Istočni front

Zašto se Rusija ne boji nikakvih, pa ni nuklearnih pretnji SAD-a?

Bomba za Obamu

Laureat Nobelove nagrade za mir ponovo maše „nuklearnim štapom": ovoga puta administracija Baraka Obame je izjavila da ne isključuje mogućnost razmeštanja nuklearnih raketa u Evropi. Istovremeno, Vašington planira da pošalje teško naoružanje (tenkove, artiljerijske sisteme, borbena vozila) u Istočnu Evropu, odnosno na granicu sa Ruskom Federacijom. Američki državni službenici su ubeđeni da se sve to čini „za zaustavljanje ruske agresije". Neke zemlje EU su odobrile akcije koje preduzima SAD. Rusija je mirno odgovorila da će na pretnje dati „adekvatan odgovor". I on je ubrzo i usledio...

Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

Hadson ipak nije Tibar

Ako često ponavljate da ste najizuzetniji, najhrabriji, najlepši, verovatno ćete ubediti sebe da je to zaista tako. Ali, da li će u vašu izuzetnost, hrabrost i lepotu poverovati drugi, to je veliko pitanje. U poslednjih nekoliko godina predsednik SAD Barak Husein Obama nekoliko puta je javno nazvao Ameriku izuzetnom zemljom kojoj je u svetskim razmerama dodeljena posebna uloga lidera. Evo dve njegove izjave.

Prva: govor pred predstavnicima UN tokom zasedanja Generalne skupštine.

- Smatram da je SAD izuzetna zemlja zato što smo pokazali spremnost da zaštitimo ne samo svoje interese, već i interese svih država sveta... Uzimajući na sebe breme liderstva, Amerika je ispunila prazninu koju ni jedna druga država ne može da popuni.

Druga: govor pred diplomcima Vojne akademije Vest point.

- Verujem u izuzetnost Amerike svom svojom dušom. Ali, izuzetnim nas ne čini sposobnost da ispunjavamo međunarodne norme i zakone, već naše stremljenje da ih akcijom potvrđujemo. SAD imaju vodeću ulogu u svetu, a oružane snage će uvek biti baza tog liderstva.

Pitanje da li će SAD još dugo biti svetski lider (čitaj žandarm) Obamu izgleda veoma brine. On smatra da je to uloga zauvek i kaže:

- Pitanje nije da li ćemo predvoditi svetsku zajednicu, već kako ćemo to da radimo...

Za one koji su bar malo upoznati sa istorijom SAD, nema ničeg novog u ovim izjavama. Predsednici pre Obame su govorili isto to, samo drugim rečima. U svakom slučaju, stvoren je mit o tome da se sve što se događa u svetu događa po volji i pod kontrolom ove velike države. Da li ste razmišljali o tome zašto se Holivud često vraća temi Rimske imperije. Ponekad, istina, autori filmova mešaju stare Rimljane sa starim Grcima, ali to ne menja poentu. A ona je u pravljenju paralela između moćne Rimske imperije i moćnih Sjedinjenih Država. Pa tako Hadson asocira na Tibar, a zgrada u kojoj zasedaju američki kongresmeni je dobila ime po drevnom rimskom Kapitolu.

Kao da nije reč o SAD, već o savremenom oličenju Rimske imperije. Šta ćete, kad vam sopstvena veličina nije dovoljna, i tuđa se može iskoristiti. Naravno, poznato nam je iz istorije kako je završila Rimska imperija. I ako već govorimo o paralelama, onda nije loše setiti se da su prvi znaci pada Rima bili težnja ka bogaćenju i neobaziranje na moralne temelje društva, npr. porodične. Evo šta o tome piše veliki engleski naučnik-istoričar Edvard Gibon u svojoj poznatoj knjizi "Istorija pada i rušenja Rimske imeprije" : „...Upravo moralna, duhovna kriza društva dovela je do zalaska Rima, čiji su stanovnici uživali u zabavama, komforu i raskoši. Blagostanje je bio osnovni cilj kome su težili. Rimljani su bili neumereni u seksu, ponašali su se raspušteno, zaboravljali su na porodične tradicije i nisu uvažavali temeljne porodične vrednosti..."

Poznati američki pisac Piter Maršal takođe piše o tome da „kada propadne porodični život, ne može da preživi nijedno društvo".

U svakom slučaju, otklon od verovanja u porodične vrednosti pratio je teške krize civilizacije. A šta vidimo u SAD-u? To da je Barak Husein Obama ipak isterao svoje, pa je Vrhovni sud SAD legalizovao istopolne brakove. Doduše, odluka je doneta preglasavanjem, a presudio je jedan glas više za. Gejevi su, u duginim bojama, pevali i plesali na travnjaku Bele kuće, a jadničak Barak je bio žalostan: „Zbog obaveza nisam mogao da gledam na travnjak Bele kuće u duginim bojama. Bez obzira na to, bio sam srećan što se toliko ljudi skupilo u prelepo letnje veče, da proslavi pravo svih na ljubav. To je pobeda za Ameriku..."

Kako za koga, za mene ta pobeda ne miriše dobro u bukvalnom i prenesenom značenju. Ali, ja nisam važan. Sve bi bilo u redu da se ovaj zakon tiče samo Amerike. Stvar je u tome što će SAD sada početi da „presađuju" zakon o istoplonim brakovima po celom svetu. „Velika" je to zemlja! I državni sekretar Džon Keri već je dao jasan nagoveštaj: „Odluka Vrhovnog suda šalje jasan signal u sve krajeve zemaljske kugle."

Banditska pravda

Zašto se smatra da je američka vojska najjača i najveća na svetu? Šta je u njoj veliko i snažno, a šta su mitovi o nepobedivosti i vojnoj sposobnosti? Čime se odlikuje vojska SAD? (Neću uzimati u obzir uništavanje Indijanaca.) Na primer, 1915. godine, 330 pripadnika američke morske pešadije, po nalogu predsednika Vudroa Vilsona, zauzima Nacionalnu banku Haitija i prenosi celokupne zlatne rezerve ove zemlje u Njujork.

Zatim im se u okupaciji ove republike pridružuje eksadrila brodova, među njima i bojni brod Kontektikat i krstarica Tenesi sa 2.000 mornaričkih pešadinaca. Tokom okupacije ubijeno je 30.000 mirnih Haićana. Svetski pravnici nazivaju ovu akciju „aktom državnog banditizma", a američki, pak, na ove optužbe odgovaraju izveštajem za unutrašnju upotrebu i kažu: „Za našu veliku naciju je politički nemoralno da nastupa u ulozi huligana koji napada onoga koji je fizički slab da bi mogao da zaštiti svoja suverena prava."

Primećujete: sami priznaju svoje akcije kao huliganske, ali produžavaju u tom duhu i 1916. godine, kada sprovode dve kaznene operacije, protiv Meksika (general Peršing) i Dominikanske Republike, gde kontraadmiral Kaperton primenjuje novu taktiku „spaljene zemlje". Rezultat ovih akcija je potpuna kontrola nad stranim zemljama.

Treba primetiti da je za poslednjih sto godina SAD 21 put napadala mnogo slabije susedne države. Ratovanje sa jakim protivnicima za Amerikance nekako nije bilo moguće. U Prvom svetskom ratu Amerikanci, prema priznanju istoričara, gotovo uopšte nisu učestvovali u borbenim dejstvima. Zato je Amerika trgovala, kako sa zemljama Antante, tako i sa njihovim protivnicima, preko neutralnih zemalja. Uzgred treba reći da su se u to vreme u SAD pojavili bogataši, tzv. „vojni milioneri". Upravo oni danas predstavljaju elitu američkog biznisa.

Početak Drugog svetskog rata za SAD zvanično počinje 7. decembra 1941. godine. Da je Amerika tada otvorila novi front! Koliko bi života bilo spaseno! Ali, Amerikanci su se iskrcali u Evropu tek 6. juna 1944. godine. Naravno, Rusi se do danas zahvaljuju za pomoć, ali treba biti objektivan. Izneću nekoliko činjenica koje govore o vojnim aspektima američkog desanta. U 1944. godini, Treći rajh je doživeo najteže poraze od SSSR-a i u suštini izgubio oreol nepobedive armije. O tome govori i podatak da su 1943. godine u vojsku mobilisani muškarci starosti 45-65 godina. S tim u vezi general Cimerman je pisao: „Već od 1943. godine osnovu nemačke vojske na Zapadnom frontu činili su starci."

Da, da, Amerikanci su ratovali sa starcima. Ali, ni tu im nije sve pošlo za rukom. Evo svedočanstva engleskog novinara Maksa Hejstingsa: „Tamo gde se britanska i američka vojska borila pod jednakim uslovima, odnosno frontalno sa nemačkom, pobeđivali su Nemci."

Šta nam to govori! Gotovo odmah nakon iskrcavanja svojih trupa, Ruzvelt i Čerčil su tražili od Staljina da započne veliku ofanzivu kako Nemci ne bi potisnuli desant u more. Što se tiče kobajagi besplatne ekonomske i tehničke pomoći Amerike SSSR-u, Tabloid je već pisao o tome da Rusija do današnjih dana nije do kraja isplatila nekoliko hiljada dolara duga za „besplatnu američku pomoć".

Od Perl Harbura do Zaliva svinja

Rat SAD protiv Japana ne može se nazvati herojskim. Napad Japanaca na Perl Harbur (u prevodu: Biserna luka), presednik Frenklin Ruzvelt nazvao je „američkom sramotom". Amerikanci ne vole da se sećaju tog događaja. Zato se sa zadovoljstvom sećaju fenomenalne akcije sa upotrebom atomskih bombi. Podsetiću vas: 6. avgusta 1945. američki bombarder B-29 Enola Gej, koji je ime dobio po imenu majke (Enola Gej Hagard) komandira posade, pukovnika Pola Tibetsa, bacio je na japanski grad Hirošima atomsku bombu „Little Boy" (Dečak), sa 13-18 kilotona trotila. Tri dana kasnije, 9. avgusta 1945, pilot Čarls Svini, komandir bombardera B-29 Bosckscar bacio je atomsku bombu „Fat Man" (Debeljko) na grad Nagasaki. U Hirošimi je poginulo između 90 i 166 hiljada ljudi, a u Nagasakiju od 60 do 80 hiljada. Naređenje za bombardovanje, koje po mišljenju vojnih stručnjaka nije bilo potrebno, dao je predsednik SAD Hari S. Truman. Evo šta je vredno pažnje: Amerikanci se nisu ni izvinili za akt atomskog vandalizma. Štaviše, svake godine se u SAD svečano, kao državni praznik, obeležava 2. septembar, dan kada je Japan potpisao kapitulaciju u Drugom svetskom ratu. Taj dan se tako i zove: Dan pobede nad Japanom. Nema se čemu tu čuditi - stil američkih predsednika od tada se nije promenio.

Mi ne možemo ni da zamislimo da bi se neko od američkih zvančnika izvinio za bombardovanje Vijetnama, Srbije, Libije... Da li možete da zamislite da se naš „ljubazni" Barak Husein Obama izvinjava za to što je dao naređenje da se bombarduje, na primer, Irak? Nikako! On je čak našao „originalno" objašnjenje za avionske udare po Iraku. Prema rečima Obame, ratno vazduhoplovstvo je bombardovalo samo „u interesu nacionalne bezbednosti SAD". Teško je reći šta se krija iza ovih reči: glupost, cinizam ili još nešto!? Ali, nije samo Obama takvim rečima objasnio avio napade na druge zemlje. Upravo je u predsedničku trku ušla predstavnica klana Klinton, Hilari Klinton. Ona takođe ume da koristi „rimske asocijacije". Kada je saznala za ubistvo libijskog lidera Muamera Gadafija, glasno je uzviknula, parafrazirajući poznate reči rimskog imperatora Gaja Julija Cezara: „Došli smo, videli smo, on je umro i meni je drago." Kada bi Cezar čuo svoje: „Veni, vidi, vici" (Dođoh, videh, pobedih) ovako parafrazirano, sigurno bi se prevrnuo u grobu.

Ne vole u Americi da spominju ni vijetnamsku avanturu, i bolje je ne pričati sa Amerikancima o Zalivu svinja jer će se uvrediti. Malo ko zna, ali u Zalivu svinja specijalno pripremljeni agenti CIA, dobro utrenirani i naoružani najamnici, pretrpeli su potpuni fijasko. Operacija u Zalivu svinja (Operacija na plaži Hiron) dugo je pripremana sa ciljem da se svrgne vlada Fidela Kastra na Kubi. Ujutro, 15. aprila 1961. godine, američki avioni su bombardovali aerodrome kubanskog ratnog vazduhoplovstva. Tokom noći, 17. aprila, počelo je iskrcavanje komandosa u rejonu zaliva, ali do sredine dana njihovo napredovanje su zaustavili kubanski patrioti. Prema nekim svedočenjima, komandosi su izgubili oko sto ljudi, 1.187 vojnika je zarobljeno. Po instrukcijama predsednika Kenedija, njih su otkupili za 62 miliona dolara. Trebalo je da prođe 50 godina da bi Amerikanci zaboravili napad na Kubu i Fidela. Veoma tačno je ovu situaciju opisao predsednik Češke Miloš Zeman:

- Amerikancima nedostaje sposobnost samoanalize. Drago mi je da se ipak pojavila bar u tome što je Obama nakon pedeset godina ukinuo sankcije protiv Kube. Ali, ako vaša reakcija dođe posle pedeset godina, onda možete završiti kao brontosaurusi koji su umrli pre nego što su uspeli da isprave sopstvene greške u evoluciji.

Zečevi i vukovi

Nadam se da opisivanje „podviga" američkih „jastrebova" dozvoljava zaključak da oni prosto ne umeju dobro da ratuju. Od Amerikanaca ne nastaju dobri vojnici. I sva je verovatnoća da to počinju da shvataju u vrhovima vlasti. I da iz toga izvlače zaključke. Barak Obama je za vreme svog predsednikovanja nekoliko puta izjavio da neće slati u „goruće tačke" svoje zemljake da tamo, sa oružjem u ruakama brane „demokratiju".

Zato SAD tamo šalje oružje i instruktore. Da ratuju idu samo najamnici iz privatnih vojnih kompanija. Ratuju takođe loše, pucaju nasumice, bez sažaljenja i za veoma veliki novac. Američki instruktori takođe nisu onako iskusni kako deluju. Evo kako su podučili gruzijske specijalne snage. U avgustu 2008. godine te specijalne snage su napale Južnu Osetiju u kojoj je bilo raspoređeno 500 pripadnika ruskih mirovnih snaga. Tri dana Gruzini nisu mogli da zauzmu nijednu kuću iz koje su na njihove napade odgovarali Rusi. Ni tenkovi, ni artiljerija, ni avioni, ništa nije pomoglo.

Kroz dva dana, kada je u Južnu Osetiju ušao mali odred ruske redovne vojske, pobegli su kao zečevi od vuka. Danas američki instruktori podučavaju ratovanju ukrajinske naciste...

Ukrajinski borci, po zamisli američkih nastavnika, ne treba da ratuju samo na istoku Ukrajine, u Novorusiji, već i u Pridnjestrovlju. Pripreme su u punom jeku. I ne samo u Ukrajini, već i u celoj Evropi. Otuda izjave iz Pentagona o postavljanju teškog naoružanja (tenkova, artiljerije, aviona...) na granici sa Ruskom Federacijom. Mislim da američki vojni stratezi veoma žele da isprovociraju napad Ukrajine na Pridnjestrovlje. Zašto? Zato da bi ipak uvukli Rusiju u vojni konflikt. U Novorusiji to nikako nisu uspeli, iako zapadnoevropski i američki mediji na sav glas viču da je Rusija poslala na istok Ukrajine, kako bi pomogla dobrovoljcima Donjecke i Luganske samoproglašene republike, vojsku od 200.000 vojnika i oficira. Istina, niko ne može da pruži nikakav dokaz (fotografiju, video snimak, snimak iz svemira) o prisustvu ruskih snaga ili savremene ruske vojne tehnike.

Sa Pridnjestrovljem je stvar složenija. Tamo se, pre svega, nalazi ruski korpus mirovnih snaga koji čini 1.500 vojnika, a koji ima mandat Saveta bezbednosti UN. Ako ih napadnu, Rusija će ih braniti svim sredstvima. I drugo, na toj teritoriji nalaze se skladišta (i to velika) municije. Ako, ne daj Bože, oni eksplodiraju, pola Pridnjestrovlja bi bilo uništeno. To plaši Rusiju, a ne mogućnost napada ukrajinske ili neke druge vojske.

Malo je verovatno da će se NATO uključiti u konflikt. Njihovi generali su mnogo puta uveravali da se zalažu za mir, da ne žele da ratuju sa Rusijom. Ali, ne radi se tu o željama, već o tome da NATO vojni stručnjaci dobro znaju kako umeju da ratuju ruski vojnici. U NATO služe i Amerikanci i Evropljani. I jedni i drugi ne žele da se upliću u otvorenu borbu sa Rusima. Kopnena operacija sa njihovim učešćem sama po sebi otpada. Bombardovanje? Bombardovanje Pridnjestrovlja je opasno. Bombardovanje Ukrajine, ako se i tamo proširi požar (a ako se napadne Pridnjestrovlje on će se svakako proširiti) može da padne na pamet samo ludaku. Pomislite samo: da li je moguće bombardovati iz vazduha ili krstarećim raketama Tomhavak teritoriju na kojoj se nalazi PET nuklearnih elektrana poput Černobilja? U Černobilju je eksplodirao jedan reaktor, a na ovoj teritoriji ih ukupno ima 17!!! Evropa je blizu, Sibir je daleko. To govorim za svaki slučaj.

Umesto trke

Zbog četa onda Obama i Pentagon govore o tome da žele da razmeste u Evropi ne samo teško naoružanje, već i nuklearne rakete? Da bi uplašili Ruse? Te rakete neće biti okrenute prema Ukrajini ili Pridnjestrovlju, već prema Rusiji, prema Moskvi, Sankt Peterburgu, Uralu... Nisam siguran da do Obame i zapadnih lidera nije došao glas da Ruse ničim ne mogu da uplaše. Nisu oni tako glupi da to ne bi shvatili. Onda, zašto?

Odgovor na ovo pitanje leži u prošlosti. I, nažalost, njega nikako ne mogu da se oslobode, pre svega Amerikanci, a za njima i Evropljani. Radi se o „hladnom ratu", tačnije o trci u naoružanju. SSSR se raspao na delove između ostalog i zbog toga što je trošio ogromna sredstva da bi održao paritet (jednakost) sa SAD po broju nuklearnih i običnih raketa, da bi zaista besplatno pomagao „prijateljskim zemljama", da bi održali vojno-politički blok Varšavski ugovor itd. I sve to umesto da se poboljša život običnim građanima.

Danas svi vidimo oštar povratak „hladnom ratu" koji je i tada i danas trebalo da uplaši Rusiju mogućim prerastanjem u „vrući" rat. Upozorenje je jednostavno: ako ne trošite novac na nove vidove naoružanja, neće biti pariteta, a to znači da u bilo kom trenutku mi (Amerikanci) možemo da vas napadnemo i pobedimo. Jednostavnije govoreći, SAD i EU svim silama žele da unište ekonomiju RF. A ona nikako ne propada! Sankcije ne deluju tako dobro kako su zamislili preko okeana, međunarodna izolacija Rusije nije ostvarena, iako Obama sve ubeđuje u suprotno. Mislim da su „našeg dragocenog" Baraka veoma rastužila dva poslednja izveštaja. Prvi, 8-10. jula u glavni grad Baškirske republike, Ufu, došli su na samit članovi BRIKS-a (pet država) i ŠOS-a (Šangajska organizacija za saradnju - šest država). Delegati samita predstavljaju 42% stanovništva zemaljske kugle. Mnoge države žele da se pridruže ŠOS-u i BRIKS-u. Druga informacija takođe teško da se dopala „prijatelju" sa druge strane okeana. Davnašnji i verni saveznik Amerike, Saudijska Arabija, nudi Rusiji investicije u razne projekte u iznosu od 10 milijardi dolara. I to je samo početak.

Plaši li Ruse novi „hladni rat"? Naravno da ne. I ne samo zato što Rusi znaju šta je hladni rat, preživeli su ga onda, preživeće ga ponovo. Stvar je još i u tome (i to je najvažnije) da NIKAKVE TRKE u naoružanju neće biti. Šta će onda biti umesto toga? Vladimir Putin odgovara na ovo pitanje veoma jednostavno i tačno: na svaki izazov SAD i Zapada Rusi imaju adekvatan odgovor. Čim je Pentagon počeo da govori o prebacivanju u Evropu nuklearnih raketa, u Kalinjingrad su stigli najbolji na svetu raketni kompleksi Iskander. A Putin je, pored ostalog, izjavio da će ove godine na borbenu dužnost biti postavljeno 40 novih interkontinentalnih balističkih raketa.

Adekvatnost odgovora sastoji se u tome što u Rusiji sada niko neće trčati za količinom raketa, tenkova, podmornica, aviona. Suština je u kvalitetu, u tome da naoružanje sada čine samo najbolje na svetu rakete, avioni, podmornice, tenkovi, odnosno celokupno naoružanje.

O novostima u vojnoj tehnici i oružju moguće je beskonačno govoriti. I, uzgred, njih niko ne skriva. Reći ću još i to da je u julu, u blizini Moskve, otvorena izložba noviteta u ruskom naoružanju (tu svoja dostignuća mogu da pokažu i druge zemlje). Posetioci mogu ne samo da gledaju, već i da isprobaju neke vidove oružja. Zašto se to radi? Verovatno zato da bi svi znali i shvatili: svoj suverenitet Rusija ima čime da zaštiti. Naravno, nisu u svim vidovima naoružanja Rusi prvi, ali i ono što imaju biće dovoljno da bi dostojno odgovorili na svaku provokaciju. Ima li primera? Mnogo ih je.

Samo činjenice

U VAZDUHU. Tabloid je već pisao o tome kako je na Krimu avion Su 24 ratnog vazduhoplovstva RF šokirao Pentagon i razarač mornarice SAD Donald Kuk, kome je otkazala sva elektronika, kada je iznad njega preleteo ovaj borbeni avion. A nije bilo informacija o drugom incidentu. Američki ponos, bespilotne letelice, probale su da lete iznad Krima. Jedna je oborena, a druga (nećete poverovati!) je sletela na ruski aerodrom. Kako? Eletkronska služba PVO Krima „ušla" je u „elektronski mozak" bespilotne letelice i spustila je. To znači da je ruska PVO već sposobna da „upravlja" neprijateljskim avionima, brodovima ili da ih „oslepi" poput razarača Donald Kuk. Osim ovih noviteta, u Rusiji se spremaju za ispitivanje hipersoničnih raketa, aviona, presretača...

NA ZEMLJI. Novi tenk Armata koji je bio pokazan na paradi kojom je obeležena sedamdesetogodišnjica pobede nad Hitlerom, svi svetski eksperti su prozvali najboljim tenkom na svetu. I to je tačno. Glavni kvalitet ovog tenka je da se posada ne nalazi u kupoli, već u donjem delu tenka. To znači da će ljudi preživeti čak i posle udara projektila u tenk. O drugim kvalitetima neću govoriti, ali primećujem da se Nemci spremaju da nešto slično naprave do 2030. godine. I još jedna novost u naoružanju na zemlji: vozovi sa balističkim interkontinentalnim raketama. Praktično je beskorisno određivati njihovu lokaciju.

NA VODI. Francuska, potčinjavajući se naredbi Vašingtona, odbila je da pošalje u Rusiju nosače aviona Mistral koje je RF ranije naručila. Sada će Francuzi morati da vrate više od milijardu evra zbog neispunjavanja ugovora. Ne možete da zamislite koliko su se obradovali peterburški brodograditelji.

Izgleda da su Mistrali, dok su ih gradili u Francuskoj, zastareli i ruski majstori su napravili brodove više klase. Ne govorim o atomskim ledolomcima i drugim brodovima. Na vojno-pomorskom salonu koji je održan u julu u Peterburgu, prikazan je stražarski brod koji može u budućnosti da razvija brzinu 80-90 km/čas. Fantastika!

POD VODOM. Ruske podmornice klase Varšavjanka smatraju se najboljim, najbešumnijim i najbržim. Ima ih oko 10 u službi a još njih se pravi. Amerikanci se boje da ruski podvodni brodovi mogu bešumno da se „probiju" čak do reke Hadson. Hadson ili ne, tek iz severnih mora, iz akvatorije Baltičkog mora, rakete Bulava mogu da dolete do bilo kog grada u SAD. I onda, da li treba iskušavati sudbinu?

Glavna pretnja

Ipak, glavna pretnja za Amerikance su njihovi vladari. Tačnije, ne sami vladari, već njihovo nepoštovanje i zanemarivanje prošlosti. Loše, dobre - nevažno. Da bi pravilno delovali, treba znati i jedno i drugo. O lošim događajima u istoriji SAD i o stresnim momentima dovoljno sam rekao. Ali, bilo je i dobrih trenutaka. Kada sam pisao tekst, na tv su prikazivali obeležavanje Dana nezavisnosti SAD, 4. jul. I (iskreno, nisam znao) nisam poverovao svojim ušima. Tokom šarenog vatrometa grmela je predivna uvertira koja se zove 1812. Nju je napisao čuveni ruski kompozitor Petar Iljič Čajkovski u čast pobede ruske vojske nad Napoleonom. U uvertiru su utkani čak i fragmenti stare ruske himne, Bože čuvaj cara... Svake godine amerikanci obeležavaju svoj Dan uz rusku muziku.

Živo me zanima da li je sa time upoznat Barak Husein Obama? Voleo bih da ga pitam. I, ako je već reč o nezavisnosti Amerike, onda želim da podsetim „druga Baraka" da je i Rusija pomogla SAD u uspostavljanju nezavisnosti. Na jesen 1863. godine u San Francisko i Njujork poslate su ruske eskadrile kao vid podrške Severnim državama. Ta impresivna vojna demonstracija primorala je Englesku da odustane od planova da se umeša u Građanski rat na strani Konfederacije i tako je dozvolila Severu da produži blokadu protiv Juga, što je bilo veoma važno. Tu činjenicu sa velikom blagonaklonošću pominje i pisac Mark Tven. Kada je putovao po Krimu, napisao je pismo ruskom caru Aleksandru Drugom. U tom pismu, između ostalog, piše: „Amerika je vaš večiti dužnik. Amerika mnogo duguje Rusiji, ona je dužnik u mnogim odnosima, posebno je dužna za neizmerno prijateljstvo u godinama velikih iskušenja. Samo bezumnik može pretpostaviti da će Amerika ikada narušiti vernost tog prijateljstva namerno nepravednim rečima ili postpukom".

Kada bi ovi redovi stigli do Obaminih ušiju!