Feljton

"Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića,poslednjeg srpskog disidenta (4)

Stvaraoci u nestvarnim vremenima

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Već sam rekao da je Jovan Đorđević bio značajan nacionalni radnik. Studirao je u Pešti u isto vreme filozofiju i medicinu, opredelio se za filozofiju. Po završetku studija, 1849. godine, Isidor Nikolić - Džaver, poznati pisac, veliki župan, odveo ga je u Sombor za sudskog činovnika. Odatle je otišao u Lugoš, a potom je prešao u Novi Sad za profesora srpske Gimnazije. Jovan je bio pristalica Vuka i zastupao je narodnjačke ideje. U to vreme se vodila velika borba oko Vukovog rada (Za i protiv Vuka), pa je Jovan došao u sukob sa protivnicima Vukove jezičke reforme. Jedno vreme je u Pešti bio sekretar novoosnovane Matice srpske, kao i urednik njenog Letopisa.

Potom se vratio u Novi Sad i zajedno sa Đorđem Popovićem Daničarom (urednikom Danice) uređivao Srpski dnevnik. U Dnevniku je napisao niz članaka o pozorištu, koji su ustalasali vojvođansko Srpstvo, pa je pod okriljem Srpske čitaonice došlo do osnivanja Srpskog narodnog pozorišta 1861. godine. Dve godine kasnije, Jovan je Srpski dnevnik predao Svetozaru Miletiću i posvetio se pozorišnom radu, zavodeći stalne turneje pozorišta po Srpstvu. (Kad su mađarske vlasti 1864. ukinule Srpski dnevnik, Đorđević je, zajedno sa Miletićem, došao pod vojni sud, ali nije osuđen jer je došlo do opšte amnestije.)

U novembru 1867. godine Jovan Đorđević je doveo novosadsku trupu u Beograd i tu predstavu je gledao knez Mihailo Obrenović. Naredne godine, 1868, Jovan je pozvan za direktora Narodnog pozorišta u Beogradu, što je dovelo do njegovog preseljenja u Srbiju. (Tad je doveo u Beograd nećaka Stevu i familiju.) Međutim, 1873. godine Narodno pozorište je zatvoreno, čemu se Jovan oštro usprotivio, pa je došlo do njegovog premeštaja u Šabac za direktora polugimnazije. Dve godine kasnije (1878) vraćen je u Beograd za direktora, najpre Gimnazije, a potom Učiteljske škole.

Godine 1880. Jovan Đorđević je izabran za profesora Opšte istorije na Velikoj školi. Kratko vreme (1892) bio je ministar prosvete u Vladi koju je formirao Jovan Avakumović, i tad je Stevan Sremac doveden iz niške u beogradsku Treću gimnaziju za profesora. Jovan Đorđević je 1887. godine bio nastavnik kralju Aleksandru Obrenoviću za istoriju i geografiju, i pratio je mladog kralja na putu u Krim.

Jovan Đorđević je bio značajan srpski pisac. Stihove je počeo da piše još u Mađarskoj, a u Beogradu je napisao popularnu pozorišnu alegoriju „Markova sablja", u kojoj je bila pesma „Bože pravde", koja je uzeta za srpsku himnu (muzika - Davorin Jenko, poreklom Slovenac, u Beograd došao iz Praga). Od književnih radova valja pomenuti biografije o dvojici Stanimirovića i o Čučuk-Stani (druga žena Hajduk Veljka). Od naučnih radova Opštu istoriju u dva toma, Latinsko-srpski rečnik. Tu su i prevodi pozorišnih dela s mađarskog i nemačkog jezika (Šilerova „Spletka i ljubav").

Kad se preselio u Beograd, Jovan Đorđević se uselio u prostranu kuću u Knez Mihailovoj ulici, koju je nasledio od babe po majci. (U toj kući je rođen arhitekta Aleksandar Deroko, Stari Beograđanin.) Jovan je u Beograd doveo najpre dve sestre, još uvek neudate, a potom svoje nećake, od pokojne Katarine, tri brata Sremac. Brigu oko domaćinstva je preuzela sestra Marta (poznatija kao Maca). Jovan je braću upisao u gimnaziju. Interesantno, ali braća su se brzo i lako navikla na beogradski život, nisu osećala neku naročitu nostalgiju za Sentom, iako se život u prestonici Srbije znatno razlikovao od onog na Tisi. Stevan je sebe našao u školi, a njegova mlađa braća, Jovan i Andrija na ulici. Jovan Đorđević se starao o nećacima, ali je bio prezauzet radom u Pozorištu. Na kraju godine, Stevan se odlikovao u Prvoj beogradskoj gimnaziji (u Kapetan Mišinom zdanju), a braća su ponavljala razred.

Ujak je odlučio da Steva nastavi gimnaziju, a da njegova mlađa braća idu na zanat. Odveo ih je u Pančevo gde je Jovana dao na limarski a Andriju na krojački zanat. (Videli smo da su obojica postali uspešni majstori. Andrija je emigrirao u Ameriku, nekoliko godina se o njemu ništa nije znalo, a onda se javio iz Njujorka, gde je otvorio krojačku radnju.)

Zabeleženo je da je Stevan Sremac u Prvoj beogradskoj gimnaziji dobro učio. Direktor Gimnazije je bio pozorišni kritičar i istoričar Đorđe Maletić. Maletić je takođe došao iz Vojvodine, iz Bele Crkve, i bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta, posle Jovana Đorđevića. Profesori su bili poznati naučnici i književnici, Stojan Novaković (opšta istorija), Svetislav Vulović (srpski jezik i književnost), Miloš Zečević (nacionalna istorija), Stevan Kaćanski (književni oblici.) Sa Stevanom su u istom razredu učili Ljubomir Nedić (kasnije književni kritičar i istoričar) i Stevan Mokranjac (kasnije profesor muzike i kompozitor).

Stevan Sremac je, dakle, kao beogradski gimnazista bio dobar đak, veoma se odlikovao iz istorije i književnosti. Njegovi drugovi su govorili da je bio odličan đak i da je na kraju školske godine dobijao po nekoliko knjiga od škole za uspeh. Ali, sam Stevan je negde zabeležio, slaba tačka mu je bila matematika. (O ovome je ostavio zapis, kako je pokušao da prepiše zadatak od nekog matematičkog odlikaša.)

Mile Pavlović piše da je Stevan bio pod velikim, ako ne presudnim, uticajem svog ujaka. „...On je još kao gimnazist uvrteo sebi u glavu da treba da pođe ujakovim stopama, da postigne nešto veliko."

Ovo naročito ističe Pavle Popović kad kaže da je „Jovan Đorđević imao veliki uticaj na svog sestrića". Stevan je zabeležio da je ujak, kad god su bili zajedno za stolom o ručku ili večeri „vazda pričao interesantne anegdote iz prošlosti, o velikim ljudima, a nikada se nije zanimao razgovorima o dnevnim događajima".

Kao gimnazijalac, Stevan Sremac je imao dve strasti: čitanje i pozorište. Svakako ugledajući se na ujaka, Stevan se dao na čitanje velike ujakove biblioteke, tako da je postao najnačitaniji đak Prve beogradske gimnazije. Sami drugovi iz škole priznavali su da je on među njima najviše knjiga pročitao, a u pozorištu je bio najrevnosniji posetilac.

Dok je Jovan Đorđević bio upravnik Narodnog pozorišta, vodio je Stevana na sve predstave. (Neki kažu da je Steva predstave gledao iz ujakove lože, a neki iz partera gde su karte za omladinu bile besplatne.) Ujak je nećaka još naučio da od rana privređuje, pa mu je davao da svojim čitkim rukopisom prepisuje pozorišne komade za glumce. (Stevanova braća ističu da ih se Steva „ovom zaradom odevao", ali je i njih pomagao. A Andrija piše da je Stevan pomagao i svoje drugove. „Osobito su ga siroti đaci poštovali, Stevan nikad nije imao dva kaputa, jer je drugi sirotom đaku davao."

Nije bez značaja za Sremčevo formiranje da je još kao đak upoznao najveće glumce tog vremena, kao što su bili Bačvanski, Mandrović, Lugumerski, Toša Jovanović, Milka Grgurova... (Kasnije se kao profesor družio sa Miloradom Gavrilovićem i Ilijom Stanojevićem (Čiča Ilija, nezaboravno Sremčev Kalča).

Ugledajući se na ujaka, Stevan je još kao đak počeo da pravi beleške o pročitanim knjigama. Te sveske će mu kasnije poslužiti kao izvor za pripovetke.

Mile Pavlović koristi jednu Stevanovu belešku da bi napravio portret Jovana Đorđevića. "To je čovek koji je živeo čudnim, gotovo asketskim životom. Za njega, kao upravnika jedne državne ustanove, gde je bilo mladih, lepih, primamljivih glumica, čijim se dražima obično ne odoleva, za njega se kroz toliki niz godina nije mogla zakačiti ni najnevinija romantična ili erotična epizoda, ni najbeznačajnija ljubavna intriga. Toga čoveka nisu mogli zaneti i uzbuditi ni najvatreniji pogledi kakve pozorišne lepotice, za kojom su mnogi trčali i uzdisali. No, s druge strane, taj hladni i neosetljivi, gotovo drven čovek prema životnim uživanjima, koja su svojstvena svima normalnim ljudima, imao je trenutaka kada je ispoljavao znake duševnog uzbuđenja i zanosa. Narod i njegova tragična prošlost, narodna poezija, umetnost, pravoslavlje, humani podvizi, tradicija i razgovor o ovim predmetima mogli su podići njegovo raspoloženje do ekstaze. I od ovoga odmerenog čoveka postajao je apostol."

Upućivan i vođen umom, voljom i rukama ovaka čoveka od detinjstva do doba zrelosti, Sremac se navikao i da misli i da oseća, pa i da postupa na sličan način. I kad je stupio u život on je imao dosta sličnih osobina: obojica su bili zaneseni rodoljubi, obojica vrlo predani i pobožni pravoslavci, dobri humanisti, slovenofili, bolećivi prema siromašnima, zaštitnici i ljubitelji životinja, velike estete i obojica do smrti neženje. Andrija Sremac je o tome napisao Pavlu Popoviću: „Što je Steva samac ostao, svi držimo, to je od ujaka uzeo primer, jer je ujak samac bio: večito čitanje i pisanje, to im je obojici bilo strast i uživanje".

Pavle Popović idući još dalje u iznalaženju sličnosti između ujaka i sestrića u svojoj dokumentovanoj raspravi o Sremcu, sa puno razloga smatra i dokazuje da su Sremčeve pripovetke „Iz knjiga starostavnih" postale otuda što je sestrić u svemu išao ujakovim stopama. A ovaj je u Danici Đorđa Popovića objavio svoju pripovetku „Dobrosav", koja je sestriću postala uzor i obrazac. Popović nastavlja da Sremčeve istorijske priče, kako po tonu i karakteru teme tako i po načinu obrade i maniru izlaganja, u svemu podsećaju na Jovana Đorđevića, i pokazuju da je i u pisanju ovih priča sestrić našao obrazac u svome ujaku.

Sve u svemu, kao gimnazijalac, Stevan Sremac je bio beogradski đak, relativno dobro situiran, i nije prošao kroz nemaštinu došljaka, kakav su put imala druga naša od tri pisca, Domanović i Stanković. Stevan Sremac je 1874. godine s odličnim uspehom završio gimnaziju i upisao se na Istorijsko-filološki odsek Velike škole. (Domanović se godinu dana ranije, a Bora godinu dana kasnije rodio.)

"...Dobar i valjan, samo dosta svojevoljan"

Pošto je završio osnovnu školu kod oca u Gornjim Jarušicama, Radoje Domanović je morao u Kragujevac, u gimnaziju. Preselio se u najveći šumadijski grad u jesen 1883. godine i u njemu ostao do leta 1890. godine, kad je otišao na studije u Beograd. Mogu da zamislim kako je to delovalo na dete sela, koje se prvi put našlo u velikom gradu. Svi smo mi seljaci išli tim putem. (U to vreme Stevan Sremac je bio profesor Gimnazije u Pirotu (od 1881. do 1883. godine). U stvari predavač, jer tad je za profesora morao da se polaže profesorski ispit, ali ja ću govoriti profesor, kako je danas uobičajeno.)

Kad dete sa sela ode u grad na školovanje, prvo što se pred njegove roditelje postavlja to je da mu nađu stan. Taj prelazak, bolan, razoran po psihu deteta, nažalost malo je opisan u našoj literaturi. (Ja sam to opisao u romanu „Vreme sporta i razonode", ko hoće neka pročita.)

Već sam rekao da je Radojev otac Miloš pripadao Liberalnoj stranci i da je u tom pravcu gledao da uputi i sina koga je odredio da školuje. (Drugog sina je zadržao na imanju.) Radojev drug iz kragujevačke Gimnazije, Todor Popović (koji se potpisivao sa B.B-vić), ostavio je zapise o kragujevačkom životu Domanovića.

Razume se da je Radoje, kad je prešao u Kragujevac bio još mlad, i nije razumevao politički život (a kakva se politika vodila u Kragujevcu videćemo kasnije), ali Miloš je bio zagriženi liberal. Liberalnoj stranci je pripadao i Milošev brat Aleksa, pop iz Jarušica. Stoga Miloš nađe sinu stan kod nekog popa u Kragujevcu, koji je bio i liberal i drug Radojevog strica. Biograf Domanovićev iz naših dana Dimitrije Vučenov navodi ono što mu je kazivao glumac Dobrica Milutinović, koji je jednu godinu bio đak kragujevačke Gimnazije. Tad je Radoje stanovao kod Vula Popovića, okružnog načelnika u penziji. Kasnije je Radoje stanovao kod nekog penzionera liberala, koji će ga inspirisati da napiše kao student priču „Sima penzionar" iz kragujevačkog života. Tu priču moramo da pogledamo.

Ali pre nego se upoznamo sa pričom, da vam ispričam šta je o njoj zapisao Todor Popović. On kaže da je Domanović, koji je inače imao običaj da i po dvaput štampa istu priču, menjajući joj samo naslov, izbegavao da objavi ovu pripovetku bojeći se reakcije penzionera kod koga je stanovao u Kragujevcu, a koji mu je poslužio kao uzor za priču.

Elem, iako pripovetka nije bila štampana, Sima penzioner je čuo šta se u njoj govori i da je to priča o njemu. Verovatno je Domanović čitao nekim zemljacima, studentima iz Kragujevca, na Velikoj školi, a ovi je preneli kragujevačkom penzioneru, a možda što i dodali. Tek, Sima je krenuo da se obračuna sa Domanovićem!

Todor Popović je zapisao:

„Još sam u avgustu 1893. godine postavljen za pisara istražnog sudije na Zlatiboru. Na putu za „mesto postav¬ljenja", kad sam prolazio kroz Kragujevac, čujem da je Rade na nekoliko dana pre bio tu, i jedva odatle izneo glavu. Onom penzioneru neko je dostavio da je Rade o njemu napisao sto čuda, napravio od njega „komediju za teater", pa sad ide iz varoši u varoš, iskupi kojeka¬kvu mangupariju, pa pred njom njega, toga penzionera, izigrava, te puca smejurija na sve strane. Naravno, to razdraži strašno toga penzionera, naiđe čoveku krv na oči, pa dograbi motku pa pojuri tamo gde su mu rekli da je Rade. Srećom, neko od drugova Radinih dozna to i obavesti blagovremeno Radu, te se on skloni. Inače, ko zna šta bi sve s njim bilo".

Moguće je da je ova priča istinita, moguće je da je Radoje imao neku studentsku verziju pripovetke. Ali ona verzija, koju je Domanović objavio u Bosanskoj vili 1902. godine, ima daleko dublje značenje nego da se naruga nekakvom kragujevačkom penzioneru kod koga je stanovao. Da pokušam da vam ukažem na to značenje.

Sima je sudski penzioner i svakoga dana piše sudovima nekakve predstavke, koje niko ne uzima u razmatranje, jer ga je vreme prošlo. Dinarskog je porekla, u Kragujevac je došao po službi.

Domanović ističe da vreme provodi u kafani, ali ne troši, nego gleda da nekoga pobedi u dominama da mu plati kafu. Tamo pročita novine, kad dođe na ručak saopštava „da će biti krvavoga rata, kakvog još nije istorija na svojim listovima zabeležila!"

Kod njega stanuje đak Pera (to može biti Radoje), „...mladić od svojih sedamnaest godina, vižljasta tela, bleda lica, crnih očiju i duge kose; dobar i valjan, samo dosta svojevoljan". (Opis odgovara Radoju.) Pera u razgovor unosi socijalni ton, u istim novinama je pročitao kako se „skuplja dobrovoljni prilog za postradale Prištince, a general Steva dao samo dva dinara". No Sima odbija takav razgovor, on je bio državni činovnik, a „Pera tuđim zubima jede leb!" Dohvata gusle i gudi „Početak bune protiv dahija", jer „gusle su očuvale Srbinu slobodu". Domanović još slika gazdaricu Lenu, opasnu Šumadinku, koja Simi svašta skreše, čak ga povremeno napušta, ali mora da ćuti jer „jede Simin leb!" Moguće je da je Domanović ovu fabulu poneo iz đačkih dana u Kragujevcu. Ali on u priču uvodi slugu Ristu, našeg zemljaka, priglupog „Bugarina, koji stalno lomi posuđe". Kad ga gazdarica spopadne, on ponizno pristaje da mu se odbije od plate. „Ne se sekiraš, gospođo, ne se ljutiš, će da platim!" Tipičan južnjak, naučen u Turskoj da sluša i trpi, ne može da uđe u „Početak bune protiv dahija". Ovakav lik i njegov govor mogao je da unese u priču samo pisac koji je živeo na jugu, odnosno kao Radoje Domanović da je službovao u Pirotu, Vranju i Leskovcu, gde se govori nevukovim jezikom. Ja sam ovde video skicu za jednu od najboljih Domanovićevih satira, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima".

Svirala je "Marseljeza" u Kragujevcu

Domanovićev biograf iz našeg vremena Dimitrije Vučenov unosi socijalni momenat u Domanovićevu biografiju, opisuje „vreme u kojem je pisac živeo i stvarao". Pošto za moj koncept „Tri pisca" ovakav pristup odgovara, uneću ga u ovo predavanje. Da pogledamo Kragujevac u koji je seljače iz Gornjih Jarušica prispelo.

Kragujevac je odranije bio centar socijalističkog pokreta Svetozara Markovića. Ovaj komunac iz Jagodine pokrenuo je Šumadiju u stvaranju opozicije režimu i samovolji Obrenovića i njihovih namesnika. Namesnički režim uspeo je da likvidira socijalistički pokret Svetozara Markovića, a njegovog vođu najpre arestuje (zatvori) a potom protera iz zemlje. (Svetozar je umro u Trstu od tuberkuloze.)

U Srbiji je došlo do teških dinastičkih i političkih sukoba, još vazalna Srbija bila je na ivici građanskog rata. U takvoj atmosferi partijskih svađa došla je afera sa crvenim barjakom u Kragujevcu. Kragujevac je i posle smrti Svetozara Markovića ostao središte radikalskog pokreta, socijalističke ideje su se širile poglavito među đacima učiteljske škole i radnicima vojne fabrike. Na izborima, radikali su dobili opštinsku upravu. Po zakonu, bilo je moguće sazvati opštinski zbor koji može da sruši opštinsku upravu. Protivnici radikala su sazvali takav zbor 15. februara 1876. godine i zatražili rušenje radikalske uprave. Međutim, na zboru su radikali dobili većinu, pa je njihova uprava potvrđena.

Ova odluka je izazvala oduševljenje u Kragujevcu. Predvođeni radikalima, ljudi su sa svirkom i pesmom krenuli kroz varoš da proslave svoju pobedu.

Povorka je nosila crveni barjak, na kojem je bila ispisna reč SAMOUPRAVA, svirana je Marseljeza, čuli su se uzvici "Živela republika". Rečju, Kragujevac je ličio na Pariz iz 1871. godine. Policija je pokušala da zaustavi povorku, ali je bila nemoćna. Došlo je do opšte tuče u kojoj su dva građanina poginula a trojica ranjena. Uskoro se na ulicama pojavila vojska i narod se razbežao. Sutradan su nastala hapšenja, naročito u Učiteljskoj školi, gde su učiteljci pružali najžešći otpor policiji i vojsci.

U ovim događajima uzeli su aktivno učešće i profesori Gimnazije. Među uhapšenom tridesetoricom demonstranata bila su i dva profesora kragujevačke Gimnazije, Pera Đorđević i Sreten Stojković. Režim je ugušio bunu i pokret, ali su ideje ostale. Njih nije bilo moguće uhapsiti!

Godina kad je Radoje upisao gimnaziju, bila je izuzetno važna za Srbiju. Te 1883. desila se Timočka buna, kad narodna vojska u Istočnoj Srbiji nije htela da se razoruža, što je novoustoličeni kralj Milan Obrenović iskoristio da se obračuna sa Narodnom radikalnom strankom, koju je optužio da je uzročnik bune. (Domanović će se u Pirotu upisati u tu stranku!)

Tako je u Kragujevcu 1885. pokrenut list Razvitak, čiji su osnivači bili profesori Gimnazije: pomenuti Pera Đorđević, nastavnik srpskog jezika i književnosti, Đura Milijašević, nastavnik prirodnih nauka i fizike, Vasa Dimić, nastavnik matematike, i Milan Muža, nastavnik prirodnih nauka i nemačkog jezika, inače prevodilac čuvenog romana Černiševskog „Šta da se radi" (sa nemačkog). Režim je list zabranio, trojica profesora su premešteni iz Kragujevca, a Milan Muža proteran iz Srbije sa zabranom povratka.

Razume se da se o ovome mnogo pričalo u gradu i gimnaziji i da Radoje Domanović nije mogao da ostane van te priče.

Pošto je izgubio rat sa Bugarskom, 1885, prevrtljivi kralj Milan odlučio je da se pomiri sa radikalima i da im vlast. Radoje je bio u šestom razredu gimnazije kad je kralj Milan Obrenović odlučio da abdicira u korist svog sina maloletnog Aleksandra. Radikalski pokret je u to vreme bio zamro u Gimnaziji, a Domanović je, po pričanju njegovih drugova, bio van politike.

U vreme Domanovićevog školovanja, u Gimnaziji je postojala đačka družina Podmladak, ali se Radoje nije uključio u nju.

Tako se moglo dogoditi da Radoje Domanović iziđe iz kragujevačke Gimnazije 1890. godine nedovoljno politički formiran: još uvek je bio pod uticajem oca i strica liberala, za radikale će se opredeliti tek na službovanju u Pirotu. Njegov otac imao je problema sa službom, kad su došli radikali na vlast bio je jedno vreme prisilno penzionisan. Domanovićev drug sa fakulteta, kasniji profesor, tvrdio je da je Radoje još uvek kurdža. (Liberale su u to vreme u Srbiji nazivali kurdžonima - što će reći lažljivac, nevera.)

Iako Kragujevčanin, Domanović se u to vreme još uvek nije bio zagrejao za ideje Svetozara Markovića, čiji će kasnije biti dosledni poklonik. Pre bi se moglo reći da je, verovatno pod uticajem sela, bio zagrejan za srpsku nacionalnu stvar. Sa radikalima je mogao da se složi samo u pogledu mržnje prema činovničkom kadru, koji uništava srpsko selo.

Interesantno je da se u toku gimnazijskog školovanja Domanović nije zagrejao za književnost. Možda stoga što mu je književnost predavao profesor Kosta Kovačević, više filolog, bezbojna ličnost koja na Radoja nije ostavila nikakav utisak.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjige Ivana Ivanovića koje možete naručiti preko ovog oglasa:

- Crveni kralj, roman; Kako se igrao fudbal u vreme komunizma; svojevremeno zabranjena knjiga; sedmo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Arizani, roman; Kako je srpski seljak nadživeo komunizam; jedan od najčitanijih srpskih romana; dvanaesto izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosije@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Sondiranje terena u Žitnom Potoku, sedam novela; dve o najvećem jugoslovenskom slikaru soc-realizna Boži Iliću; prvo izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosijeg@mail.com cena 500 dinara + ptt

- Pisac iz Kuršumlije, novela-esej; tragična sudbina najboljeg srpskog satiričara iz vremena komunizma, Spasoja Šejića, novog Domanovića; prvo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com

cena 500 dinara + ptt