Kontranapad

Uvrede na Vođinom dnevnom redu, ili, zašto srpskom sportu nema spasa dok je maniti AV na vlasti

Ološ nad ološem zasenio Olimpijadu

Po čemu će se pamtiti učešće sportista Srbije na Olimpijadi u Rio de Žaneiru? Svakako po ostvarenim rezultatima: osvojenim medaljama, postignutim plasmanima, ostvarenim rekordima, brojnosti našeg Olimpijskog tima, po nekom razočarenju, nepravdama i dubokoj implementaciji politike u olimpizam, ali i - budalaštini srpskog političkog „establišmenta". Sve to je već juče u istoriji sporta i ove zemlje. A da li poštujemo poruke iz iskustava koje smo stekli na putu do Rija i na samoj najvećoj planetarnoj smotri vrhunskih sportista? Koliko će to da nam koristi u budućnosti našeg sporta, pita se Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike

Miroslav Vislavski

Na polovini takmičarskog programa mnogi su bili obeshrabreni nakon eliminacije naših aduta za medalje. Defetizam je progovarao u nekim tekstovima, na društvenim mrežama. Stvarana je psihoza neuspeha. Pripremane su mete za odstrel. A dogodilo se ono što svako takmičenje donosi, Olimpijada po pravilu. Neki favoriti ne ostvare očekivanja. Tako je slučaj hteo da je najistaknutija ličnost Olimpijskog sela, prvi sportista sveta Novak Đoković izgubio u svom prvom nastupu i automatski srušio sva nadanja da će našem sportu doneti zlatnu medalju. Svoje želje i očekivanja je zalio iskrenim suzama i patnjom još prilikom sportskog priznanja Del Potru, koje mu je odao stiskom ruke. Od tog trenutka, mnogi Srbi su prestali da prate Olimpijadu. Na Novakovu sportsku tragediju, nadovezali su se podbačaji svih naših tenisera, veslača i strelaca, od kojih se priželjkivala i očekivala medalja, odnosno medalje.

Usledili su dani uspeha. Najpre Davor Štefanek. Njegova zlatna medalja, prva za naše rvanje od 1988. i srebra Memiševića, odnosno bronze Tertejia, potvrdila je njegov optimizam pred odlazak u Brazil, ali i najavu sa Balkona od pre dve godine kada je postao seniorski svetski prvak.

Kao kada su sudije otele Miloradu Čaviću zlato u Pekingu, tako je nepravda naneta osamnaestogodišnjoj Dijani Bogdanović, koja je ponela „zlatnu" srebrnu medalju za svoju karijeru i naš olimpizam. Time je potvrdila najave da će tekvando doneti medalju i opravdala Milicu Mandić što je ostala bez prognoziranog postolja.

Utisak je da smo najmanje bili euforični prilikom osvojene srebrne medalje kajakaša Milenka Zorića i Marka Tomićevića, bez obzira što je reč o prvoj medalji od 1984 u ovom sportu nakon jedine koju je osvojio Milan Janjić.

Iako je postigla istorijski podvig nakon šest decenija čekanja za našu atletiku i sa nacionalnim rekordom u skoku u dalj, Ivana Španović nije bila oduševljena bronzom. Ako je to zbog prestupa od jednog santimetra za skok kojim bi se popela na najviši stepenik i odslušala Bože pravde, onda je za razumeti njeno vidno razočarenje.

Ali, ako je pobednica Bartoleti, bila dopingovana u šta se sumnja ako se uporede rezultati njenih pred i post olimpijskih skokova i kada su u pitanju Amerikanci, onda postoje razlozi za revolt. Ne samo Ivanin već celokupnog olimpijskog pokreta koji je u službi svetskih siledžija. Uostalom, nisu li iskustva sportista Rusije kojima je zbog navodnog dopinga zabranjen nastup na Olimpijadi ili učešće Kosova pod crvenom zastavom sa crnim orlom na Igrama uprkos činjenici da nije članica Ujedinjenih nacija, najbolja potvrda političkih marifetluka koje diktiraju Skotovi.

U ekipnim sportovima smo ponovo potvrdili talenat, kreativnost, maštovitost, upornost, inat... Osvojiti četiri medalje od četiri selekcije koje su učestvovale na Olimpijadi, pravi je podvig. To je potvrda da su naši sportisti kroz istoriju Igara apsolutno zasluženo bili zlatni u fudbalu, vaterpolu, košarci (muškarci), odbojci (muškarci), rukometu (muškarci i žene), a na postolju su bile i košarkašice.

U vaterpolu smo očekivali ono što smo bili sigurni da će nam doneti oni i Novak Đoković. Dakle, vaterpolisti su osvojili zlatnu medalju uprkos lošoj organizaciji putovanja u odlasku koje je trajalo 33 sata. Uprkos sumnji koje su se nadvile nakon nerešenih ishoda u prva dva susreta i poraza u trećem od Brazila. Ove sumnje su samo pokazale kakvi smo mi, a nikako kakvi su oni, uključujući i druge sportiste koji nisu došli do medalje, a koju smo im nametnuli kao imperativ!

Ako je suditi po ispraćaju na Olimpijadu, najmanje se očekivalo od odbojkašica. Nisu imale pritisak osvajanja medalje, pa su nas izuzetno obradovale srebrnom medaljom. Pobede u četvrtfinalu nad Ruskinjama i polufinalu u dramatičnoj utakmici nad Amerikankama, su kod naših ljudi razvile emocije do suza, dok su gledali njihovu radost pobednica. Da im je pošlo za rukom u finalu da savladaju Kineskinje... Kakav bi to bio podvig - pobediti najmoćnije države sveta!?

Sjajan učinak je imao Košarkaški savez Srbije sa srebrnom i bronzanom medaljom za muški i ženski nacionalni sastav. Vreme sumnji u poveren mandat Draganu Đilasu, neuspelom političaru, ali sposobnom menadžeru, odagnali su rezultati koji su vratili naše selekcije u svetski krem. Njegovo poverenje u najbliže saradnike Anu Joković, Dragana Tomaševića, Dejana Bodirogu i druge, rezultiralo je punim pogocima sa izborom selektora Marine Maljković i Saše Đorđevića. Njihovo vođenje reprezentacija i prethodni rezultati, u Riju su dobili pravu potvrdu. Debakl koji su nam priredili Ameri u muškom košarkaškom finalu je nevažan kada se radi o duelu neravnopravnih. Mnogo su teže posledice poneli Australijanci koji su ostali kratkih rukava u susretima sa našim lavicama i orlovima. Hrvati posebno, kojima je novi poraz od Srbije još jedan ceh isporučen za bestijalan silazak sa postolja 1996 u Atini, u trenutku kada su Evropski prvaci reprezentativci SRJ trebali da budu okićeni zlatnom medaljom i da se u čast pobednika intonira i nekad njihova himna Hej Sloveni.

Teško je pala činjenica da su strelci ostali bez odličja, kada su nas svim igrama prvi obradovali i medaljama branili ugled i dostojanstvo našeg sporta u poslednjih trideset godina. Bila je to uglavnom Jasna Šekarić, još od Seula 1988. Ta činjenica traži najmanje moralnu osudu zbog uskraćivanja našoj najboljoj sportiskinji svih vremena da u svojoj 51 godini života, poslednji put izađe na Olimpijsku vatrenu lijniju. Tim pre što je prva izborila vizu našem Streljačkom savezu za Rio. Nema sumnje da je to bila teška odluka za rukovodstvo Streljačkog saveza Srbije, kao što nema sumnje da svaka odluka nosi odgovornost i kritičku ocenu javnosti. Jasnina vrednost i snaga su u trajanju. To se moralo poštovati. Donela je pet medalja sa četiri Olimpijade (zlato, tri srebra i bronzu). Goran Maksimović, Aleksandra Ivošev, Aranka Binder, Andrija Zlatić, Ivana Maksimović, osvajači medalja na prethodnim Igrama, bili su junaci samo na „svojoj" Olimpijadi. Dakle jednom u karijeri. Kada je saznala za šokantnu vest, Jasna Šekarić je odbila bilo kakav komentar. Da li će se odlučiti da „mnogo toga kaže" kako je najavila u trenutku saznanja da neće biti u Olimpijskom timu, nakon jalovog učinka strelaca?

Osam medalja (2,4,2) su izuzetan rezultat koji poštujemo, divimo se vrednostima i kvalitetu onih koji su osvojili medalje i onih koji su im u tom pogledu najviše doprineli. Šta njihove medalje znače građanima, naciji i čemu služe izuzev što su od istorijskog značaja, što doprinose afirmaciji sporta i pozitivnoj predstavi o državi pod čijom su ih zastavom izborili? Često se u takvim prilikama poseže za argumentom da su one u funkciji razvoja sporta u kome su iznedrene. Da li je tako?

Kada je Andrija Prlainović, ne po prvi put od kada je redovni donosioc medalje sa najvećih takmičenja, odmah po završetku finalnog dvoboja sa Hrvatima, još pod stresom pobednika dao izjavu za RTS u kojoj je konstatovao da "rezultati u Riju nisu posledica SISTEMSKOG ulaganja". Da je na tome ostalo, bilo bi kao i u prethodnim prilikama kada su vaterpolisti sa puno kredibiliteta agitovali za bolji položaj vaterpola i sporta u celini.

Ali ne lezi vraže. U zemlji Srbiji postoji čovek koji je dežurni cenzor svega što se javno iznese, kaže, razmišlja... Njegova sujeta nije mogla da podnese dobronamerno ukazivanje velikana sporta da nije suština uspeha u medaljama, već da su one prilika i povod za rešavanje teškog položaja sporta u domaćim prilikama, takmičenju i životu. Nije rekao da je Aleksandar Vučić odgovoran za nezadovoljavajući položaj sporta, kao što nije omalovažio davanja Države u vrhunske vrednosti. Individualne i reprezentativne. Izneo je golu istinu koju će potvrditi i pristalice AV, ako im AV dozvoli da se angažuju ili ako su pre njegove naredbe o povlačenju sa funkcija u sportu radili kao sportski radnici. Dakle nije nikoga direktno prozvao već je ukazao na potrebu da u (toliko) obećavanoj budućnosti učesnici u sportu imaju pristojne uslove da iskažu svoje potencijale.

Po onoj "Država to sam ja", AV je protumačio da ga je Prlainović direktno prozvao i odmah sazvao konferenciju za medije da demantuje Velikana, da njemu posredno i neposredno onima koji su dobro razumeli suštinu izjave, podržali odgovornost koja izvire iz takve suštine, kaže da su OLOŠ!

Dakle, jedna politička protuva, politički otpad i smrad, lažni patriota i preletač, jedno đubre od čoveka, ispraćen od svoje kvazielitne mašinerije političkih gadova i gmizavaca, promovisan u medijskoj kanalizaciji koju plaća srpska raja, bez i malo stida nazva sve one koji ne igraju u njegovom ludačkom kolu, OLOŠEM!

Slobodno misleći sportisti, samostalni novinari koji imaju svoje mišljenje i pristojnu retoriku dok ih protuve poput najvećeg OLOŠA u državi OLOŠA ne povuku za jezik daju i njemu kredibilitet svojim ignorisanjem luđačkih bahanalija onog koji se i ovom prilikom predstavlja PEDEROM!

U sumanutom obraćanju na pressu u Vladi Srbije, nije birao reči. Držao je slovo, svađajući se sam sa sobom. Iskonstruisao je uvrede na račun onih koje su njegovi klipani instalirali da se suprotstave stanovištu Andrije Prlainovića. Da udari Velikan na Velikana.

Da Štefanek osporava Prlainovićevo pravo na javno mišljenje, da Španovićka ne želi sportiste u politici i političkim temama... Onda je izmislio da OLOŠ smišlja intrige da je Španovićeva nečija ljubavnica, da je Štefaneku neko rekao da "baci svoje zlato u blato". Te optužbe koje nisu primećene od drugih već samo od AV, plasira jedan nazovi državnik u obraćanju pred nacijom!

Ispalo je da su relativizirani sjajni rezultati naših sportista, a da se još nisu vratili iz Brazila, jer se više pričalo i još uvek priča o nesuvislom pressu koji je zakazao i održao maniti AV.

Nismo dovoljno propa(ti)li minulih četvrt veka. Nema nam druge, propasti moramo! Sve dok smo OLOŠ pod većim OLOŠEM od nas!