(P)likovi

Nebojša Stefanović, sluga, doktor nauka, plagijator, ministar...

Ne pravi se pita od Sline

O do sada nepoznatim detaljima iz biografije novog ministra policije, Nebojše Stefanovića, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

Predrag Popović

Savremena istorija srpske političke scene ne može da zanemari značaj Nebojše Stefanovića. Ne zbog partijskih i državničkih uspeha, nego zbog nadimka. Srbijom su prodefilovali mnogi vladari koje će narod - kako koga - pamtiti po ratovima, prevarama, pljačkama, zatvorima... Ne i po nadimcima. Milošević je, kao i svaki Slobodan, Sloba. Vuk je Vuk, Šešelj - Šešelj, Đinđić je Đinđić, kao što bi i Vučić voleo da bude. Od Tita pa na ovamo ni u kome od njih narod nije prepoznao ništa posebno, nijednu osobinu vrednu isticanja.

E, onda se pojavio Neša Slina. Nije važno ko mu je prikačio taj nadimak, Nebojša Stefanović se sam potrudio da dokaže njegovu pogodnost. Obalavio je sve i svakoga oko sebe, i postao simbol cele generacije bezličnih politikanata koji ne biraju sredstva u pokušajima da ostvare lične ambicije.

Nedostatak obrazovanja, radnih sposobnosti, talenta i emocija, Stefanović je kompenzovao instinktom, koji ga je uveo u politiku, pravo u Srpsku radikalnu stranku. Odmah se istakao u gomili primitivnih mediokriteta. Podao, pokvaren, sklon spletkama i intrigama, a jeftin i lak za održavanje, lako je privukao pažnju Aleksandra Vučića. Kao iskusan i beskrupulozan ribar ljudskih duša, Vučić je Stefanovića uzeo pod svoje. Ispunio mu je najintimnije snove. Dao mu je prvo stranačke, a onda i državne funkcije, pare, automobile, pa i najvišu akademsku titulu.

Stefanović je dobio sve što je mogao da poželi. Tačnije, zaslužio je. Godinama je trpeo najstrašnija poniženja i ispunjavao hirove svog vođe. Kad je Alek žedan, Neša prinosi vodu. Kad Alek urla, Neša pogne glavu i stenje. Kad Alek razbija stvari u stanu, Neša nudi svoj mobilni. Kad Alek ide da piški, Neša... Nije bitno... Vođino poverenje opravdavao je na sve načine, rovareći protiv političkih protivnika i, jednako strasno, cinkareći ostale sluge iz vrha naprednjačkog kartela. Istančanim njuhom osečinskog ovčara, Neša je otkrivao tragove poslova u koje su se ugrađivali Zoran Bašanović, Aleksandar Foto Toni Nikolić, ili bilo koji drugi Vučićev kum. Bespogovornim izvršavanjem svih vođinih naređenja i odbacivanjem poslednjeg zrna ljudskog dostojanstva, Neša se izborio za poziciju dvorskog sluge br. 1.

Na Vučićevu žalost, ne pravi se pita od Sline.

Uzalud ministarski mandat i doktorska disertacija, kako kaže stara kineska poslovica - magarac je magarac i kad ima zlatni pokrovac. Čak i ako je postavljen na funkciju ministra unutrašnjih poslova. Taman kad je umislio da više ne postoje prepreke, da će na vlasti uživati sledećih sto godina, neki zlikovci su pročitali Stefanovićevu mega-disertaciju i ocenili da je u pitanju plagijat. Anti-vladini elementi ekspresno su, dok si rekao „peščanik", pokrenuli niz multi-medijalnih optužbi i zahteva za utvrđivanje odgovornosti svih koji su omogućili da se Vučićev posilni okiti akademskom titulom. U hajku na dr Slinu uključili su se retki, ali vrlo glasni pravi doktori nauka, koji su i na ulici protestovali tražeći njegovu smenu, sram ih bilo.

Plagijat, pa šta? Ako je uhvaćen u krađi, zar to znači da je lopov? Umesto da ga tako grubo etiketiraju, prosvetni čistunci bi trebalo da ga pohvale na skromnosti. Zaista, Stefanović je od tuđih dela kompilirao svoju disertaciju na temu strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom. A mogao je da bira. Da je hteo slavu, napisao bi doktorat iz oblasti fizike, izmislio bi obrtno magnetsko polje.Nikola Tesla se ne bi bunio, ne bi mu bilo prvi put da ga pokradu kolege naučnici. S Vučićevom podrškom, dr Slina je mogao da uzme šta hoće, da se promoviše kao pronalazač eliksira života, gravitacije, mlake vode... A, nije. Pokazao je ekstremnu skromnost. I naivnost. Sad snosi sav teret medijskih prozivki, a jasno je da nije kriv. Pošto je na pripremu disertacije potrošio dve godine, i to dok je bio predsednik Narodne skupštine, nije imao vremena sam da se bavi naučnim radom, pa je pisanje doktorata poverio ko zna kome. Na kraju, mangupi su mu podvalili plagijat. Eto kakva je Srbija, ovde varaju i lopove.

Bar da se na tome zaustavilo. Nego, internet su odmah preplavile informacije o njegovim ranijim školskim neuspesima. Navodno, prvo je isprobao sreću na neidentifikovanom medicinskom fakultetu. Maštao je o belom mantilu i stetoskopu oko vrata, ali nije mu se dalo. Brzo je shvatio da medicina nema veze s naukom. Na prvom času anatomije šokirale su ga tvrdnje da se u glavi nalazi mozak. Mozak! Već pogled u ogladalo uverio ga je da to nije tačno. A ako i jeste, šta će mu mozak. Taj organ, prema tvrdnjama određenih mitologa, omogućava razvoj procesa mišljenja. Dakle, direktno sabotira Nešinu političku karijeru, zasnovanu upravo na nepostojanju istog. Ipak, da ne bi odustao posle prvog razočarenja, Stefanović se raspitao da li je moguće da se u glavu umesto mozga presadi neki drugi organ. Bubreg, recimo. Kad je saznao da bi to bio dug i riskantan proces, odustao je od medicine.

Upisao je pravo. Još gore. Dok je medicina puna praznovernih spekulacija, pravo ga je nasmrt preplašilo vrlo konkretnim pretnjama. Čitajući Krivični zakon u svakom članu prepoznavao je biografske detalje, svoje i članova svoje porodice i partije. Njegov brat Nemanja Stefanović bio je većinski suvlasnik novinsko-izdavačkog preduzeća „Pravda Pres". U osnivanje te firme uložio je 250 evra, a samo štampariji „Borba" naneo je štetu, kako se navodi u dve tužbe, veću od 660.000 evra. Nebojšina supruga, Ana Stefanović, bila je direktorka „Pravda Presa" i suvlasnik sestrinske firme „Pravda Plasman". U oba posla bavila se brojnim prevarnim radnjama, nanoseći štetu radnicima, partnerskim preduzećima i državi Srbiji.

Mudar, kakav je i inače, Neša Slina je znao da od medicine i prava neće biti koristi, ne kao od politike. Da nije pristao da bude Vučićeva devojka za sve, brat Nemanja i žena Ana dobili bi priliku da na fer i poštenom suđenju dokažu ko im je davao naređenja da vrše krivična dela. Policija bi ih čuvala, ali ne kao danas, s pogrešne strane rešetaka.

Na njihovu sreću, Neša je znao da mu medicina i pravosuđe ne mogu naneti poštenu kaznu dok god se nalazi u milosti Voljenog Vođe. E, sad je i ta milost, usled medijskog raskrinkavanja Stefanovićevog akademskog lopovluka, stavljena pod veliki znak pitanja. Naravno, Vučić je i lično involviran u te smutne radnje. Kakav god bio, Mića Jovanović, vlasnik Univerziteta Megatrend, nije naivan igrač. Da mu je sam Slina došao s idejom da doktorira uz pomoć plagijata, Jovanović ga ne bi ni pogledao. U takve kombinacije mogao je da ga uvuče samo neko jak, a u Srbiji nema jačeg od Aleka Drugovenčanog.

Uostalom, Vučić je i ranije lično stimulisao Stefanovićevu kleptomaniju. Da bi brendirao Slinu kao politikanta sa stavom, jednom prilikom me Vučić nagovorio da napišem tekst koji će potpisati njegov miljenik.

Uznemiren nekom kolumnom Nebojše Krstića, tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, Vučić je tražio da sročim prikladan odgovor. Tada sam, kao glavni urednik „Pravde", često pisao kolumne u kojima sam se držao dva stava: 1) Neophodna je smena štetočinske vlasti Demokratske stranke i njenih satelita i 2) Građani neka sami odluče kome će dati priliku da sprovede promene. S tim objašnjenjem, pokušao sam da odbijem Vučićev predlog. Nisam član nijedne stranke, ne glasam, ne učestvujem u stranačkom prepucavanju. S razumevanjem, Vučić je zamolio da ipak napišem tekst, a da potpišem Nebojšu, „on bi to voleo". E, ako bi on to voleo, grešna mi duša, pristao sam. Sutradan, u kancelariji mi se pojavila direktorka Ana, sva ozarena kolumnističkim podvigom svog slinavog supruga. Uzdržao sam se, nisam joj otkrio identitet autora. Nije ni bitno. Meni je bilo smešno, a oni neka uživaju u svojim lažima.

Međutim, sada Vučić ne uživa u činjenici da mu je najbliži saradnik uhvaćen u krađi. Zna on, nije to atak na Stefanovića. Da jeste, uzalud bi bilo decenijsko Slinino puzanje, već bi odleteo u prošlost. Ovako, svestan da afera „disertacija" predstavlja prvi ozbiljniji udar na njegov diktatorski tron, Vučić nemoćno skiči. U premijerskom ekspozeu zalagao se za čistku kadrova s lažnim diplomama, a sad je prinuđen da ocene eminentnih autoriteta s evropskih univerziteta naziva glupim. Sledstveno svom karakteru, preko vlastitih đubretarskih biltena, plasira besmislene kontra-napade: udar na Slinu - udar na Vladu. Dobro, jasno je da Slina predstavlja suštinu aktuelne vlasti, ali ni on neće moći da se od istine odbrani takvim budalaštinama.

Da ne bi priznao poraz, Vučić će neko vreme zloupotrebom moći očuvati Slinu. U režimskim medijima amortizovaće pritisak ono malo normalnih kritičara, ignorisaće zahteve za utvrđivanje pravne i političke odgovornosti, puštajući da vreme uradi svoje. Kao i uvek, Vučić će i iz ove nevolje izvući koristi. U stilu pravog šahovskog šampiona, žrtvovaće konja za partiju. Usput će, postepenim ali uočljivim udaljavanjem od Stefanovića, stvoriti uslove za njegovu tihu eliminaciju iz naprednjačkog kartela i državnih institucija. Kroz to vreme, očistiće policiju od svih nepodobnih kadrova. Pod optužbom da su učestvovali u razotkrivanju ministrovog skandaloznog doktorskog plagijata, rasteraće sve visoke oficire koji su mu sumnjivi, a na njihova mesta postaviće stranačke fanatike i lične gardiste. Pošto vojska ne postoji, ostalo mu je još samo da Ministarstvo unutrašnjih poslova pretvori u vlastitu falangu, kojom će, kad za to dođe vreme, silom da brani vlast. Stefanovića, koji je postavljen na mesto ministra policije da bi ispunio taj zadatak, Vučić će lako zameniti nekim drugim slugom.

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i njihova. U toj romansi bilo je mnogo dirljivih trenutaka. Još u početku, da bi dokazao kako nije sebičan, Vučić je ljubav prema sebi širokogrudo podelio s Nešom. Emocije su uzvraćene. Zbližili su se toliko da je Stefanović počeo i da se ponaša kao da je deo Vučića. Znate i sami koji deo. Kako i ne bi kad su godinama delili i dobro i zlo. Zajedno su mešetarili među radikalima, naprednjacima, po Kosovu, Briselu, na grobljima i u ambasadama.

I tome je došao kraj. Stefanovićev odlazak u prošlost, smatram, naneće veliki gubitak srpskoj političkoj sceni. Ne zato što verujem u njegove nepostojeće sposobnosti. Nego, rezonujem: Slina je dokazao da je kleptoman, zato je dobro da bude u Vučićevoj blizini. Kao što je ukrao disertaciju, možda jednom ukrade diktatorove lekove za pritisak.

Knjigu Predraga Popovića „Istina o Vučiću" naručite na 063 123 2702

podeli ovaj članak: