Natrag
Druga dimenzija
1914 - 2014: Kako je antinemačka propaganda odredila ulogu Srbije u prvom svetskom ratu? (2)
Srbi, taj divni, pokvareni i slugeranjski narod
Iako je Rudolf Arčibald Rajs sebe veoma naglašeno i u svakoj prilici predstavljao kao „velikog prijatelja Srbije" i zaljubljenika u srpski narod, on pogibelj i patnju ovog naroda i besmisao njegovog ratovanja sa dalekom moćnijom Austrougarskom, za divno čudo, uopšte nije video. Video je samo srpske heroje i „veličanstvene ratnike Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara". Video je očito samo ono što je odgovaralo silama Antante.
Piše: Ivona Živković
Čudno je kako profesor dr Arčibald Rajs nije video da je Srbija (Servia) totalno razorena država, jer je vojska sa vladom i kraljevskom porodicom morala da napusti sopstvenu zemlju. Bilo je to čisto bežanje, puno šikaniranja i ponižavanja sa svih strana: od Engleza, Francuza, Albanaca, Italijana, Grka, delom Crnogoraca (koje je kralj Nikola ostavio na milost Austrougarima i utekao). Srbe je na Mojkovcu navodno branila samo vojska koju je organizovao serdar Janko Vukotić januara 1916. nezadovoljan bekstvom kralja Nikole. Ali, i to je bilo kasno i nepotrebno, jer su srpski vojnici već krajem decembra 1915. već bili napustili teritoriju Crne Gore i ušli u Albaniju.
Sedrar Janko je verovatno samo demonstrirao svoj bes prema Austrougarima i izbeglom kralju Nikoli koji je u imao sa Nemcima unosne poslove.
Svaki istoričar koji razmišlja hladne glave i vodi se logikom u analizi istorijskih događaja zna da je Srbija u Prvom svetskom ratu teško vojno i politički poražena i ponižena, da je finansijski i privredeno uništena, a biološki potencijal zemlje smanjen je najmanje za 700. 000 ljudi, dok neki navode i preko milion žrtava. Svi hvalospevi i veličanje herojskom srpskom otporu protiv protiv tada vojno najmoćnije sile sveta, Nemačke, samo su iluzije koje i danas plasira britanska i francuska propaganda.
Britanci Servima nisu dozvolili predaju, jer im nije bilo u interesu, a nisu im ni pomagali, jer su ih očito videli samo kao Serve (sluge).
Iako je Rajs, navodno, bio prisutan prilikom srpske bežanije preko Albanije, on o tome nije ostavio nikakve zapise, ostavljajući kako neki izvori kažu da o tome piše kada se rat završi. Kako je znao kako će se i kada završiti rat, i da li će i on sam preživeti ovu golgotu, malo je dubiozno. Ali, ako je i bio sa vojskom na prelasku kroz Albaniju, on definitivno nije video da su Srbi gladni, jadni, totalno poniženi i da nisu više nikakva vojska, već kosturi od po 30 kila koji svakodnevno umiru. Rajsa su očigledno zanimale neke druge stvari (bolje reći bio je na drugom zadatku) i tako je i izveštavao nekoga u Lozani.
Prijatelj koji ne vidi da umirete već vas hrabri da idete u herojske vojne pobede - nije prijatelj. On može biti samo agent uticaja i licemer i plaćenik za određene poslove. Možemo dakle samo da verujemo na reč nekih istoričara prepisivača da je A. Rajs prešao sa srpskom vojskom preko snegom zavejane Albanije.
Rajs je po zvaničnim istorijskim podacima bio 1916. i 1917. i na Krfu i na Solunskom ratištu. I tu je pravio neke svoje beleške i vodio dnevnik, ali je sve to objavio tek 1928. godine (iste godine kada je napisao i svoj čuveni pamfletski tekst „Čujte Srbi").
I u SFR Jugoslaviji su iz ovog perioda objavljene Rajsove ratne beleške pod istim nazivom: „Šta sam video i preživeo u velikim danima! Saopštenja jednog prijatelja iz teških vremena" (prijatelj, pa prijatelj je gotovo stalno prisutna odrednica kojom se Arčibald Rajs prikazuje u medijima).
Iako su sećanja na ove događaje napisana u formi dnevnika, po datumima, Rajs je tek nakon 14 godina ovaj svoj dnevnik navodno napisao i objavio. Zapise je objavila državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. Praktično godinu dana pred svoju smrt. Nije li to čudno? Čega se možete sećati nakon 14 godina? Ili je on sve to na vreme zapisao, ali je zbog nečega mnogo kasnije objavljeno?
Prvo što pada u oči u ovom dnevniku je faktografski (policijski ili možda špijunski) stil pisanja, sa preciznim detaljima o položaju vojske u svakom trenutku, stanju opreme, konja, topova i sl. Data su u metrima veoma precizna rastojanja između mesta, stanju i kvalitetu puteva, aerodroma, brojnosti aviona (bio je samo jedan) i sl.
Na primer: „Bilans rada Austro-Mađara od 25. septembra 1914. Tu se kaže: „U Šapcu je razoreno ili oštećeno 2500 kuća; oko 2.500 osoba su sve izgubile bombardovanjem i pljačkom. Poginulo je 1500 građanskih porodica; 537 porodica je nestalo... Šabac je branilo 8.000 ljudi pukovnika Miškovića..." i u tom stilu dalje. Rajs piše kada pada kiša, ima li blata na kom putu, koliko konja se zaglavilo, kom oficiru je bio na sahrani, šta je kojom prilikom rekao Živojin Mišić i sl. Bez ikakvih prijateljskih emocija, ljubavi prema narodu, bez sažaljenja kao pravi nemački administrativac, ratni beležnik ili doušnik.
Napisao je i izveštaj o jednoj pozorišnoj predstavi koja je organizovana za vojnike u rovovima kako bi se razgalili. Vojnici su igrali Molijera i Nušića. I smejali se. Kod Nušića su se smejali sami sebi, jer se Cincar, Alkibijad Nuša, sa umetničkim imenom B. Nušić uglavnom veoma uspešno sprdao sa Srbima imputirajući im osećaj sopstvenog nemorala, isto ono što će i Rajs uraditi sa svojim tekstom „Čujte Srbi".
Ali, emocije neutralnom posmatraču Arčibaldu Rajsu naviru kada (kao Francuz) ljutito piše o ponašanju grčkog kralja Konstantina koga naziva „izdajnikom". Pazite sad apsurd: za razliku od Karađorđevića naklonjenih Antanti koji su napustili Srbiju sa vojskom i vladom i otišli u izgnanstvo (ali nisu, po Rajsu, zbog toga izdajnici, već hrabre patriote), grčki kralj Konstantin nije hteo da se odrekne svojih interesa i rodbinskih veza sa Nemačkom i da se okrene neprijateljskom vojnom savezu na čelu sa Britanijom, niti je hteo da na njihov zahtev napusti tron. Čak je počeo i da napada neke vojnike Antante koji su stigli u Grčku, a koji su kako piše Rajs samo „mirno prolazili".
Da podsetimo one manje upućene da Grčka 1916. Kada su na Krf stigli srpski vojnici nije još bila ušla u rat (bila je formalno neutralna i sve do kraja juna 1917.) jer je po tom pitanju došlo do sukoga kralja Konstantina, koji je rodbinski bio povezan sa nemačkom dinastijom Šlezvig- Holštajn - Sondenburg - Gliksberg (lozu je tada predvodila Kuća Gliksberg).
Međutim, V. Britanija je imala svog čoveka na mestu grčkog premijera i to je bio Elefterios Venizelos (koji je nedavno dobio i svoju ulicu u Beogradu). On je iz Londona preko masonerije dobio zadatak da na svaki način detronira kralja Konstantina i dovede na presto njegovog sina Aleksandra, koji je obećao poslušnost prema Londonu. U jednom trenutku Venizelos formira sopstvenu vojsku od 20.000 Grka koje šalje da brane severnu Makedoniju kada se u nju namerila bugarska vojska (inače nemački saveznik) kako bi pomogla dinastiji Gliksberg. (Da pomenemo da ovoj dinastiji po jednoj poprečnoj mlađoj grani pripada po ocu i sadašnji britanski princ Čarls. Zanimljivo je podsetiti i da dinastija Vindzora ima nemačko poreklo, ali su upravo zbog ovog velikog oligarhijskog sukoba koji je doveo do Velikog rata morali da uzmu prezime Vindzor (da običan narod ne bi bio zbunjen što nemačka dinastija na prestolu Britanije ratuje protiv Nemačke države i drži je u pomorskoj blokadi). Inače obe sukobljene oligarhije potiču od srednjevekovnih bogatih venecijanskih trgovačkih porodica koje su se politički razišle od starih rimokatoličkih dinastija jer nisu mogli da se slože oko investicija).
Rajs je ipak bio francuski „posmatrač"
Srbi, istina je prava, nisu bili dobrodošli u Grčku. Ustvari, nisu bili dobrodošli ni u Albaniju (kojoj su se zamerili u Balkanskim ratovima, a opet po nalogu Britanije), ni u Italiju. Niko ih nije hteo, ili zbog navodno velikog broja zaraženih tifusom, ili zbog ranijih neprijateljstava posebno zbog Balkanskih ratova. Kada su iz Crne Gore prešli u Albaniju, srpski vojnici u opancima su marširali mesec dana preko čitave Albanije da bi na kraju pred njima bilo samo more i nikakvih brodova Antante da ih sačeka nije bilo. Mesec dana su tako sedeli i „čekali Godoa", gladni i promzli i nikome potrebni. Tako su i umirali. I leševi vojnika koji su težili 25 do 30 kilograma su bacani u more. I to je istorijska istina. Samo je ruski car Nikolaj shvatio srpsku tragediju i težak poraz i poniženje koje im je priredila Antanta i izdajnička dinastija Karađorđevića.
Tada je, na molbu regenta Aleksandra poznatim ultimatumom koji je uputio Francuskoj da će sklopiti separatni ugovor sa Nemačkom ukoliko se ne pomogne „ostacima ostataka srpske vojske", iznudio reakciju Francuske. Tako su francuski alpinisti 11. januara 1916, zaposeli Krf, neutralno ostrvo u Jonskom moru.
Grčka se bunila zbog napada na njen suverenitet, a V. Britanija i Italija su protestvovale što ih niko nije zvanično obavestio o ovoj invaziji. Zato su i oni na Krf poslali po stotinak vojnika (i karabinjera) tek da budu prisutni (odnosno da špijuniraju i kontrolišu dalja dešavanja).
Tako su Francuzi, samo zbog ove intervencije, postali "veliki prijatelji" i spasioci Srbije, kada su ukrcali ostatke ostataka srpske vojske na svoje lađe francuske i prebacili ih na Krf koji su privremeno okupirali.
Regent Aleksandar je stigao na Krf februara 1916. godine, gde se nalazilo skoro 150.000 srpskih vojnika i civila, kao i parlament i čitava vlada u izbeglištvu. Dakle, Srbija je doživela totalni slom i vojni i moralni, i to su istorijske činjenice.
Sa kakvim ponižavanjem su iz Britanije gledali na balkansku Serviju dovoljno govori istorijski podatak da su u čak opstruirali srpsku vojsku slanjem pogrešne municije. Srbija je morala sama na Krfu da plati za hranu i ostale potrepštine. Ono što je Britance zanimalo je da na tronu opstane njihova servilna cincarska dinastija Karađorđevića (kao i Pašićeva cincarska vlada) i da Srbija ne kapitulira.
Zanimljiva je i podatak, koji neki istoričari iznose da je dr Rajs „stalno bio prisutan na Solunskom frontu" , ali je „povremeno odlazio" negde kada je „trebalo da pruži savete u organizaciji službe za suzbijanje neprijateljske špijunaže i propagande". Dakle, stručnjak za falsifikate i hemičar, savetovao je srpsku vladu u vezi špijunske delatnosti. Sa Solunskog fronta bi na kratko skoknuo i do Švajcarske, da bi tamo organizovao „zbrinjavanje izbegle srpske dece".
Austrougarski ambasador u SAD Konstantin Teodor Dumba, koji je u „Njujork tajmsu" marta 1915. demantovao da je austrougarska vojska činila zločine nad srpskim civilima, pa čak i optuživao pojedine srpske civile za podmukle terorističke akcije nad austrougarskim vojnicima.
Rajsa je nazvao nazvao „naivčinom" i „majstorom za sve". Posebno je pri tom istakao činjenicu da on ima Francusko državljanstvo, te da ne može da se predstavlja kao neutralan. On je Nemac samo po rođenju. Ali, pošto Srbija nije imala nikakav ugled u svetu, kao ni kredibilitet, on je verovao da su zato angažovali ovog ne baš upućenog Švajcarca da bude član njihovog propagandnog tima.
Servi kao prefrigani lažovi i banditi
Za fotografije austrougarskih zločina nad civilima kojima je Rajs punio svoje izveštaje koji su išli „u svet" , Dumba navodi sledeće: „Poznata je činjenica da su za vreme Balkanskih ratova Srbi svoje osakaćene žrtve oblačili u srpske uniforme pre nego što bi ovekovečili svoja sramna dela na fotografijama. Verovatno su istu prevaru koristili da zavaraju svog naivčinu iz Lozane, i da su osakaćena tela (njihove fotografije prim.) podneta profesoru Rajsu bile austrijske ili mađarske žrtve srpske brutalnosti".
Dumba još dodaje da postoje zvanični izveštaji Beču (sa fronta prim.) koji pominju zloupotrebe austrijskih i mađarskih uniformi, pa čak i astrijskih oznaka i komandnih zapovesti od strane Srba. Dumba se još žali ad su angažovane žene seljanke koje su umesto dece u zavežljajima nosile bombe.
Da na ove tvrdnje dodamo da su i danas na delu veoma često takozvane „false flag" operacije, odnosno vojne i terorističke akcije „pod lažnom zastavom" (i lažnom uniformom) i da njih upravo najviše koriste Britanija i SAD. (Danas su na sceni i u Ukrajni).
Ovo su tipične jezuitske podvale i ako je neko ovome podučio Srbe, onda su to bili britanski instruktori i njihova agentura. Balkanski ratovi su vođeni zarad britanskih interesa, pa ove Dumbine tvrdnje nećemo zato naivno i sa gnušanjem i verom u božansku srpsku čestitost odbaciti ukoliko želimo da pravu i kompletnu sliku događaja iz Prvog svetskog rata. Dejstvovanje „pod lažnom zastavom" kao i angažovanje civila zarad terorističkih akcija (znamo za partizanske terorističke akcije u Drugom sv. ratu) najbolji je način da se stvori mržnja i tenzija i izazove etnički ili međunacionalni sukob na nekom prostoru. Divide et impera! Balkanski požar je bio potreban Britaniji zbog pruge Berlin - Bagdad koja je išla kroz Bugarsku i Tursku.
Rajs hoće da bude „prijatelj" i nakon rata
Kao veliki gest profesora Rajsa smatra se i njegovo jako emotivno vezivanje za srpski narod, jer je on i nakon rata ostao „iz ljubavi" prema „herojskom narodu" da živi u Srbiji. A malim narodima psihološki jako godi kad ih pripadnik nekog velikog naroda zavoli, dođe da živi sa njima (u bedi i nemaštini) i još ih hvali i divi im se. Da podsetimo da se Rajs u Srbiji i danas smatra Nemcem (dakle pripadnikom veoma moćnog naroda).
U Srbiju je odmah doveo i svog prijatelja fotografa Alfreda Favra. Alfredovom sinu Dimitriju je kasnije naložio da se oženi Srpkinjom, mada je i sam Rajs to mogao da učini, ali nije se nikada oženio.
Ostao je u Srbiji punih 14 godina kao uvažavan i verovatno dobro plaćen oponirajući Šerloka Holmsa i igrajući ne samo „velikog prijatelja srpskog naroda" već i savetnika srpske vlade, eksperta za falsifikate, čoveka sa vezama na u Švajcarskoj, osnivača „Crvenog krsta" u Srbiji, Policijske akademije itd., pa ga je u njegovoj kući u Topčideru posetio i regent Aleksandar, lično. A onda je 1928. godine dramatično i ljutito saopštio srpskoj javnosti da planira da napusti Srbiju.
U sledećem broju ćemo malo podrobnije pročitati Rajsov pamfletski tekst „Čujte Srbi" i videti zašto se on danas ponovo promoviše.
A 1.
Ratno huškačka strategija vojno nespremne Srbije
Britanski glavni pion u srpskom generalštabu je bio mason Živojin Mišić (iz crnogorske porodice Kraljević koja je promenila prezime). O njegovoj pripadnosti masoneriji ne postoje nikakvi dokazi, osim tvrdnje iz same srpske masonerije. On je insistiranjem Britanije (iz penzije nakon Balkanskih ratova koji su bili osvajački ratovi i podstaknuti iz Britanije) postavljen kao pomoćnik i ubeđivač ( ili agent uticaja) ostarelom, bolesnom i već na umoru Radomiru Putniku (koji potiče iz porodice koja je u 17. veku emigrirala u Austrougarsku i tamo živela skoro 200 godina. Koreni ove porodice nisu poznati, pa je prezime izvedeno označavajući ih kao imigrante koji su se vratili u Srbiju u 19. veku). Zanimljivo je da je Putnik u vreme mobilizacije srpske vojske za rat protiv Austrougarske bio u jednoj banji u Austrougarskoj i da je mob. sprovedena bez njega (!)
Mišić je mnogo toga tokom rata radio „na svoju ruku" svesno kršeći zapovesti Vrhovne komande. Bio je glavni zagovornik strategije „"da treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage" (!) Insistirao je na vojnom otporu i tamo gde su drugi generali smatrali da se treba povući i sačuvati živote vojnika i civila. I tako su Srbi mučenici i ratovali, dok nisu lipsali pored svojih već uginulih konja. Samo Kolubarska bitka je imala 170 000 mrtvih ranjenih i zarobljenih. 1300 kaplara je žrtvovao da bi se uništenoj i jadnoj vojsci „podigao borbeni moral".
Na Kajmakčalanu je srpsku vojsku odveo u planinsko bespuće na 2.500 metara.
Ova bitka se i danas smatra samo taktičkom i predstavlja Pirovu pobedu Srbije (Servie). Saveznicima nije bila tako značajna kao što se prikazuje kod nas.
Mišić je zato nesporno najviše zaslužan za ogromnu pogibelj srpskih oficira i vojnika (seljaka u opancima). Zato je i odlikovan sa četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti, dobio je i britansko visoko odlikovanje koje dobijaju masoni u službi Imperije. Posebno ga je pohvalio predsednik britanske vlade Lojd Džordž.
A 2.
Velika Britanija i ostali „servi"
Zanimljiva je i jedna razglednica iz toga vremana koja pokazuje odnos političkih sanaga u Antanti gde se Britanija ističe kao gospodar dok su svi ostali njeni prirepci. Čak i Rusija, koja je u stvari bile mnogo jača država, ali ne i u vlastelinskoj hijerarhiji, jer su velike količine zlata stavili u fondo (u riznicu) kojom je upravljao London. Danas, nakon dva svetska rata Velika Britanija je zaista Imperija i to jedina, a ostali su njeni prirepci. Posebno Rusija preko koje Britanci nameravaju da ostvare svoj dominantan uticaj na čitavom Dalekom istoku. Naoružavanje Rusije je zato veoma važno. Sada je njen prirepak i mala Austrija. Ovo je lako uočljivo iz današnjih snishodljivih izjava austrijskog predsednika Hajnca Fišera da „Austrougarska monarhija snosi značajan udeo odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata".
Servia je za evropske vlasteline (kao i Montenegro) vekovima već bila uslužna država preko koje idu važni trgovački putevi, posebno tovari zlata, poljoprivredna i mineralna dobra i važna vojna i politička baza. I to svaki istoričar može da vidi, ukoliko nije zaslepljen njihovom perfidnom propagandom koja se i danas intenzivira zarad obeležavanju stogodišnjice početka Velikog rata.
Koliko je važna propaganda pokazuje još jedan detalj. Kada je Gavrilo Princip navodno izvršio atentat na Franca Ferdinanda, odmah uveče 28. juna izbili su veliki nemiri u kojima je „rulja" porazbijala sve srpske radnje u Sarajevu. Kako je moguće da je ova „rulja" odmah saznala da je atentator Srbin (i da iza njega stoji Srbija) pa su se odmah veoma „spontano" istog dana organizovali. Niti je ime Gavrilo srpsko, niti je Princip srpsko perzime. Mogao je da bude i Rumun, i Cincar, i Jevrejin, ali rulja u Sarajevu je odmah nepogrešivo znala da je on Srbin koji „traži kavgu". I velika svetska kavga je mogla da počne „zbog jednog spskog teroriste". Kao u holivudskom filmu o Al kaidi danas.
A 3.
Četnici kao krstaši i plaćenici
Dodajmo ovde i jednu, takođe manje isticanu istorijsku činjenicu, da su Srbi imali i svoju plaćeničku vojsku takozvane četnike (komite) koji su popunjavani raznim dobrovoljcima i „patriotama", često veoma kriminalnih biografija dovedenih i iz dijaspore. Prosto rečeno: ove odrede su sačinjavali pojedinci koji vole rat, ubijanje, nasilje i pljačku. I novac. To je njihova psihološka struktura. Ovi četnički odredi su bili povezani zakletvom koja se polagala pred nožem i revolverom i neverovatno je nalik jezuitskoj zakletvi. Prvi put je u Srbiju uvedena nakon Majskog prevrata 1905. Evo kako ona glasi:
„...Ja (ime i prezime) zaklinjem se u Gospoda Boga i u Gospoda Sina Isusa Hrista i u Gospoda Duha Svetoga... zaklinjem se na ovaj nož i revolver, da ću tačno, svesno i bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta (ovo nije srpska reč, prim.) koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa Majkom Srbijom..." (očit britanski interes, prim.) „Ako bi se ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, Krst, Ime , slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin."
Kao što vidite ova zakletva u kojoj se poziva na katoličko Sveto trojstvo, a život se predaje u ruke naredbodavcu, iz Komiteta tipična je krstaška zakletva. Amin!
Oni koji su činili zverstva na Balkanu bili su upravo ti plaćenici raznoraznih oznaka i uniformi. (Radili su ćutke sve što se od njih tražilo- u ime Oca i Sina i Svetoga duha i amin.).
Srpske plaćenike su zato zvali još komite i andarti, u zavisnosti gde su delovali. To su bili kriminalci, a ne srpski rodoljubi i patriote kako se nama servira u udžbenicima. Za njihova zlodela, imperijalna propagandna mašinerija je onda bacala anatemu na čitav srpski narod. Oni su delovali u krstaškim Balkanskim ratovima, u Velikom ratu, u Drugom svetskom ratu, u Krajini 1991, u Bosni, na Kosovu...
Gde god je trebalo raspaliti ratni plamen. Ustaše su njihova slika u ogledalu u Hrvatskoj. Dakle, čista jezuitska strategija podmuklog prikrivenog ratovanja.
Medijski naduvana priča o Gavrilu Principu je marginalna tema kada se proučava Prvi svetski rat i zato je masonerija podmeće istoričarima kako bi im se skrenula pažnja sa proučavanja komitskih delovanja.