Postdemokratija

Šeset posto neveselih

Pocelo je. Upleli su se u vrzino kolo svojih lažnih obecanja svetskim mocnicima i sopstvenom narodu, pa sad traže izlaz tako što ce ponovo zavaditi i podeliti gradane Srbije. Plašeci se pobune koja ce im doci glave, zbog smanjenja plata i penzija, pokušavaju da manipulišu sa najugroženijima, jer eto koliko su humani, nece uzeti ništa onima koji imaju manje od 25 hiljada dinara. Kao da odatle ima šta da se uzme. Po principu zavadi pa vladaj, nadaju se da ce im se ta sirotinjska vecina pridružiti protiv onih sa nešto vecim primanjima. Na obracun sa onima koji se budu bunili, pozivaju i mlade, jer navodno sve to rade zbog njihove buducnosti. Dakle, rade isto što su uvek radili, huškaju nas jedne protiv drugih. Ranije su nas delili po nacionalnoj osnovi, na patriote i izdajnike, sada to pokušavaju na pitanjima gole egzistencije, pokušavajuci da zavade one koji nemaju sa onima koji još više nemaju, sa ciljem da nas sve izjednace na pozitivnoj nuli. Da ovo definitivno postane zemlja siromašnih, cijom sudbinom upravlja nekolicina bogatih, zakljucuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đindiceve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Secate li se one idiotske pesme sa refrenom "Šesnajst posto nevesela"? Kakve sad to ima veze? Nema nikakve, osim što svojom bedastocom podseca na pesmu koju nam ovih dana peva premijer, o šezdeset posto penzionera, koji treba da mu budu zahvalni što im nece smanjivati bedne penzije. Na tih šeset posto neveselih on racuna u sprovodenju prvih pravih, najvecih, najhrabrijih i najznacajnijih reformi ikad pokrenutih u istoriji ovog naroda umornog od reformi.

Samo idiot može da kaže da se ponosi time što smanjuje plate i penzije i da to proglasi velikim reformama za dobrobit Srbije. ( Da ne bi opet rekao kako ga ova novina vreda, rec idot ovde koristim u njenom izvornom znacenju, a to je covek iz nižih slojeva društva koji nije upucen u državne poslove). Upravo tako je Aleksandar Vucic rekao obrazložio taj svoj istorijski predlog, da je ponosan na te mere, dodajuci, kao šlag na tortu, još jedan idiotluk, da sve to cini zbog buducnosti Srbije i generacija koje dolaze. Hteo je mladima da poruci kako se matorcima sada mora nešto oduzeti da bi oni jednog lepog dana možda nešto dobili, ali zapravo im je zadao temu za razmišljanje, šta ce biti sa njima kad dodu u te godine. Pošto oni vec dobijaju od svojih matoraca, pragmaticni i racionalni kakvi vec jesu, ovi novi klinci, odmah su uklavirili da oni time samo gube, a das a takvom praksom nemaju ni cemu da se nadaju u buducnosti. Ako vec sad nema novca za penzije, kako ce tek biti kad oni dodu na red.

Neki od njih, koji su mi se obratili povodom mojih tekstova na tu temu, zakljucili su sasvim suprotno, da oni od svojih plata, ako ih ikad dobiju, ne treba ni dinar da daju u državne penzione fondove, jer vlast to može da potroši i kaže sorry, nema penzija. Sa ponosom ili bez. A to ih vodi ka zakljucku da im ne treba ni zaposlenje, ni radni staž, da je mnogo bolje raditi na crno. Ma koliko mala bila ta zarada, ipak je to veca kinta jer nema raznih dadžbina za fondove od kojih nema nikakve vajde.

Bolje je, kažu, uplacivati životno osiguranje nekom stranom osiguravajucem društvu, pa ce se sa kamatom nakupiti za stare dane. Glupo je da cekaju da vide hoce li se vlast smilovati da im vrati neku crkavicu za penziju , od ozbiljne love koju ce na silu da im celog veka oduzima od plate za tako nesiguran penzioni fond. A ne pale se ni na izjave ljubavi prema njima i brige za njihovu buducnost. Oni znaju da ih ipak najviše vole njihovi matorci, mada ih cešce grde nego maze, jer zaista brinu za njih i to s'razlogom. Onima koji mnogo pricaju o ljubavi, o svom žrtvovanju, poštenju i najboljim namerama, baš zato ne veruju. Dakle, od manipulacije sa mladima nema ništa, jer u gadnim su vremenima odrastali, a za to su zaslužni upravo Vucic i njemu slicni spasioci.

Znajuci da ce smanjenje plata i penzija izazvati revolt mnogih, premijer je više puta ponovio kako se te njegove genijalne reformske mere ne odnose na one koji primaju manje od 25 hiljada dinara, posebno naglašavajuci kako je to vecina od šezdeset procenata. Sam sebe tako hrabri, jer nada se da ta vecina nece biti protiv, vec obrnuto da ce se u svojoj muci, pakosno okrenuti protiv onih koji se budu bunili i stati na njegovu stranu. A ta vecina, vec utrnula u nemaštini, potpuno je ravnodušna, svesna da njima nema šta da se uzme.

Zašto Vucic i njegovi papagaji u Narodnoj Skupštini neumorno ponavljaju kako smanjenje penzija nece pogoditi 60 posto penzionera? Iz najmanje dva razloga: 1. da stekne simpatije i podršku te vecine penzionera i 2. da kod njih, kao i u široj javnosti, proizvede omrazu prema onim penzionerima, koji primaju nešto vece penzije i tako diskvalifikuje njihovu pobunu protiv tog nezakonitog i višestruko štetnog akta. On tako pre svega misli na sebe i svoju vlast, ali time objektivno podstice nove podele i razdore u Srbiji, po starom receptu zavadi pa vladaj. To je politika Aleksandra Vucica, jedina za koju on zna, a posledice ce opet biti katastrofalne. Opet, jer nije mu ovo prvi put, to je radio i prethodne dve decenije, i kada je bio u vlasti i u opozicije, deleci zemlju na patriote i izdajnike, šireci netrpeljivost i mržnju prema onim drugima.

Rezultate znamo, bili su to ratovi i ekonomske sankcije, od cega se još nismo oporavili. Pa i nedostatak novca za penzije je direktna posledica te dve pošasti, za vreme kojih je vlast, u kojoj je i licno ucestvovao, opljackala penzione fondove, kao i državu. Pljackali su i oni posle njih, ali to je druga stranica naše sumorne stvarnosti. Konkretno, penzione fondove Srbije i Vojvodine, koji su bili puni ko brod, ispraznio je, za potrebe ratova u kojima navodno nismo ucestvovali, Miloševicev režim u kojem su Aleksandar Vucic, roden u Beogradu 5. Marta 1970, i Toma Nikolic, roden u Kragujevcu 15. Februara 1952, bili ministri. Niko im nije ukrao identitet, oni su ga sami posle promenili.

Medutim, ma koliko se prerušavao, Vucic jednostavno ne ume drugacije. On tako razume politiku, kao plutanje na talasima socijalnih antagonizama, pa gde ga izbace, na istocnu ili zapadnu obalu, sa nedemokratskim ili demokratskim režimom, njemu je svejedno. On radi jedino što zna, raspiruje te antagonizme, ne bi li, huškajuci jedne protiv drugih, neutralisao sve one koji mu se suprotstavljaju.

Ranije je to radio podelama po nacionalnoj osnovi, sada po ekonomskoj, odnosno još gore, po pitanju gole egzistencije. Izostavljajuci iz smanjenja sve one cija primanja ne prelaze 25 hiljada dinara, pre svega racuna na zluradost najugroženijih prema onima koji imaju nešto vece plate i penzije, cime zapravo napujdava siromašne, na one malo manje siromašne. Time misli da smanjuje otpor svojim merama štednje, koje namerava sprovesti preko grbace i jednih i drugih.

Time, ujedno, stvara pogodnu klimu za sve druge poteze koji vode daljem raslojavanju društva, na klasu bogatih, u koju spada i politicka klasa, i klasu siromašnih, sa sve vecim jazom izmedu njih. Deli nas na one koji uživaju i one koji preživljavaju, na one koji upravljaju i one koji treba da izvršavaju njihove naloge i da budu srecni što uopšte imaju takvu šansu. Jer ako ne budu dobri mogu sutra i njima biti smanjena primanja, oduzet posao ili stan, bez mnogo zašto i kako. Kao i ovima, za ciju muku sad možda nemaju razumevanja, ili možda cak potajno likuju, ali sa kojima ce se vec sutra prepoznati u istom rovu.

Posebno naglašavajuci kako je iz umanjenja izuzeto cak šezdeset procenata penzionera, Vucic ocigledno želi da tako pridobije tu vecinu na svoju stranu. Medutim, slaba mu je to racunica, jer ti ljudi dobro znaju da se od njih ne uzima zato što bi sve što im oduzme vlast odmah osetila i na svojoj koži, jer onda ne bi imali cime da plate struju, grejanje, porez na imovinu i druge obaveze prema državi. Druga pogrešna procena je pitanje vecine, jer šezdeset odsto onih koji ne mogu ni sebe da izdržavaju, manje je od od cetrdeset posto onih koji od svojih penzija pomažu i svoju malo placenu ili nezaposlenu decu i unuke.

Tih šeset posto penzionera, samo je 700 hiljada stanovnika, dok od penzija onih preostalih živi nekoliko miliona. A onda, nisu to više isti oni penzioneri koji su ih pokorno podržavali onomad kad su ratovali za sve Srbe svemira i Srbiju do Tokija, nego su za penzije vec dorasli i oni koji su se protiv njih borili za osnovna ljudska prava, koja im se ovim ugrožavaju.

Ti novi klinci medu penzionerima, uprkos svim razocarenjima ili možda baš zbog toga, branice bar to svoje postignuce svim raspoloživim sredstvima, koja su njihovom zaslugom i uspostavljena.

Možete vi gospodo iz vlasti, baš kao i oni iz prethodnih, da nas lažete i mažete, ali ne možete da nam oduzmete dostojanstvo za koje smo se sami izborili. I ništa vam ne vrede ministri i savetnici dovedeni iz belog sveta da nas fasciniraju i tako obrlate, jer svi znamo da ce oni sutra primati svoje penzije tamo gde su one zagarantovane, u iznosu koji su za naše pojmove pravo bogatstvo. A mi, bedni, nemamo kud, nego da branimo ovo malo obraza što nam je ostalo. Dobili smo šamar od onih naših pre vas, pa smo vama okrenuli i drugu stranu, ali obraz ne damo. Ovo je naša poslednja linija odbrane. Vidimo se na sudu.