Zrenjanin

Među poslednjim svetionicima poštenja i posvećenosti profesiji

Lučonoše u doba vodonoša

Duh grada Zrenjanina zaražen je pravom epidemijom nemorala. Nosioci ove neizlečive bolesti su karikaturalni vlasnici nazadnjačke vlasti, „blaženo siromašni" duhom. Blentavo opijeni apsolutnom vlašću, a lišeni duha, morala i bilo kakvih organizacionih sposobnosti, pretvaraju nekadašnji centar kulture Vojvodine u, „Banatsku avliju avlijanera". Ali, uprkos svemu, u zrenjaninskoj „šećernoj vodici" zatrovanoj politikanstvom, ima pojedinaca koji svoju dokazanu skromnost, čast i plemenitu borbu, ne kupuju novcem. Na istaknutom mestu, tu je ovdašnje školstvo, koje, uprkos političkom zapošljavanju, zauzima visoko mesto u Srbiji. Stvaraju ga retki ljudi u najtežoj profesiji, gde je obaveza pomoći detetu da u kolektivu razvije sve talente, osamostali se, i postane čovek. Moćna nemoć koja izbija iz nazadnjačke kancelarije SNS u Zrenjaninu i meša sve i svašta, ponajviše mediokritete u prosvetno-pedagoški rad, ne uspeva da neutrališe doprinos skromnih stručnjaka vrhunskog kalibra.

Zoltan Horvat

Direktori škola su menadžeri od kojih presudno zavisi način rada sa decom. Nakon serije kontrola kvaliteta rada i najviših ocena od strane stručnih iz Ministarstva prosvete, u zrenjaninskoj opštini tri dame zaslužuju pažnju, overenu poverenjem roditelja učenika.

Direktorka Specijalne škole „9. maj", Snežana Oluški, apsolutno je posvećena svim dešavanjima u Nemanjinovoj ulici. Čast velikog borca u stvaranju sve boljih uslova za učenike, stiče svakodnevnom, za mnoge, nestvarnom borbom. Vodi snažan kolektiv ovdašnjih preskromnih intelektualaca, pred kojima je svakoga dana novi izazov: uporno i strpljivo traži od nadležnih i svih znanih i neznanih, moli i moljakaj neku kintu za poboljšanje standarda učenika.

Direktorka Osnovne škole „Jovan Dučić" u Kleku je Ranka Žuža. Seoska škola, rangirana među prvih 100 u Srbiji, iz godine u godinu postiže odlične rezultate. Složan kolektiv je zamajac uspeha učenika, pa se sasvim opravdano očekuje nastavak niza vrhunskih talenata sa proizvodne trake Miše Grbića, Vladimira, Nikole i preostalih bisera najjačeg sportskog sela Balkana.

Staša Velisavljev uspešno rukovodi Osnovnom školom „1. oktobar" u Čenti, gde se veoma pažljivo vodi računa o spremnosti učenika za nastavak školovanja. Kontrolori, neutralni i nepotkupljivi, pažljivo beleže evidentne rezultate ovih dama, koje iskazanim organizacionim sposobnostima, dokazanima u struci, i uz nesalomivu energiju, pokazuju ko je najjači pol školstva u zrenjaninskoj opštini.

Nesporni rezultati najboljeg prijemnog za upis na fakultet u Pokrajini zrenjaninskih srednjoškolaca, dolaze iz zdravih kolektiva. Zrenjaninska Gimnazija, zaštitni znak Duha Grada, dugi niz decenija gaji profesore iz sopstvenih klupa. Profesor Milan Radaković, direktor prestižne vojvođanske srednje škole, ima po neko „kukavičje jaje" vulgarne politike u sopstvenim redovima, ali, sistematičnost, doslednost i zdrav prosvećeni duh intelektualca iz Banatskog Karađorđeva i njegovih saradnika, bez kojih se danas jednostavno ne može, temelji su nasleđa jake učeničke baze, nekadašnje prosvetne dike Zrenjanina. Profesori Aleksandra Saška Radišić, Nedeljko Kuljić, Goran Manigoda, Voja Tolmač, Igor Micov... još više uspesi njihovih učenika na mnogobrojnim pokrajinskim i republičkim takmičenjima, garant su spremnosti većine da vrhunski odgovori na izazove fakultetskih obaveza.

„Redak zver" prosvete deluje i stvara i u drugim školskim sredinama. Gospodin Radaković iz zrenjaninske Osnovne škole „Dositej Obradović", profesor srpskog, svojim vrhunskim doprinosom temeljnom obrazovanju i edukaciji učenika, daje na značaju skromnoj vrlini velikih malih ljudi Zrenjanina: više vredi umreti malo poznat, no obeščašćen.

Zorica Radišić, profesor biologije u OŠ „Vuk Karadžić", njena koleginica po struci Bojana Molnar iz OŠ „2. oktobar" i profesor geografije Baračkov iz OŠ „2. oktobar", dobri su primeri vrhunske komunikacije na relaciji profesor-učenik-roditelj.

Dodamo li ovom i doprinos vrhunskih znalaca i tananih duša poput Boje Mandić iz Centra za socijalni rad, slika o aktivnom delovanju stručnih i kvalitetnih ljudi dobija na značaju. Izuzmimo telempromtovane kadrove u fotelju direktora Centra za socijalni rad, gde je sem apsolutnog odsustva razumevanja materinstva i odnosa prema deci u ugroženim porodicama, najvažnije imati moćnog „zaštitnika" u vozaču džipa iz Javne (Gradske) kuće.

Načelništvo Školske uprave u Zrenjaninu ima biser kadrove kojima se omogućava nesputan rad. Tanja Mihajlov, školski inspektor, budući doktor nauka i Milan Bojanić, alfa i omega kolektiva, na najbolji način pretvaraju citate u dela, poput Kuralovog, ako patnje (kroz koje prolazi prosveta i školstvo) ne osećaš kao vlastite, našto ti sva tvoja učenost!?!

Moćna nemoć koja izbija iz nazadnjačke kancelarije SNS u Zrenjaninu i meša sve i svašta, ponajviše mediokritete u prosvetno-pedagoški rad, ne uspeva da neutrališe doprinos skromnih stručnjaka vrhunskog kalibra. Ako će Džeger, jado od funkcionera - čedo Regionalnog, da određuje ko će biti direktor koje škole, Zrenjanin bi mogao obrati bostan. Međutim, vrhunski ljudi ovdašnje prosvete, ponosno se osvrćući na doživljeno sa svojim učiteljima-bardovima, imaju jednu, jedinu najvažniju sposobnost, uspeh kao rezultat.

Može li „šuša" u Zrenjaninu da izda knjigu? Uz pokroviteljstvo nazadnjačkih i svih ostalih guzonja- sponzora, može, po jednu godišnje. U svakoj od knjiga obrađuje se po jedna veleumna tema, poput naslova: „Tranzicija s uma sišavših" ili „Sudbonosni uticaj funkcionera na razvoj svemirskog programa putovanja na Mars iz Zrenjanina".

Kamo lepe sreće da odlete, i više se nikada ne vrate, ali je zaista ružno, tužno i odvratno da bardovi kulture Zrenjanina, istinske legende srednjeg Banata poput Radivoja Šajtinca i Zorana Slavića, moraju obijati pragove oko realizacije nekih kapitalnih ideja. Milan Bjelogrlić, direktor zrenjaninske biblioteke „Žarko Zrenjanin" i prvi menadžer ovdašnjeg izdavaštva poštuje bardove, ali... za realizaciju je potreban i mig nazadnjačkih mediokriteta. Negativno brojanje za temeljno potkovanog, al nedovoljno drčnog menadžera se podrazumeva, izuzmemo li zavičajna putovanja za Trebinje, Guslijade i slične izvorne banatske tvorbe...

Šajtinac i Slavić nisu slučajno skrajnuti, jer se pored njih ovdašnje guzonje kulture osećaju kao patuljci zalutali u čarobni svet knjiga ovdašnjih autentičnih autora.

Na kraju, još jedna dobra vest. Do Dana piva krajem avgusta, neće biti koncerata u centru grada. Deci guzonja se osladilo da od svojih očeva, za pare sugrađana iz gradske kase, traže direktno ispunjavanje muzičkih želja. Umesto pesme, ne bi bilo loše da guzonje održe samostalni koncert novih neispunjenih obećanja. Ispred bine, bilo bi, najmanje dvadeset ljudi, dobro, svih trideset, uz pet prolaznika i pet zalutalih. Kao zvezda večeri, mogao bi nastupiti Regionalni Isus, sa hit pesmom „Masonče sam malo, sve mi s' neba palo".