Natrag

Tabloid istražuje

Srbija u energetskom lavirintu: sledi li povratak u srednji vek

Ima li nam spasa, bez nafte i gasa

Osim što je Vučićev režim za sedam godina pretvorio Srbiju u najbedniju koloniju po kojoj drsko haraju razni domaći i strani "investitori", mada nijedan dolar ili evro svog novca nisu uložili u poslove kojima se hvale, desilo se u međuvremenu i jedno drugo, svojevrsno kolonijalno poniženje. Naime, Srbija je postala skoro potpuno energetski zavisna, a to znači da ova država više nije suverena i da njome vladaju druge sile i dobra (ili loša) volja tih sila. Tako je, na primer, Naftna industrija Srbije (NIS), odavno u vlasništvu ruskog kapitala, a Elektroprivreda Srbije (EPS), već je "viđena" za prodaju Nemačkoj elektroindustriji. Srpske termoelektrane su zastarele i pripadaju tehnologiji prošlog veka, a hidroenergijom hara Vučićeva "preduzetnička" mafija na čelu sa kumovima i prijateljima. Takozvani "energent budućnosti", tečni gas, stiže u Srbiju samo iz jednog pravca i preko jednog ulaza i prodaje ga problematično Javno preduzeće Srbijagas. Ukratko rečeno, Srbija danas nema nijedan stabilan izvor energije na duži vremenski period.

Nikola Vlahović

Sirova nafta je prvi artikal na listi od deset onih koje Srbija najviše uvozi. Prosečne godišnje potrebe za sirovom naftom koštaju oko 100 miliona dolara. Istovremeno, Srbija je u najvećoj meri energetski zavisna zemlja i skoro 85 odsto svih utrošenih naftnih derivata je iz uvoza, što je i potvrđeno sa nadležnih mesta više puta (podsetimo, tu je činjenicu još 2016., ponovio na skupu "Energetska zavisnost i cene energenata u Srbiji" čak i generalni sekretarijat Udruženja naftnih kompanija Srbije). Još preciznije, oko tri četvrtine nafte i njenih derivata i četiri petine prirodnog gasa obezbeđuje se iz inostranstva. Srbija danas uvozi i sve naftne derivate (primarni benzin, tečni naftni gas, evrodizel, bazna ulja...)

Istina je i to da srpsko tržište godišnje potroši tri miliona tona nafte, od čega je tek jedna trećina iz domaće proizvodnje. Zbog svega toga, slede i pitanje: odakle dolazi nafta u Srbiju, iz kojih država, ko su uvoznici, ko najviše zarađuje u tom poslu...

Kako je ovde reč o strateški važnom energentu, oko koga se vode ratovi, ruše vlade i menjaju granice država, nije teško pretpostaviti da je veći deo uvoznih kanala kriminalizovan, jer je Srbija, koja je energetski zavisna i nema jasno uređenu energetsku politiku, niti pravno sređeni sistem, idealno tržište za sirovu naftu "nepoznatog porekla" ili sa "geografskim poreklom" ali bez validne dokumentacije (dakle, iz međunarodnog šverca).

Da je to tako, potvrđuje i bivši savetnik predsednika Nigerije, Del Kol (Delle Col), koji je u ranijim izjavama datim agenciji Rojters, više puta je ponovio da svakog dana oko 180 hiljada barela nafte iz ove zemlje bude opljačkano i prodato kriminalnim mrežama na Balkanu, naročito u Srbiji i Bugarskoj, ali, takođe i van Balkana, u Ukrajini. Kol je posebno naglasio da "...međunarodni kradljivci vrte ogromne količine nafte, a najbitniji je uigrani način na koji to čine - od upada u naftovode i posedovanja šlepera, pa do informacija gde se brodovi nalaze i u kojim lukama se može platiti"...

U istraživanjima Rojtersa koji se ironično osvrće na Srbiju i Bugarsku kao zemlje koje su "poznatije po švercu cigareta", vidi se da srpsko - bugarski kriminalni savez u poslovima prodaje opljačkane nigerijske nafte, odlično funkcioniše, te da tolike količine nije moguće transportovati sa jednog na drugi kontinent bez povezanosti sa zvaničnim vladama tih zemalja.

Pomenuti bivši savetnik nigerijskog predsednika naglasio je i da sadašnje vlade pomenutih zemalja imaju svoje kriminalne timove za otimačinu i transport ovako impresivnih količina nafte, te da su ove "...balkanske (srpske i bugarske) mafijaške organizacije vrlo zastupljene u Nigeriji i da im nije lako ući u trag..."

Energetska zavisnost Srbije, kada je u pitanju nafta, kretala se u poslednjim godinama od 35 % do 75% (ranije je dostizala je čak 92,67%). Današnje stanje je neznatno bolje ili isto. Očekuje se do 2040. godine uvećanje tražnje za primarnom energijom za 37 procenata, s tim da će potrošnja prirodnog gasa porasti za 50, a nafte za deset odsto. Sve ove činjenice imaće najgore moguće posledice po energetsku sigurnost Srbije. To se vidi i na osnovu zvaničnih procena takozvane Energetske strategije Srbije iz 2014. godine, gde se da će uvozna zavisnost, kad je reč o prirodnom gasu, 2030. biti čak 97,6 odsto, dok će uvoz nafte porasti na više od 90 odsto ukupne potrošnje.

Naftna industrija Srbije (NIS), nekadašnji glavni državni energetski oslonac (koji je sada u ruskom vlasništvu), sa naftnih polja u Vojvodini godišnje iscrpi oko pet miliona barela sirove nafte, ali, istovremeno, često krši i Zakon o rudarstvu, koji izričito traži da se svako koncesiono iskorišćavanje mora datumski oročiti i da se mora odrediti cena tog korišćenja za konkretno razdoblje. To vlasnici NIS-a uglavnom ne poštuju.

Što se uglja tiče, tu je najvažnije istaći da Srbija oko 65 odsto struje proizvodila u termo-elektranama na ugalj. Treba takođe znati i to da su rezerve uglja oko 3,3 milijarde tona, a da su termoenergetska postrojenja građena u vreme kada nisu važili standardi Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine, pa je nivo zagađenosti vazduha iznad maksimalno dozvoljenih količina.

Elektroprivreda Srbije (EPS) sada, prema njegovim rečima, ulaže maksimalne napore da bi dostigla standarde EU u zaštiti životne sredine i zbog toga planira investicije od jednu milijardu evra.

Koliko je ugalj dominantan u proizvodnji električne energije potvrđuje podatak da su evropske zemlje, kako je rekao, odložile gašenje zastarelih termoenergetskih postrojenja do 2025. godine iako je trebalo da to bude učinjeno 2015. a sada se govori i o dodatnom pomeranju tog roka na 2033. godinu.

Ugalj je glavni oslonac u proizvodnji struje u Srbiji, ali ga i Evropska unija (uprkos drugim fosilnim gorivima) koristi u značajnoj meri jer godišnje uveze oko 180 miliona tona tog energenta. Treba takođe istaći i činjenicu da Srbija deli četvrto i peto mesto u Evropi po proizvodnji uglja, posle Nemačke, Poljske, Turske i Češke. Ukupno instalisana snaga proizvodnih kapaciteta EPS-a je 7.326 megavata, od čega 4.390 otpada na 22 termobloka. To dovoljno govori šta bi se desilo sa Srbijom da nekim nesrećnim slučajem ili "uticajima viših sila", proizvodnja u Kolubari stane.

Na žalost, Srbiji je na Kosovu i Metohiji oteta imovina i na zemlji i pod zemljom, gde se nalazi 76 odsto svih domaćih rezervi uglja (ranije, sa Kosovom i Metohijom, Srbija je imala takozvane "bilansne rezerve" uglja oko 16 milijardi tona). Danas ima tri puta manje. Poređenja radi, dok je Srbija na celoj svojoj teritoriji eksploatisala ugalj, Kolubara je učestvovala u tome sa 14 odsto, a Kostolac sa 3,3 odsto.

Ali, bez obzira na sve, ugalj je i dalje glavna "slamska spasa" za primitivnog naprednjačkog vlastodršca i njegove nove "filozofe" energetske politike u Srbiji. To je toliko daleko otišlo da je, kao jedan od najvažnijih projekata EPS-a u budućnosti, istaknuto uvođenje sistema upravljanja kvalitetom uglja u koji će biti investirano 152 miliona evra. Čak je i predsednik Komiteta za površinsku eksploataciju uglja Saveza inženjera rudarstva i geologije Srbije, Vladimir Pavlović, na jednom skupu rekao da ugalj ostaje dominantan u proizvodnji struje jer, navodno, proizvodnja iz obnovljivih izvora ima svoja ograničenja...Pavlović je ovu izjavu još "pojačao" tvrdnjom da je "...ulaganje u obnovljive izvore izlobirao svetski biznis da bi napravio ogromne profite, a ta proizvodnja, osim male ekonomičnosti, ima i razna druga ograničenja, a jedno je da traži ogromne prostore za postrojenja, pa se investicije usporavaju...". Tvrdio je Pavlović i to da Nemačka proizvodi manje struje iz obnovljivih izvora od Srbije, tačnije, tek oko 13 odsto, te da termoelektrane zagađuju životnu sredinu oko jedan odsto i da nisu uzročnici klimatskih promena...

Bilo ovo istina ili ne, postoji i druga "škola mišljenja", sa svojim argumentima. Tako, na primer, Udruženja za zdravlje i životnu sredinu (engl. Health and Environment Alliance, skraćeno: HEAL) sa sedištem u Briselu, objavilo je nedavno veliko istraživanje pod naslovom „Neplaćeni zdravstveni račun - Kako nas termoelektrane na Zapadnom Balkanu čine bolesnima" i dalo procenu uticaja na zdravlje i troškove povezane sa zagađenjem vazduha koje se stvara sagorevanjem uglja i lignita u postojećim termoelektranama u Srbiji. U njemu je takođe data procena troškova za planirana postrojenja gde se navode sledeće činjenice...

Naime, postojeće termoelektrane na ugalj godišnje stvaraju do četiri milijarde evra zdravstvenih troškova od čega 1,7 milijardi otpada na populaciju u regionu. Termoelektrane u Srbiji na ugalj svake godine emituju hiljade tona štetnih zagađujućih materija i tako znatno doprinose zagađenju vazduha u ovom regionu Balkana, ali i šire. Postojeće termoelektrane na ugalj u Srbiji stvaraju zdravstvene troškove u ukupnoj vrednosti između 600 i 1.756 miliona evra stanovnicima i vladama u regionu.

Zbog toga što zagađujuće materije u vazduhu putuju na velikim udaljenostima, postrojenja u Srbiji stvaraju ukupne troškove po zdravlje između 1.4 i 4 milijarde evra godišnje u Evropi. Postrojenja u Srbiji generalno rade po niskim ekološkim standardima stvarajući visoke nivoe emisija zagađujućih materija koji imaju mnogobrojne uticaje na zdravlje. Srbija, u kojoj se trenutno nalazi šest postojećih termoelektrana na ugalj sa instaliranim kapacitetom od 4,3 gigavata (GW), mogla bi da dobije šest novih projekata sa kapacitetom od 2,2 GW.

Sa prelaskom na nova postrojenja na ugalj, neka stara postrojenja koja stvaraju zagađenje biće ugašena iako je nejasno o kojim se postrojenjima radi i koliko njih će nastaviti da radi. Ova izgradnja novih postrojenja na ugalj bi značila da bi Srbija nastavila da se oslanja na vid energije koji proizvodi najveće zagađenje tokom niza narednih decenija. Nove termoelektrane mogle bi povećati zdravstvene troškove do maksimalno 185 milion evra godišnje. Nove termoelektrane na ugalj bi radile po mnogo strožijim standardima vezanim za emitovanje u vazduh od današnjih. Međutim, nova postrojenja bi i dalje mogla stvarati dodatne troškove građanima Srbije koji bi iznosili između 26 i 76 miliona evra godišnje. Poređenja radi, treba reći da su ukupni zdravstveni troškovi za Evropu (zbog bolesti izazvanih smogom iz termo-elektrana) su u iznosu između 65 i 185 miliona evra godišnje. HEAL takođe preporučuje: treba izvršiti reviziju nacionalnih planova za proizvodnju energije kako bi se smanjilo oslanjanje na ugalj da bi se on na kraju eliminisao i kako bi se povećalo ulaganje u obnovljivu energiju. Ovo predstavlja važan element u prevenciji zdravstvenih problema u Srbiji.

U velikom sukobu koji vlada između pristalica energije dobijene iz fosilnih goriva i pristalica novih, takozvanih obnovljivih izvora energije, Vučićeva politička i preduzetnička mafija došla je na ideju da, navodno, "...poveća udeo električne energije dobijene iz obnovljivih izvora" pa su krenuli u izgradnju malih hidroelektrana. Opaka družina na čelu sa Vučićevim kumom Nikolom Petrovićem, krenula je da hara rečnim tokovima Srbije, uništavajući i prirodni ambijent i ekološku ravnotežu, donoseći klizišta, odrone, i nesreću za lokalno stanovništvo. Dokazano je, čak i prema uporednoj analizi podataka Republičkog zavoda za statistiku i preduzeća EPS Snabdevanje, da je od malih hidroelektrana je u 2016. godini otkupljeno svega oko pola procenta ukupno proizvedene struje u Srbiji!

Ipak, i pored svega toga, razni režimski "investitori" koji su izgradili male hidroelektrane i za njih od Ministarstva energetike dobili status povlašćenog proizvođača električne energije, profitiraju tako što im država otkupljuje struju koju proizvedu, po unapred određenim cenama, višim od realne tržišne. Novac kojim država vrši otkup dolazi od građana Srbije, kojima su zbog toga posebnom naknadom uvećani računi za struju.

Da bi bilo jasnije o kakvoj se pljački radi, treba naglasiti da je investitorima malih hidroelektrana u periodu od 2013. do 2017. godine za proizvedenu struju isplaćeno skoro šest milijardi dinara, dakle, blizu 50 miliona evra! Od toga, nešto manje od 14 miliona evra je otišlo u budžet države, odnosno na račun Drinsko-Limskih elektrana, koje se nalaze u vlasništvu Elektroprivrede Srbije (EPS). Više od 7, 2 miliona evra je isplaćeno firmama kumu Aleksandra Vučića, Nikoli Petroviću i njegovim poslovnim partnerima. Uporedo sa gradnjom elektrana na rekama širom Srbije i rastom profita investitora, često povezanih sa vlašću i politikom, jačali su i protesti građana protiv njih.

Kada se govori o gasu kao "energentu budućnosti", tu je važno istaći da Srbija ima samo jednog velikog snabdevača (JP Srbijagas), te da postoji samo jedan ulaz gasa u zemlju, pa se sa pravom može reći da je energetska bezbednost države i na ovaj način ugrožena.

Veliki problem čine i sporni poslovi Srbijagasa koji su premašili 370 miliona evra, rokovi su probijeni četiri, a negde i po pet godina, a izvođačima radova plaćeni su milionski avansi i do polovina ugovorene vrednosti investicije. Čak i interni (za javnost nepostojeći!) izveštaj Javnog preduzeća Srbijagas potvrđuje da je Srbijagas plaćao i nezavršene poslove na izgradnji mreže distributivnih gasovoda u gradovima i opštinama širom Srbije. Rokovi su pomerani za čak tri do četiri godine, svi poslovi su plaćani avansno i po pet godina unapred, ali, ni do danas, polovinom 2018. godine, nisu završeni, a mnogi neće biti završeni ni do kraja 2019. godine!

Izveštaj o realizaciji ugovorenih poslova na izgradnji gasovoda koji su generalnom direktoru Srbijagasa Dušanu Bajatoviću dostavili direktori za investicije u ovom javnom preduzeću (Miroslav Lekić i Goran Zirić), u kome daju presek stanja izvedenih i plaćenih radova na izgradnji distributivnih gasovoda zaključno sa 31. martom 2017. godine, govore da je Srbijagas plaćao čak i nezavršene poslove, kao i da su najveća kašnjenja zabeležena u mestima u kojima je posao dobila firma "Milenijum tim".

Može se reći da je gasifikacija Smedereva jedan od najboljih primera kako je Srbijagas plaćao i šta treba i šta ne treba (ali, uvek onome "kome treba"!). Naime, vrednost radova u ovom gradu ugovorena je na 28,99 miliona evra, a plaćeno je već 28,18 miliona. Srbijagas po ovom ugovoru isplatio "Milenijum timu" čak 23,5 miliona evra avansa. Prvi rok za završetak gradnje bio je 12. decembar 2013., ali je produžen aneksom na jun 2017. godine. U izveštaju se navodi da je deo radova 94 odsto gotov, drugi deo je završen 72 odsto, ali se za izgradnju distributivne mreže srednjeg pritiska navodi samo da „radovi ne teku u skladu sa planiranom dinamikom". Ta "dinamika" se produžila i na 2018. godinu sa izgledom da "zagazi" i u 2019.

U beogradskoj opštini Grocka, ugovorena vrednost radova iznosila je 29,36 miliona evra, a rok izgradnje produžen je za čak četiri godine, sve do juna 2018. godine koji je prošao (naravno, radovi još nisu gotovi!). Tačnije, radovi su neizvesni jer, navodno, još nisu usvojeni neophodni regulacioni planovi. Srbijagas je privatnoj firmi za ovaj posao isplatio 10 miliona evra avansa, navodi se u izveštaju koji su direktori za investicije dostavili generalnom direktoru Srbijagasa. Preduzeću Milenijum tim, po ugovoru je za Grocku isplaćeno oko polovine sume već do 2015. godine. U ugovorima koje najšira javnost nikada nije videla, nisu predviđene nikakve sankcije ("penali"), za prekoračenje rokova ili zloupotrebu (protivpravno, nenamensko trošenje državnog novca).

Slična je situacija i u opštini Rakovica, gde je ugovorena vrednost radova iznosila 6,55 miliona evra. Rok da se radovi završe bio je mart 2014., ali je rok probijen, pa zatim produžen aneksom do septembra 2017. godine. U izveštaju se navodi da radovi „ne teku u skladu sa planiranom dinamikom". Prema izveštaju direktora za investicije Srbijagasa, koji daje presek stanja do kraja marta 2017. godine, Srbijagas je Milenijum timu po ovom ugovoru isplatio čak 4,2 miliona evra avansa. Stigla je i 2018. godina, rokovi produženi, novac i dalje stiže...

U gradskoj opštini Zemun vrednost ugovorenih poslova je 18,95 miliona evra, rok za završetak gradnje bio je mart 2014., ali je produžen aneksom na april 2018. godine. Međutim, već u tom izveštaju navodi se da „radovi na izgradnje gasovodne mreže srednjeg pritiska ne teku u skladu sa planiranom dinamikom". Srbijagas je za ovaj posao Milenijum timu isplatio 8,6 miliona evra avansa, mada posao nije ni blizu kraju. Umesto toga, nastavljeno je "proširenje radova", produženje roka, uvećanje cena...

Jedan od najprofitabilnijih ugovora potpisan je 2013. za gasifikaciju grada Kruševca. Posao vredan 32,5 miliona evra dodeljen je u julu 2013. godine, firmi Rasina Energogas. Aneksima je uvećan obim radova u Kruševcu, vrednost osnovnog ugovora uvećana je za oko četiri miliona evra, a produžen je i rok za završetak radova na septembar 2018. godine. Prvobitni rok se u izveštaju ne navodi.

Ovde je važan podatak da je Srbijagas za ovaj posao firmi Rasina Energogas uplatio avans od 18,5 miliona evra, odnosno čak polovinu ugovorene cene! U ovom slučaju se radovi izvode „u skladu sa novim dinamičkim planom" utvrđenim Aneksom 2. Grad Kruševac vlasnik je pet odsto preduzeća, firma Eco Global vlasnik je 33 odsto. Najveći udeo od 62 odsto ima međutim firma South Frontier Energy Limited registrovana na Kipru gde je baza podataka o vlasnicima zatvorena za javnost. Ovaj ugovor potpisao je tadašnji gradonačelnik Kruševca i istovremeno član Upravnog odbora Srbijagasa i funkcioner SNS-a Bratislav Gašić.

U gotovo svakom od slučajeva gde ima kašnjenja, kao razlozi se navode nedostatak urbanističkih planova, problemi sa dobijanjem dozvola i rešavanje imovinsko- pravnih odnosa. Interni izveštaj zasniva se na informacijama koje su ovom javnom preduzeću dostavile firme izvođači. U svakom od ovih slučajeva nije postojalo ozbiljno istraživanje ni planiranje koje bi prethodilo realizaciji jedne ovako velike investicije koju finansira, inače prezaduženo, javno preduzeće Srbijagas. Takođe, u svakom od ovih slučajeva, privatnim firmama su poslovi dodeljivani bez tendera, a cene radova uvećavane u odnosu na planove lokalnih samouprava. Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo je predistražni postupak u vezi sa ovim poslovima Srbijagasa i to na osnovu tri krivične prijave, ali na tome je sve i stalo.

A 1. I ugalj uvozimo iz Rumunije

Možda i to zvuči neverovatno, ali, Srbija uvozi ugalj iz susedne Rumunije! Tek je pre izvesnog vremena, jednom aferom o tenderu za nabavku uglja iz ove zemlje, postalo jasno gde je Srbija stigla sa energetskom zavisnošću. Podsetimo da je tada na tenderu za uvoz uglja iz Rumunije posao dobila grupa ponuđača tri srpsko-rumunske firme „Virom grupe" iz Beograda, „DMB šipinga" iz Rume i „BVA Coal SRL" iz Konstance po ceni od 35,7 evra po toni. Taj konzorcijum je imao najbolju ponudi, a EPS nije gledao ko su vlasnici kompanija već je postavio jasne uslove. Nosilac posla sa EPS-om bila je firma „Virom grupa" iz Beograda, čiji je jedan od vlasnika Dejan Oketić, svojevremeno označen kao član „naftne mafije", koja se teretila da je oštetila državu za 97 miliona evra. Tada je jedna "bratska firma" iz Rumunije upozorila rukovodstvo EPS-a na moguću štetu koju će imati, i uradila detaljnu analizu celokupne situacije povodom nedostatka uglja u TENT-u, te je dala i veoma transparentnu ponudu, uz pomoć Ambasade Rumunije u Beogradu. Umesto da poslušaju "glas razuma", objavljen je tender sa nemogućim uslovima i rokovima za obezbeđivanje bankarskih garancija i pomenuta firma nije imala vremena da obezbedi neophodnu dokumentaciju. EPS je i na tom primeru (a tako radi i danas), pokazao da pripada samo onome ko je na vlasti, u ovom slučaju Vučiću i njegovim "poslovođama".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane