Evropa

 

Šta Srbija može da nauči na primeru zemalja koje su postale robovi ekonomskog pakla Evropske unije?

 

 Mala nacija, u mreži integracija

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva. Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke

 

Fridrih Emke

(dopisnik  iz Frankfurta)

 

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza - ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi - svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

  Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva.  Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena. Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima. Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota - banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "...Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme - ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima - finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu. Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju. "Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.