali mahom totalni diletanti i leva smetala a kulminaciju trabunjanja slučajno smo pronašli na sajtu Muzeji rade gde je autorka sajta već pomenuta Tina Kaplani, koja je bez dana staža i položenog stručnog muzeološkog ispita našla za shodno da drži vakelu muzeolozima. Recimo, tamo se navodi kako je fokus muzeja često na znanjima iz oblasti - istorije, arheologije, istorije umetnosti, konzervacije ili dr. u zavisnosti od tipa kulturno-istorijskog predmeta kome je muzej posvećen - a ne na organizaciji njegovog funkcionisanja.

Naravno ovako velika stručnjakinja se odmah našla pozvanom da ustvrdi kako Viši menadžment, marketing, odnosi s javnošću, menadžment radnika (ljudski resursi), menadžment finansija i dr. funkcije mendžmenta prestavljaju marginalne obaveze kustosa bez jasne podele zadataka, što može dovesti do velike konfuzije i neefikasnosti.

Rezultat ove situacije jeste da imate kreativne ljude, sa dobrim idejama, s voljom za rad (što naši muzeji zaista imaju), ali koji nemaju znanja o tome kako da ideje uspešno   realizuju, na ekonomičan i efikasan način i u kontinuitetu.

Ovde se sa pravom postavlja koja su to navodna znanja koja su još navodnije potrebna muzeolozima pa se u nastavku konstatuje kako bi   najbolje rešenje za ovaj problem bila promena sistema u obrazovanju, stvaranje interdisciplinarnih studija u kojima bi se, osim znanja o istoriji umetnosti i heritologiji (očuvanje kulturne baštine), studenti sticali i znanja iz oblasti ekonomije i menadžmenta, i time se dobili kustosi spremni za rad u novom ambijentu savremenog doba. No, svi znamo da je promena edukativnog sistema jedan dug proces i ne treba čekati da se to promeni, već naći moguća rešenja u međuvremenu.

Jedan od načina kojim se može doći do kvalifikovanijih kustosa u oblasti menadžmenta i ekonomije jesu različiti kursevi i treninzi na ovu temu, na kojima se mogu steći i unaprediti ovakva sposobnosti i znanja što sve u prevodu znači da bi muzeji trebali da za ovakva preseravanja iz svojih ionako skromnih budžeta iskeširaju pozamašne svote direktno u džep jedne ovako kompetentne persone.

 

 Inženjering nad zdravim razumom

 

 

Pošto je očito da na ovaj način ne bi bilo izmuzeno dovoljno para, gospojica Kaplani u nastavku mrtva hladna čak tvrdi kako je rizik u tome da za ove treninge muzeji neretko nemaju sredstva, da iskustva na dvodnevnim seminarima ne mogu nadomestiti nedostatak znanja čitave jedne oblasti, da predavači nisu bili dovoljno stručni, te rezultati mnogo puta budu neprimetni pa se stoga svesrdno preporučuje drugi način odnosno saradnja sa profesionalcima iz drugih oblasti, rad na sinergiji različitih oblasti nauke. Postoji nešto što se zove „external competencies" gde se u strateški biranim trenucima trenutno zapošljavaju ljudi koji će pružiti muzeju usluge i znanja koja on ne poseduje, zarad poboljšanja rada čitave institucije.

Ovo ne znači da muzeji ne znaju da rade svoj posao, već da imaju drugačiju vrstu ekspertize, koja prirodno ne može da pokrije sve oblasti koje postoje, te se obraćaju drugim ekspertima za pomoć i saradnju. Naravno i privatni hohštapleraj bi iz svega dobro profitirao pošto je specijalno za obrazovanje ovakvih kapitalnih stručnjaka i stručnjakinja u manufakturi  Megatrend univerziteta osnovan bizarni predmet Menadžment pozorišne i muzejske delatnosti sa fondom od ukupno 90 časova gde su kapitalno pomešane babe i žabe jer se u ionako malom broju časova studenti upoznaju sa osnovama pozorišnog medija, poslovanja i rukovođenja u pozorištu, osnovnim principima muzejske i izlagačke delatnosti kao i marketinškim kategorijama u pozorištima i muzejima. Naravno, nakon ovako kapitalnog školovanja ispilili bi se razni nadrieksperti za sve i svašta u okviru cilja predmeta, odnosno  poznavanja i izbora sredstava i odluka u menadžmentu pozorišta i muzeja.

U ovaj kapitalni predmet potrpane su ordinarne izmišljotine, odnosno kompletne budalaštine i preseravanja poput Modela menadžmenta u kulturi, Menadžmenta pozorišne delatnosti, Menadžmenta muzejske delatnosti. Naravno sve ovo se u nastavku dodatno rasčlanjuje trabunjanjem o specifičnosti menadžmenta u kulturi i umetnosti, razmatranjem kompleksnog odnosa između umetnosti i tržišta, umetnosti i novca i analizom prodaje u umetnosti. Sledi proučavanje dva teorijska modela upravljanja kulturnoumetničkom praksom: kulturnog inženjeringa i menadžmenta za kulturu što samo po sebi podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak da bi na kraju menadžment muzejske delatnosti, uveo studente u pojam muzeologije i funkcionisanje muzeja, dok se poseban akcenat stavlio na funkcionisanje i upravljanje muzejima i tržište kulturne baštine.

Prema planu rada ovog skarednog predmeta, za svega par časova bila bi obrađena izuzetno važna materija Pojam muzeologije i osnovi funkcionisanja muzeja, da bi se steklo pokriće za budalaštine poput  Menadžmenta muzeološke delatnosti, pojma i tržišta kulturne baštine koje su očito daleko važnije nego završen fakultet, položen stručni ispit, zvanja kustosa, muzeološki staž i viša muzejska zvanja pošto se odjednom pojavila jedna ovakva velika stručnjakinja, ne zna ni sama za šta, koja je nakon studija konzervacije i master studija Ekonomija i menadžment umetnosti i kulturnih aktivnosti EGART pri Univerzitetu Ca' Foscari  u Veneciji, naprasno postala toliko stručna da osnuje samostalnu zanatsku preduzetničku radnju pod bombastičnim imenom Destination Office odnosno poslovnim imenom Tina Kaplani preduzetnik Agencija za konsalting Destination office, Beograd sa matičnim brojem 63363162 i sedištem u Dalmatinskoj ulici 17. u Beogradu.

 

 Prepariranje kapitalnih direktorki

 

 

Ono što je posebno zanimljivo je da je ova bizarna preduzetnička radnja osnovana a decembra 2013. godine sa pretežnom delatnošću 7022, odnosno konsultantskim aktivnostima uvezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem.

Naravno u skladu sa poslovicom što gore to bolje, a kako bi se po svaku cenu zamazale oči široj javnosti koja obožava svakojake pomodne gluparije naprasno je osvanuo kapitalan blog Muzeji rade na kome je mlađana Kaplanica naveliko  krenula sa trabunjanjem o ulozi menadžmenta za muzeologiji.

 To sve zajedno ima veze kao bog i šeširdžija pa se tamo recimo može pročitati kako je navodni osnovni cilj bloga da ispriča priču o muzejima, da podseti ljude da su muzeji tu i da, ipak, rade, da bez obzira na razne rekonstrukcije zgrada i dalje organizuju jako dobre izložbe.

 Naravno, odmah se pozvala na svoje bezvredno zvanje mastera pa je odjednom jako važna postala činjenica da je Kaplanica tokom  rada na masteru posećivala  sve izložbe koje su se u tom periodu organizovale u Beogradu i izvukla fundamentalan zaključak - imamo dobar program o čemu dalje navodi kako je većina stalnih postavki trenutno sklonjena od posetilaca, ali se radi na tome da se one vrate.

Istina je da smo donedavno bili kao država u vrlo nezgodnoj situaciji, ali sada to polako počinje da se menja, a tako je i sa muzejima iz čega je proizišao Kaplaničin osnovni cilj da ponovo zbliži muzeje i ljude i da dokaže  da nije istina da muzeji ne rade.

Naravno, ne zaboravljajući pri tome da je osnovni razlog tzv. nerada muzeja zapravo bilo imenovanje raznih totalno nekompetentnih spodoba na mesta direktora najvažnijih muzejskih ustanova sa katastrofalnim posledicama čije otklanjanje će trajati gotovo doživotno. Taman koliko je potrebno da se izvrši prepariranje ovakvih kapitalnih direktorki koje bi sasvim zasluženo imale počasna mesta u muzejskoj postavci urnisanja muzeja.

Možemo samo zamisliti koliku bi posećenost imala jedna ovakva izložba sa prepariranom Cvjetičanin dr Tatjanom, Anđelković Dimitrijević Branislavom, Milašinović mr Lidijom i Bugarski ex Palkovljević ex Dacić mr Tijanom, kao glavnim eksponatima. Ako se zna da je mlađahna Kaplanica nedavno bila u Tirani na nekom bizarnom muzeološkom skupu zajedno sa Cvjetičanin dr Tatjanom, postaje sasvim jasno da bi se i bizarna preduzetnička radnja Destination Office veoma lako pretvorila u klub obožavatelja lika i dela Cvjetičanin dr Tatjane i ostalih muzeološkinja!

O tome kakav je Kaplanica zapravo muzeološki potencijal, odnosno u kojoj meri nije u stanju da razlikuje elementarni diletantizam od profesionalnog muzeološkog rada najbolje pokazuju njena laprdanja o jednoj od najvećih muzeoloških katastrofa u Srbije poslednjih godina.

Naravno, reč je o temeljno urnisanom Narodnom muzeju u Kekendi čije urnisanje je kulminiralo pod najstručnijim rukovodstvom već pomenute Milašinović mr Lidije a o samom nesrećnom muzeju Kaplanica je ustvrdila kako Prioritet da se utvrde identiteti Kikinde potiče iz ideje i projekta „Novi muzej". Naime, u saradnji sa firmom iz Irske - Martello media, Muzej u Kikindi radi na izgradnji novog muzeja koji prati metodologiju i standarde najboljih svetskih muzeja. Ovaj plan podrazumeva građevinsko, arhitektonsko i dizajnersko rešenje, što je jedinstveni primer u Srbiji, da je neki muzej autorizovao pitanje svoje buduće interpretacije. Osnovni cilj nove postavke jeste da transformiše Narodni muzej Kikinda u dinamičnu instituciju edukacije, zabave, izazova i inspiracije.

 

 Društveno (ne)odgovorno trošenje para

 

 

Naravno, mlađahna Kaplanica koja se inače hvali završenim studijama konzervacije u Italiji potpuno je previdela da projekat dogradnje Narodnog muzeja u Kekendi zapravo predstavlja temelju devastaciju vrednog spomenika kulture koji se žrtvuje sumanutim pseudomuzeološkim idejama Milašinovićke i njenih satrapa pa se zatim pokazuje kako je Novi muzej osmišljen u dve celine: najznačajniji elementi identiteta Kikinde na spratu i hronološki razvoj grada u prizemlju.   Prva faza projekta obuhvata spoznavanje identiteta Kikinde kako bi se Muzej postavio kao pravi predstavnik grada u kome se nalazi. Već do kraja godine planira se završen kompletni interpretativni plan novog muzeja, koji će potom krenuti u njegovu realizaciju.  

Ono što nam je bilo posebno zanimljivo jeste složni i posvećen tim Narodnog muzeja u Kikindi što i garantuje dobru realizaciju planiranog projekta. U nastavku se čak pravi omaž činjenici da je Narodni muzej u Kekendi pretvoren u svojevrstan pedofilski centar pošto je poznat po aktivnostima za decu. „Muzej kao učionica" je jedan od programa koji je ovaj Muzej napravio kao osmišljene radionice i programe za osnovne i srednje škole prema kome učitelji, nastavnici i profesori mogu održati časove u samom Muzeju na različite teme na različitim predmetima.

Postoje i programi, poput „Muzej od A do Š" i radionice koje prate sve izložbe u Muzeju, na primer u sklopu izložbe „Kraljevstvo cigle i crepa" deca su pravila cigle,  a onako usput, prilikom Mamut-festa u dvorištu muzeja građene su veštačke grobnice kako bi se deca igrala arheologa-nekrofila a glavna dečija aktivnost čitavo vreme je bila-valjanje po parketu i čišćenje prašinčine kako bi se rasteretile čistačice!

Naravno, ni najmanje ne čudi činjenica da neko pravi omaž ovakvim budalaštinama jer se pokazalo da je autorka bloga Muzeji Rade Tina Kaplani totalni diletant koji je onako usput pokupio sve moguće belosvetske pseudomuzeološke budalaštine koje sada kao navodna velika stručnjakinja za muzeologiju bez jednog jedinog dana staža u muzejima, pokušava da proda preko svoje preduzetničke radnje, koja je u pravnom smislu u istoj kategoriji kao tapetarska, šloserska, tišlerska, farbarska, bombondžijska, pinterska ili šusterska radnja koje sve, za razliku od   preduzetničke radnje Destination Office pružaju konkretne  proizvode i ne prodaju maglu, odnosno muda za bubrege.

 Naravno bilo bi jako zanimljivo videti kakve uopšte veze sa muzeologijom, osim naravno izmuzavanja para pod izgovorom plaćanja nepostojećih konsultantskih usluga imaju recimo kapitalne aktivnosti koje je gospojica Kaplani naveliko krenula da natura po našim muzejima. Tako se recimo navodi pružanje sledećih nepostojećih usluga: Placebranding, što niko normalan pojma nema šta bi zapravo trebalo da bude.

Bilo bi jako zanimljivo da neko pokuša da na srpski jezik prevede floskulu u kojoj se reklamira kreiranje brenda za proizvode (kompanije ili gradove) države u odnosu na njihovo geografsko poreklo, sa ciljem da se stvori dodatna vrednost i globalna prepoznatljivost. Naravno, sa muzeologijom još više veze imaju ekonomska razvojna rešenja, odnosno inovativna rešenja za razvoj destinacije ili poslovnog područja, kroz identifikovanje ključnih faktora za privlačenje investicija i uspostavljanje dugoročnih osnova rasta, a pogotovu turistička razvojna rešenja odnosno Analiza statistike destinacije, merenje i razvoj turističkog proizvoda, merenje indikatora, analiza primarnog i sekundarnog turističkog proizvoda.

Razvoj destinacija kroz održiva turistička rešenja, razvoj kulturno-turističkog proizvoda odnosno procena i razvoj kulturnog proizvoda, ojačavanje turističkog aspekta kulturnog proizvoda, stavljanje kulturnog proizvoda u turističku ponudu i konačno pametna csr rešenja što tek predstavlja najordinarniju pomodnu budalaštinu pošto je po gospojici Kaplani izuzetno važno kreiranje kampanja i projekata društveno-odgovornog poslovanja, u skladu sa temom vašeg biznisa. Ovde se sa pravom postavlja veoma važno pitanje šta je zapravo društveno odgovorno poslovanje koje je u poslednje vreme postalo neizbežan sastojak gotovo svih reklama i izveštaja o radu.

Ukratko, tzv. DOP, odnosno društveno odgovorno ponašanje, u najmanju ruku daje istovetne rezultate poput upotrebe pravog dop-a, odnosno halucinogenih droga i predstavlja najordinarniju budalaštinu i ozakonjenje idiotizma pošto se po svemu sudeći sve svodi na nekakvo oduživanje duga prema nekoj društvenoj zajednici, narodu, tradiciji i ko zna kome sve još.

 To se najčešće svodi na zapoljavanje raznoraznih degenerika, retarda, i ostalih nakaza i njihovo najčešće raspoređivanje na vidna mesta: telefoniste, portira, garderobera a sve kako bi se društveno odgovorna direktorka naokolo hvalila svojom društvenom svesti, bolje rečeno nesvesti a najveći deo posetioca bežao od društveno odgovorno zaposlenih kao đavo od krsta! 

Na žalost, sigurno će se naći neki da nasednu na prodavanje magle i budalaštine preduzetničke radnje gospojice Kaplani poput pružanja nepostojećih usluga konsaltinga u oblasti kreiranja kulturnog proizvoda i njegove održivosti. Osim zapošljavanja, strategije rada i brendiranja Muzeja, fokusirajući se na jedinstvene kulturne resurse kojima Muzej raspolaže, tu je još i "ostvarivanja efikasnosti i efektivnosti u sistemu rada i strukturi muzeja, promocije i povećanju vidljivosti Muzeja na on-line medijima, obavljanja monitoringa i evaluacija rada"... Ovako postavljena usluga predstavljaće jedan "kompletirani proces s kojim će Muzej doživeti vidljiv pomak u svojoj strukturi i komunikaciji, sa rezultatima koje je moguće pratiti i dodatno razvijati".

Naravno ovakvo smuti-pa-prospi preseravanje platiće poreski obveznici. Jako žalosno, nema šta!

 

 

A 1.

 

Muzeolog, vojne prvinijencije

 

 

Činjenicu da su i nastavni programi i nastavnici na pojedinim "lakim univerzitetima" podjednako bizarni, najbolje potvrđuju i podaci preuzeti sa sajta jednog od njih, gde se vidi da predmet  Menadžment pozorišne i muzejske delatnosti predaje izvesni prof. dr Dragan Nikodijević, redovni profesor, Prodekan za nauku Fakulteta za kulturu i medije čije su reference pored ostalog Diploma na Fakultetu dramskih umetnosti - Odsek filmska i televizijska produkcija, magisterij na temu "Organizaciono-kulturološki aspekti delatnosti domova Jugoslovenske narodne armije" (mentor prof. dr Borislav Jović), doktorat na temu "Armijski podsistem kulture kao integralni deo kulture jugoslovenskog društva"...Karijeru je započeo kao producent u Informativnom programu TV Beograd. Dugi niz godina je službovao u Centralnom domu vojske gde je obavljao poslove načelnika za kulturu i propagandu-ujedno zamenika načelnika ustanove.