Nismo mi od juče

Za Srbiju, nema budućnosti u EU

Željko Vasiljević (predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije)

Jedini spas za Srbiju i jedini način za njen opstanak je političko, ekonomsko, kulturno i svako drugo okretanje ka ruskoj imperiji. Prethodne vlade od 2000. godine vodile su potpuno pogrešnu politiku. Ni ova poslednja, koja je obećala da će uspostaviti sa Rusima bližu saradnju, bliže ekonomske odnose a onda i političke, nije to uradila. To je služilo za politički marketing i jednu vrstu prevare građana u odnosu na politiku koju vode i koju su obećavali. Problemi se javljaju čak i oko ruskog Humanitarnog centra u Nišu.

Kao narodni poslanik, bio sam zagovornik formiranja tog humanitarnog centra, odnosno formiranje Ministarstva za hitne i vanredne situacije u Srbiji, koje bi bilo pandan takvom ministarstvu u Rusiji. To ministarstvo se pokazalo vrlo efikasno u rešavanju humanitarnih problema i prirodnih nepogoda. Brojni požari koji su zadesili Srbiju prethodnih godina, načinili bi veću štetu, da nije bilo tog centra. Zbog odluke sadašnje vlade, taj centar je limitiran na obim koji ne zadovoljava potrebe, a sve to što se ova vlast dodvorava Zapadu i što od Zapada dobija naređenja šta može da uradi, a šta ne.

Zbog toga se Srbija nalazi u jednoj paradoksalnoj situaciji. Da bi sačuvala svoj položaj, da bi sačuvala ustavni integritet odnosno da Kosovo i Metohija ostane u Srbiji, neophodno je jačanje saradnje sa Rusijom, koja nam je jedini partner i koja nas jedina štiti u Savetu bezbednosti UN. A paradoks je da vlast izbegava da radi sa Rusima, zbog pritiska koju na nju vrše zapadne vlade i zapadni mentori. Tako da je to jedna šizofrena situacija u koju nas ova vlast uvodi. Dolaskom nekih novih političkih snaga, nekih novih ljudi, koji ne duguju Zapadu nikakve usluge, koji nisu došli na vlast, pod pritiskom Zapada, ta situacija bi mogla značajno da se promeni. Mogli bi da se relaksiraju odnosi sa Rusijom.

Rusija bi morala da ima znatno veći uticaj u Srbiji, pre svega kroz Humanitarni centar u Nišu, zatim kroz jačanje vojne saradnje, zajedničke vojne vežbe. A onda bi sve to dovelo do jačanja ekonomskih odnosa Rusije i Srbije, jer bi izostali pritisci na domaće privrednike, da ne sarađuju sa Rusijom, u onolikom stepenu koliko bi mogli. Još jedna prevara ove vlasti je, to što kažu da Srbija ima ukupne ekonomske odnose 60 odsto sa zemalja EU. To nije tako. EU nema nikakve trgovinske odnose sa Srbijom, to je jedan, politički projekat. Ali Srbija sarađuje i trguje sa zemljama EU, što znači da i ta saradnja, kada bi prestalo podaništvo prema EU, morala biti nastavljena, jer je zasnovana na bilateralnim odnosima sa pojedinim zemljama, a ne sa EU kao političkim projektom. Sve odluke koje je EU donosila bile su na štetu Srbije, pre svega ometanje izgradnje Južnog toka i sva druga saradnja sa Rusijom u energetskom sektoru, prometu svinjskim mesom...

Sve što je EU mogla da nametne Srbiji kao otežavajuću okolnost, ona je to uradila. Tako da saradnja sa EU je vrlo štetna za Srbiju i zbog SSP-a, i zbog ukidanja carina, i zato imamo ovakvu ekonomsku situaciju.

Srbija je zatrpana zahtevima EU, poglavlja 25, 26, 33, 34...Da li Srbija može ispuniti sve te zahteve?

Narod nije nikad živeo gore, plate su ubedljivo najniže u regionu-prosečna plata u januaru je bila 316 evra a u Bosni 436. Dakle, u BiH je veća plata za 120 evra! Imamo najgoru ekonomsku situaciju, najniže plate i penzije i druge ekonomske parametre. Ali uz pomoć Zapada i uz pomoć medija, i kontrole novčanih tokova, verovatno i krađu na izborima, sadašnje vladajuće stranke će dobiti najveći broj glasova. Što znači da Srbija nije ni demokratska zemlja, jer onima koji bi trebalo da kontrolišu demokratske procese u Srbiji, najvažnije je da se ostvare njihovi politički interesi, odnosno geostrateški interesi- nezavisno Kosovo i Metohija, zatim i nezavisnost Vojvodine i svođenje ove države u granice takozvanog beogradskog pašaluka.

Narod treba da vidi da je sve što se dešava podređeno tim procesima.što se pre oslobodimo uticaja Zapada koji sprovodi te procese, pre ćemo živeti bolje. Alternativa postoji, na geostrateškom polju, pojavljuju se nove organizacije, savezi, nove moćne države, koje žele da se suprotstave američkoj hegemoniji i hegemoniji EU.

Nedavno je na tribini o odnosima Srbija-Kosovo i Metohija-EU, Ulrike Lunaček, izveštač Evropskog parlamenta o Kosovu, iznela jasan stav da Srbija ne može da uđe u EU bez priznanja Kosova i Metohije. I da ulazak Srbije i Kosova, mora da bude u istom trenutku, kako Srbija ne bi blokirala procese ulaska Kosova i Metohije u EU! To znači da će se Srbija ili odreći svoje teritorije i svog postojanja, ili neće nikada biti članica EU. Sa druge strane, ako se jednom bude odrekla Kosova i Metohije, isto će joj tražiti za Vojvodinu. I ulazak Srbije u EU je več sad uslovljen tako da ona neće moći da organizuje nikakvu vlast niti će imati uticaj na okolne zemlje. A, tu neće biti kraj, jer se na Zapadu Srbija uporno gleda kao remetilački faktor i kao takva treba da nestane.

Ako se naša vlast bude odrekla pomoći Rusije, mislim da za Srbiju, u dogledno vreme neće biti prosperitetne budućnosti. Za Srbiju budućnosti u EU nema, nema ni za Srbiju kao državu, a ni za srpski narod.