Tabloid istražuje

Ko stoji iza dugogodišnjeg pranja novca iz ruskog budžeta, u zemljama nekadašnje Jugoslavije i šire

Prljavi posao bez granica

Računovodstvena komora Ruske Federacije je još 2004. napisala izveštaj o tome kako je iz budžeta bez ikakve zakonske osnove uzeto oko 300 miliona dolara i oprano preko niza preduzeća u Sloveniji, Hrvatskoj, Lihtenštajnu i Nemačkoj. Umesto da akteri budu procesuirani oni su, posle podele plena sa najvišim funkcionerima Rusije, nagrađeni novim unosnim poslom pomoću koga mogu da nastave da kradu.

Milan Malenović

Direktoru Računovodstvene komore Ruske Federacije Sergeju Vladimiroviču Stepašinu predat je 15. januara 2004. izveštaj iz dva dela, na ukupno 19 stranica, koji je potpisao revizor ruske Finansijske komore N. I. Loktionov. Računovodstvena komora Rusije je najviša finansijska kontrolna instanca te zemlje, čije je osnivanje i rad regulisano ustavom i federalnim zakonom. Komora je odgovorna isključivo Dumi, ali je faktički potpuno nezavisna u svom radu.

Iz izveštaja se jasno vidi kako je ruski budžet opljačkan za preko 300 miliona dolara, odnosno kako je nekadašnji dug u klirinškim dolarima u realnoj visini od oko 110 miliona američkih dolara, na volšeban način narastao na 236.418.621 dolar, da bi na kraju u obveznicama koje dospevaju na naplatu između 2010. i 2030. godine bilo isplaćeno preko 400 miliona dolara.

U Izveštaju se pominje kako je organizator prevare izvesni gospodin Dragan. Radi se o hrvatskom multimilioneru Jozi Draganu, koji se, uprkos vrlo jasnoj optužnici iskazanoj na kraju strane 2 Prvog dela izveštaja, već u martu 2011. u Sloveniji privatno sreo sa Vladimirom Putinom. Naime, posle zvaničnog dela posete ruskog predsednika Sloveniji, on se na imanju „Škrabčeva domaćija", privatno družio sa slovenačkim predsednikom Borutom Pahorom i njegovim tadašnjim dečkom Janezom Škrabecom, dok je četvrti prisutan bio Jozo Dragan.

Da je kopija Izveštaja iz januara 2004. koju ima redakcija Magazina Tabloid verodostojna, potvrđuje Okružni sud u Ljubljani, preko koga je ista i pribavljena. U sudskom sporu Opr. št. V Pg 4949/2009 koji se vodi između različitih suvlasnika firme „Transtrade" iz Ljubljane, pomenuti Izveštaj je predat kao jedan od dokaza i ni jedna stranka, pa ni sam sud nisu osporili njegovu verodostojnost. Inače, ova firma se u Izveštaju pominje kao jedno od pravnih lica preko čijih računa je izvlačen novac..

Kako bi se razumeli razlozi zbog kojih su učesnici ove pljačke para iz ruskog budžeta amnestirani, mora se otići malo u prošlost.

Dragoljub Đorđević je šezdesetih godina prošlog veka u činu potpukovnika jugoslovenske vojne Kontraobaveštajne službe (KOS) naglo penzionisan pod sumnjom da je bio saradnik Aleksandra Rankovića. Nekoliko godina kasnije je rehabilitovan, ali nije vraćen u aktivnu službu, već je dobio zadatak da koordinira rad jugoslovenskih preduzeća koja izvoze opremu u Sovjetski Savez. Osamdesetih on organizuje veliki izvoz alatnih mašina iz SFRJ u SSSR koje se plaćaju preko izvoza "Lade 10" iz Sovjetskog Saveza u Zapadnu Nemačku.Obim poslova na vrhuncu je dosegao 250 miliona dolara godišnje, a Đorđević je na svaki auto imao zaračunati rabat od 2.300 do 2.500 dolara.

Do gotovine je Đorđević dolazio pomoću Nemca Štefana Fajsta, koji se u tajnim službama tadašnje Jugoslavije vodio pod imenom „Branko", vlasnika i direktora preduzeća "Trans-Commerz GmbH" iz Minhena. Pošto je u bankama bavarske prestonice kontrola poslovanja veoma rigorozna, Fajst otvara još jedan poslovni račun u maloj provincijskoj banci „Sparkasse der Stadt Kitzbuhel" u austrijskom gradiću Kicbilu, udaljenom više od dva sata vožnje od Minhena.

Gotovinu je Fajst podizao pomoću fiktivnih ugovora o davanju pozajmice preduzeću "Vaduma" iz Lihtenštajna, u vlasništvu Đorđevića. Novac je predavan u švajcarskom gradiću Sent Galenu, gde je Đorđević imao račun u SKA banci. Kasnije je Fajst Đorđeviću izdavao potvrde kako su ranije „pozajmice" otpisane ili vraćene, a u banci u Kicbilu niko nije pravio pitanje oko toga što se stalno daju „krediti" jednoj te istoj firmi koja pozajmljeni novac ne vraća.

Tako pribavljena gotovina služila je za finansiranje specijalnih operacija jugoslovenskih i sovjetskih tajnih službi. Ova povezanost mogla bi da bude razlog zašto Loktionovljev izveštaj nije procesuirao. Međutim, novac koji se pominje u tom izveštaju nije završio na računima bezbednosnih agencija, već na privatnim računima, budući da je u vidu državnih obveznica isplaćivan tek od 2001., odnosno dosta posle Đorđevićeve smrti.

Đorđević iznenada umire 1. januara 1995. godine u svojoj kući na Dedinju. Pre toga je u septembru 1994. sa Rusima potpisao novi četvorogodišnji ugovor u vrednosti od 150 miliona dolara godišnje.Pred raspad Jugoslavije, on je u Ljubljani osnovao privatno preduzeće „Transtrade" sa osnivačkim ulogom od pola miliona dolara. Pored njega, suvlsanici sa ravnopravnim učešćem bili su njegova supruga Olivera, Miodrag Pavković iz Beograda, kao i dva Slovenca: Milan Čensez i Janez Škrabec, čiji je otac Stanislav u to vreme bio direktor društvenog preduzeća „Riko" iz slovenačke Ribnice koje je bilo nosilac poslova sa Sovjetima. Direktor je fiktivno bio Janez Škrabec, ali je poslove faktički vodio Đorđević.

Ubrzo po osnivanju „Transtrade" potpisuje ugovor sa „Riko"-om o preuzimanju svih potraživanja od sovjetskih kupaca, kao i dugova prema domaćim dobavljačima, od kojih su najvažniji, pored „Riko"-a bili SAS iz Zadra i „Prvomajska" iz Zagreba. U ruskom Izveštaju se na strani 2 Drugog dela navodi 31 ugovor koji je u periodu 1990. - 1991. „Transtrade" sklopio sa ruskim ZIL-om, ukupne vrednosti 231.722.852 američka dolara. Naplatu već plaćenih dugovanja kasnije preuzima „International Transtrade AG" (ITT) iz Lihtenštajna.

Posle Đorđevićeve smrti punu kontrolu nad „Transtrade"-om iz Ljubljane preuzima Škrabec, koji nije imao nikakvih iskustava u poslovanju sa Rusima, pa za kompanjona uzima Jozu Dragana, ranijeg direktora predstavništva jedne firme u Karlovcu, koji je početkom devedesetih već ušao na rusko tržište. Dragan uz pomoć Škrabeca u privatizaciji prvo kupuje „Riko" iz Ribnice, koji zatim otkupljuje većinski paket akcija zadarskog SAS-a. Kako je, međutim, „Transtrade" bio nosilac poslova sa Rusima, a u tom preduzeću je Škrabec imao samo 20 odsto učešća, dok su Đorđevićevi naslednici i Pavković imali 60 odsto i mogli u svakom trenutku da ga smene, on falsifikovanim ugovorom o prenosu učešća koji je navodno potpisao Pavković pokušava da stekne punu kontrolu nad firmom. Nakon što je falsifikat otkriven i sudski osporen, Škrabec i Dragan koriste novu prevaru.

Po zakonima Lihtenštajna strana preduzeća u toj zemlji mogu da vode samo licencirani državljani te malene kneževine. Administrator (direktor) „Vadume", preko koje su se slivali svi poslovi sa Istočnom Evropom, bio je Rihard Negele iz Lihtenštajna, koji u ime Škrabeca osniva ITT, gde je, takođe, bio administrator. Negele zatim sam sa sobom, a bez znanja naslednika Dragoljuba Đorđevića i novih vlasnika „Vadume", potpisuje ugovor kojim se sva istočnoevropska potraživanja bez nadoknade sa "Vadume" prenose na ITT.

Tada u akciju stupa Jozo Dragan koji, kako se tvrdi u ruskom Izveštaju, zajedno sa rukovodiocima ruskih dužnika prepravlja (falsifikuje) ugovore na nove, više iznose. Tako je početni dug od oko 110 miliona dolara prvo narastao na 231 milion, a zatim je preko kamata i prinosa na obveznice koje su izdate od strane ruske države uvećan na oko 400 miliona dolara. U to vreme je iz poslova istisnuta i nemačka firma „Trans-Commerz", jer su uplate išle direktno na račune kompanija u Lihtenštajnu.

Kada je prevara otkrivena Loktionovljevim izveštajem, na scenu ponovo stupa Jozo Dragan, koji svojim ruskim partnerima obećava i isplaćuje polovinu od naplaćenih sredstava, odnosno oko 150 miliona dolara. U to vreme je i putpuno promenjen sastav ruske delegacije koja je prvo iz Beograda, a kasnije iz Ljubljane nadgledala ovu trgovinu. Na njeno čelo, umesto iskusnih obaveštajaca dolaze podmitljive birokrate.

Umesto da se pohapse akteri ove pljačke koja je ruski budžet olakšala za preko 300 miliona dolara, oni se dodatno nagrađuju. Izvoz „Lade" na evropsko tržište više nije atraktivan, pa se ova vozila posredstvom Joze Dragana sada izvoze u Kinu. Dragan automobile dobija uz istu stopu rabata koju je pre tri decenije ugovorio pokojni Dragoljub Đorđević, a zaradu deli sa svojim podmitljivim ruskim partnerima iz samog vrha vlasti. Koliko je ovaj posao štetan po rusku stranu vidi se iz toga da je ZIL pred bankrotom i preživljava samo zahvaljujući državnoj pomoći.

Ubrzo pošto je Loktionov svoj izveštaj predao Stepašinu, Negele zatvara ITT, ali prethodno sve poslove bez nadoknade prenosi na druge firme u vlasništvu Škrabeca i Dragana u kojima je on, takođe, administrator. U Nemačkoj je poreska uprava u Minhenu nekoliko puta vodila istragu o poslovanju Štefana Fajsta i „Trans-Commerca", ali su postupci obustavljeni zbog zastarelosti. Iz nekog razloga ispitivana je samo eventualna utaja poreza, a ne i pranje para. Jedan postupak je i sada u toku, ali istražni organi još nisu saslušali ni jednog od svedoka pranja para koji su spremni da progovore. U Austriji niko nije pokrenuo istragu u vezi banke u Kicbilu koja i danas posluje. Fajst mirno živi na relaciji Minhen - Opatija, gde ima vilu i jahtu kupljene od provizije za oprane stotine miliona dolara.

Predsednik „Srpsko-nemačke privredne komore" u Beogradu Ronald Zelinger pismeno je 21. februara 2017. obavešten o načinu pranja para preko nemačke firme „Trans-Commerz" i austrijske banke „Sparkasse der Stadt Kitzbuhel". Ubrzo posle toga on se u Minhenu sreo sa Fajstom, posle čega je prijava bačena u kantu za smeće.

A 1. Samo je Švajcarska sigurna

Prema pismenom sporazumu koji su 7. februara 1991. potpisali Štefan Fajst i Dragoljub Đorđević kao privatno lice vidi se da sovjetska firma „AVIA Export" iz Moskve kupuje alatne mašine u vrednosti od 14.655.26 američkih dolara, koje je „Trans-Commerz"-u prethodno isporučio jugoslovenski SAS iz Zadra, ali po ceni od 11.769.644,12 dolara. Po tom sporazumu „Trans-Commerz" za sebe, kao posredničku proviziju, zadržava 732.763 dolara.

Izveštaj „Sparkasse der Stadt Kitzbuhel" iz Austrije od 29. septembra 1995. u vezi računa akreditiva broj 76-051/14205 v 31.1.1991, koji se odnosi na pomenuti posao sa „AVIA Export"-om, pokazuje kako je upllaćeno 14.655.26 dolara, SAS-u prebačeno 11.769.644,12 dolara, na račun Đorđevića u SKA banci prebačeno 270.356,36 dolara, a na nepoznat račun ili u gotovini mu je isplaćeno 399.480,02 dolara. Fajst, međutim, u tri navrata podiže gotovinu, ukupno 920.800 dolara, koje nosi Đorđeviću u Švajcarsku na osnovu tri ugovora o "zajmu".