Natrag

Ekonomija

Magična moć i prokletstvo novca: neomonetarizam, liberalizam i monetarna politika (1)

Veliki prasak

U svojoj najnovijoj opsežnoj analizi pod naslovom "Magična moć i prokletstvo novca", naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec postavlja ključno pitanje za ekonomski opstanka građana Srbije: da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu? Drugim rečima rečeno, postavlja se pitanje, kome je to "Vođa" svojom ličnom diktaturom omogućio da dobro živi, a kome je to pravo oduzeo. Iskustvo sa njim, posle sedam godina autoritarne vladavine, govori da je nad građanima Srbije primenjen eksperiment obaranja realnih zarada zbog promene odnosa snaga rada i kapitala u korist kapitala i profita.

Prof. dr Slobodan Komazec

Međunarodni monetarni fond i svetski kreditori (nosioci ponude svetskog kapitala) preporučuju dužnicima sa visokom inflacijom recepturu stabilizacione politike deflatornog karaktera. Inflacija treba da se monetarno guši i ograničava, kao da je inflacija dominantno monetarni poremećaj privredne ravnoteže. (bez delovanja na ublažavanje pritiska troškova, koji joj u stvari čine osnovu). Model „velikog praska" liberalizacije i potpune deregulacije i decentarlizacije je u samoj osnovi koncepcije MMF i Svetske banke, ali i Svetske trgovinske organizacije (STO). To su nosioci svetskog krupnog finansijskog kapitala.

Redukovanje budžetskog deficita preko napuštanja subvencionisanja cena, izvoza i kamata, praćeni oštrom restriktivnom monetarnom politikom - istina, imaju klasične deflatorne efekte (ograničavanje ekspanzije novca), ali dovode do istovremenog rasta troškova poslovanja. Traženje ostvarivanja realne kamate, realnog kursa nacionalnog novca , realnih dohodaka i dr., utemeljeno je na makroekonomskoj politici razvijenih zemalja. Makroekonomska politika stabilizacije ovih zemalja sprovodi se u sasvim drugom ambijentu (razvijeno „otvoreno tržište", razvijeno berzansko poslovanje, visoka efikasnost i osetljivost kapitala na promene kamate , otvorena privreda, finansijska disciplina , razvijen bankarski i monetarni sistem, visok raspoloživi dohodak i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata , ali i države o dr.), što sve ne postoji u nerazvijenim zemljama ili zemljama u razvoju.

Politika ograničavanja potrošnje i kontrola monetarne mase, sasvim opravdane u razvijenim privredama, teško su prihvatljive u zemljama u razvoju iz sledećih razloga: 1) Visina i struktura potrošnje su niski i vrlo neelastični (elementarne životne potrebe); 2) Privreda ovih zemalja je slabomonetizovana, što u nedostatku sopstvene akumulacije i uz veliki odliv kapitala, ostavlja jedini prostor za dodatno bankarsko finansiranje razvoja, uz veliku zavisnost od stranih banaka i stranog kapitala. 3) Ortodoksna stabilizaciona politika koja se sprovodi restrukcijom tražnje i potrošnje, politika „realnih" faktora proizvodnje i realne devalvacije nastoji da se nametne brojnim pritiscima zemljama u razvoju. Osnovno pitanje pri ograničavanju potrošnje jeste: koji oblik potrošnje u formiranju ukupne tražnje treba kontrolisati i ograničavati?

Da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to linearno činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu ili je moguće ograničavati investicije, koje su i dalje generator razvoja (mada su u svim zemljama u razvoju drastično opale u društvenom proizvodu).

Očigledno je da se u uspostavljenim odnosima može govoriti samo o ograničavanju javne (budžetske) potrošnje, koja je uglavnom neproizvodna i neracioanlna u ovim zemljama. Kako ne postoji jednakosti investicija i štednje (I>S), finansijsko tzržište je u ponudi siromašno, rast „dodatne" i domaće štednje teško se može ostvarivati dodatnom kompresijom ostalih oblika potrošnje, posebno lične i investicione. Pri tom se mora postaviti i pitanje:kako je moguće brzo strukturno prilagođavanje ovih privreda bez novih investicija i dodatne akumulacije(štednje).

„...Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu elastično kolebati, strukturni odnosi ekonomije - raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intezitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagođavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama u ovakvom slučaju ima karakter šoka. Država zadužene zemlje izgubila je svoj suverenitet privredno-političkog intervenisanja..." (Alltvater, Elmar-Kurt Hubner:Međunarodna kriza zaduženosti - neuspeh jednog modela razvoja, Marksizam u svetu, br.12, str.18).

Deflaciona politika stabilizacije (monetarne i fiskalne politike) nastoji redukovanjem agregatne tražnje da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala inflacija tražnje ona se brzo pretvara u inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera - pad proizvodnje, dohotka, zaposlenosti, investicija - preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne šok-terapiju.

Teorija supermonetarizma, odnosno teorija „racionalnih očekivanja" (Sargent,Wallace, Lucas i dr.) smatra da se proces stabilizacije može ostvariti u kratkom periodu bez recesije, ali i u uslovima kada svi privredni subjekti imaju poverenje u državne mere i stabilizacionu politiku.

Monetaristički model „restrukturisanja" i stabilizacije

Magična snaga delovanja oslobođenog tržišta na razvoj i stabilizaciju su osnova monetarizma ili supermonetarizma. MMF proklamuje politiku smanjenja deficita budžeta, čak i budžetski suficit, povećanje poreza, i liberalizaciju spoljne trgovine i domaćeg tržišta. Restriktivnom monetarnom politikom i povećanjem kamatnih stopa, smanjenjem javne potrošnje, sve to vodi padanju privredne aktivnosti.

Monetaristički model stabilizacije uglavnom se oslanjana oštru restriktivnu monetarnu politiku, dizanje kamatne stope (realna kamata), što treba da dovede do smirivanja inflacije u zemlji i uravnotežavanja platnog bilansa. Mada se restriktivna monetarna politika pokazala efikasnom u razvijenim privredama, neposredni efekti ovakve politike u zemljama u razvoju osećali su se u produbljavanju recesije. Proces recesije praćen je ubrzanom spiralom troškovne inflacije, zbog ubrzanog klizanja kurseva nacionalne valute, brzog rasta nominalnih primanja zaposlenih i naglog rasta kamatnih stopa. Troškovni udar je neminovan, uz pretvaranje inflacije tražnje u inflaciju troškova i uvoznu inflaciju (vrlo skupi uvozni sadržaji domaće proizvodnje i potrošnje).

Dezinflacija se, dakle, može sprovoditi sužavanjem monetarnog-što dovodi do obaranja stope inflacije, ali i uz snižavanje stope privrednog rasta. Bazni koncept monetarističkog modela u stabilizaciji sastoji se u tome da se obaranjem realnih zarada promene odnosi snaga rada i kapitala u korist kapitala i profita, što dovodi do porasta profita u raspodeli nacionalnog dohotka i akumulacije kapitala, a to je pretpostavka tehnoloških inovacija i brzih strukturnih prilagođavanja.

Ovakva terapija i preraspodela, očigledno je, teško ostvariva u zemljama u razvoju, brzog klizanaja kurseva domaćih valuta i „rasprodaje nacionalnog bogatstva". Redukcija novčane mase, uz nagli rast kamata morala je dovesti do obaranja stope rasta i produbljivanja recesije i krize, mada inflacija nije zaustavljena. Naprotiv, inflacija se ubrzava. Porast kamata i uvoznih troškova (usled stalnog obaranja deviznog kursa) doveo je do velike zaduženosti privrednih subjekata i pravog kolapsa investicija (praćen opštom nelikvidnošću privreda i banaka).

Monetarni stratezi u nerazvijenim zemljama, delom pod uticajem monetarizma, delom pod pritiskom filozofije stabilizacije preporučene od MMF, već godinama, eksperimentišu s „realnim" kamatnim stopama, realnim deviznim kursevima i „politikom privredne liberalizacije", „restrukturisanjem privrede", sve u uslovima niske inflacije i visoke nezaposlenosti u većini privreda. Realna kamatna stopa ravnoteže na tržištu novca i kapitala, koja bi trebalo da bude realno pozitivna trebala bi da se nalazi iznad stope inflacije.

Neoliberalizam tržišta, nedostatak ponude kapitala, potpuna finansijska nemoć privrednih subjekata, odliv kapitala u inostranstvo (špekulativni i „zvanični" preko kamata i otplata eksternih dugova), kod najvećeg broja zemalja u razvoju pokazao da o nekoj realnoj kamati ne može biti ni reči.

U situaciji kada je okruženje za takvu politiku stabilizacije nepovoljno, ali i suprotno u odnosu na razvijene zemlje, takvi „lekovi" uglavnom dovode do produbljivanja krize, porasta nezaposlenosti, neekonomskih raspodela izvan funkcije rada i razvoja, socijalnih tenzija, uz produbljivanje strukturnih dispariteta (grana, cena, troškova, uvozno-izvoznih imputa i dr. Monetaristički orijentisana privredna politika mogla je samo da izazove beg kapitala iz mnogih zemalja u razvoju, ogromnih preraspodela dohotka u ruke finansijske oligarhije, dok je politika „liberalizacije" tržišta i privrede većinu odvela u visoku inflaciju, ogromne budžetske deficite i deficite trgovinskog i platnog bilansa (eksternu zaduženost), uz drastičan pad investicija u društvenom proizvodu. Finansijske spekulacije naglo bujaju , uz beg kapitala iz proizvodne u finansijsku sferu i preraspodele inflatornog dohotka u ruke finansijskih spekulanata, kao i ogromno osiromašenje najširih slojeva stanovništva.

Radikalno i uporno sprovedena monetaristika stabilizacije dovela je u većini zemalja koje su je primenjivale do monetarnog haosa. Veštim menjanjem jednog oblika ulaganja u drugi moguće je ostvariti velike dobitke kojima ne može konkurisati nijedna realna investicija. Teoretičari ortodoksnog monetaruzma takve efekte objašnjavaju „nedovoljnom upornošću i izdržljivošću" u primeni ovih mera u svim navedenim zemljama. Očigledno je da se ne uzimaju specifičnosti privreda i društva nerazvijenih zemalja, koje su potpuno različite od danas razvijenih država na pragu postindustrijske ere (informacionog društva).

Monetarizam i mogućnosti antikrizne politike stabilizacije i razvoja

Može li se filozofija restriktivne krizno-deflatorne politike „presaditi" na ove privrede, bez dubokih razvojnih i socijalnih potresa? Restriktivna monetarnna politika i visoka kamatna stopa („realna kamata") u uslovima slabe monetarizacije ovih privreda, nedostatka akumulacije (štednje) za razvoj, visoke kreditne zaduženosti prema bankama u zemlji i prema inostranstvu, uz „omču dugova" koja se sve više steže, ali i uz vrlo nizak per capita dohodak, nisku potrošnju i standard, malu ponudu ograničene i neiskorišćene kapacitete i radne resurse , uz takvu distribuciju dohodaka da je najveći deo dohotka koncentrisan u uskom krugu političke i finansijske birokratije, dakle, u takvo „okruženje"treba smestiti restriktivnu monetarnu politiku i politiku visoke kamatne stope, odnosno stalni proces devalvacije domaće valute.

Restriktivna monetarna politika linearnog tipa , guši proizvodni sektor, drastično ograničava investicije i ekonomski rast, dok visoka nominalna kamata i kursni devalvacioni efekti dovode do daljih preraspodela sve više inflatorno „stvorenog „ dohotka. Odliv kapitala iz proizvodne sfere u finansijsku , dominacija finansijsko-špekulativnih transakcija u odnosu na proizvodne, postaju sve brži procesi. Privreda tone u dugoročnu krizu u razvoju, ali sada drastičnim pogoršavanjem svih perfomansi razvoja. Brazil predstavlja očigledan primer takvih tokova. Poznati „Plan Kruzado" bio je oslonjen na zamrzavanje cena i plata, restriktivnu monetarnu politiku, politiku visoke kamatne stope, stabilan kurs prema dolaru-pored početnih, spektakularnih rezultata u obaranju hiperinflacije , nije praćen dubljim reformama političkog i ekonomskog sistema. Popuštanjem zamrzavanja stvoren je proces visoke inflacije za koju ni stručnjaci MMF ne vide izlaz.

Restriktivna monetarna politika, dosta efikasna u razvijenim privredama kapitalizma, posebno u pogledu uravnotežavanja platnog bilansa i regulisanja investicija, uz smirivanje inflacije tražnje, potpuno je neefikasna u otklanjanju inflacije i platno - bilansne neravnoteže u nerazvijenim privredama iz sledećih razloga:

1) Visok pritisak obaveza iz spoljnih dugova, što unutar privrede mora voditi orijentaciji na restriktivnu monetarnu politiku trajnog (dugoročnog) karaktera;

2) Odliv deviznih rezervi i supstance kapitala iz privrede (za podmirivanje spoljnih obaveza), što vodi neelastičnosti monetarne politike unutar nacionalne privrede;

3) Neefikasnost politike kamatne stope , osim njenog gotovo astronomskog nominalnog nivoa, što redovno dovodi do pretvaranja (eventualne) monetarne inflacije u inflaciju troškova;

4) Finansijski haos u privredi i visok stepen finansijske nediscipline svih subjekata (države, privrede, stanovništva).

Diretni efekat restriktivne monetarne politike u nerazvijenim privredama jeste pojačavanje recesije, porast nelikvidnosti sektora privrede , povećanje nezaposlenosti rada i kapaciteta, pad realnih dohodaka zaposlenih (uz drastično socijalno raslojavanje).

Dodatna inflatorna akumulacija ili „prisilna štednja" stvorena kompresijom domaće potrošnje - države, lične, uvozne i neprivrednih investicija ne stvara osnovu za nove investicije i ekonomski rast. Sredstva uglavnom koriste za plaćanje kamata za spoljne dugove. Obaveze iz dugova se podmiruju, ne samo na osnovu stvorene akumulacije iz raspodele dohotka, već i preko kompresije potrošnje i odricanja širokih slojeva stanovništva, a zatim novim zaduživanjem da bi se otplatili stari dospeli krediti. Razvije države kapitalizma su preko drastičnog pada cena sirovina i primarnih proizvoda „dobile snažan antiinflatorni impuls". Restriktivna monetarna politika preko stvaranja recesije u nerazvijenim privredama i na svetskom tržištu, uz pojačan protekcionizam na uvoz iz nerazvijenih privreda, obarali su input troškova u sopstvenim (razvijenim) ekonomijama, što je lomilo oprugu monetarno - troškovne i uvozne inflacije.

Restriktivna monetarna politika i rast kamatne stope u monetarnom sektoru razvijenih zemalja dovode do međunarodnog kretanja kapitala u zemlje s visokom realnom kamatom (uglavnom u SAD), što dovodi do povećanja tražnje takve valute. Apresijacija (precenjenost) deviznog kursa dovodi do daljeg pojeftinjenja uvozne robe i smanjenja troškova proizvodnje. To je vrlo značajan antiinflatorni impuls koji ne postoji u nerazvijenim privredama. Naprotiv, to postaje dodatni udar troškova monetarnog-deviznog karaktera (poskupljenja uvoza robe, opreme, cene kapitala i obaveza iz korišćenog stranog kapitala - porast obaveza u devalviranoj nacionalnoj novčanoj jedinici.

Kritika monetarističke paradigme

MMF proklamuje politika smanjenja deficita budžeta, povećanje poreza i povećanje kamatnih stopa, smanjenje javne potrošnje - što sve vodi smanjenju privredne aktivnosti. Šta je danas ostalo od navedene doktrine?

Monetarna doktrina u savremenoj ekonomiji postala je dominirajući koncept stabilizacione politike. Ponuda novca, smeštena u okvir teorije spekulativnog kapitala, paralelno sa razvijenom funkcijom tražnje novca , postale su osnovne determinante u vođenju ukupne makroekonomske politike. Ovaj koncept široko primenjen kod razvijenih privreda sa nekim pozitivnim efektima (koncept je i prilagođen visokorazvijenim privredama) primenjen na nerazvijene zemlje najčešće je davao negativne efekte (recesija, opšta nelikvidnost privrede i banaka, visoka kamatna stopa, permanentna devalvacija, ograničenje potrošnje i pad investicija, porast nezaposlenosti i dr.)

Ortodoksni monetarizam u kednoj nerazvijenoj i slabo monetizovanoj privredi sa niskim per capita dohotkom i štednjom, visoko kreditno zavisnoj od banaka i inostranstva , bez razvijenog finansijskog tržišta, uz nisku opštu efikasnost, ne može izlaz iz krize i nestabilnosti tražiti na koncepciji novog monetarizma. Da se podsetimo Fridmanove doktrine šoka, koja sadrži sledeće: 1) Brza i sveopšta privatizacija, 2) Radikalno rezanje javne potrošnje, 3) Deregulacija svih tržišta i konstantna (deflatorna) ponuda novca.

Restriktivna monetarna politika uz „konstantnu stopu monetarnog rasta" vezanu za realni rast bruto domaćeg proizvoda u monetarnim tokovima, dovodi do obaranja stope privrednog rasta i visoke nezaposlenosti, uz sve veće socijalno raslojavanje društva. Novac i bankarski kredit pri tome gube svoje osnovne funkcije - delujući kontra produktivno (generišući snažno finalnu potrošnju , ali i ne investicije). Visoka kamatna stopa, koja je nekoliko puta veća od profitne stope , guši privredni razvoj, obara investicije, pokreće troškovnu inflaciju i vodi ogromnim preraspodelama dohotka iz proizvodnog u finansijski sektor.

Takva politika kamate ne može se ugraditi u „funkciju tražnje novca". Prilagođavanje deviznog kursa u uslovima visokog deficita trgovinskog i platnog bilansa vodi permanentnoj devalvaciji i odlivu nacionalnog bogatstva u inostranstvo uz istovremeni odliv(beg) finansijskog spekulativnog kapitala. Ako se vodi politika precenjenog kursa domaće valute, to dovodi do eksplozije uvoza i ogromnog deficita trgovinskog bilansa.

Privatni sektor nije „inherentno stabilan", već više u zoni sive ekonomije i spekulativnih transakcija, ali ne i investicija i oživljavanju privrede.

Dakle, nijedan od elemenata poznate „funkcije tražnje novca" iz monetarne doktrine ne funkcioniše, pri čemu ne postoji ni njihova uzajamna veza, što potpuno blokira proces transformacije jednog u drugi oblik imovine. Tražnja novca i kredita je veoma neelastična (bez obzira na visinu kamate), tako da nekritički prihvaćen i primenjen model monetarizma dovodi do ozbiljnih destruktivnih procesa - koji odvode nacionalnu ekonomiju u zonu permanentne krize i nelikvidnosti privrednog i bankarskog sektora (ali konačno i javnog sektora). Dakle, „bauk" inflacije se širio kao bolest u većini država. Dužničko zavisne privrede od MMF i svetskog kapitala dovedene su u stagnaciju pod izgovorom „privredne stabilizacije" i „restrukturisanja".

Očito je da model restriktivne monetarne politike (i novi monetarizam) provođen preko linearnog tipa monetarne politike u najvećem broju privreda dovode do deflacije, stagnacije, krize, nelikvidnosti, socijalnog raslojavanja društva, ali ne rešavaju probleme razvoja i nezaposlenosti, odnosno budžetskog deficita i platnobilansnog deficita. Sve veća armija nezaposlenih i preraspodela u korist kapitala vode sukobu klasnih interesa, dok je koncentracija kapitala uglavnom neproizvodno korišćena(spekulativni odliv iz zemlje i otplate inostranih dugova).

Neoliberalizam i politika stabilizacije u koncepciji Međunarodnog monetarnog fonda

Dugogodišnja kriza, a posebno nova finansijska kriza svetske privrede, koja ima sve karakteristike i strukturne i ciklične krize (povremeno produbljivanje krizne faze realnog sektora) ukazuje, uz navedeno, da monetarna i ukupna ekonomska politika u razvijenim i zemljama u razvoju postaje postaje neadekvatna i potpuno sterilna (nemoćna). Postavlja se pitanje zbog čega mere makroekonomske stabilizacione i razvojne monetarne i fiskalne politike redovno otkazuju, ili deluju samo delimično sa velikim brojem kontraefekata?

Međunarodni finansijski kapital, vrlo koncentrisan, multilateralno povezan i postavljen kao blok interesa razvijenih privreda prema zemljama u razvoju s privredama u tranziciji (korisnicima kapitala) preko svojih finansijskih monetarnih institucija , već dugo pokušava da nametne sopstvenu filozofiju razvoja i mere ekonomske politike (što se sprovodi preko internacionalizacije kapitala i globalizacije).

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda. To je neosporno novi konzervatizam u ekonomskoj teoriji i politici.

Neokejnzijanska teorija i politika regulisanja tražnje i potrošnje pokazala se potpuno neefikasnom u slučaju kombinacije visoke inflacije i stagnantnog rasta (stagflacije). Mere makroekonomske politike zasnovane na toj paradigmi ili ubrzavaju inflaciju, uz blago lečenje nezaposlenosti, uz obaranje stope rasta, ili stvaraju suprotne efekte. To je ova politika kontraindikovana. Osamdesetih godina godina razvijene industrijske zemlje napuštaju kejnzijansku doktrinu, prihvatajući monetarizam kao ideološku osnovi neoliberalizma i odgovarajuće mere monetarne politike. Takvu politiku Međunarodni monetarni fond (MMF) praktično nikada nije ni napustio od svog osnivanja do danas. To se posebno odnosi na politiku deviznog kursa, politiku platno-bilasnog uravnotežavanja, budžetskog uravnotežavanja, restriktivnu monetarnu politiku, realnu kamatnu stopu i kontrolu monetarnih agregata. Preuzimanjem monetarizma od strane država razvijenog kapitalizma samo se pojačava interesna povezanost međunarodnog kapitala, finansijskih institucija i interesa država razvijenog kapitalizma. Interesi države i međunarodnog kapitala time dobijaju jedinstvenu platformu u usmeravanju (politici) sredstava, kretanju kapitala, zaštiti interesa krupnog finansijskog kapitala, a time i ovih država i institucija. Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene , uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital(izvoz robe) ustupa mesto finansijskom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

Šta u takvim odnosima znači nametanje nerazvijenim zemljama mera makroekonomske politike iz razvijenih privreda kapitalizma?

Istovremeno se mora postaviti i pitanje : šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju „borba protiv inflacije" (kao kod razvijenih privreda), a ne napori za ubrzan ekonomski rast i porast zaposlenosti i nacionalna štednja, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u međunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje dugova, permanentni platno-bilasni i budžetski deficit i dr.).

U zemljama u razvoju postoje snažno ugrađene distorzije faktora razvoja, pre svega, u odnosima i na tržištu robe, rada i kapitala potrebnog za razvoj. Slika je sledeća:

1) Tržište rada - ograničeno i oskudno (visoko zavisno, čak i dominantno, od uvoza),

2) Tržište rada - ogroman pritisak nekvalifikovanih i nedovoljno obučene radne snage , ali i „bekstvo" visokostručnih kadrova u razvijene zemlje,

3) Tržište kapitala - ogroman manjak štednje potreban za razvoj, uz veliku zavisnost od uvoza inostranog kapitala, a često i prezaduženosti, „dužničku omču".

Uz navedeno oseća se slaba organizacija, slabo korišćenje resursa, birokratizaciju i neefikasnost države, uz gransku i regionalnu imobilizaciju faktora razvoja. Ovde bi mogli posebno istaći neefikasnu ekonomsku politiku države, nekoordinisanje akcije države posebno u sektorima koji traže skupa istraživanja, veliki kapital i investicije, osiguravanje potrebnih informacija o trendovima u svetu i novim tehnologijama, izostanak planova razvoja ili njihovo nesprovođenje, izostanak pomoći perspektivnim granama, odnosno kočenje razvoja grana bez perspektive. Deficitarno finansiranje postaje nužnost i gotovo redovni izvoz dodatne akumulacije (štednje).

U bivšim socijalističkim privredama, gde je privreda u državnoj svojini, totalna etatizacija privrede i društva je jedan od osnovnih uzroka slabosti privrednog sistema i, sve veće neefikasnosti. Šta u tim privredama znači orijentaciju na neoliberalizam (ako je to uopšte moguće?), promenu ideološke sfere u potpunosti, preorijentaciji sa totalnog planiranja na makroekonomsku politiku uz dominantno liberalno tržišno delovanje?

Privredna depresija rezultat je oštre deflacionističke politike razvijenih zemalja u uslovima slabog funkcionisanja monetarnog sistema, slabog funkcionisanja trgovačkog, finansijskog i tehnološkog sistema - praćeni svetskom infllacijom i visokom nezaposlenošću, dubokim strukturnim promenama privreda - označili su i kraj ere posleratnog privrednog buma u kapitalizmu, ali i neoliberalne ere kompleksnijim državnim intervencijama , na osnovu kejnzijanske ekonomske doktrine.

Kejnzijanstvo, je očigledno, pošto od pogrešne pretpostavke da će intervencija države u privredi kroz deficitno finansiranje i povećane javne rashode i transfere dovesti do oživljavanja konjukture, a kada uđe u fazu prosperiteta povećanja dohotka i poreskih prihoda, vraćati dugove i uravnotežavati budžet. Međutim, javni rashodi su izgubili anticikličan karakter, pretvorivši se u strukturne rashode, dok su faze recesije postale neeredovne, tako da nije bilo moguće povećanjem poreza pokriti dugove iz krizne faze ciklusa, što je poznati kompenzacijski budžetski sistem finansiranja. To je dovelo do stalnog rasta javnih dugova, uz stalni rast budžetskog deficita.Stalna budžetski deficitna i ogromni javni dugovi, za njih ovo finansiranje stvorili su poseban podsistem finansijskog sistema (javni sektor) sa svojom odvojenom logikom i politikom u razvoju savremenih država. To se danas posmatra kao jedan od bitnih faktora narasle krize tzv. „države blagostanja", ali i sve većeg narastanja antietatizma.

Istovremeno, u razvijenim zemljama postepeno postaje dominantna neoklasična teorija (kao nekakav novi „mešani" oblik liberalističke doktrine nepotpunog laisez fairea, koja polazi od stava da u fazi padanja konjukture treba podsticati štednju i investicije, a preko tehnoloških inovacija povećavati ponudu i osigurati novu ekspanziju (narastanje poznate „teorije ekonomske ponude").

Povećanje štednje treba osigurati relativnim smanjivanjem troškova rada (nadnica) i javne potrošnje (socijalnih i transfernih rashoda). To je u osnovi pravi socijalni inženjering.

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i monetarizma

Potpuna ideološka ostrašćenost MMF visoko uzdiže ideje o tržišnoj supremaciji i neoliberalizmu da je to postala gotovo dogma. MMF je stoga kao metastaza širio neoliberalizam.

Politika MMF, orijentisana na restriktivnu monetarnu i finansijsku politiku, nerazvijenim privredama - dužnicima, pod uticajem dominirajuće monetarističke koncepcije regulisanja privrede, u prvi plan je istakla otplatu i servisiranje dugova i održavanje potrebne likvidnosti u međunarodnim plaćanjima (platno-bilasno „prilagođavanje"). Takva politika MMF praćena je oštrom restriktivnom monetarnom politikom (ograničavanjem rasta novčane mase u privredi), porastom kamatnih stopa i traženje zona „realnih kamata", restrikcijom javne potrošnje i investicija, stimulacijom štednje. Dakle, MMF proklamuje politiku smanjenja budžetskog deficita, deficita platnog bilansa , liberalizacija cena i spoljne trgovine, povećanje poreza i kamatnih stopa - što vodi smanjenju privredne aktivnosti. Takva politika se, osim u nekoliko razvijenih privreda (SAD, V. Britanija, Japan, Nemačka) pokazala kontraindikovana svim zemljama u razvoju, dovodeći do

1) Pada stopa privrednog rasta,

2) Povećanja nezaposlenosti i stvaranje armije nezaposlenih (depesiranja nadnica i plata),

3) Obaranja potrošnje i standarda (sistematsko obaranje cena i rada),

4) Odliva kapitala po sistemu otplata i kamata na spoljni dug,

5) Socijalnih napetosti, produbljivanje krize,

6) Povećanje stope i ubrzanje inflacije,

7) Pogoršavanja terms of trade,

8) Pogoršavanje konkurentne sposobnosti privreda zemalja u razvoju,

9) Slabljenja deviznih kurseva i deviznih rezervi zemalja u razvoju (depresijacija valute), a zatim deflatorni šok dovodi do precenjene domaće valute i daljeg obaranja konkurentne moći privrede. Pri tome su izmislili i „uspešno"primenili koncept „strukturnih reformi".

Procena MMF, zasnovana na monetarističkoj koncepciji regulisanja privrede da će doći do potpuno suprotnih efekata i slabljenja pritiska spoljnih dugova, pokazala se potpuno pogrešna.

Kejnzijanski metodi sami (efektivna tražnja) nisu više sposobni da ožive privredu, ako su porezi visoki, a profitna stopa i štednja niske, i ako su nadnice nefleksibilne (ako je ponuda nefleksibilna) čak i kad je tražnja vrlo stimulativna.

Niska profitna stopa destimuliše investicije a prekotoga rast proizvodnje i produktivnost.Visoki porezi destimulišu štednju i interes za rad, dok neefleksibilne nadnice onemogućavaju prilagođavanje u ovim veličinama. Isto tako, metodi „ekonomije ponude" ne mogu sami rešiti problem investiranja (ponude), ako nedostaje adekvatna tražnja. Ustvari, i ekonomija ponude i ekonomija efektivne tražnje polaze sa iste tačke - odnosa štednje i investicija, ali su im različite metode dinamiziranja tog odnosa. Te metode sada treba kombinovati. U procesu investiranja učestvuju samo firme (na bazi anticipirane prodaje), ali u procesu formiranja štednje učestvuju i firme i stanovništvo. Pošto se redovno događa da se investicije ne poklapaju sa štednjom (I>S) javlja se s jedne strane, problem efektivne tražnje, kad država treba da interveniše radi uspostavljanja ravnoteže i pune zaposlenosti i, s druge strane, problem ravnoteže i pune zaposlenosti i, s druge strane, problem neadekvatnog profita i štednje (a onda i investicija, produktivnosti i proizvodnje) koji se moraju stimulisati smanjenjem poreza preduzećima i stanovništvu, ubrzanom amortizacijom osnovnih fondova, smanjenjem vladinih rashoda i regula i povećanjem fleksibilnosti nadnica i privrednog sistema.

U tom kontekstu adekvatna monetarna politika bi neutralisala inflacione efekte smanjenih poreza i usporila bi anticipiranu inflaciju, što bi vodilo padu kamatnih stopa, a štednja bi pojaala kreditno tržište, dok bi fleksibilne nadnice i cene umanjile potrebe za državnim investicijama.

„Ekonomija ponude" direktno napada „jezgro" inflacije, jer stimuliše štednju, inovacije, pad kamatnih stopa, fleksibilnost nadnica, ponudu radne snage i produktivnost faktora proizvodnje, što direktno utiče na raspoloživost i troškove rada i kapitala.

Državna ekonomska politika razvijenih zemalja u osnovi nosi neokonzervativni karakter. Izlazak iz ekonomske krize i kontrola inflatornih procesa zahtevali su sasvim konkretne mere i instrumente ekonomske politike (stagflacija). Sprovode se kreditne restrikcije , ograničavanje budžetskih deficita, podržavanje strukturne politike i stimulacija razvoja određenih grana, stimulacija naučno-tehnoloških procesa , kontrola kretanja deviznih kurseva, podržavanje izvoza, uravnotežavanje platnog bilansa.

Neokonzervativna tendencija u ekonomskoj politici razvijenih privreda očituje se u reprivatizaciji profitih državnih kompanija(Japan,V. Britanija, SAD, Nemačka i Francuska), uz postepeno deregulisanje finansijske sfere, slabljenje kontrole nad kamatnom politikom, međunarodnim kretanjem kapitala, konkurentnim promenama deviznih kurseva i dr. Prevremena i velika liberalizacija tržišta i spoljne trgovine vodi globalnoj nestabilnosti i platno - bilasnom deficitu. Trgovinska liberalizacija je samo drugi aspekt globalizacije i liberalizacije kapitala i put u visoku zaduženost niza država.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane