EPS

Ko je sve čerupao Elektroprivredu Srbije (2)

Očekuje se rotiranje partijske mafije

Iako su malobrojni, značajnu ulogu u elektroenergetici Srbije tokom proteklih nekoliko godina imali su kadrovi SPS. Za razliku od SNS gde su različite interesne grupe često delovale jedna protiv druge kadrovi SPS su delovali jedinstveno, uigrano, sa potpuno zatvorenom i nepristupačnom strukturom, nalik na sektu. Prvi među njima, čiji se uticaj i posledice rada dalje osećaju, je Petar Škundrić koji je postao ministar energetike 2008. Iako je relativno kratko bio ministar, kasnije je kao kod ministra Mrkonjića presudno uticao na dešavanja u elektroenergetici, tako da je njegovo upravljanje elektroenergetikom Srbije trajalo u periodu od 2008 do 2012.godine.Ko je sve čerupao EPS proteklih godina, u nastavku teksta iz prošlog broja, opisuje visokopozicionirani insajder Magazina Tabloid

Piše: Insajder E - 7

Škundrićev nepromišljen potez je bio međudržavni sporazum Italija - Srbija u vezi razvoja hidropotencijala, gde je Srbija bez razloga Italijanima predala 51% učešća u reci Ibar kroz gradnju deset hidroelektrana, a 49% vlasništva ima EPS. Međutim, međudržavnim sporazumom se takozvani zeleni sertifikati iz proizvodnje deset Ibarskih hidorelektrana 100% poklanjaju Italiji, iako Srbija (EPS) ulaže 49% sredstava.

Godišnja proizvodnja ovih hidroelektrana će da bude oko 450 GWh što je ekvivalentno 450.000 zelenih sertifikata odnosno tona ugljen dioksida, a trenutna cena ovih sertifikata je 7 evra za jedno tonu (procena je da će u narednih 20 godina njihova cena ići do 40 evra po toni) daje vrednost sertifikata od 3.150.000 evra za svaku godinu. Da je uspešnije pregovarano svi ovi sertifikati su mogli da ostanu Srbiji da ih ona prodaje na tržištu ili da ih zadrži za sebe ako joj budu potrebni u ispunjavanju međunarodnih obaveza. U najgorem slučaju nema opravdanja da se Italijanima preda 49% sertifikata odnosno 1.500.000 evra godišnje u delu izgradnje hidroelektrana koje finansira EPS. Itlaijanska strana je zauzvrat trebala da obezbedi stimulativnu centu struje za ovaj projekat što danas, 5 godina od zaključenja sporazuma nije učinila. Aktuelni ministar energetike Aleksandar Antić koji je kao i Škundrić kadar SPS namerno, pošto Italija oteže sa ispunjenjem obaveze, razvodnjava rešavanje ovog otvorenog pitanja kako bi se prikrile manjkavosti u sporazumu koje je omogućio Škundrić. Poznato je i da je Škundrić sam, bez konsultacije sa drugima, lično pisao tekst ovog i drugih sporazuma. Postavlja se i pitanje ko će EPS-u da nadoknadi štetu po osnovu do sada potrošenih para koje se kreću oko 10 miliona evra od čega je pola uložio EPS, sve ovo u skladu sa nalogom Ministarstva energetike. Partner EPS u ovom poslu je italijanska firma SECI, članica grupe Makaferi, firma koja se nikada nije bavila energetikom. Makaferi grupa je u Italiji optužena za utaju 50 miliona evra poreza po osnovu uvoza šećera iz Srbije a koji je ustvari bio prepakovani kubanski šećer. Direktor firme SECI u Beogradu je Luciano Sipione, rimski advokat kriminalne prošlosti što može da se vidi i na internetu.

U ne(delu) Škundrića oko hidroelektrana na Moravi kao i nekim poslovima remonata sa firmama sa istoka kao i davanju saglasnosti na lokacije malih hidroelektrana i vetroelektrana ćemo još pisati.

Škundrićevo najznačajnije (ne)delo je međudržavni ugovor sa Kinom oko termoelektrane Kostolac B3.

Dok je bio ministar i savetnik Mrkonjića, iako je direktor EPS bio Dragomir Marković član DS, Škundrić je mimo Markovića samostalno inicirao ovaj projekat. Pri tome mu je prvi saradnik bio Dragan Jovanović (SPS) koji je od polovine 2009. godine do januara 2015. godine bio direktor privrednog društva Termoelektrane Kostolac. PD Kostolac (odnosno Dragan Jovanović) je sve potrebne podatke i analize, mimo direktora JP EPS Dragomira Markovića, dostavljao direktno Petru Škundriću.

Ćutanje Upravnog odbora EPS u prvoj fazi dogovaranja je obezbeđivao dr Aca Marković (SPS) u to vreme bio predsednik UO JP EPS. Škudnrić i Jovanović su pri tome Vladu Republike Srbije doveli u zabludu dostavljenim materijalima kojima su tvrdili da je ova elektrana snage 350 MW isplativa. Posebna obmana je izjava koju je Škundrić izrekao na sednici Vlade Srbije (postoji stenogram) da je elektrana B3 u Kostolcu snage 350 MW planirana od strane EPS, što nije bilo tačno već je naknadno ubačen. EPS je razmatrao gradnju elektrane na bazi kolubarskog uglja, ali je Škundrić to okrenu ka Kostolcu iz jednog prostog razloga, što je direktor PD TEKO Kostolac bio Dragan Jovanović dugogodišnji verni kadar (i narodni poslanik) SPS.

Potom je Vlada Srbije donela, bazirana na netačnim ili lažnim činjenicama, odgovarajući zaključak, a taj zaključak je bio osnov da Petar Škundrić, Aca Marković i Dragan Jovanović, sva trojica članovi SPS, traže od Dragomira Markovića tadašnjeg direktora EPS da se ovakav stav "opere" papirima EPS, što je Dragoslav Marković koji se nije mnogo mešao u svoj posao direktora EPS, i učinio.

Interesantan je podatak da je mesto direktora Strategije i investicija EPS, pošto je Dragomir Marković postao direktor EPS (mart 2009. godine), ostalo upražnjeno, da bi Dragomir Marković sa mesta direktora EPS lako sprovodio svoje zamisli preko Slobodana Mitrovića (sada je izvršni direktor EPS za ugalj) i Aleksandra Jakovljevića zaduženog da kroz dokumenta EPS provuče sve potrebne zaključke što su i Mitrović i Jakovljević, bez preterane upotrebe mozga (što je opšta odlika njihovog delovanja), i uradili.Mitrović i Jakovljević su bili dvojac sa kormilarom Markovićem, a danas su na žalost dvojac bez kormilara koji uništava EPS.Da bi se dobila još čvršća državna podrška navedeni projekti (Kostolac B3, Moravske elektrane, Ibarske elektrane) se načelno ubacuju i u Strategiju energetike Srbije, a detaljno se obrađuju u Planu ostvarivanja strategije energetike Srbije.

Osnovni problem u Projektu Kostolac B3 je taj što uglja za ovaj blok snage 350 MW nema dovoljno, tako da će morati da se ugase stari blokovi A1 snage 100 MW i A2 snage 210 MW, jer su navodno stari i neisplativi, a suštinski za novi blok B3 nema dovoljno uglja.

Strategija EPS-a, koje je posle 3,5 godina mandata direktor EPS Aleksandra Obardovića u najzad završnoj fazi izrade (kako to da takvim stručnjacima treba toliko vremena za strategiju), predviđa da se blokovi snage 210 MW u TENT (blokovi A1i A2) ne gase, nego nastavljaju da rade. Nejasno je kako to da su Kostolački blok snage 210 MW neisplativ, a isti takav blok u TENT isplativ. Na ovu činjenicu su, tokom izrade dokumenata EPS-a, vezano za blok B3 ukazivali i pojedini stručnjaci za rudarstvo, doktori nauka sa doktoratom stečenim u inostranstvu, ali su bili sklonjeni sa izrade dokumenata.

Potom se pristupilo izradi ugovora. Vlada Srbije formirala je radnu grupu za izradu ugovora sa kineskim partnerom ali je tehničku specifikaciju pisao deo grupe koji je zaposlen u Kostolcu. Na čelu te grupe je bio Mića Savićević tehnički direktor termoelektrana u Kostolcu, koji je na to mesto došao pošto mu je blizak rođak Veljko Odalović (SPS, tada generalni sekretar Vlade Srbije). Kombinacija Jovanović - Savićević pod kontrolom SPS je bila neprobojna. Savićević sa svojim ljudima pravi tehničku specifikaciju koja je napravljena nedovoljno precizno, što kineskom partneru ostavlja mogućnost za dvostruko tumačenje obaveza. Tehničke zahteve koji nisu mogli da se izbegnu, kao što je ispunjenje evropskog zakona o kotlovinma, vrsta i karakteristike osnovne opreme i slično su ostavili kako nalažu zahtevi zakona i struke, međutim, EPS pri tome nema nikakvu garanciju, osim obećanja EXIM banke da će kineski isporučioci biti sposobni da ispune navedene zahteve, pošto kineske fabrike do sada nisu radile po evropskim zakonima vezanim za termocentrale.

Komercijalni deo ugovora je bio pod kontrolom Olivere Brbora Matić, koja je specijalno za ovu namenu bila povučena iz penzije i angažovana od strane PD Kostolac. Olivera Brbora Matić je nekada bila jedna od najbližih saradnika Borke Vučić i danas, iako nije zaposlena u EPS-u, ispred EPS je član radne grupe Vlade Srbije za ovaj projekat.Posledica ovakvog činjenja je taj da kineski partner nema obavezu angažovanja domaćih firmi na ovom poslu, već u ugovoru stoji odrednica da će učešće srpskih firmi u ovom poslu biti do 40% (što znači da može da bude i 0% jer je i 0% do 40%) bez ikakve obaveze kineskih partnera da uzmu domaće firme. Isto tako EPS nema mogućnost ni da bira isporučioca opreme bez obzira gde se oprema pravi. Pošto je ugovor zaključen, Olivera Brbora Matić ostaje nadležna za sprovođenje ovog ugovora u komercijalnom delu, a pored nje angažovan je i Edvar Miljanić koji je polovinom devedesetih godina, kao mlada SPS uzdanica proveo nekoliko godina u Pekingu, na mestu predstavnika firme Progres. Progres je polovinom devedesetih godina prošlog veka bio SPS bastion pod kontrolom Mirka Marjanovića tadašnjeg predsednika Vlade Srbije.

Dolaskom nedavno smenjenog direktora EPS Aleksandara Obradovića na čelo EPS, svi problemi i nedorečenosti vezane za ovaj projekat počinju da izlaze na svetlost dana. Studija opravdanosti koju je krajem 2012. godine završio beogradski Energoprojekt ENTEL nije uključila naknadu za ugljen dioksid (koja će i u Srbiji vrlo brzo početi da se plaća, pogledati objašnjenje u prvom delu teksta) a cene električne energije su u studiji bile precenjene, sve da bi se na kraju pokazalo da je projekat granično isplativ. Kineska strana je vršila pritisak preko SPS koji je tada držao funkciju predsednika Vlade Republike Srbije, a kako se ne bi narušavali odnosi sa Kinom, Upravni odbor EPS pod kontrolom Ace Markovića (predsednik UO) usvaja studiju pošto je ona pokazala pozitivan finansijski rezulata (bar tako piše u zaključku UO), posle čega je Vlada Republike Srbije donela odluku da se potpiše Ugovor sa kineskim partnerom trgovačkom firmom CMEC.

Prethodni direktor JP EPS Aleksandar Obradović je marta 2015. godine na zahtev Nadzornog odbora JP EPS još jednom naručio ažuriranje studije opravdanosti za ovaj projekat, gde su korektno uvaženi svi ulazni parametri projekta da bi studija pokazali da projekat nije isplativ i da ima negativnu neto sadašnju vrednost od preko 150 miliona dolara. Nadzorni odbor EPS je i ovaj izveštaj usvojio uz napomenu da je upoznat sa promenjenim okolnostima vezanim za ovaj projekat i projekat je nastavio svojim putem.

Doprinos nastavku ovog projekta je dao Dragan Jovanović, izvršni direktor EPS-a za proizvodnju, koji je informacije sa kolegijuma održavanim pre iznošenja studije na Nadzorni odbor EPS samostalno i preko SPS kanala dostavljao pojednim dnevnim novinama, koji su vršili pritisak na nastavak projekta. Time je aprila 2015. godine zaustavljena poslednja šansa da se neisplativi projekat Kostolac B3 zaustavi. Polovinom 2015. godine EPS je uplatio svoje učešće u projektu ukupne vrednosti nešto više od 700 miliona dolara.

EPS je činjenjem SPS-a i pritiskom kineske strane dobio projekat koji nije isplativ, ugovorio je opremu za koju se zna da u većini nije poslednja tehnološka generacija. Srbija je zanemarila činjenicu da kineski partner nije radio elektrane sa zahtevima koje je postavlja Zakon o kotlovina EU, zanemarila je da EPS nema nikakve garancije da će tehnički zahtevi biti ispunjeni, odnosno da će elektrana moći da dobije upotrebnu dozvolu, što će biti pod budnim okom Sekretarijata energetske zajednice u Beču. Projekat Kostolac B3 je omogućio prodor kineskim kompanijama u Evropu što se u Evropi ne gleda blagonaklono a što će imati za posledicu dodatne zahteve koji će se u pristupnim pregovorima EU u oblasti energetike i zaštite životne sredine postavljati pred Srbiju. I na kraju, cena projekta je značajno veća nego slični projekti u okruženju, npr u BiH (Banovići) gde kineske kompanije trenutno ugovaraju pravljenje ovakvih elektrane po nižim cenama. Sve ovo direktno podržano od strane Dragana Jovanovića izvršnog direktora EPS koji je svim svojim aktivnostima radio protiv kompanije u kojoj radi ceo svoj radni vek, kompaniji koja ga je odhranila i iškolovala pošto je u EPS radio i Jovanovićev otac.

Sa pozicije koje ima u EPS-u, Dragan Jovanović ima osnovni partijski zadatak da ničim ne ugrozi obaveze interesne grupe u SPS i prijatelja SPS koji se nalaze u preduzećima, vezano za projekat Kostolac B3 i za druge projekte, što otvara sumnju u postojanje eventualnih koruptivnih radnji u projektu KostolacB3.

Sledeći korak je, da se ne bi dizala prašina, omogućiti neko angažovanje domaćih firmi u obimu koji će dogovoriti Dragan Jovanović sa kineskim partnerom gde je, prema kuloarskim pričama, kao generalni podizvođač angažovati firma Milenijum. Milenijum je, podsećamo, imao i snažnu podršku ministra Antića za projekat ispumpavanja vode iz poplavom potopljenih kopova Kolubare ali je uticaj SNS bio jači.

Jovanović ima interes da projekat Kostolac B3 čvrsto zadrži pod svojom kontrolom, ne samo zbog eventualnih koruptivnih radnji u koje je bio umešan ili se nada da će biti umešan, već i zbog namere da prikrije loše podatke koje je sa svojim saradnicima uneo u ugovor, da bi dao dalji lični doprinos u tumačenju ugovorom nedefinisanih stvari, a u korist kineskog partnera. Na činjenje Jovanovića, koje je skoro uvek protiv interesa EPS-a, njegovi najbliži saradnici kažu "Dragan je takav ... ", " ... ima on svoje zadatke... ", " ...mora da sluša jer je u problemu ... ".

Kada Jovanović nije u prilici da ostvari svoje interese, pošto su neke stvari van njegove kontrole, na svim projektima za koje oceni da su mu od interesa, Jovanović aktivnostima kao što su nečinjenje, odugovlačenje, spletkarenje, lažima, poluinformacijama, vodi projekte u ćorsokak i problem da bi se onda povratno preko uticaja ministra Antića pojavio kao spasitelj.

Radnici EPS koji dugo poznaju Jovanovića kažu da je prelomna tačka u njegovom ponašanju bila, otprilike, 2012. godina kada je u PD TEKO Kostlac, gde je tada bio direktor, zaposlio dva bivša pripadnika policije. Verovatno je procenio da su mu oni apsolutna zaštita, te od tada počinje da veruje da je nedodirljiv. Voli javno pokazivanje, u poslednjih godinu dana omiljeno mu je mesto beogradski restoran Grafičar gde, kada je u ženskom društvu, zauzima sto koji je blago uzdignut i vidljiv iz svih delova restorana

Neverovatna je lakoća kojom Dragan Jovanović potpisuje ugovore. U kuloarima EPS-a se i dalje prepričava njegovo potpisivanje ugovora (videti Tabloid u broj 248) za revitalizaciju bloka B2 u termoelektrani Kostolac početkom 2010. godine, vrednog 60 miliona evra, koji je školski primer kršenja Zakona o javnim nabavkama i zloupotrebe službenog položaja. Pored grešaka u postupku javne nabavke, projekat je 2010/2011. godine završen sa više meseci kašnjenja, zbog čega je EPS imao veći uvoz električne energije za oko 30 miliona evra.

Dragan Jovanović je politički direktor koji stručne i profesionalne kriterijume potpuno podređuje partijskim interesima i interesnim grupama. Preko SPS je 1997.-2001, godine godine bio direktor termoelektrana u Obrenovcu, potom je bio narodni poslanik, pa je preko SPS 2006. godine otišao za zamenika direktora u Kostolac, koji ga je 2009.- godine postavio za direktora Kostolca, a SPS ga je januara 2015. godine postavio i za izvršnog direktora EPS za proizvodnju. Jovanović je stalni kandidat SPS za direktora EPS.

U svom radu on se oslanja isključivo na članove SPS ili na one koji su mu slepo odani. Tako na primer za direktora u proizvodnji u Kostlocu je postavljen Dejan Ostojić koji se nikada nije bavio proizvodnjom već je kao verni saradnik Jovanovića u jednom poslu sa Kinezima, koji ove godine završava, bio bespogovorni sprovodilac njegovih naloga, a sve u ime dugogodišnje i prijateljske saradnje srpskog i kineskog naroda, na štetu EPS-a, a na lični korist. Dejan Ostojić je došao na mesto direktora u Kostolcu umesto Dragana Živića koji je smenjen zbog toga što je Živić radio sve što mu je Jovanović naložio.

U TENT B raspisan je tender za izvođenje radova za koje je bilo potrebno da ponuđači obezbede referencu. Beogradski Energoprojekt koji je učestvovao na ovom konkursu je od Kostolca tražio da mu potpiše referencu, Živić se konsultuje sa Jovanovićem i potpisuje referencu, pošto je zahtev bio u redu. U međuvremenu komisija TENT za ovu nabavku, pod pritiskom doskorašnjeg direktora Obradovića poništava referencu Energoprojektu, i time odbija ponudu od 12 miliona evra, a podržava drugu ponudu skuplju za 2,5 miliona evra. Da ne bi bio lično ugrožen, Dragan Jovanović donosi odluku da smeni Dragana Živića koji je referencu Energoprojektu potpisao uz Jovanovićevu saglasnost, čime se Jovanović ulagivao tadašnjem direktoru EPS Odradoviću, a na mesto Živića dolazi Dejan Ostojić. Tada se oslobodio Živića, kasnije se oslobodio audija (videti prošli broj Tabloida) uz obrazloženje da on ne zna koji ga auto vozi pošto ide pešice na posao!Sutra će da se oslobodi svih, samo da opstane. D

ragan Jovanović ima običaj da zaobilazi direktne saradnike. Direktor proizvodnje u TENT je Savo Bezmarević, koji je na ovo mesto postavljen protiv volje Jovanovića, iako mu je Bezmarević direktno potčinjen. Jovanović umesto da sa TENT komunicira preko direktora Bezmarevića, kompletnu komunikaciju radi preko Miće Lilkaća, koji je zadužen za investicije, iz jednog prostog razloga što je i Mića član SPS. Time se stvara paralelna stranačka mreža u EPS-u, koja unosi dodatnu pometnju i u ovako prilično haotično stanje. Direktora TENT B isto tako zaobilazi u širokom luku zbog toga što je postavljen na zahtev uticajnog člana SNS-a iz Obrenovca.

Jovanović je protivnik svih većih promena u EPS zbog toga što njegov poslovni kapacitet nije takav da je u stanju da sagleda promene. Iako je jasno da će EPS zbog obaveza koje proističu iz međunarodnih ugovora morati za gasi neke pogone koji nisu ekološki prihvatljivi, a koji se skoro svi nalaze u sektoru Jovanovića, on uporno izbegava razgovor na tu temu i smatra da neko drugi treba da taj posao uradi umesto njega, a on će verovatno da se bavi tenderima i ugovaranjima kao lepšim delom svog posla.

Moguće kriminalne i koruptivne radnje koje je Jovanović počinio u Kostolcu (remonti, ugovori sa firmom Autotransport, ugovori sa Kinezima, kao i mnogi drugi) su predmet analize nadležnih organa koji su dosta davno završili prikupljanje i analizu dokumentacije i sve predali u nadležno tužilaštvo koje je sada na potezu. Dragan Jovanović panično pokušava da kompenzuje ove probleme uslugama kao što su nameštanje poslova interesnim grupama, kadrovska politika u proizvodnji EPS, zapošljavanje članova porodica uticajnih (između ostalog i kćerka čoveka koji u tužilaštvu radi na njegovom slučaju je zaposlena u upravi za proizvodnju energije EPS) a verovatno i konkretnim finansijskim davanjima. Da bi sve ove aktivnosti uspeo da uspešno sprovede Jovanović mora da je na poziciji, a da bi Jovanović bio na poziciji SPS mora da je na vlasti. Vlast i pozicija su pitanje opstanka Dragana Jovanovića. Ako SPS ne bude bio na vlasti ili ako se Jovanoviću učini oportunim on će da se stavi na raspolaganje SNS ili nekom drugom.

Ono što je interesantno je nezainteresovanost kojom vladajuća SNS dozvoljava SPS da preko Jovanovića kontroliše proizvodnju energije koja je delatnost EPS sa najviše upravljivog novca.

Izvršni direktor za proizvodnju uglja Slobodan Mitrović je na ovu poziciju došao na način opisan u prethodnom broju Tabloida a jednom će morati da objasni kako to da je firma Sandvik, od kako se on bavi rudarskim investicijama, počela stalno da dobija sprave koje se zovu odlagač, po kom kriterijumu izvođači kojima se dodeli rudarski projekat uvek biraju više manje iste podizvođače bliske Mitroviću, kakve su veze Mitrovića i članova njegove rodbine sa firmom Sandvik, kako je odredio cenu polovnog bagera za koji Nadzorni odbor EPS nije želeo da da saglasnost.

Izvršni direktor za trgovinu električnom energijom Dragan Vlaisaljević bi mogao da razmisli o svojoj ulozi oko kupovine uglja iz Rumunije. Vlaisavljević je svojim dopisom odredio da je maksimalna cena uglja koja je isplativa za EPS na oko 35 evra, a Rumuni su dali ponudu na 1 evro manje. Ako se zna da TENT u Obrenovcu troši oko 1,4 kilograma uglja za 1 kWh električne energije to znači da je samo učešće uglja u ceni 1 MWh električne energije oko 50 evra plus ostali troškovi a cena struje na tržištu je bila ispod te cene. Vlaisavljević je znao, ili je morao znati koliki su bili fjučersi (predviđanja berzanskih cena) za period za koje je određivao maksimalnu cenu uglja. Treba da objasni zašto je dao saglasnost da se tokom februara i marta 2016. godine prodavao baznu energiju za ispod 25 evra za jedan megavatčas, što je ispod proizvodnih troškova EPS. Mogao bi i da odgovori dali svi trgovci strujom koji rade sa EPS imaju isti tretman ili neki od njih imaju poseban položaj i sa EPSom sklapaju ugovore koji drugi trgovci ne mogu. Vlaisavljević za svoj rad slabo kome odgovara. U protekle dve - tri godine Vlaisavljević je uspeo da eliminiše obavezu da izveštaje o svom radu dostavlja onim koji bi možda mogli nešto i da pitaju (objašnjenje je bilo poslovna tajna, čuvanje konkurentnosti i nova organizaciona šema EPS) a oni koje nije mogao da izbegne (direktor EPS, Izvršni odbor, Nadzorni odbor) pitanje da li imaju valjane analitičke podatke i potrebna znanja.Pošto više nema kontrolu Vlaisavljević se ponaša kao terijer koji je izgubio gazdu i ujeda sve oko sebe.

Poslovi kojim rukovodi Vlaisavljević se sastoje od pet sektora, dok drugi delovi iako imaju veći obim posla (proizvodnja energije, proizvodnja uglja, distribucija) se sastoje od 3-4 sektora, što je još jedan od pokazatelja nerealno visokog položaja trgovine energijom u EPS. Kada se tome dodaju i poslovi izvršnog direktora za snabdevanje (koji u suštini imaju vrlo sličan posao kao i trgovina) zaključak je još gori. Neracionalno je da EPS ima tri direktora za istu oblast - direktora za trgovinu na veliko, za trgovinu na malo i direktora Javnog snabdevača.

Donedavni izvršni direktor EPS za snabdevanje Tomaž Orešič dolazi iz Slovenije, gde je tržište energije dosta otvorenije nego u Srbiji, a Slovenija nekoliko godina ispred Srbije u ovoj oblasti. Orešič je u poređenju sa kadrovima EPS (pre svega direktorom trgovine Vlaisavljevićem i tadašnjim direktorom javnog snabdevača Jeremićem) imao mnogo više znanja i iskustva.Vidno je bilo neslaganje Orešič sa jedne i Vlaisavljevića i Jeremića sa druge strane, pošto Vlaisavljević i Jeremić ili nisu razumeli o čemu priča Oreščič, ili ih je Orešič argumentovano demantovao. U portfolio Orešiča je potpala i maloprodaja uglja a njegove ideje nisu bile po volji uticajnih trgovaca ugljem bliskim SPS i desilo se dobro poznato „dva loša ubiše ......" te je Orešič smenjen 1. 2. 2016. godine. Trgovci ugljem trguju, Vlasiavljević nikada nije bio veći i značajniji jer nema protivtežu, a ni kontrolu, a Jeremić je postao izvršni direktor umesto Orešiča.

Iako ne pripadaju prvoj liniji rukovođenja treba da se pomenu i saučesnici poslovnog haosa koji vlada u EPS. Prva na listi je Marijana Ivanišević rukovodilac nabavke EPS-a, koja pored toga što ne može da valjano pokrije sav obim posla je bespogovorno izvršavala naloge donedavnog direktora Obradovića, te je mimo komisija za nabavku prepravljala konkursnu dokumentaciju, davala naloge članovima komisija kako da prave izveštaje, bila kontakt osoba za vezu sa ponuđačima, prenosilac poruka od Obradovića ka ponuđačima, i donosilac nagrada i zahvalnosti koje su pobednici na tenderu slali. Princip je koji je dolaskom Obradovića zaživeo je „ništa ne sme da promakne" bez obzira na vrednost. Reketirane su i državne firme ,poput fakulteta i instituta.

Mora da bude pasiviziran i Dragan Ilić zvani Mali, rukovodilac projekta kupovine brojila iz kredita EBRD i EIB, ugovora koji je već mesecima kontroliše policija zbog toga što je sve nečasne, kriminalne i koruptivne radnje koje su zamislili Jeremić i Obradović zajedno sa Marijanom Ivanišević sproveo u delo. Ilić je bio i predsednik komisije za interoperabilnost brojila koja je polovinom 2015. godine potvrdila da ponuđena brojila odgovaraju zahtevima. Ilić je udobno smešten u sektoru koji vodi Velimir Šoškić direktor sektora za informacione tehnologije, koji je nasledeo Jeremića na mestu direktora IT EPS i koji je verni sprovodilac naloga Jeremića oko brojila EBRD, oko softvera, oko konsultanata i svih ostalih nečasnih radnji koje je Jeremić sprovodio.

Glavni dugoročni arhitekta poslovanja EPS bi trebao da bude direktor strategije EPS-a, što je Aleksandar Jakovljević, čovek koji je eksponent interesne grupe oko Aleksandra Vlahovića (Tabloid je 2010. i 2011. godine pisao o ovome) gde mu je posle 3,5 godina rada uspelo da završi Strategiju EPS za narednih 10 godina, gde su osnovni zadaci jačanje IT infrastrukture (Jeremićevi tenderi) i revitalizacija starih i neisplativih postrojenja (po zahtevu Obradovića i Jovanovića) kako bi inostrane firme u prijateljskim odnosima sa Vladom Šekrevskim dobijale posao.

Treba se setiti i direktora sektora opštih poslova Srđana Dajića zvanog Ilija Čvorović koji je dobar deo svog radnog vremena posvetio špijuniranju svojih kolega, Aleksandra Mićića zvanog Retard, bivšeg vratara hotela Hajat, koji je kao šef voznog parka dozvolio sebi da kontrolišući upotrebu vozila vrši prepade vikendom po preduzećima EPS gde je dolazio vozilom Lexus hibrid od 3.000 ccm i kontrolisao da li i koji inženjeri, koji drže proizvodnju, voze automobile zapremine 1.000 ccm. Moraće i da dokaže overavanje radne liste Dušana Jovanovića koji se u tri godine rada u EPS nije pojavio na poslu već je služio za vožnju Obradovićeve supruge i njene posluge, moraće da dokaže i utrošak benzina koje su vozači i pomoćni radnici uz njegovu saglasnost trošili van radnog vremena na put do kuće a dosta njih stanuje u mestima udaljenjim 20-50km od Beograda.Dok je šoferska mafija uživala, inženjeri koji su vodili sistem su na intervencije išli autobusom...

Zadatak koji se postavlja pred novopostavljenog direktora EPS je pretežak. Konsolidacija odnosa sa sindikatom, uspostavljanje funkcionisanja EPS na ispravan način kako se EPS ne bi urušio i nastavak prestrukturiranja pri čemu šest od sedam izvršnih direktora nema kapacitet koji zahteva funkcija koju nose i koji zahteva ozbiljnost situacije u kome se nalazi EPS najvredniji preostali državni resurs.