Natrag

Tragom vesti

Kriminal: ko je odgovoran za rušenje arhitektonskog remek - dela, zgrade bivše fabrike "Ikarus"

Gde napredni dođu, ni trava ne raste

Nema više jedinog zdanja u art deko stilu u Beogradu, nekadašnje upravne zgrade "Ikarusa". Ostali su, kao i u drugim sličnim slučajevima, samo sećanje i gorak ukus poraza pred moćnim i bahatim investitorima. Nije pomoglo ni što su nadležne institucije potvrdile da se radi o spomeniku kulture. Nadležni državni organi su ova mišljenja stavili u fioku i za malo evra pristali da se prave neobavešteni. Čak je i dekan Arhitektonskog fakulteta podržao ovo vandalsko rušenje.

Milan Malenović

Naseljena mesta na teritoriji grada Beograda neprekidno postoje više od 6.000 godina. Malo koji grad na svetu može da se pohvali takvom tradicijom, ali i posramoti od svojih čelnika koji čine sve da zatru svako sećanje na istoriju. Takozvani "gradski oci" Beograda su nekada, kao nekadašnji gradonačelnik, pokojni arhitekta i profesor Bogdan Bogdanović, umeli da stanu ispred bagera i tako spreče rušenje istorijskog gradskog jezgra. Novi gradonačelnici svi od reda su zainteresovani samo za svoj sopstveni džep. Istorija grada, njegova kultura, tradicija i duša njih niti interesuju, niti su oni kao dođoši uopšte u stanju da je osete i razumeju.

Poslednji primer uništenja istorijskog nasleđa je rušenje upravne zgrade „Ikarusa" na granici Novog Beograda i Zemuna iza koga stoje finansijski interesi gradskih i republičkih moćnika ove, a i prethodne garniture, kao i Dragana i Radovana Karadžića.

„Ikarus" je nekada bila uspešna fabrika aviona u dve nekadašnje Jugoslavije (i u kraljevini i u komunizmu), sazidana 1938. godine, koja je samo u vreme Kraljevine Jugoslavije proizvela i isporučila više od 400 aviona. Njegovu upravnu zgradu je projektovao tada poznati arhitekta Franja Jenč i ona je bila jedina zgrada u art deko stilu u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata fabrika je, kao objekat od vojnog značaja, bila više puta bombardovana i teško oštećena, ali je upravna zgrada preživela. Posleratne vlasti su shvatile arhitektonski značaj ove građevine i obnovile je, a okolinu su njoj prilagodile. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka tu su nikle višespratnice Novog Beograda i Zemuna, ali one nisu zaklanjale pogled na upravnu zgradu „Ikarusa", niti na bilo koji drugi način umanjivale njenu vrednost.

Onda su došle nesrećne devedesete, kaubojska privatizacija i ista takva gradnja. Konačno je red došao i na „Ikarus", čiji su pogoni prodati kao gradsko građevinsko zemljište. Niti je tada postojala volja da se proizvodnja obnovi, niti je bila vidljiva namera da se upravna zgrada sačuva kao spomenik kulture.

U 2015. godini održana je javna rasprava povodom predstojeće gradnje na placu nekadašnje fabrike aviona, na kojoj je konstantovano kako upravna zgrada ima „značaj za istoriju arhitekture Novog Beograda i Zemuna": Posebno je istaknut „kvalitet modernističke arhitekture samog objekta sa reljefom na portalu iznad ulaza".

Tada je zaključeno da stari objekat treba sačuvati, ali da on može da bude funkcionalno povezan ili integrisan u stambeni objekat čija se izgradnja planirala. Ovu kaučuk - definiciju o integrisanosti u novo zdanje iskoristio je profita željni investitor da opravda rušenje celog objekta sa izuzetkom prednje fasade.

Nekako smo se već navikli na činjenicu da investitori i vlastodršci brinu isključivo o svom ličnom profitu, ali smo živeli u zabludi kako bar stručna javnost ceni zaostavštinu. Duboko smo se prevarili, jer je među potpisnicima sramnog projekta rušenja jednog remek dela i izgradnje na tom mestu novog bezličnog stambenog silosa (kakvih ima na desetine na Novom Beogradu) i dekan arhitektonskog fakulteta dr Vladan Đokić, čija su uža specijalnost urbanizam i prostorno planiranje.

Nezainteresovani su bili Srpska akademija nauke i umetnosti (koja je, istina, ranije izdala saopštenje u kome se protivi predviđenim radovima, ali se kasnije, pod pritiskom, povukla u rečito ćutanje) kao i Akademija za arhitekturu.

Čovek koji bi trebalo nove generacije studenata da uči kako se čuva urbanistički sklad nekog naselja, profesor dr Đokić je za šaku srebrenjaka pogazio sva pravila prostornog planiranja. Naime, tvorci Novog Beograda su bili odlučili da odos izgrađenih objekata (računajući i pristupnu infrastrukturu) i zatečene prirode bude 50 - 50. Tako je tada stvoren onaj stari Novi Beograd sa širokim bulevarima omeđenim drvoredima i sa parkovima i dečijim igralištima između solitera. Od nekadašnje pustare napravljen je kompleks parkova.

Posle je taj odnos promenjen u korist novih objekata i iznosio je 70 - 30, a u tom delu Zemuna i Novog Beograd i ta je granica još pre početka izgranje stambenog kompleksa na mestu „Ikarusa" pređena na štetu prirode. Učesnici u javnoj raspravi su svojevremeno i na to ukazivali, ali su se gradski oci oglušili na ove apele. Kapital porodice Karadžić bio je uticajniji.

Pored stambenog silosa od betona i stakla odobrena je i izgradnja garaže, čiji će ulaz zaklanjati pristup već postojećoj stambenoj zgradi. U sklopu kompleksa „Ikarusa" bilo je i travnato fudbalsko igralište koje su nekada koristili ne samo radnici fabrike, već i okolni stanari. Ono i danas postoji, i to uređeno, zahvaljujući ljudima iz okoline, ali će i ono biti uništeno u predstojećoj drugoj fazi izgradnje. U ovoj, prvoj fazi, osim upravne zgrade stradala je i obližnja zelena površina sa delom trotoara.

U poslednjim danima bitke za očuvanje „Ikarusa" grupa stanara, koju su predvodili Dragan Velimirović i arhitekta Slobodan Maldini, obratila se Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Kao odgovor na ovo obraćanje direktorka Mirjana Andrić je 20. marta 2018. poslala dopis Ministarstvu kulture i Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda. U svom dopisu ona se poziva na priložena mišljenja Muzeja nauke i tehnike i Muzeja vazduhoplovstva i traži obustavu radova i izveštaj dokle se stiglo sa izdavanjem prethodne zaštite. Odgovor na ovo pitanje nikada nije dobijen, jer se sa prethodnom zaštitom nigde nije stiglo s obzirom da postupak nikada nije ni pokrenut.

Zaposlena u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograd, istoričarka umetnosti Aleksandra Dabižić, sastavila je, istina, dopis u kome traži pokretanje postupka za stavljanje objekta u prethodnu zaštitu, ali ga nikada nije poslala. On se i danas nalazi u njenoj fioci, a dugo vremena nije bio ni potpisan. Služio je isključivo za pokazivanje radoznalima kao dokaz da Zavod radi svoj posao.

Originalnim i uspešnim rešenjima za koja je arhitekta Franja Jenč nagrađivan, ulazni prostor srušene upravne zgrade „Ikarusa" bio je poznat po jedinstvenoj igri svetlosti. Danas se tu „igraju" buldožeri i ostala teška mehanizacija koju je angažovao investitor, a za koje pristupni putevi nisu pripremljeni. Stanari ukazuju na to da će narednih meseci teška mehanizacija tutnjati uskim ulicama uništavajući ionako loš asfaltni pokrivač i dižući prašinu, jer prvo treba odneti stotine tona šuta koji je ostao od nekadašnje upravne zgrade.

Investitor ovog rušilačkog poduhvata je „Neimar V - Kemoimpex" d.o.o. iz Beograda, Kneginje Zorke 2. Direktor ovog preduzeće je Zoran Vuković, a vlasnici su sa po polovinom učešća sam „Neimar V - Kemoimpex" i „Kemoimpex" akcionarsko društvo iz Beograda, Resavska ulica 66. Vlasnici ovog potonjeg preduzeća su Dragan Karadžić sa 89,99994 odsto akcija i Radovan Karadžić koji ima 10,00006 odsto vlasništva.

Godine 2015. deo "Kemoimpex"-a se fuzionisao sa tadašnjim niškim preduzećem "Agrohim" i tako je nastalo novo preduzće "Kemoimpex - Agrohim" d.o.o. Jedini vlasnik novoformiranog preduzeća sa sedištem na istoj adresi na kojoj je i "Kemoimpex" a.d (koji je prilikom fuzije izgubio deo svog osnivačkog kapitala) je Dragan Karadžić, a direktor je Tihomir Urumović.

Dragan Karadžić je vlasnik i 75 odsto kapitala preduzeća "Kemoimpex Auto" d.o.o., dok je vlasnik 25 odsto Ivan Karadžić. Direktor je Ivan Kurtović, a sedište je takođe u Resavskoj 66. Na istoj toj adresi nalazi se i predstavništvo „Kemoimpex Anstalt"-a iz Vaduza u Lihtenštajnu, poznatom evropskom poreskom raju. Direktor predstavništva je Milan Komazec. Zvanično „Kemoimpex Anstalt" i bilo koja druga firma iz sazvežđa sa istim imenom i identičnim sedištem nemaju nikakve vlasničke odnose, ali je poznato kako ovdašnja preduzeća koriste „firme poštanske sandučiće" (fantomska privredna društva koja imaju samo zvanično prijavljeno sedište u Lihtenštajnu koje, kao i direktora, dele sa desetinama drugih preduzeća) kako bi prala svoje i pare svojih poslovnih partnera iz zemlje i inostranstva. Da upravo u ovom grmu leži zec, pokazuje i činjenica da je predstavništvo prijavljeno 21. aprila 1992. godine, samo pola godine pre osnivanja „Kemoimpex"-a a.d. osnovanog 26. oktobra 1992. godine. Sadašnji direktor predstavništva „Kemoimpex Anstalt"-a je u vreme osnivanja imao 16 godina.

A 1. „Ne dirajte mi Izraelca!"

Arhitekta Slobodan Maldini ukazuje na izuzetno loše zakonsko rešenje po kome je moguća legalizacija divlje gradnje. Na ovaj način investitor administraciju dovodi pred svršen čin. a u slučaju odbijanja izdavanja rešenja za legalizaciju pokreće se iscrpljujući i dugotrajni sudski spor na kraju koga se nađe neko „kompromisno rešenje" uvek u korist investitora. Pri tome se, ako je potrebno, menjaju i urbanistički planovi, kao što je to urađeno u slučaju „Beograda na vodi".

Beograd je nekada bio poznat po tome što je sa zemunske strane moglo da se vidi celo naselje koje se spuštalo niz padinu, ističe Maldini. Kada se završe objekti „Beograda na vodi" moći će samo da se vidi zid od čelika, betona i stakla, a posmatrač neće znati da li se iza njega nalazi grad, poljana ili nešto treće.

Interesantno je da su najveći rušitelji Beograda, posle preduzeća „Beograda na vodi" d.o.o, firme iz Izraela. „...Zamislite da vi odete u Jerusalim i sazidate tržni centar od betona i čelika pored Zida Plača!", slikovito objašnjava Maldini. „To je nepojmljivo."

Nešto slično se, međutim, desilo u Beogradu kada je izraelski investitor „Ashtron group", odnosno njegovo ovdašnje predstavništvo ABD d.o.o. iz Beograda, izgradio tržni centar na uglu Rajićeve i Uzun Mirkove ulice. Na tom mestu, ispod zemlje, nalaze se arheološki lokaliteti neprocenjivog značaja. Tu su bila naselja iz doba neolita, bronzanog doba, iz vremena kada su ovde bila keltska plemena, Anti, stari Rimljani, stari Sloveni...Tu je rimski "sveti put" (Via sacra)...Postupak restitucije, inače, za ovaj prostor ni do danas nije završen.

Izraelski investitor je dobio i pravo da potpuno sruši tokom bombardovanja teško oštećenu zgradu nekadašnjeg saveznog MUP-a u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, takođe jedan od spomenika ranije arhitekture.

Iza investitora, prijavljenog na poljani u Beogradu, koji bi da ruši kompleks IKL-a u centru grada i da tu zida poslovno-stambeni objekat, stoji izraelski državljanin Gil Dekel. Iako je na početku rušenja „investitor" na računima imao samo oko 400.000 dinara, tadašnji predsednik republičke vlade Aleksandar Vučić je, kada je čuo o kome se radi, na delegaciju bivših radnika i malih akcionara IKL-a vrisnuo „Ne dirajte mi Izraelca!" i besno napustio prostoriju zalupivši za sobom vrata.

Ovo je odličan primer kako aktuelna vlast štiti investitore.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane