Na nišanu

Vođin scenario za odstupnicu: Srbiju je doveo do devetog kruga pakla, a sebe hoće da skloni u zemaljski raj

Vučić priprema bekstvo u Urugvaj

Samozaljubljeni tiranin, predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, sprema bekstvo iz zemlje koju je opljačkao, uništio, rasprodao i predao na upravljanje strancima. Nadležni službenici ambasade SAD u Beogradu, upoznali su ga sa činjenicom da znaju sve o njegovim pljačkama, pranju para i iznošenju novca iz Srbije. Obećali su mu da finansijske transakcije njega i njegovih saradnika za sada neće biti predmet zvanične istrage, ali da će do nje sigurno doći ukoliko odstupi od zahteva koji stižu iz Vašingtona. Pred Vučićem je odluka da uvede sankcije Rusiji. Uhvaćen u zamku, Vučić je pokušao da sedi na dve stolice, pa je u nameri da odobrovolji Ruse, pokušao da se predstavi kao protivnik NATO pakta, na brzinu organizujući obeležavanje 16. godina od bombardovanja SR Jugoslavije. To mu nije pomoglo, jer Rusi znaju sa kim imaju posla. Njegova paranoja je na vrhuncu, pa je odlučio da uskoro napusti zemlju i pobegne u Urugvaj. Zašto baš u tu latinoameričku zemlji i kako je došlo do te odluke, opisuje novinar Predrag Popović, nekadašnji blizak Vučićev saradnik i bivši glavni urednik dnevnog lista Pravda

Predrag Popović

Urugvaj je lepa latinoamerička država, ali nema sreće. Uskoro će njen stanovnik postati i Aleksandar Vučić.

Svestan da je ušao u poslednju fazu svog diktatorskog staža, Vučić se užurbano priprema za život u emigraciji. Na račune u stranim bankama već je prebacio ogromnu količinu para, intenzivno uči španski jezik, a već je, preko jedne advokatske kancelarije, nabavio katalog s luksuznim nekretninama koje su na prodaju.

Vučić je pametan čovek, zna da će, posle pada s vlasti, morati da odgovara za mnoge stvari koje je radio, zato je na vreme počeo da se priprema za bekstvo. Prvo je nameravao da se skući u Švajcarskoj. Iako ta destinacija ima velikih prednost, blizu je Srbije a odlično je uređena i omogućuje lagodan život, iz nekih svojih razloga je odustao. Propao mu je i plan da se preseli u Ameriku. Iako je u njihove banke transferisao pare, izgleda da su ga „prijatelji" iz Vašingtona obavestili da tamo nije dobrodošao. Zato je nedavno odlučio da emigrira u Urugvaj - kaže za „Tabloid" odlično obavešteni izvor iz Vučićevog okruženja.

S osmehom, kao da i sam ne može dočekati da Vučiću vidi leđa, naš sagovornik objašnjava način na koji je aktuelni vladar počeo da priprema svoje saradnike na ono što će se uskoro desiti.

Prvo je, izokola, počeo da hvali kvalitet urugvajskih vina koja se prave od najbolje sorte tannat grođža. Onda je priču proširio na kvalitet života u toj velikoj, a retko naseljenoj državi. Kao, Montevideo je isti Beograd, ima sličan broj stanovnika, na obali je Južnog Atlantika, klima je odlična...

"Na jednom sastanku, čija glavna tema nije imala nikakve veze s Urugvajem, pokazivao mi je oglasni katalog s ponudom nekretnina i imanja u toj zemlji. S oduševljenjem mi je pričao o zalivu Rio de la Plata, u kome se mešaju slatka i slana voda, obala je prelepa, a ima izuzetno jeftinih vila. Sećam se da je pominjao naselje Kapuro" - priča naš sagovornik i dodaje: - U početku nisam shvatio razlog njegovog interesovanja za Urugvaj, pa sam se našalio na račun tadašnjeg predsednika Hose Muhike, koji je poznat kao najskromniji državnik na svetu, nema obezbeđenje i bilo kakve privilegije, vozi belu „bubu" i živi u trošnoj kućici oko koje šetaju kokoške. Vučiću se nije svidela šala.

Sav ozbiljan, objasnio mi je da je i britanski „Ekonomist" 2013. objavio analizu u kojoj je Urugvaj proglašen za zemlju koja je najbolja za život, privredni rast je najveći u Južnoj Americi, a zakoni su izuzetno liberalni. Na moju primedbu da su tamo omogućeni gej-brakovi i legalizovano tržište marihuanom, Vučić je samo breknuo: „Pa, šta? Da si pametan, znao bi da svetski eksperti u analizi kvaliteta života nekog društva veliki značaj daju upravo statusu gej-zajednica. Odluka da se ozakoni brak homoseksualnih osoba ne košta ništa, a doprinosi faktoru sreće¸ koji je u Urugvaju mnogo, mnogo veći nego u Srbiji." Pošto sam video kako burno reaguje, više se nisam šalio na račun Muhike i homoseksualaca. Što se mene tiče, neka ide u Urugvaj, srećan mu put.

Ako Aleksandar Vučić zaista pobegne u tu državu, osećaće se kao svoj na svome. Ne samo zbog sloboda LGBT populacije. Nedavno su urugvajske vlasti maltretirale radnike jedne srpske građevinske firme, koja je tamo poslovala, a gde radnici pate, tu je i Vučić.

Koliko god informacija o premijerovoj pripremi bekstva bila iznenađujuća, ona nije od juče. Kad je bio radikalski generalni sekretar, 2002. godine, Vučić je tvrdio da je Zoran Đinđić kupio imanje u Argentini, gde će se skloniti kad padne s vlasti. Tada nije ni pomišljao da će jednog dana i sam, iz istih razloga, naći u situaciji da spas od suočavanja s odgovornošću tražiti u Latinskoj Americi.

Patološka paranoja

Od podatka u koju državu namerava da se skloni, mnogo su važniji Vučićevi motivi za pripremu bekstva. A, osnovni je - patološka paranoja!

U psiho-profilu Aleksandra Vučića, koji su za potrebe američkih bezbednosnih službi napravili stručnjaci sa njujorškog Univerziteta Kolumbija, istaknute su dve osobine: labilnost i kukavičluk. Upravo zahvaljujući tim karakteristikama, američki kreatori srpske političke scene procenili su da će od Vučića imati najviše koristi. Izabrali su ga za izvršioca prljavih radova u realizaciji njihove strategije o „postkosovskoj Srbiji". Povodljiv i alav, lako i brzo pristao je na saradnju. Uništio je Srpsku radikalnu stranku, zaustavio proces demokratizacije srpskog društva i, po dolasku na vlast, dovršio posao oko utvrđivanja državnosti albanske Republike Kosovo.

Dok je obavljao taj zadatak, Vučić je imao odrešene ruke za učvršćivanje diktature u Srbiji. Amerikanci i njihovi evropski partneri omogućili su mu da nesmetano sprovodi torturu nad stanovništvom, gazi elementarna ljudska prava i u obračunu sa političkim protivnicima zloupotrebljava policiju, pravosuđe i, naročito, strogo kontrolisane medije.

To mu se svidelo, mislio je da će večno trajati. Bez ikakve obaveze prema istini i zakonima, sve nepodobne pojedince podvrgavao je stravičnim kampanjama na naslovnim stranama „Kurira" i „Informera", kao i u emisijama Televizije Pink. Upravo preko tih medija nebrojeno puta je plasirao optužbe za zaveru protiv njega, odnosno protiv Srbije. Kao pučisti, plaćenici zlih tajkuna i stranih službi, targetovani su nepodobni novinari, opozicioni lideri, kompletna elita, pa čak i tinejdžeri koji na Fejsbuku i Tviteru zbijaju šale na njegov račun, opisujući ga onakvim kakav zaista jeste.

Bolesnim izjavama o tome kako „zna kako će skončati", Vučić je podjarivao svoje medijske sluge da šire paniku. Na taj način pokušavao je da kod lakovernih građana izazove sažaljenje, a uspeo je samo da svojim stranim gazdama prezentuje vlastitu slabost - manijakalni strah.

Naravno, njegovi gospodari su iskoristili tu slabost čim se za to ukazala potreba.

Prvi pritisak je izvršen kad su zaoštreni sukobi u Ukrajini. Na „tihe i nenametljive" zahteve predstavnika SAD i Evropske unije da Srbija usaglasi spoljnu politiku i uvede sankcije Rusiji, Vučić je pokušao da vrda. Za potrebe domaćeg političkog marketinka tvrdio je da do toga nikada neće doći zbog tradicionalnih prijateljskih veza Srba i Rusa.

Da bi se, makar medijski, suprotstavio svojim vašingtonsko-briselskim gospodarima, Vučić je preko jedne satelitske stranke, naprednjačkih koalicionih partnera, plasirao priču o puču koji priprema Srđa Popović, izvršni direktor Centra za primenjene nenasilne akcije i strategije (CANVAS). Po toj teoriji, Popović će, u saradnji s drugim nevladinim organizacijama i medijima, a u interesu zapadnih sila, organizovati antiruske demonstracije ispred zgrade NIS-a, upad u objekat i napad na ruske državljane u toj kompaniji kako bi izazvao nemir u celoj državi, a sve sa ciljem da Srbija prekine saradnju s Rusijom i uvede joj sankcije.

Optužbe za pripremu državnog udara nisu dobile nikakav sudski epilog. Međutim, Vučić je tada upozoren da je prešao „crvenu liniju" i iscrpio strpljenje američkih diplomata. Hitno je pozvan u ambasadu SAD-a, ali nije se unervozio, nadao se da će opet, kukanjem i iščuđavanjem, uspeti da uveri gazde kako nije bio obavešten o tome šta se dešava.

Umesto rasprave o navodima lidera jedne stranke o Srđi Popoviću, jedan od sekretara ambasade razgovor je otvorio mnogo konkretnijom temom.

- Na sto, pred Vučića, stavljen je papir s 10 imena iz vrha srpske vlasti. Pored svakog imena nalazio se naziv banke, broj računa i kretanje salda. Uz dva imena navedeni su i nazivi kazina u Čikagu, preko kojih su „oprane" pare koje su ti Vučićevi ljudi od najvećeg poverenja iznosili iz Srbije. Na posebnom dokumentu, uz Vučićevo ime navedena je ista vrsta podataka sa istaknutom cifrom od 750.000 dolara, koliko ima u jednoj banci. U kratkom monologu, bez upuštanja u raspravu, američki diplomata je obavestio Vučića da te finansijske transakcije njega i njegovih saradnika za sada neće biti predmet zvanične istrage, ali da će do nje sigurno doći ukoliko se ponovi odstupanje od zahteva koji stižu iz Vašingtona. Na trećem papiru koji je tom prilikom uručen Vučiću nalazilo se obaveštenje o potezima koje Srbija mora da povuče kako bi se hitno priključila NATO savezu. Ni o toj temi nije bilo diskusije - tvrdi za „Tabloid" odlično obavešteni izvor.

Iako je sumnjao da je Amerikancima sporne informacije dao jedan njegov kum, koji je 2012. uhapšen na Floridi, Vučić nije ni sproveo istragu i kaznio cinkaroša. Umesto toga, posvetio se izvršenju novog zadatka.

Dva meseca kasnije, u decembru 2014, Srbija je, bez skupštinske i javne rasprave, potpisala „Individualni partnerski akcioni plan", kojim se NATO vojnicima garantuje diplomatski status, korišćenje srpske vojne infrastrukture i ono što su poslednjih godina imali samo članovi porodice Vučić - izuzeće od odgovornosti za sva kršenja zakona Srbije.

Tim sporazumom Srbija je prihvatila učešće u američkom programu „Akt o prevenciji ruske agresije", kojim je određeno da se tokom sledeće dve godine u Evropi kreira tzv. Bezbednosni fond NATO saveza u koji bi bile uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Srbija.

Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je činjenica da su te vazalne zemlje pretvorene u poligon za ratne igre NATO-a. Sporazum je pre desetak dana zvanično stupio na snagu, a svečanosti u Briselu prisustvovali su ministar odbrane Bratislav Gašić i šef diplomatije Ivica Dačić, obojica veseli - Gašić kao da je našao svedočanstvo iz srednje škole, a Dačić kao da mu je Zagrađanin doneo još jedan kofer s milion tuđih evra.

Posle ovoga, više ne postoji nijedna prepreka za ozvaničenje priključenja Srbije NATO savezu i njenom obaveznom učešću u vojnoj konfrontaciji sa Rusijom.

Uhvaćen u zamku, ali još uvek željan da sedi na dve stolice, Aleksandar Vučić se poslužio novim propagandnim trikom. Da bi odobrovoljio Ruse i predstavio se kao protivnik NATO-a, na brzinu je organizovao svečano obeležavanje 16. godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije.

Srbija je naučila lekciju, izvukla pouke i nastaviće da se bori za normalan i dostojanstven život građana. Nećemo sukobe ni sa kim, ni sa NATO-om, ali ljubomorno čuvamo svoju različitost, svoju vojnu neutralnost - rekao je tada srpski premijer.

Ipak, zamajavanje Rusa nije uspelo. Ruski ambasador Aleksandar Čepurin odbio je da prisustvuje toj predstavi. Kao što rade agenti evropskih bezbednosnih službi i CIA, tako i ruski špijuni prikupljaju i analiziraju informacije o aktivnostima premijera Srbije, pa je i njihovom državnom vrhu jasno da se Vučić definitivno prelomio na zapadnu stranu.

Odlučan u nameri da ispuni obavezu i uvede Srbiju u NATO, Vučić je već počeo da priprema domaću javnost, primenjujući strategiju s kojom su svojevremeno Boris Tadić i Vojislav Koštunica stvorili uslove za prihvatanje skupštinske deklaracije o Srebrenici. Po istoj matrici, vodiće se kampanja satanizacije Srba i Srbije, kako bi se opravdala NATO „humanitarna intervencija".

Dve večeri posle Vučićevog memorijalnog performansa, pred zgradom Generalštaba, na Radio-televiziji Kosovo objavljen je intervju sa Slobodanom Stojanovićem, bivšim pripadnikom leskovačke Posebne jedinice policije, koji je izneo svoja svedočanstva o navodnim ratnim zločinima koje su nad albanskim civilima izvršile njegove kolege, među kojima je bio i jedan koji je mrtvim Albancima sekao glavu, kuvao ih, lakirao i od njih pravio stone lampe. Taj svedok je najavio i emitovanje filma o „Šakalima", koji je snimljen po već viđenom scenario „Škorpiona". Uz to, može da se očekuje otkriće još dve-tri masovne grobnice sa po nekoliko stotina albanskih žrtava i, za kraj, otkriće koje je lično Vučić već najavio - da su šestoricu srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda" 1998. zapravo ubili pripadnici jedne srpske jedinice, a ne albanski teroristi kako je to tada predstavljeno, u vreme dok je upravo Vučić bio ministar za informisanje i šef ratne propagande.

Inače, pomenuti Slobodan Stojanović, penzionisani policajac, bio je zaštićeni svedok Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, a na suđenju se ispostavilo da on uopšte nije bio na Kosmetu 1999. godine, što je i sam priznao, ističući da su mu o zločinima pričali neke njegove kolege, koji su, potom, pred sudom porekle da su sa Stojanovićem bilo šta raspravljali, poznajući ga kao čoveka. A Stojanović je lični prijatelj direktora srpske policije Milorada Veljovića, i verovatno svedoči po njegovom zahtevu, jer je Veljović veliki prijatelj sa Ćazimom Osmanijem, narko bosom.

Vučić, naravno, nije zainteresovan za pravdu, da zločince stigne zaslužena kazna, nego zloupotrebom žrtava želi da stvori atmosferu u kojoj će građani steći uverenje da je NATO bombardovanje bilo sasvim opravdano. To bi, svakako, utišalo kritičare ulaska Srbije u vojnu alijansu koja se priprema za rat s Rusijom.

Pretnje Putinom i Šešeljem

Da bi uverili Aleksandra Vučića u opravdanost distanciranja od Rusije, Amerikanci koriste sve slabosti njegovog karaktera. Najuspešniji su u zastrašivanju.

- Posle ruskog odustajanja od Južnog toka i preusmerenja saradnje na Tursku, Amerikanci su Vučiću plasirali teoriju o Putinovoj rešenosti da ga obori s vlasti. Navodno, ruski predsednik ima plan kojim namerava da izazove destabilizaciju Srbije. Preko svojih partnera u Turskoj, koji imaju odlučujući uticaj na sandžačke muslimanske lidere, Putin u svakom trenutku može da pokrene ozbiljne međuetničke provokacije u toj oblasti. Na to Vučić nema dobar odgovor. Pored svih ostalih problema, poslednje što mu treba je upotreba policije ili vojske u gašenju eventualnih nemira u Sandžaku. Ako do njih dođe, srpski režim će se naći u bezizlaznoj situaciji - kaže za naš magazin jedan spoljno-politički analitičar, koji je insistirao na anonimnosti.

On tvrdi da su Amerikanci iskoristili i ubistvo ruskog opozicionara Borisa Njemcova kako bi produbili Vučićevu paranoju.

- Američke diplomate su Vučića podsetile da je Slobodan Milošević likvidirao Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju i nekoliko puta pokušao da se na taj način reši Vuka Draškovića, a da se Vladimir Putin na isti način obračunava sa svojim političkim protivnicima, što potvrđuju primeri Aleksandra Litvinjenka i, nedavno, Nemcova. Ubistvom Njemcova usred Moskve, prema tim teorijama, Putin je pokazao da ne bira sredstva u obračunu sa svima koji mu se zamere. Iako nije direktno izgovoreno „vladar Rusije će i tebe likvidirati", Vučića je obuzeo patološki strah - kaže naš sagovornik.

I bez tih insajderskih informacija javnost u Srbiji imala je mnogo prilika da se uveri u kakvoj paranoji je premijer. Poslednji primer, od pre neki dan, predstavlja hajka na izvesnog Gorana Kerkeza, koji je u jednom komentaru na internetu Vučiću otvoreno pretio ubistvom. Ministar policije Nebojša dr Stefanović odmah je pokrenuo istragu, „Kurir" je na naslovnoj strani objavio crno-belu Vučićevu fotografiju, brutalno dramatizujući ceo slučaj. Pošto Kerkez živi u Salzburgu, akcija je internacionalizovana.

Koliko je kampanja besmislena jasno je svakome ko pogleda Kerkezov profil na Fejsbuku. Taj nesrećnik ne preti samo Vučiću, nego svima. Ubiće radikale zato što su radikali, demokrate zbog Đinđića i Tadića, a ne bi poštedeo ni sve ostale samo kad bi mu pali ruku. Dovoljno je pročitati bilo koje dve njegove rečenice, pa da se shvati kako ta vrsta frustracije ima neki medicinski termin na latinskom.

Međutim, u strahu su velike oči, pa se Vučić plaši i jurodivog izbeglice iz Bosne, koji mahnita po internetu.

Dok se on glupirao pujdajući Acu Rodića i Dragana J. Vučićevića na Kerkeza, majstori iz Lenglija pripremili su mu najteži test. Haški tribunal je poništio odluku o privremenom puštanju na slobodu Vojislava Šešelja. Pošto se Šešelj zakleo da se neće dobrovoljno vratiti u Hag, srpski režim nema drugog rešenja nego da ga uhapsi i izruči.

Nije lak zadatak. Kad je hapsio Slobodana Miloševića, Zoran Đinđić se poslužio surčinskim mafijašima i kamufliranim pripadnicima Crvenih beretki. Iako i sam komanduje grupama „kontroverznih bisnismena", koje koristi u predizbornim kampanjama, Vučić nema ovlašćenja da ih upotrebi za lov na svog prvog političkog oca. U policiji, a naročito Žandarmeriji, vlada haos u kome se ne zna ko će kako reagovati u kriznoj situaciji kao što je hapšenje Šešelja.

Ako nastane situacija u kojoj će se vođa radikala odupreti policiji, najveći gubitnik biće Vučić. Bez obzira šta ko mislio o Šešelju, njegovo eventualno povređivanje ili ranjavanje, izazvalo bi nemire koji bi za konačan rezultat neminovno imali obaranje aktuelne vlade i drastičan pad premijerovog rejtinga.

Toga je i Vučić svestan. Uostalom, on odlično pamti dešavanja s početka 2003, kad je Šešelja u Hag ispratio javnim obećanjem da će „istrebiti Đinđića kao gubu iz torine". Obećanje je ispunjeno, ali sad se pojavio izazov za koji nema rešenje.

Svestan otkud vetar duva, Vučić je odmah posredno, a njegovi glasnogovornici direktno, optužio Amerikance za ujdurmu sa Šešeljem. Prvo su ga pustili iz Haga, sad ga traže nazad, a sve sa istim ciljem da uzdrmaju režim. Zato je Vučić požurio da se, opet, morbidno identifikuje sa Đinđićem, kojeg su, zbog iste vrste patriotskih izjava o Kosovu , odbacili isti saveznici koji sada njemu kroje kapu. U takvim okolnostima, Vučiću je ostalo samo da Šešelju ponudi ono što obojica najviše vole - pare. Ako se nagode, poštedeće Srbiju nereda. Ta opcija je moguća, iako je teško očekivati da vojvoda uzme pare, zatakne ih za šubaru i opet ode na put bez povratka.

Pored haosa i nagodbe, kao treću opciju ne treba odbaciti ni mogućnost njihovog pomirenja i zajedničkog suprotstavljanja Zapadu.

Ma koliko neverovatno izgledala ta pretpostavka, pre odbacivanja valja uzeti u obzir da su Šešelj, Vučić i Nikolić već mnogo puta u svojim karijerama dokazali sklonost ka najčudnijim zaokretima. Bez ikakve obaveze prema svojim stavovima, ideologijama, glasačima, moralu i državi, oni su svim svojim potezima pokazali da ih povezuje samo jedan, ali najjači zajednički imenitelj - interes. Zato ne treba olako preći preko varijante njihovog novog okupljanja, kojim bi vratili Srbiju 25 godina unazad i na dogledno vreme onemogućili prisustvo civilizacije u ovim krajevima.

Vučić nema izlaza

Srpski premijer će po svaku cenu braniti svoj tron. Bez obzira na iskušenje sa Šešeljem, pokušaće da Amerikancima dokaže podobnost i vernost. Ako u tome ne uspe, ako iz Vašingtona stigne procena da je vreme za njegov odlazak u prošlost, Vučiću neće preostati ništa drugo nego da svim silama udari po političkim protivnicima.

Glavni pretendent na vlast u postvučićevskoj Srbiji trenutno je Ivica Dačić. Lider socijalista ima podršku najuticajnijih predstavnika međunarodne zajednice, dokazao je spremnost na bespogovornu saradnju, nije skup, nije sklon diktaturi i ne iritira mesijanskim ambicijama. Baš zato, Vučić se već odavno nameračio na Dačića. Da su rezultati poslednjih izbora bili malo drugačiji, da su cenzus preskočili Mlađan Dinkić i Čedomir Jovanović, Dačić bi sada čamio u nekoj hladnoj ćeliji, a ne u kancelariji predsedavajućeg OEBS-om. Nervozan, Vučić je već nekoliko puta pokušavao da, bez obzira na cenu, eliminiše Dačića iz vlasti. U tom smeru, nekoliko puta je najavljivao rekonstrukciju Vlade, prvo za januar, pa za mart, a sada preti aprilskim čišćenjem. No, dozvolu zajedničkih stranih mentora nije dobio, tako da od tog posla nema vajde.

Sa Dačićem, Tadićem i Nikolićevim delom Srpske napredne stranke strani gospodari Srbije mogli bi da sklepaju novu vladu, bez Vučića.

To su osetili i mnogi funkcioneri SNS-a, koji se sve hrabrije i otvorenije distanciraju od svog vođe, do juče neprikosnovenog autoriteta. Čak i doskora najverniji pripadnici Vučićeve dvorske svite sada traže mostove prema Nikoliću, Dačiću i, naročito, stranim diplomatama.

Da bi zaustavio rasulo i kaznio izdajnike, vođa naprednjaka nedavno je raspustio nekoliko značajnih opštinskih i gradskih odbora, poput onog u Nišu. Uzalud postavlja svoje poverenike, preti i podmićuje, naprednjački Titanik je udario u santu leda i brzo tone na dno.

Ni kapetan Vučić neće ostati na tom brodu. Pre nego što SNS potpuno potone, on će kupiti imanje pored Montevidea i pokušati da se izvuče od odgovornosti za sve što je radio u protekle tri godine.

Na kraju, autoru ovog teksta i tri knjige o Aleksandru Vučiću, ostaje žal što nije stigao na vreme da objavi i leksikon „Ko je ko u Vučićevom kartelu", ali za utehu mu je što će dobiti priliku da političke stranputice i avanture istog glavnog junaka prikaže u sledećim knjigama: „Lov na Vučića", „Vučić uhvaćen u Urugvaju", „Suđenje Vučiću", „Zatvorski dani diktatora Vučića"...

Uostalom, to i nije bitno. Samo neka on beži gde stigne, Srbija će biti čistija.

A 1. Ko je srpski Norijega?

Posle hrvatske vojne akcije „Oluja" 1995, Tomislav Nikolić je za egzodus Srba iz Krajine optužio izdajnika Slobodana Miloševića. Šest godina kasnije, zbog susreta s ratnim generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom, Nikolić je i Zorana Đinđića optužio za izdaju srpstva. Obojicu je poredio s Manuelom Norijegom.

- I Norijega je pomagao Amerikancima u okupaciji svoje otadžbine, Paname. Amerikanci su ga finansirali i doveli na vlast, a kad im više nije bio potreban, odrekli su ga se, uhapsili i osudili na robiju. Tako će proći i svi srpski izdajnici, saradnici okupatora - govorio je Nikolić.

Zanimljivo poređenje s panamskim diktatorom, koje je decenijama koristio u obračunu s domaćim političkim protivnicima, Nikolić je ponovio i nedavno, prilikom susreta s jednim ruskim diplomatom.

- U Srbiji uvek ima kandidata za tu ulogu, koji nude saradnju s Amerikancima. E, pa, ja nisam Norijega, danas je to neko drugi - rekao je predsednik Srbije.

Iako nije izgovorio ime Aleksandra Vučića, jasno je da je mislio na njega.

A 2. Sa kumom - do kraja

U maniru svih diktatora, Aleksandar Vučić svoju patološku paranoju širi i na najbliže saradnike. Svakodnevnim intrigama drži ih u stanju stalne neizvesnosti, svađa ih i primorava da špijuniraju jedni druge.

Takvu igru namestio je pre dva meseca i svom najvažnijem saradniku, prijatelju i kumu Nikoli Petroviću. Kad je Vojislav Šešelj na konferenciji za novinare pomenuo da je Petrović kupio „Roleks" sat od 480.000 evra, Vučić je javno, na sednici Glavnog odbora SNS-a, rekao da u toj stranci neće biti mesta za bahate funkcionere koji kupuju luksuzna kola i skupe satove.

Naravno, Petrović se osetio prozvanim i odmah je obznanio na stranicama „Informera":

- Apsolutno podržavam Aleka, naša sudbina je neraskidivo povezana. Ako on padne s vlasti, padam i ja. U ovo sam ušao svim srcem i nikada neću odustati - rekao je Petrović. Ispostavilo se da je on zastupnik firme Roleks za Srbiju, što je bilo poznato i Vučiću, ako ne i Šešelju.

Ako se ne predomisli.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702