Postdemokratija

Ko je ovde lud

Ako on nije lud, onda su ludi svi oni koji mu se suprotstavljaju i koji ne glasaju za njega. Ili oni koji mu slepo veruju. Naravno, mnogo je veća verovatnoća da je lud jedan čovek, nego nekoliko miliona ljudi. Zaista, kako normalan čovek da shvati da se Haradinaj pravno goni po celom svetu zbog ratnih zločina nad Srbima na Kosovu, a ti isti Srbi politički gone da ga podrže za premijera Kosova? Kako može da bude ozbiljno shvaćen čovek za kojeg je glumac, koji bi da piša po njegovim grobovima (jer on je suviše velik da bi stao u jedan), predstavlja veću opasnost po njegov život, od kriminalaca koji su vozeći pozajmljen automobil udarili u njegov? Kakvu dijagnozu zaslužuje čovek koji ni ne trepne kad pred milionskim auditorijumom kaže da je javni dug države smanjen za vreme njegove vladavine, sa 76% na 64%, kad je poznato da je u trenutku kad je on preuzeo vlast taj dug bio ispod 60 procenata, pita se kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade i ambasador Srbije u tel Avivu

Mile Isakov

Opet je masno slagao, kako nije on nagovorio Srpsku listu da podrži ratnog zločinca Ramuša Haradinaja za premijera i naprave koaliciju sa njime. Nije, navodno, tog dana imao vremena za njih ali hrabro staje pred srpski narod da kaže da podržava njihovu odluku. Kao što nije on naredio rušenje u Savamali, ali je podržao, naglašavajući da bi, da je bio obavešten, i sam učestvovao, ali hrabro, u po bela dana. On zaista mora biti lud ako misli da bilo ko u Srbiji može da poveruje da nije učestvovao u tom najnovijem boju za Kosovo. Navodno, toga dana je bio jako zauzet pa je umesto njega sa njima razgovarao njegov dupeglavac Đurić, pa su, na vrat na nos i na svoju ruku, doneli tu odluku bez njega. Ajde!

Koja budala može i da pomisli da je posle više od mesec dana pregovora, tokom kojih su srpski predstavnici uporno ponavljali da ništa neće uraditi dok sa najvišeg mesta u Beogradu ne dobiju direktivu, tako krupna odluka mogla biti doneta preko noći i bez njegovog znanja. Ali, eto, on misli da su takve budale u većini među Srbima, koje on, izgleda, baš zato voli najviše na svetu.

Bilo je, naravno, još laži i gluposti u nastupu besnila, koji je obavezan začin svakog njegovog javnog pojavljivanja, ali za ovu priliku izdvajam još samo jedan biser, kako je nesmotreno ponizio premijerku Anu Brnabić i gradonačelnika u ostavci Sinišu Malog. Naime, na pitanje novinara da li će izaći na Paradu ponosa, sa prezirom je odbrusio da on ima pametnija posla, a onda da bi malo ublažio taj odbojan stav, dodao da će tamo ispred vlasti biti Ana i Mali, koji sledstveno tome, očigledno nemaju pametnija posla. A taj Mali, kojeg je oslovio sa gradonačelnik, još jedan je prilog za temu iz naslova ovog teksta. Zar se nije taj bio povukao sa mesta gradonačelnika pre par meseci, pošto je isti ovaj predsednik, tada u svojstvu premijera, javno rekao da Siniša Mali više ne može biti gradonačelnik. Koliko se sećam, čak je Andrija Mladenović bio promovisan u vršioca dužnosti i kao takav se pojavljivao u javnosti umesto njega. Zaista, ko je ovde lud?

Da se razumemo, nije najveći problem što on mnogo mulja i laže, nego što je u tome toliko uverljiv da i sam sebe ubedi. Ogromna je to zbrka u glavi, kad znaš da iznosiš neistine, ali da bi bio što ubedljiviji moraš da ih izgovaraš kao da veruješ u to što govoriš, a onda kad to čuješ, onako zaljubljen u sebe i svoj glas, zaista počneš da veruješ da je baš tako. Ludilo.

Znate već o kome je reč. Nema, dakle, potrebe da mu spominjem ime, vama je jasno a on će se već prepoznati, jer on se prepoznaje svuda, čak i među zapišanim grobovima, mada živ i zdrav, što se indirektno može zaključiti po tome što su Pink i Hepi zabrinuti za njegovu sudbinu. Zbog pišonje, ne zbog kriminalca koji ga je raspizdio kolima jer, kako je lično objasnio, taj krimos nije imao nameru da mu naudi. Zaigrao se dečko skupim autom, pod uticajem droge. Oće to koga ne poznaje. Za razliku od glumca, koji je od ranije poznat organima gonjenja upravo po tome što je sklon da šilji onu stvar na vlast. Koju stvar? Aha, tu smo dakle. Ne sme ni da se kaže koju stvar. Znači to može biti i ona stvar. Pravilno je, dakle, rezonovao Dragan Jebiga Vučićević, kad je epohalno zaključio da je zapišavanje grobova u stvari pretnja smrću, jer da bi se nekom mogao popišati po grobu, taj neko mora biti u njemu. A da bi ga tamo smestio može da posluži i tupi predmet, koji koristi Jbg Vučićević, a kamoli zašiljena ona stvar.

Normalnom čoveku ostaje nedokučivo kako je pišonjin tvit, relativno ograničenog dejstva na nekoliko hiljada čitalaca, teže pogodio onog koji nije ni pomenut u njemu od, recimo, bljuvotina koje je preko TV aparata, na njegovu adresu, sa sve imenom i prezimenom, ispovraćao sada njegov glavni oslonac u Skupštini, dok je još bio samo magarac. Naravno, reč je o Aleksandru Martinoviću, koji je kao Radikal rafalnom paljbom pucao po njemu kao "političkoj fukari" i veleizdajniku nacionalnih i državnih interesa. Neka je taj Aleksandar tada bio i glupa životinja sa velikim ušima, kao što sam priznaje, to ga ne oslobađa odgovornosti za stvaranje atmosfere linča, prema kojoj su tviteraške aluzije glumca upiš živi. Mogao je neki idiot to shvatiti ozbiljno i umlatiti imenjaka. Međutim, Martinović je od magarca unapređen u Vučićevu mazgu, a glumac je glumac, je glumac, u najvećeg državnog neprijatelja. Možda baš zato što je konkurencija, jer glumi ludilo, dok Vučić glumi zdrav razum, što je mnogo teže. A, poznato je da od njega niko ni u čemu ne može biti bolji.

Ono što nikako ne ide u glavu čoveku sa običnim ušima je pitanje da li je Haradinaj zločinac ili nije i da li je to važno ili nije. Odnosno, da li je ova naša zemlja ozbiljna država ili nije? Ovamo tvrdi da je taj čovek neviđeni zločinac i traži od svih ozbiljnih država da ga hapse i nama isporuče, šalje im tone dokaza i svađa se sa njima, samo što ne prekine diplomatske odnose, a onda tera svoje dopisne članove sa Kosova, da glasaju za njega, da sa njime uđu u koaliciju i da im on bude šef. Oni koji bi da brane i pravdaju taj potez sumnjivog lica iz naslova ovog teksta, kažu da ne možemo mi da biramo ko će sedeti sa druge strane pregovaračkog stola, ko će da predstavlja naše suparnike, odnosno protivnike, da ne kažem neprijatelje. Ali taj izgovor, koji važi kada su u pitanju međunarodni odnosi i pregovori, ovde ne drži vodu jer ovoga smo baš mi izabrali, postao je premijer upravo zahvaljujući našim glasovima.

Da ne govorimo o tome kako Kosovo, po našem Ustavu i zvaničnom stavu establišmenta, nije druga država, pa dakle ne može biti reči o međunarodnom sporu i pravilima za takve slučajeve. Možda se time želelo pokazati da je Kosovo i dalje srpsko jer, eto,Srbi mu biraju predsednika vlade. Ali, čak i da je to bila taktika, ostaje neshvatljivo zašto smo izabrali baš ratnog zločinca i najvećeg srpskog krvnika, kako stoji u srpskoj optužnici koju smo preko Interpola poslali celom svetu. Zar za nas ne važi pravilo da sa zločincima nema pregovora, a kamo li koalicije. Ako je Kosovo ipak samostalno, a jeste, i ako zaista ne možemo da biramo sa kime odande ćemo pregovarati u Briselu, a ne možemo, možemo valjda da biramo sa kim nikako nećemo tamo u isto kolo. Da ne pričamo sad o tome kako, posle ovog salta mortale, na nas gledaju Francuzi i drugi kojima smo pretili reciprocitetom ako nam ne predaju tog gnusnog ratnog zločinca, jer za nas je mnogo važnije pitanje šta vidi u ogledalu onaj koji je doneo takvu odluku. Gledali pritom sam sebi u oči ili koluta njima ko Vulin.

Kad smo već kod Vulina, za kojeg i deca znaju da nije sav svoj, kako normalan čovek da razume rotaciju u vladi, kojom je profesionalni vojnik prebačen sa mesta ministra vojnog na mesto ministra rada, da bi na njegovo mesto došao ministar rada, Vulin, koji nije ni služio vojsku. Koja je to pamet mogla da smisli. Naravno, to dovodi u pitanje i zdravorazumsku sposobnost Ane Brnabić, koja je to prihvatila kao svoje rešenje, ali i svih novinara koji su pristali da prenose njene izjave o tome kako kao premijer deluje potpuno samostalno, a da je ne pitaju za taj slučaj. Baš me zanima kako bi to objasnila, čime se rukovodila pri toj odluci, koji je razlog, koja je ideja bila presudna.

A šta tek reći o poslednjem pokušaju atentata na njega. Kolima, kao što je svojevremeno to pokušao Bagzi sa Đinđićem. On je, baš kao i Đinđić onomad, zanemario mogućnost atentata, mada se u Đinđićevom slučaju posle pokazalo da su ubice mislile ozbiljno. Nisam u poziciji da procenjujem da li sada jeste ili nije bilo namere, ali u svakom slučaju to je mnogo ozbiljniji incident od pišonjinog tvita. Kakva je onda to pamet koja pišonju drži za mnogo veću opasnost po život, od onih koji su, s namerom ili ne, ipak fizički nasrnuli na njega. Kako se uopšte dolazi do zaključaka da je, naprimer, ono zaboravljeno oružje, koje je navodno pronađeno u šumarku blizu njegove vikendice, razlog za veliku frku i brigu, a Bentli koji je upao u predsedničku kolonu vozila i udario baš u njegovo, nije. I kako se u sve to uklapa hapšenje dve tviterašice, majke i ćerke iz sela Jasika kod Kruševca, zbog dva krivična dela iz članu 138 Krivičnog zakona, ugrožavanje sigurnosti i proganjanje predsednika. Ludnica je, kanda, otključana ostala, pevao je devedesetih Đole Balašević i sasvim logično bio proglašen za državnog neprijatelja.

Jasno vam je već da je naslov "Ko je ovde lud", samo retoričko pitanje. Zna se.

PS

Nije da ne smem da mu kažem ime, nego mi se već smučilo.Već neko vreme rešavam se da pišem o nekim drugim temama, da ga ignorišem, ali to je kanda nemoguće jer on se u sve meša, o svemu odlučuje, sve najbolje zna, sve od njega zavisi. Ne može čovek ni očemu da piše a da ne natrapa na njega. A kad je već tako, onda bar u jednom tekstu mogu da mu ne pomenem ime. Inače, svejedno je, ako ne naletiš ti na njega, naleteće on na tebe. Da ti kaže kako treba da piješ pivo a kako kapućino, po beogradskim i novosadskim kafićima. Ili za koga treba da navijaš, ako si mali Srbin pa ne vidiš dalje od svoje male Rijeke. A mali su i Dinamo, i Hajduk je mali, kaže mali Alek, koji navija za Sinišu Malog.