Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Zoran D. Milojević

Srbin sa Kosova i Metohije je čovek koji se ne podaje i ne prodaje! Boluje od svakakvih bolesti, ni jedna muka ga ne mimoiđe! Pred neprijateljem stoji sam, kao đeram! Dokazuje da nije pravljen od čerpića, već od pečene cigle! A onda, posle Velike Prevare, zvane Drugi svetski rat, došli su na vlast oni koji su bez reda u glavi, želeli da uvedu red u državu! Srbi nisu imali ni snage, ni moći da prepoznaju nemoć crvenih kalifa da obnove ruševinu Jugoslaviju, koju su sami srušili pucajući u njene tvorce! Njihov đak Slobodan Milošević nije mogao da shvati da se ruševina ne obnavlja krečenjem!

U školama srpskim se učilo da „svi putevi vode u Rim", ali ne i da „svi srpski putevi vode sa Kosova i Metohije, ali i na Kosovo i Metohiju"!

Krenuo sam u mislima niz ulicu Kralja Petra, pa sve kroz iskopine, do mosta, dabogda se srušio! Hitro prođem pokraj Plavog solitera s leve ( i ne pogledam u prolaz iza koga je niz prodavnica na placu moje škole 'Svetozar Marković'!) i negdašnje SDK sa desne strane.

Na par desetina koraka ostavljam s leve strane negdašnji hotel 'Jadran' koji je sada sve i svašta! N e bacam pogled na levo gde su bile apoteka, pa pošta , hitro prelazim nepostojeći mostić preko zabetonirane rečice Ljušte, pa krajičkom oka osmotrim neki lokal na mestu krojačke radnje dede Mike. Na raskrsnici sam! Desno se ide na pijacu i Pećki put, a levo ka Hramu Svetog Save, prugu i naše srušeno groblje! Penjem se uzbrdo! Levo je kasarna u kojoj je sada okupatorski puk za brze intervencije, a desno gimnazija i učiteljska škola. Naviše je, s desne, osnovna škola „Meto Barjaktara", pa malo više džamija i: moj Bair!

Nekada prepun voćaka, bašti i majskih ruža, sada oaza betona! Niti stanovnici Bakra znaju gde žive, niti Bakr prepoznaje njihove živote! Još napred je „duvanska stanica", a između nje i naših kuća srušeni spomenik ruskom konzulu Ščerbinu. On je s Mitrovčanima branio Mitrovicu od albanskih kačaka koje je predvodio Isa Boljetini. Ščerbin je komandovao turskim topom i pucao na kačake. Ubio ga je, s leđa, neki turski podoficir iz Gnjilana. Rusi su Ščerbina odneli u Rusiju!

Kosovska Mitrovica je bila konzularno mesto. Tu su bili konzulati Rusije i Austrougarske. Simbol i ponos Mitrovice je Hram Svetog Save, sagrađen parama koje su dali Srbi iz svih srpskih zemalja. Pre četiristotine godina tu je bila Crkva posvećena Svetom Đorđu, koju su Turci srušili. Hram Svetog Save napravljen je 1903.g. ali je zvonik napravljen tek 1938.g. Kad je Hram građen, Aleksa Šantić je graditeljima posvetio pesmu, trećeg oktobra 1893. godine. Pesmu je naslovio: 'Srbima u Mitrovici na Kosovu-Hram Svetog Save' Poslao je i novčani prilog.

Evo nekoliko stihova:

„Celo srpstvo sada kleči,

I Krst časni meće na se,

A molitva čista, sveta.

U visini talase.

Daj im, Bože, volje jake.

Da izdržat muke mogu,

Da dovrše svoje djelo,

Posvećeno tebi, Bogu!

„Čuj molitvu njinog srca,

Čuj im želje, čuj im glase,

Pa nek jekne Šar-planina.

Srpstvu zora rodila se"!

Kosovsku Mitrovicu vekovima ubijaju, koliko da se dokaže koliko je srpska.

Uvek se setim priče kako je Džingis-kan pitao pustinjaka: "Imaš li ti lek od smrti"? „To niko u svetu nema", odgovori pustinjak. Džingis-kan se nije osećao ni srećnim, ni zadovoljnim posle osvajanja. Shvatio je da je na zemlji sve prolazno. Što bi rekao naš Njegoš: "Naša zemlja, mati milionah, sina jednog ne mož vjenčat srećom".

NATO-pakt će jednom otići! A, gde će Albanci, jadna im majka?! A dotle nama volja nešto učiniti! U svakom momentu treba imati na umu da Islam nema naciju, da želi arabizaciju svih muslimana. Albanija, Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Kosovo i Metohija su u njihovim planovima samo pojedinačni pašaluci ili hadžiluci u jedinstvenom islamskom svetu. NATO-pakt je produžena ruka države Vatikan i on ima osnovnu namenu da pravoslavni svet obogalji vojno ili ekonomski, a da ga potom Vatikan pounijati pokretom ekumenizma! Posledica delovanja NATO-pakta bilo gde na zemaljskoj kugli je uništenje nacionalnog duha i bića nekog naroda i njegovo pretvaranje u novo roblje. Oni koji su vekovima porobljavali, sada smišljaju nove načine. Mi Srbi, koliko god se trudili, ne umemo da nosimo tuđu glavu na ramenu. Oduvek imamo u podsvesti: teško i zemlji i narodu koje tuđa kutlača hrani! Srpske vlasti od 1945.g. su stalno bile kamen u tuđoj ruci. Svaki taj kamen završavao je na srpskoj glavi! Muka mi je od nesavesti današnjih srpskih vođa, čijim savestima bi trebalo dodeliti socijalno obezbeđenje. Nekad smo imali mučilište, danas imamo vlast! Nekad smo imali močvaru, danas imamo opoziciju!

Šta nam valja činiti! Za početak se setiti da imamo samo jednu Srbiju! Bez nje smo niko i ništa, sa njom smo sve i nešto! Naš tavan, naše merdevine! Prvi korak je prstom pokazati na one koji o Srbiji misle nesrpskom glavom! Šta treba da je u srpskoj glavi? Briga o mladosti srpskoj! Svaki otac i majka da stanu pred svoje dete i pitaju ga: „Gde ti misliš da si to pošao(la)"?! Razmislite o ovome Srbi i budite čvrsti u stavu i blagi u primeni!

Hristos se rodi! Srećna Nova godina!