Preko pune linije

U susret izborima za gradonačelnika Beograda

Đilas je Vučiću ispunio sve snove

Čim je najavio povratak u politiku, mnogi opozicionari su Dragana Đilasa proglasili za Vučićevog Trojanskog konja. Ocena je gruba i netačna. S obzirom da je Đilas za sve vreme naprednjačke vlasti bio na usluzi gospodaru Aleksandru Vučiću, pre bi moglo da se kaže da ima ulogu teglećeg konja. Kakva je njegova uloga na gradskim izborima, opisuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, koji je kao glavni urednik Vučićeveog dnevnika Pravde upoznao prirodu odnosa tadašnjeg gradonačalnika Đilasa i tadašnjeg generalnog sekretara Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića

Predrag Popović

Đilas je Vučiću ispunio sve snove. U američkoj ambasadi je garantovao je za upotrebnu vrednost i političku podobnost tadašnjeg radikalskog generalnog sekretara. Istu garanciju dao je tajkunima koji su finansirali puč u SRS-u i osnivanje Srpske napredne stranke. Medijski je pripremio Vučićevu transformaciju iz velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika.

Ušao je i u poslovno partnerstvu u Vučićevim dnevnim novinama „Pravda". Presudno je uticao na dolazak SNS-a na vlast. Najurio je Borisa Tadića i pocepao Demokratsku stranku, spuštajući je na ivicu cenzusa. Ostao je bez svih unosnih marketinških poslova, a morao je da plati i oprost grehova. Usput, boravak na slobodi obezbeđivao je hvaleći Vučićevu državničku genijalnost. Da se opozicija ne bi konsolidovala i stvorila uslove za pobedu na beogradskim izborima Vučić je vratio Đilasa u igru i rešio sve dileme - ko god pobedi, vlast će ostati u rukama aktuelnog diktatora.

Putevi Vučića i Đilasa prvi put su se spojili 2005. godine u „Delti", u kancelariji Milke Forcan. U to vreme, Čedomir Jovanović je tvrdio da „Zoran Đinđić nije dozvoljavao Đilasu ni da se uhvati za kvaku na vratima Demokratske stranke". Đilas mu je tolerantno poručio da će mu nalupati šamare kad ga vidi. Gorljivi Vučić odmah je to iskoristio da javno kompromituje Đilasa. Da bi se zaustavilo medijsko prepucavanje, gazda Miroslav Mišković je organizovao sastanak u „Deltinu".

Isto veče, u svom stanu, dok je u košarkaškom dresu šetao ispred nekoliko saradnika i novinarima, među kojima je bio i autor ovog teksta, Vučić je vrlo koloritno opisao susret sa Đilasom i svoje, po svemu negativne, utiske.

- Đilas je klasični primer srpske bogate budale. Zato što ima para misli da je najpametniji čovek na svetu. Pa, majstore, svi znamo kako si se obogatio! Znamo ko ti je i kako u Slobino vreme dao da se ugradiš u marketing RTS-a. Možda smo svi mi glupi i ludi, ne znam kakvi, ali neki od nas znaju da nisi ništa proizveo, nego ti je Miloševićeva vlast omogućila da zadržiš deo para koji je puštala preko tvojih marketinških agencija. To nije nikakva mudrost. Nisi bio pametan, nego podoban! - vikao je Vučić na odsutnog Đilasa. - Sad, kad je postao pravi tajkun, hoće još. Malo mu je, nije zadovoljan svim milionima koje je uzeo na štetu RTS-a, odnosno budžeta Srbije. Sad hoće da se bavi politikom. Juče je ušao u Demokratsku stranku, i to preko svog starog drugara Borisa, osnovao nezakonitu instituciju, tu svoju Narodnu kancelariju, preko koje opet pravi neke trange-frange kombinacije, i već misli da mu niko na političkoj sceni nije ni do kolena... -

Čime te toliko iznervirao? - pitao sam.

- Zamisli, Đilas mi je direktno u oči rekao da mu je cilj da za deset godina bude premijer Srbije. Zamisli! Kakav je Đilasov politički pedigre? Ne postoji! U stranku je ušao tek kad je došla na vlast, pa mi sad pametuje kako je Srbiji dosta starih, potrošenih političara. Da, pare su značajne, s parama čovek može mnogo toga da napravi. Ali, majstore, to nije dovoljno. Ne možeš da izađeš pred birače i da kažeš: „Ja sam najbogatiji, najviše sam novca uzeo iz budžeta, direktno od vas, glasajte za mene".

- Da li si mu objasnio da si ti sledeći premijer?

- Ne, nisam mu to objasnio! Pitao sam ga kako se osniva jedan opštinski odbor, kako se pravi izborna lista, kako se biraju članovi izborne komisije, kako funkcioniše poslanička grupa, po kakvoj proceduri se podnose amandmani. To sam ga pitao. Nije mi odgovorio. Misli, kupiće ljude koji će to da obave umesto njega. E, baš bih voleo da ga vidim kako u onom skupom odelu i cipelama koje koštaju više nego nečija prosečna godišnja plata, da takav ode u neko selo, pa da u blatu pijanim budalama odgovara na provokacije, da ih nagovori da se uključe u rad mesnog odbora i da na izborima glasaju za njega. Da, lepo je ići od jedne do druge televizije, a na svakoj te dočekuju kao gazdu, jer im uplaćuješ velike pare, i to tuđe, pa te voditelji vole. Da, ali to nije politika. Za ovih deset godina obišao sam sva mesta u Srbiji, sva! Nema sela u koje nisam ušao. Negde su me dočekivali kao člana familije, negde su me najstrašnije vređali. Narod je takav, ali šta da se radi, moram svakome da se smeškam, i kad me hvale i kad me pljuju. A ako me pitaš da li imam veće šanse od Đilasa da postanem premijer, reći ću ti: „Da, imam". Ne mogu vešto kao on da pravim kombinacije s tajkunima i medijima, ali čini mi se da imam malo bolji rejting nego on.

Za kombinacije nisu bili zaduženi ni Vučić, ni Đilas, nego Miodrag Miki Rakić, glavni kreator zla koje je zadesilo Srbiju.

Rakić je preuzeo na sebe da realizuje američki plan za preuređenje „postkosovske Srbije". Značajan deo tog plana odnosio se na formiranje dvopartijske političke scene. Demokratski blok, odnosno Demokratsku stranku, trebalo je da predvodi Đilas, a patriotske birače, usmerene na Srpsku naprednu stranku, Vučić. Po toj ideji, njih dvojica bi se doživotno smenjivali na vlasti, delili moć i pare, a u medijskom ringu bi, kao kečeri, glumili da su protivnici.

U početku, Đilas je imao ogromnu prednost, političku, finansijsku i medijsku. Da bi smanjio razliku, Vučić je u martu 2007. osnovao „Pravdu". Stanko Subotić Cane pomogao mu je preko svoje distributerske kuće „Futura", a Đilas s parama. Ne svojim. Preko „Dajrekt medije" omogućio je „Pravdi" marketinške poslove s brojnim firmama i biznismenima, koji se bez Đilasove preporuke nikada ne bi upustili u saradnju s Vučićem. Zahvaljujući „Telekomu", a onda i Gradu Beogradu, na račun „Pravde" stizale se ogromne pare. Đilasa ništa nije koštalo, a Vučiću lepo.

Sticajem okolnosti, prihvatio sam Vučićevu ponudu da radim kao glavni urednik „Pravde". Iako je veći deo javnosti pretpostavljao da su to novine SRS-a, istina je bila bitno drugačija. Kad bi se provukao neki tekst negativan po Vučića, radikale i kasnije naprednjake, nikom ništa. Mnogo pažljivije sam se bavio kritikom Đilasa i DS-a. Kao dobar autocenzor, nisam želeo da remetim njihov odnos, niti da kvarim poslovanje s „Dajrekt medijom". Međutim, smisao svakog medija jeste upravo u tome da bude korektiv vlasti. S uverenjem da su, ipak, čitaoci najozbiljniji poslovni partneri novina koje uređujem, objavljivao sam i tekstove čija sadržina nije uvek odgovarala interesima Vučića i Đilasa.

Naravno, neuoporedivo osetljiviji bio je Vučić. Iako se prvo složio s mojim predlogom da odnos „Pravde" prema Đilasu i DS-u zadržimo na nivou konstruktivne kritike i spremnošću da krajnje korektno prenosimo i njihove stavove, uskoro se to pretvorilo u komičnu cenzuru svega i svačega.

- Moram da te zamolim, nemoj više da pominješ „pomadu na bazi jojobe" u tekstovima o Tadiću. Žuti su poludeli od toga, ne mogu da verujem koliko im smeta. Ludaci! - zahtevao je Vučić kao da ne shvata koliko je smešan.

Posle „jojobe", iz „Pravde" su nestali i termini koji su imali isključivo internu upotrebnu vrednost, poput „mede na santi leda". (Pun romantike, kad se zaljubio u Ivu Prelević, Đilas je na grudima tetovirao medveda na ledu, što je Vučić iskoristio da mu se sprda, dok mu nije zabranjeno.) Ništa značajno, može i bez tih pošalica. Može i bez fotografija posečenih zdravih platana u Bulevaru kralja Aleksandra, izveštaja o spornom poslovanju „Kolubare", haosa u GSB-u, preskupog popločavanja ulica, nameštanja poslova kumovima i prijateljima, nenamenskog trošenja gradskog budžeta.

Zbog serije besmislenih Vučićevih zahteva, za koje sam bio uveren da su izraz njegove podaničke svesti a ne tuđih ultimatuma, prilikom novogodišnjeg intervjua 2008, u kabinetu gradonačelnika, pitao sam Đilasa:

- Priznaj da namerno nerviraš Vučića sa primedbama na rad „Pravde". Siguran sam da sedneš u neki kafić, pa u društvu smišljaš kako da ga šikaniraš. Onda ga nazoveš i kažeš: „Ju, kakav je ono tekst protiv mene, mnogo sam ljut"...

- Ma, ne... Dobar je Aleksandar, samo je ponekad previše revnosan - rekao je Đilas.

Bio je u pravu, Vučić je revnosno izvršavao sve njegove naloge. Ipak, stideo se da prizna kako mu naređenja izdaje Đilas, pa je objašnjavao da ona stižu s Andrićevog venca, odnosno direktno od predsednika države, a to se ne odbija.

Pored suludih, Vučić je imao i ozbiljnih intervencija. Lik i delo svog prijatelja iz DS-a štitio je čak i od Tomislava Nikolića.

- Nadam se da nisi pustio Tominu izjavu o Đilasu? - zvao me panično posle nekog Nikolićevog govora u Skupštini.

- Misliš na onu o „suvom kriminalcu"?

- Da. Jesi li izbacio to?

- Naravno. Zar Toma da opanjkava našeg poslovnog partnera?

- Samo se ti sprdaj, ali nisi daleko od istine. Kad im treba prostor u novinama, sto mojih prijatelja zove i traži usluge. I Toma zna da mi pametuje kakva je „Pravda" i šta treba da objavljuje. E, kad bi trebalo da pomognu s nekom reklamom, nigde nema nikoga. Znaš kako bi Toma reagovao kad bih mu rekao da smo zbog njegovog lupetanja ostali bez Đilasovih reklama? Nasmejao bi se i odmahnuo rukom, baš ga briga. Vidiš, mene je briga. Mi moramo da obezbedimo pare za štampu, plate i ostale izdatke. Bez toga ne bismo mogli da pravimo novine u kojima ćemo objavljivati Tomine mnogo pametne uvrede. Obrati pažnju, ne smemo da ugrozimo saradnju s korektnim i značajnim partnerima.

Razumeo sam ga, nije mu bilo lako. Đilas se nalazio na udaru radikala, a kad već nije mogao u Skupštini, Vučić ga je štitio u „Pravdi".

- Da li ti je u redakciju dolazila Jadranka Joksimović? - siktao je od besa.

- Ne. Šta će mi?

- Sad je rekla da ide u „Pravdu". Hoće da ti dovede nekog Ivana Ninića, da ti ga preporuči za saradnika. Saslušaj ih, ali ni u ludilu nemoj da mu objavljuješ tekstove.

- Nemam pojma ko je to.

- Neki kreten, piše za „Veliku Srbiju". Kad ti donese tekst, biće ti jasno. To namerno rade protiv mene. Ne znam kako, ali odbij saradnju.

Ivan Ninić se nikada nije pojavio u „Pravdi", ali „Velika Srbija" je objavila njegov ogroman tekst, i to odličan, o brojnim Đilasovim malverzacijama. Eto šta je onoliko razbesnelo časnog Aleksandra Vučića.

Pred kraj mog staža u „Pravdi", uglavnom nehotice i ja sam uspevao da ga opasno iznerviram. U nedostatku boljih tema, preko cele naslovne strane objavio sam fotografiju policijske akcije kojom je iz centra Beograda, na zahtev gradskih vlasti, uklonjen „Loki", privatni objekat, koji je godinama važio za kultno mesto. Snimak vrhunski. Tri policajca oborila čoveka u sneg, zavrnuli mu ruke na leđa, a jedan uniformisani skot, dok mu je lomio vrat, gleda pravo u objektiv, lica izobličenog od mržnje.

- Nije nam trebala ova naslovna strana. Skupo će nas koštati. Sad me zvao, znaš ko, i rekao da zaboravim na avans za reklame - uzdisao je Vučić, sav skrušen. - Mogao si to da objaviš negde unutra, gde baš na naslovnoj...

Iz Grada Beograda reklame su ipak nastavile da stižu. I nova naređenja. Jedno od Vučiću najbolnijih odnosilo se na feljton iz knjige Milorada Ulemeka Legije.

Nikada nisam pročitao nijednu Legijinu knjigu, pa ni tu, kojoj se ne sećam naslova. Roman o ratnim dešavanjima jedinice koja stiže na Kosovo. Na prvih dvadesetak strana, koliko sam video pripremajući feljton, autor vrlo uverljivo, s mnogo topografskih detalja, opisuje situaciju u kojoj se našla grupa boraca koju je vodio glavni junak. Rukopis ravan, dosadan, bez umetničkih pretenzija. Prva tri dela feljtona pustio sam hronološki, copy-paste. Nameravao sam da ga razvlačim dve nedelje, ali nije moglo, Vučiću je neko to zabranio.

- Molim te da ovo što ću ti reći shvatiš krajnje ozbiljno. Znaš, s najvišeg mesta, s Andrićevog venca, zahtevali su da ne objavljujemo Legijin feljton... Da je Legija pisao nešto o politici, o Đinđiću ili ne znam o kome drugom, mogao bih i da ih razumem. Ovo, ne. Što im smeta priča o ratu na Kosovu? S pažnjom sam pročitao sva tri dela feljtona. Ne samo što nema ništa sporno, već je i vrlo interesantno napisano. Opisuje baš ona mesta gde su se vodile žestoke borbe sa šiptarskim teroristima. Bio sam u tom kraju, tačno se sećam linija na kojima su bili sukobi. Moraš da mi nabaviš tu knjigu, pročitaću je sa zadovoljstvom. Preterali su. Znaju da im se može, pa ucenjuju. Neka, samo neka oni rade što misle da je najbolje za njih. Mi ćemo sve podneti. Mogu da traže što god im padne na pamet, ispunićemo. I to s osmehom. Ali, zaklinjem se da ću im se osvetiti. Platiće mi za svako poniženje. Đilas misli da me može vrteti oko malog prsta. Možda i može, trenutno. Ja ti kažem da će zažaliti zbog toga. Uništiću ga! Neće ni znati šta ga je snašlo. Kad počne da pada, neću imati milosti. Ne znam da li će se to desiti sutra, za godinu dana ili za sto godina. Čekaću ga koliko bude bilo potrebno, a onda... Neće mu biti dobro, garantujem ti!

Vreme je pokazalo, Vučić, za divno čudo, nije lagao. Kao i Đilas, ni ja u tom trenutku nisam razmišljao o pretećoj budućnosti koja je Vučiću donela priliku za osvetu. Tada, krajem 2009, već sam bio na izlaznim vratima iz „Pravde". Iz te nevolje definitivno sam se izvukao u junu sledeće godine, kad me Vučić obavestio da je Nikola Petrović, zvanični suvlasnik izdavačkog preduzeća „Pravda Press", prodao novine Đilasu. Vučić je tvrdio da ga je kum Nikola izdao („mogao je bilo kome drugom da proda novine, samo ne najvećem neprijatelju, Đilasu") kako bi se lakše uvukao u društvo Đilasovog partnera Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Možda u tome ima i delić istine, pošto je poznato da su Kovač i Petrović sarađivali oko izgradnje mini-hidroelektrana, a Kovač i Đilas sa „Bus plusom". Takođe, Vučić je govorio da se Đilas dogovorio sa Miškovićem da otplati dug od 600.000 evra, koji je „Pravda" imala prema štamparijama „Borba" i „Politika".

Čim je obezbedio dolazak na vlast, Vučić je ugasio „Pravdu", a malo kasnije i Đilasa. Naplatio mu je svako poniženje i oteo mu sve što je mogao. Svi krupni komitenti napustili su „Dajrekt mediju" i prešli u Vučićeve marketinške agencije, koje i danas vodi njegov bivši šofer Goran Veselinović, zvani Baba. U tom paketu stigla je i Jasmina Stojanov, legendarna Džesi, bivši portparol tadašnjeg predsednika Srbije Tadića, koju je Vučić godinama optuživao da je Đilasov medijski kerber i glavni urednik svih „žutih" novina i televizija. Sad Džesi hvali svoju novu najbolju prijateljicu Nevenu Veselinović, Babinu suprugu, i znanje stečeno pod Đilasovim okriljem koristi za agitaciju u slavu gospodara Vučića.

- Od Đilasa sam uzeo 50 miliona evra. U kešu. Trebalo je da tražim više - pričao je Vučić početkom 2013, posle brutalne medijske kampanje koju je vodio protiv svog dojučerašnjeg pandana.

Đilas nije odgovarao ni za jednu optužbu za korupciju. Umesto u pritvoru, Vučiću je bio korisniji na slobodi. Ne zna se da li je i koliko evra isplatio vladaru za indulgenciju, ali zna se da je kamatu otplaćivao javnim hvalospevima.

- Više puta sam rekao i ponoviću još jednom, neću da kritikujem ono što je dobro. Neću da kritikujem Aleksandra Vučića, jer verujem da on ima iskrenu nameru da se bori protiv korupcije - pričao je Đilas.

Usput, hvalio je i Vučićeve megalomanske političko-poslovne prevare, kao što su „Beograd na vodi" i metro:

- Sa Vučićem sam postigao konsenzus o značaju projekta „Beograd na vodi", koji bi uz metro mogao da promeni sliku Beograda. Kao što smo postigli konsenzus po pitanju Kosova, Briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i na nekim drugim temama. Verujem da uz saradnju republičke Vlade i gradskih vlasti na projektu metroa i „Beograda na vodi" možemo da uradimo ono što je zaista dobro za sve Beograđane.

Saradnja se nije prekidala ni posle Đilasove smene s mesta gradonačelnika Beograda, ni nakon odlaska iz SNS-a. Na Vučićev nagovor, Đilas je otkupio dugove Demokratske stranke, nastale u izbornim kampanjama na republičkim i gradskim izborima koje je on vodio, i tako postao njen suštinski vlasnik. Na poslednjim beogradskim izborima Đilas je poražen, ali zadržao je odborničko mesto. Nijednom nije došao na sednice gradske Skupštine, ali uredno je primao platu, za njega smešnih 16.000 dinara.

Ipak, treba ga razumeti, bio je zauzet sastancima sa Vučićem. Suzana Vasiljević, Vučićev savetnik za medije, žalila se kako ne može da dođe do svog šefa, stalno je sa Đilasom. U to se uverio i Željko Mitrović, vlasnik Pinka.

- I danas, dragi Điki, ti i dalje Srbiju gledaš u retrovizoru prošlosti i ne pada ti napamet da Srbija više nije brlog i ćumez iz tvog vremena, prepun marketinške korupcije čiji si ti apsolutni gospodar bio skoro pune dve decenije, ali i skrivenih tajnih i crnih dilova, čiji si ti tvorac i rodonačelnik, a po čemu će te sigurno pamtiti generacije nekih novih i pristojnih ljudi. To što sam te poslednji put slušao uživo u Bokeljki na Vučićevom kanabetu, pre tačno tri godine, gde jeftino nudiš sebe i svoje usluge meni ločno je bilo mučno, ali razumem da čovekov instinkt za preživljavanje ponekad nadvlada samopoštovanje i minimum digniteta - naveo je Mitrović u jednom od otvorenih pisama Đilasu.

Do istog zaključka došli su i mnogi opozicioni lideri, čak i oni koji danas javno podržavaju Đilasovu novu kandidaturu za gradonačelnika. Prošle godine, posle konvencije u Novom Sadu, predsednički kandidat Saša Janković je saradnicima, kako tvrdi Kristina Kovač, rekao da je Đilas „glavni čovek SNS-a za organizovanje krađe na izborima". Iako Janković sad tvrdi da to nije izgovorio i da ima potpuno poverenje u Đilasa, neće biti iznenađenje ako se posle 4. marta seti da je bio u pravu kad ga je optuživao za saradnju s Vučićem.

Saša Radulović, predsednik pokreta „Dosta je bilo", odlučno tvrdi da nije moguća saradnja sa Đilasom.

- Uzrok svih problema u Srbiji je partokratija. Partokratija i bratija su nam pojele državu, otele društvo, uništile institucije. SNS radi isto što su radili pre njih. Samo „bolje". Bolje za njih, gore zagrađane. Saradnja s partokratijom koja je bila na vlasti, sad se preobukla, pa bi ponovo, jer je SNS gori od njih, za DJB nije opcija. Đilas nije nužnost - tvrdi Radulović.

Đilasa ne podržava ni akademik Dušan Teodorović, bivši radnik Radulovića i Jankovića. On kaže da neće glasati za Đilasa, između ostalog, i zato što je, kao još uvek aktuelni odbornik Skupštine Beograda, ćutao poslednje četiri godine.

Nezainteresovan za tu kritiku, Đilas vodi kampanju koja će se završiti Vučićevim uspehom. Ako uspe Vučićev plan, Đilas će osvojiti manje od 20 odsto glasova, pa ni uz podršku ostalih pravih i lažnih opozicionara neće uspeti da se vrati u fotelju gradonačelnika. Pored toga, svaki glas za Đilasa biće glas manje za Demokratsku stranku, koja bi lako mogla da klizne ispod cenzusa i neslavno nestane s političke scene. Ako se desi neko čudo, pa Đilasova lista osvoji dovoljno da, uz Aleksandra Šapića i nekog trećeg koalicionog partnera, formira novu beogradsku vlast, Vučiću opet dobro. Uz štap i šargarepu, od Đilasa će napraviti novog Boška Ničića.

Uostalom, Đilas je u čvršćem obligacionom odnosu s Vučićem nego Siniša Mali. Kad je hteo da smeni Malog, nije uspeo. Morao je da podvije rep, da ne rizikuje da isplivaju detalji o pozadini rušenja Savamale, izgradnji famozne muzičke fontane, rekonstrukciji ulica i drugim sumnjivim poslovima. Sa Đilasom sve ide mnogo lakše, gde Vučić okom, on skokom.

Kako i ne bi, kad Vučić u fioci čuva optužnice koje u svakom trenutku mogu da budu procesuirane. Istovremeno, tu je i šargarepa, odnosno šansa da se Đilas, bez obzira na izborni rezultat, nametne kao novi lider opozicije. Janković to nije uspeo, Jeremić je posrnuo na prvom koraku, Šutanovac ne može da dobaci i eto prilike da se Đilas vrati na velika vrata i oživi Rakićevu ideju o dvopartijskom sistemu. To bi bilo dobro i za njega i za njegovog gazdu Vučića, a katastrofalno za Srbiju. No, njima Srbija nije ni bitna, oni je drže zatočenu u prošlosti čiji su glavni simboli upravo njih dvojica, Vučić i Đilas.