Umiranje

Vučićeva "uspešna i napredna" Srbija, zemlja sa najvećom stopom smrtnosti u Evropi

Kakav nam je život, ni smrt ne izgleda loše

Kojom brzinom Vučićev režim ubija Srbiju (i kojom brzinom ona izumire), uskoro neće imati ko da radi robovske poslove za strane izrabljivače koje on ovde dovodi. A za likvidaciju onih najstarijih, kojima je radni vek prošao, pobrinuo se on lično. Naime, neće biti nikakvo čudo da Vučić uskoro ozakoni "lapot", drevni srpski običaj kad su mlađi pripadnici porodice ubijali starije od 60 godina, koji više nisu mogli da privređuju. Stegnuta u kaiševe njegove ludačke košulje, Srbija je počela ubrzano da izumire. "Vođin" režim se svim silama trudi da zagorča život mladim bračnim parovima, porodiljama i tek rođenoj deci. Čitav kriminalni sistem je smišljen da Srbija bude skraćena, ne samo teritorijalno, nego i demografski. Da bude što manja i da, po mogućnosti, što pre nestane sa mape.

Igor Milanović

Nikola Vlahović

Ni tragična slika izumiranja u Srbiji, na koju ukazuju podaci nadležnih evropskih institucija, ni svi domaći javno dostupni podaci o ubrzanom nestajanju naroda, nisu dovoljni da vladajući režim shvati za ozbiljno evidentnu demografsku katastrofu. Umesto toga, Vučićeva mafija živi i radi tako kao da posle njih ne treba da bude ni Srba ni Srbije koja ubrzano i nezadrživo nestaje gubeći svake godine po jedan grad od 50.000 stanovnika. Oko 30.000 njih umre od neizlečivih bolesti ili starosti, a približno 20.000 se zauvek odseli odavde.

Prema jednom ispitivanju sa početka prošle godine, čije je rezultate objavila nemačka novinska agencija „Dojče Wele", Srbija je prva u Evropi po broju samoubistava. Svakog dana prosečno četiri osobe u Srbiji sebi oduzmu život. To je čak 12 puta više nego u susednoj Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori, gde se prosečno jedno samoubistvo dogodi svaki treći dan.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je krajem prošle godine objavila rezultate svojih istraživanja prema kojima je prosečan broj samoubistava u Srbiji na godišnjem nivou gori nego u istraživanju koje je objavila agencija „Dojče Wele"! Naime, u Srbiji se godišnje ubije oko 2.000 ljudi i taj broj stalno raste.

Zastrašujuće zvuči i činjenica da je samo u prva četiri meseca ove godine, broj samoubistava dece mlađe od 14 godina, dostigao nivo samoubistava u celoj prošloj godini. Ovakvu sliku zemlje gde deca vrše samoubistva zbog bede, beznađa i egzistencijalnih strahova koje preživljavaju zajedno sa svojim roditeljima, nemoguće je videti u srpskim medijima.

Čemu imaju da se nadaju mladi u Srbiji danas? Sve manje njih ima novca da se školuje, a i nivo obrazovanja je toliko nizak da je sve teže sa ovdašnjim diplomama naći odgovarajući posao u svetu. Da rade u zemlji mladi ionako nemaju nikakvu volju, jer niti veruju da će naći posao, niti očekuju da budu odgovarajuće plaćeni. Siromaštvo, besperspektivnost i raspad tradicionalnih porodičnih veza dovode ljude u očaj iz koga mnogi izlaz traže u samoubistvu. Mnogima je život pod terorom današnjeg režima takav, da ni smrt ne izgleda tako loše.

U takvoj bezizlaznoj situaciji, svaki loš događaj (kao što je gubitak posla, bolest ili smrt bliske osobe i slično) može da postane podsticaj da čovek digne ruku na sebe. Takođe, tu je i stalna borba za golo preživljavanje koja je razorila porodice. U takvom paklu, većina njih više nije u stanju da na vreme primete simptome predstojećeg samoubistva. Ono se samo "desi".

Na žalost, pod pritiskom zastrašujuće masovne hipnoze preko medija, mnogi ne mogu da shvate realnu sliku svog života i onoga što nas neminovno očekuje u bliskoj budućnosti. Kod onih koji se suoče sa gubitkom posla, prihoda, raspada porodice usled bede i svega što nakon toga sledi, samoubistvo je često jedino rešenje.

Jedan od glavnih razloga zašto se u Srbiji rađa sve manje dece je i taj što su roditelji svesni da nemaju mogućnosti da deci pruže ni ono najosnovnije. Zbog toga, u prekidima trudnoća, Srbija izgubi još jedan grad od 30 hiljada ljudi godišnje.

Istraživanja UNICEFA pokazuje da je i smrtnost novorođenčadi u Srbiji takođe skoro najveća na svetu. Tako, na primer, smrtnost tek rođenih, na svetskom nivou iznosi pet odsto, u Evropskoj uniji 4,1 odsto. U Srbiji je 6,2 odsto.

Najčešći uzrok smrtnosti novorođenčadi u Srbiji su bolesti koje mogu da se leče. Problem je, međutim, kako ukazuje UNICEF, što je u Srbiji zdravstveni sistem loše organizovan. Dok je u nekim krajevima nivo medicinske pokrivenosti na koliko-toliko zadovoljavajućem nivou, u drugima je katastrofalan. U čak pet okruga u Srbiji UNICEF je u svojim istraživanjima konstatovao izuzetno lošu medicinsku pokrivenost. Trudnice i majke sa malom decom moraju daleko da putuju do najbliže zdravstvene ustanove, ili zdravstvene ustanove nemaju dovoljno ili uopšte kvalitetnih stručnjaka, odnosno medicinskih aparata. Zbog svega toga svake godine u Srbiji umre prosečno 400 beba, a situacija će u narednim godinama postati još gora, jer će se smanjivati nivo zdravstvene zaštite. Uzgred, Srbija je verovatno jedina država u civilizovanom svetu gde se država trudi svim silama da zagorča život porodiljama i tek rođenoj deci. Tako je PDV na pelene i kompletnu opremu za novorođenčad, ravan akcizama za alkohol i duvan!

Ogromnu stopu smrtnosti prati i masovni odlazak medicinskih radnika, pre svega vrhunskih lekara specijalista, ali i drugog medicinskog osoblja u inostranstvo. Već danas se postavlja pitanje: ko će nas lečiti za nekoliko godina? U 2014. i 2015. godini, po 1.000 mladih lekara je napustilo Srbiju. Starost i umiranje takođe su problem medicinskih radnika.

Zapanjujuće zvuči podatak da u Srbiji ima čak 5.520 lekara starijih od 60 godina. Onih koji su starosti od 50 do 60 godina je 9.042, ali mlađih od 30 je svega 880! Srbija danas nema više ni jednog neurohirurga, radiologa, infektologa, oftamologa i otorinolaringologa mlađeg od 30 godina! Za samo pet godina ostaćemo i bez pedijatara i hirurga nove generacije, jer će smrtnost ili odlazak u penziju učiniti svoje.

Koliko je Vučićeva kriminalna kamarila ogrezla u patološkoj mržnji prema svakome ko ovde hoće da živi i stvara, govori i jedna izjava odlazećeg ministra prosvete, Srđana Verbića, data na prošlogodišnjoj tribini "Zašto (ne)odlazimo iz Srbije". Tom prilikom je bahato rekao, kako odlazak mladih stručnjaka iz Srbije nije usamljen slučaj u svetu, pa je cinično dodao: "...Pa, odlaze i stručnjaci iz Švajcarske". Ali, iz Srbije niko ne odlazi, iz Srbije svi beže glavom bez obzira, upravo zbog ovakvih samoživih egomanijaka, poput Verbića i njemu sličnih.

Nemaština je, međutim, najteža bolest od koje boluju građani Srbije, a za nju nemaju lek ni sami lekari na granici egzistencije.

Službeni glasnik RS broj 5/16 objavio je neverovatnu laž, da je prosečna bruto plata u decembru 2015. godine iznosila 70.763 dinara, a neto 51.485 dinara! Prema Glasniku 15/16, prosečna zarada u januaru 2016. godine, iznosila je 55.763 dinara bruto, odnosno 40.443 dinara neto.

Ipak, neki drugi izvori govore nešto sasvim različito...Naime, prema izveštaju Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), zvanične Vladine institucije, najviša prosečna plata u Srbiji u januaru ove godine iznosila je samo 25.235 dinara! Penzioneri koji su penziono uplaćivali kao samostalno zaposleni, dobijali su u januaru prosečno 23.840 dinara, a poljoprivrednici jadnih 10.468 dinara. U februaru je situacija bila još gora: zaposleni su dobijali 25.226, samostalne delatnosti 23.813, a poljoprivrednici 10.473 dinara.

Kako ovi podaci nikako nisu odgovarali Vučićevoj tvrdnji da "napredujemo najvećom stopom u Evropi", CROSO je u toku predizborne kampanje obustavio objavljivanje ovih podataka, da ne bi uznemirio birače pred republičke izbore.

U prvih mesec dana ove godine, zahvaljujući "uspešnim" reformama Aleksandra Vučića i njegovog kabineta, bruto plata u Srbiji pala na nivo neto plate iz prethodnog perioda. A, troškovi života porasli za više od 30 odsto! Istovremeno, došlo je do naglog porasta porodičnog nasilja, i, naravno, samoubistava.

Bez obzira šta priča vlast, situacija po penzionere biće u najskorijoj budućnosti još gora. U okviru mera štednje, koje je Vlada preuzela u okviru aranžmana sa MMF-om, udeo penzija u bruto domaćem proizvodu (BDP) moraće u narednih godinu dana još da se smanji sa sadašnjih 12,6 odsto (prosek u EU je 13,3) na samo 11 odsto. Uplate iz republičkog budžeta u PIO fond ionako padaju iz godine u godinu. Ako se ovaj trend nastavi sadašnjim tempom, 2020. će PIO fond subvencionisati budžet, a ne obrnuto!

Šta može da kupi nesrećnik koji živi od prosečne poljoprivredne penzije? On samo za osnovne komunalije mora da da celu penziju, pa i dalje da živi u strahu od privatnih izvršitelja, jer su mesečni troškovi daleko iznad njegovih primanja.

Ni ostalim penzionerima, kao ni zaposlenima, nije mnogo bolje, jer minimalna potrošačka korpa iz dana u dan postaje sve skuplja, a o prosečnoj potrošačkoj korpi običan čovek u Srbiji može samo da sanja.

Ministarstvo trgovine je objavilo podatke za februar (za mart i april ih još nema), prema kojima je u tom mesecu prosečna potrošačka korpa koštala 67.150,62 dinara, dva i po puta više od prosečne plate u Srbiji. Sa prosečnom penzijom nemoguće je fizički preživeti, čak i tamo gde ima domaćinstava sa dve penzije.

Kolika je beda zavladala Srbijom, vidi se i iz najnovijeg izveštaja Republičkog zavoda za statistiku, na osnovu koga je u poslednjih devet godina prosečna godišnja potrošnja hleba po glavi stanovnika sa 101,8 kilograma opala na samo 83 kilograma, što znači da građani dnevno imaju para tek za nešto više od 250 grama ove osnovne životne namirnice. Naravno, situacija je znatno gora, jer je ovde reč o statističkom proseku koji ništa ne govori o drami najmanje dva milion ljudi koji žive ispod minimuma potrebnog za biološki opstanak. A, Vučić je uprkos tome, spreman da udomi milion imigranata iz islamskih zemalja i stavi ih na grbaču najsirotijeg naroda u Evropi.

Zbog takve situacije sve je više smrti usled gladi, jer na hranu iz narodnih kuhinja, zbog obilne birokratije, pravo je steklo samo oko 35.000 građana Srbije, od kojih je trećina (12.000) uzrasta nižeg od 14 godina.

Ko uspe da prebrodi sve birokratske prepreke može da dobije oko 8.000 dinara socijalne pomoći mesečno, ali samo devet meseci godišnje. Ministar za socijalna pitanja Aleksandar Vulin, koji je sebe nedavno častio vilom na Dedinju, smatra da gladni u Srbiji mogu da žive tri meseca u godini bez zalogaja hrane.

Dečiji dodatak je postao žalosna lakrdija i iznosi samo 2.600 dinara mesečno. U poslednjih godinu dana, naslovne stranice štampe su imale skoro svakodnevne naslove poput: "...Užas u Surčinu: Tročlana porodica umrla od gladi" (29. februar 2016.).

U Kragujevcu koji sami kragujevčani zovu "Dolina gladi", u novembru mesecu 2015. je u osnovnoj školi morala da interveniše Hitna pomoć, nakon što je na nastavi kolabirala devojčica od 14 godina, jer danima nije imala šta da jede. Nije imala ni šta da obuče, pa je u školu i tokom zime dolazi u letnjoj garderobi.

Preko 600.000 stanovnika Srbije živi u apsolutnoj bedi, odnosno tiho umire od gladi i njenih posledica (kao što je, na primer, pad imuniteta). Psihijatrijske ustanove svakog dana su primorane da otpuštaju i najteže slučajeve, jer nemaju mogućnosti da ih hrane. U bolnicama u Srbiji savetuju pacijentima da obroke sami nabavljaju, ako žele da izbegnu gladovanje.

U većini porodilišta majke za doručak dobiju parče parizera i kašiku kiselog mleka - za više se nema para. U nekim porodilištima, kao što je ono u Subotici, dnevni budžet za sva tri obroka iznosi samo 180 dinara po porodilji. Ne tako davno, šefica kuhinje u tom porodilištu, cinično je novinarima rekla kako "mnogi nisu edukovani, pa misle da će im sa većim porcijama biti bolje". Eto nove politike srpske Vlade, reče jedan ogorčeni komentator: "Gladovanjem do zdravlja!".

Bez izgleda da se uskoro izvuku iz bede mnogi izlaz traže u kriminalu. Ali, to je već priča o onima koji su krenuli stranputicom, jer za mnoge drugog puta i nema. Normalan život ovde im niko ne nudi.

U Srbiji je i sahrana najskuplja u današnjoj Evropi. Ukop pokojnika u Beogradu košta i do 1.000 evra, duplo više nego u zemljama EU! Večna "konačišta" u Beogradu dostižu i cenu od nekoliko desetina hiljada evra! Mrtvih je sve više, a prostora za sahranu sve manje. Ali, pravi pakao je ipak nad zemljom.

Beda, glad i beznađe često dovode do psihičkih problema, odnosno do pojačane agresivnosti prema najbližima i, po pravilu, najmanje zaštićenima.

U 2014. godini bilo je 27 smrtnih slučajeva vezanih za nasilje u porodici, a 2015. je počela obaranjem ovog neslavnog rekorda. Već u prvoj trećini te godine bilo je 24 smrtna slučaja, a godina se završila sa 32 mrtve žene, ubijene od strane svojih partnera.

Ovaj trend će se nastaviti bez obzira na zakonsku regulativu, jer se u ljudima, koji su bespomoćni protiv sistema i onoga što nazivaju sudbinom, nagomilava bes, koji u nekom trenutku mora iz njih da izađe. To se, na žalost, najčešće događa u okviru porodice, jer počinilac sa njom provodi najviše vremena.

Žrtve nasilja u porodici nisu samo bračni parovi, već i njihovi roditelji. Mladi ljudi, koji nemaju posao, a ni perspektivu, nezaposleni, upadaju u depresiju koja se okončava nekontrolisanom agresijom od koje stradaju ukućani. Ubice i drugi nasilnici su, u najvećem broju slučajeva, mladi ljudi koji su posle ovakvog zločina izgubljeni za društvo. Njima sleduje robija, u velikom broju slučajeva višegodišnja, na kojoj se neće otkloniti uzrok njihovog ponašanja.

Zapanjujuće je da naprednjačka vlast nije htela da donese zakon kojim bi se bar malo smanjila mogućnost nasilja u porodici sa smrtnim ishodom. Poslanik Demokratske stranke podneo je krajem novembra 2015. predlog izmene zakona, kojom bi se prijavljenom za nasilje u porodici automatski oduzimalo vatreno oružje. Naprednjačka većina u republičkoj Skupštini odbila je da podrži ovaj predlog, samo zato što je bio predat od strane opozicione partije!

A 1. Umiranje od gladi

Ni oni koji imaju posao i nekakvu platicu koju redovno primaju, nemaju čemu da se raduju. Zaposleni u lancu prodavnica Idea dnevno na osnovu dodatka za topli obrok dobijaju 13 dinara. U tim prodavnicama obična zemička ili kifla košta 15 dinara. Ranije, pre objedinjavanja Merkatora i Idee, zaposleni su imali pravo da besplatno uzmu nešto iz odeljenja mesnice, ali im je bilo zabranjeno da uzimaju meso pripremljeno za kupce. Morali su da uzmu ono koje im da šef odeljenja, a koje je garantovano bilo sveže, što ono spremno za prodaju nije uvek bilo. Sada moraju da se zadovolje sa uvredljivo malim dodatkom za topli obrok, ali većina je srećna da i to dobija, jer svi radnici u Idei i Merkatoru primaju republički minimalac koji im omogućuje samo da odlažu neminovnu smrt od gladi.

A 2. Ko ne digne ruku na sebe, ubiće ga država

Sva istraživanja samoubistava u Srbiji govore da se ona na selu najčešće dešavaju vešanjem, i da su razlozi duboka depresija, glad, izolacija i osećaj napuštenosti. Za one koji su tamo ostali, život u ruralnim krajevima, gde nema ni prihoda od poljoprivrede, gde je stanovništvo skoro sasvim izumrlo ili se odselilo u potrazi za bilo kakvim poslom, više liči na zemaljski pakao. Sadističkom politikom prema selu, vlast je učinila da su mnogi krajevi Srbije danas opustošeni. Nema ni ljudi ni drugih živih stvorova. Poljoprivrednici od ove godine dobijaju i za dve trećine umanjen podsticaj za obradivu zemlju, tako da niko više ne planira da ostane na selu. Kuršumlija je opština koja ima 100 kilometara dugu granicu na čijoj je drugoj strani samoproklamovana republika Kosova. Pedesetak nekada naseljenih mesta duž pomenute granice danas nema ni jednog zvaničnog stanovnika. Mnogi su pomrli, zabeleženo je i dosta samoubistava, ali je većina njih napustila svoje domove kada im je vlast to diskretno savetovala objašnjavajući im da država ne želi da ih uzme u zaštitu od napada „migranata" sa Kosova. Ostavljena je plodna zemlja koja je nekada hranila stanovnike i proizvodila i za prodaju. Danas je niko više ne obrađuje, već je za potrebe šverca koriste albanski mafijaši.

A 3. Obešeni za "kuke milosrđa"

U Italiji je nedavno jedna presuda izazvala pažnju javnost. Sud je, naime, utvrdio da krađa male količine hrane iz prodavnice nije krivično delo u slučaju da je počinilac gladan i da ne može na drugi način da se prehrani. Vlastima u Vučićevoj Srbiji ne pada na pamet da uvede sličan sudski presedan, jer sve više stanovnika nema ni za najosnovnije namirnice. Umesto da počne da pomaže narodu da preživi ovu krizu, vlast preko svojih medija besramno reklamira nekakve „kuke milosrđa" koje niču na sve većem broju lokacija u Beogradu. Na njima oni koji mogu ostavljaju nepotrošenu hranu za gladne.

A 4. Valjevo: pokrenuta istraga zbog nestalog novca iz donacije vlade Japana za izgradnju gerontološkog centra

Nema para, ima umiranja

Zbog očigledne pljačke novca iz donacije vlade Japana za izgradnju gerontološkog centra u Valjevu, mnogi od starih i nemoćnih lica kojima je ovaj objekat preko potreban, neće dočekati njegovo otvaranje

N. Šutuljić

Pokrenuta je istraga u vezi donacije Vlade Japana koja je trebala da obezbedi izgradnju Gerontološkog centra u Valjevu. Državne institucije mesecima su nadležnost prebacivale jedna na drugu i slučaj je na kraju prepušten Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Detalji istrage trenutno nisu poznati, odnosno ne zna se da li je i ko je proneverio deo novca dobijenog od Vlade Japana, niti koji iznos je u pitanju. Donacija u iznosu od 2,5miliona evra trebala je da obezbedi kompletnu izgradnju objekta i radovi su počeli u prvoj polovini 2009. godine.

Radovi su godinama obustavljani i nastavljani u zavisnosti od priliva novca, a sredstva su povremeno izdvajana iz državne i gradske kase. Uprkos ulaganjima i obećanjima vlasti - lokalnih i republičkih, bivših i sadašnjih, nedovršenoj zgradi Doma za stare ne može da se priđe od korova.

Političari su povremeno obećavali da će Gerontološki centar prve stanare primiti „krajem tekuće ili početkom naredne godine". Spominjao se i značaj takvog objekta, u kome bi stari i nemoćni imali smeštaj, a medicinski i socijalni radnici siguran posao, što bi uticalo na smanjenje nezaposlenosti u gradu na Kolubari. Međutim, još uvek nema ništa ni od useljenja, ni od zaposlenja. Bivši ministar rada i socijalne politike Aleksandar Vulin ocenio je da je 2,5 miliona evra sasvim dovoljno novca za kompletnu izgradnju objekta. On je i sam postavio pitanje da li je sav novac potrošen na izgradnju objekta i ko je odgovoran za to.

Nekadašnji viši javni tužilac u Valjevu Miodrag Plazinić prošle godine pokrenuo je istragu u vezi izgradnje Doma za stare i potrošenog dela donacije Vlade Japana. Predmet je ubrzo prosleđen Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu, ali ta institucija krajem 2015. godine vraća dokumentaciju VJT u Valjevu, jer smatra da ta institucija nad tim ima nadležnost.

Ni sadašnji viši javni tužilac Dragana Marković nije mogla da nam pruži informaciju, uz obrazloženje da je donaciju Vlade Japana obezbedio Beograd i da je zbog toga predmet prosleđen Višem javnom tužilaštvu u glavnom gradu.

VJT u Beogradu odbija da pruži informacije o proneverenom novcu, neslaganju cifara u dokumentaciji, kao i da li su i protiv koga podnete krivične prijave uz objašnjenje da bi "dostavljanjem spisa predmeta bilo ugroženo vođenje predistražnog postupka".

Moguće je da je rano da se spominju počinioci, ali situacija se ne menja činjenicom koliko novca je pronevereno, odnosno prikazanim neslaganjem računa. Prema nekim procenama, za kompletnu izgradnju Doma za stare potrebno je još oko 154 miliona dinara. Nije poznato ni kada će radovi biti nastavljeni, niti okončani. Pitanje je i koliko će trajati predistražne, istražne radnje i sudski postupak, ukoliko do toga dođe. Sasvim je sigurno da će prvi stanari Gerontološkog centra morati malo duže da čekaju na useljenje, a potencijalno osoblje na zaposlenje.