Natrag

Kosovo i Metohija

Velikoalbanska pozadina Berlinskog procesa: Vučić ostvaruje vekovni san srpskih neprijatelja

Odluku je doneo sam

Bliži se čas kad će Vučić platiti skupu cenu podaničkom odnosu prema odlazećoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i onim liberalističkim krugovima u EU i Americi, koji su mu sve do sada davali podršku za rasturanje srpske države i hrabrili ga da prizna albansku državu na Kosovu i Metohiji. Ali, ipak, kako piše nemački Die Welt, "odluku je doneo sam". Sam će da snosi i posledice. Službeni susret ruskog i američkog predsednika, doneo je i rezultate. Američki ambasador u Prištini je odmah "promenio ploču" pa bi sada da se "Srbi i Albanci dogovore oko podele"

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Nema sumnje da Vučićeva moć(i ona medijska) slabi, jer je početkom jula meseca čak i nekoliko režimskih medija objavilo vest pod naslovom „Vučić moli Merkelovu", gde se nedvosmisleno predstavlja podanički odnos koji on gaji prema nemačkoj kancelarki. Naime, vest se odnosi na telefonski razgovor u kome je Vučić molio Merkelovu da „svojim ugledom i autoritetom" ubrza realizaciju Regionalne ekonomske zone i izgradnju auto puta Niš - Priština!

Vučić je Merkelovu molio zbog ideje donete na prvoj konferenciji Berlinskog procesa, događaja koji mediji predstavljaju kao "Samit Evropske unije" i, u onima pod kontrolom vlasti, „lidera zapadnog Balkana" dok će u onim na budžetu zapadnih fondova ipak biti precizirano „zemalja Zapadnog Balkana". I jedni i drugi će akcentovati „jačanje ekonomske saradnje" i predstaviti ga u krajnje afirmativnom svetlu minimizirajući činjenicu da na njemu ravnopravno učestvuju i albanski separatisti sa KiM kao jedna od „zemalja".

Prema izuzetno šturim podacima koji su dostupni, ovaj Samit je „jedna od vodećih političkih inicijativa trećeg kabineta Angele Merkel koje se tiču jugoistočne Evrope" a započeta je konferencijom o Zapadnom Balkanu u Berlinu 2014. godine, po čemu i nosi naziv. Zvanično objašnjenje za osnivanje ovog političkog kružoka jeste „rast evroskepticizma" usled odluke koju je jula 2014. objavio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker da se EU neće proširivati narednih pet godina, dakle do 2019. Kako bi navodno održali aktivnim interesovanje zemalja kandidata za članstvo u EU, pokrenuta diplomatska inicijativa Berlinskog procesa koja je ipak nešto malo više od toga.

Lažirana euforija o ekonomskom razvoju i novim investicijama priča je za obmanjivanje domaće javnosti kako bi se od nje sakrila još jedna užasna namera u poodmakloj fazi. Organizator, što je za srpsku javnost važno da zna, prema albanskom sajtu „država - veb" (shtetiweb.org), koji jedini Završnu deklaraciju predsedavajućeg Konferencije o Zapadnom Balkanu iz Berlina 2014. donosi u celini, kaže se:

„...Sto godina nakon izbijanja Prvog svetskog rata, šefovi vlada, ministri inostranih poslova i ministri ekonomije Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova, BJR Makedonije, Crne Gore, Srbije i Slovenije, kao i predstavnici Evropske komisije, budućih domaćina Austrije i Francuske, sastali su se u Berlinu 28. avgusta 2014. godine na prvoj konferenciji o zapadnom Balkanu".

Jasno je da su ovde sve sličnosti sa krvavim istorijskim događajima od pre jednog veka, koji je Srbiju skupo koštao, i te kako namerne. Iako razbijeno nemačko carstvo nikada nije odustalo od svojih ciljeva koji onda nisu ostvareni ali su krvavim metodima veoma plastično predstavljeni. Uostalom, ovo zapadna javnost nikada nije ni krila. Naročito se u izveštajima agencije Rojters ističe da je ovaj Sami i organizovan kao neka vrsta događaja kojim se obeležava 100-godišnjica Prvog svetskog rata! Simbolično je to što se odmah znalo ko će biti sledeća dva domaćina a to su bili Austrija (2015.), i Francuska (2016.).

U delu završne deklaracije Berlinskog procesa „Intenziviranje regionalne saradnje kao suštinske osnove" posebno je istaknuto da „...svi učesnici naglašavaju potrebu da što pre reše otvorena bilateralna pitanja u interesu dobrosusedskih odnosa i povećane stabilnosti u regionu. Premijeri Srbije i Kosova ponovili su svoju odlučnost da revitalizuju proces normalizacije odnosa".

Dakle, snažno se insistira na posmatranju albanskih separatista sa Kosova i Metohije kao zasebne administrativne oblasti, zasebne države na šta je pristao i Premijer Srbije a to je bio, od 27. aprila 2014. godine, Aleksandar Vučić.

Već tada Dačić, koji je predvodio i godinu dana ranije parafirao Briselski sporazum, izjavljuje da on više „neće voditi pregovore o Kosovu jer postoji dogovor da je to pitanje na premijerskom nivou". Ovo je i zvanično bila prva Vlada Aleksandra Vučića čije je aktivnije učešće u pregovorima o Kosovu i Metohiji zahtevala upravo Nemačka pa se na zanimljiv način prepliću dolazak na njegov vlast i interesi Berlina.

U istoj deklaraciji se dalje navodi da će Nemačka „i dalje ostati posvećena jačanju slobode medija u regionu. U tom cilju, Savezno ministarstvo inostranih poslova (Nemačke) održava radionicu za dvanaest vodećih novinara iz svih zemalja regiona u okvirnom programu konferencije". Koliko je sloboda medija ojačala može se, između ostalog, videti i po tome što se o suštini ovog ovom Samita u Srbiji baš ništa ne zna ali smo odlično informisani o perifernim temama.

Raspračavanje Srbije sto godina nakon velikog stradanja i velike pobede nad nemačkim carstvom koje se tako i raspalo, sa Vladom koja ne samo da daje pun pristanak već je u sprovođenje tog procesa uposlila čitav svoj kapacitet, nesumnjivo predstavlja i lično zadovoljstvo za večito mračne vladare nemačkog dela sveta. U to nas uverevaju nadoknada ratne štete za oba svetska rata kao ni izvinjenje za počinjene zločine nad srpskim civilima i državom koji nikada nisu usledili. Ko nije mogao sada može sasvim jasno da vidi da neće biti čak ni oprosta za pretrpljeni poraz u agresiji koju su pre 100 godina izvršili na Srbiju.

Prema zacrtanom planu u ovom procesu će jednu od najvažnijih uloga igrati Savet za regionalnu saradnju koji „angažuje učesnike iz jugoistočne Evrope, članove međunarodne zajednice i donatora (UN, SAD, Svetska banka...) o temama koje su važne i od interesa za ovaj deo Evrope, „sa ciljem promovisanja i unapređenja evropske i evroatlantske integracije regiona".

Te integracije, protiv kojih je ogromna većina u Srbiji, odgovor su baš na sva pitanja. Upravo strah od mogućnosti da bi posebno Srbija, poslednja nakon dramatičnog političkog preokreta Crne Gore i ispoljene fanatične lojalnosti Briselu, mogla da prestane da prati šargarepu na predugačkom evropskom štapu i okrene se svom istorijskom i jedinom savezniku, Rusiji, doprinelo je većoj podršci Berlinske inicijative. Ovo isto piše i AP tokom Samita u Trstu prenoseći reči tadašnjeg italijanskog premijera paola Đentilonija koji je najotvorenije o tome govorio.

„Ruski napori su najviše vidljivi u Srbiji, gde rade mediji koje finansira Moskva i pojačane su i ekonomske i vojne veze između dve države" rekao je Đentolini koji se jedini i usprotivio nameri proširenja EU jer bi za Evropu bio, kako se istorijski pokazalo u nekoliko navrata, nerešiv problem ako bi se vlasti Srbije vratile razumu i Rusiji. Da se to neće lako, pa verovatno uopšte ni desiti, najavio je nemački list Die Velt koji piše da je „ideja rođena na Balkanu, formulisao je Aleksandar Vučić".

Teško bi bilo koji lider države, pa i ovakav kakvog Srbija ima, formulisao ideju koja se do najsitnijih detalja poklapa sa istorijskom agendom osvedočenog neprijatelja ali prebacivanjem lopte se dodaje na autentičnosti jedne ideje.

Naročito kada i Portparol za spoljnopolitička pitanja poslaničkog kluba SPD u Bundestagu Nils Anen u tekstu za Frankfurter algemajne cajtung da „Nemačka i EU moraju da se jače angažuju i da jasno stave do znanja da pregovori o članstvu moraju biti vođeni ozbiljno, te da evropska perspektiva ostaje ali da o regionalnom pomirenju i principima pravne države kao preduslovima nema diskusije. EU ne bi smela da ublaži uslove za pristup, jer bi time ispustila sredstva pritiska na vlade na Zapadnom Balkanu2 konkretan je Anen koji, kada se povuče nametnuta istorijska paralela, u stvari kaže da nemačka na obodu svog carstva želi verni konjušare kakve je već imala među narodima sa ovog prostora.

Ovo nam neće objasniti predstavnici vlasti u Srbiji jer to nije u interesu „kreatora ideje" pa je govoreći o Berlinskom procesu i poslednjem Samitu u Londonu pred koji je Vučić molio Merkelovu, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije i nekadašnji najuspešniji Miloševićev „tapkar" na svakim izborima, Veljko Odalović, za televiziju N1 rekao da "Berlinski proces je nešto što je prepoznato kao model da zemlje Zapadnog Balkana budu integrisane u EU, a Srbija ide svojim putem i tu nema ni problema, ni dilema". U tom slučaju Srbija je država u kojoj jedino nije problematičan Berlinski proces, kako odalović tvrdi.

U prijateljskom razgovoru nedavno, u kome smo se dotakli i Veljka Odalovića, jedan od iskrenih pregalaca za srpska nacionalna pitanja sa KiM, prokomentarisao je -„ostao je beleg od davnina. Odalo - Odalović...To je nekada ranije već odalo nešto, po tome je i poznato..."

Kroz sličan model Berlinski proces je objašnjen i na sajtu Ministarstva čiji je Odalović sekretar gde se kaže da je „cilj Samita posvećenog zapadnom Balkanu bio je postizanje zajedničkog dogovora o jačanju regionalne saradnje na ZB i utvrđivanje četvorogodišnjeg okvira (2014-2018. godina) za rešavanje preostalih otvorenih pitanja u regionu". Dovoljno je okrenuti se oko sebe i videti da baš ni jedan od akutnih problema nije rešen, naprotiv. Ali će Vlada ipak pronaći uspeh koji je postignut a kao jedan od najkonkretnijih rezultata navesti „...uspostavljanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih po ugledu na nemačko-francuski model. Sedište Kancelarije je u Tirani a za prvog generalnog sekretara izabran je kandidat R. Srbije Đuro Blanuša".

Inače, pomenuta završna deklaracija prve konferencije u Berlinu takođe ističe povezivanje (regrutovanje) mladih biti prioritet Berlinskog procesa.

To što je za generalnog sekretara ove organizacije sa sedištem u Tirani izabran Srbin govori samo o tome da nije dovoljno da Srbi vode proces protiv sopstvene države i nacionalnih interesa već moraju da ga predvode.

Pulenima sa Vučićeve „Srpske liste" nastupila je sezona opadanja. Jedan po jedan, odlaze sa Kosova i Metohije... Bivši predsednik opštine Parteš, Dragan Nikolić, zatražio je azil u Luksemburgu, jednoj od država najvećih saveznika albanskih separatista. Razlog „bekstva" ovog visokog zvaničnika „Liste Srpska" su, kako tvrdi za albanske medije, ucene i pretnje koje je dobio od zvaničnog Beograda.

Ne zna se šta je ni sa Vladetom Kostićem i Branimirom Stojanovićem najgrlatijim zagovornicima Vučićeve politike sa centralnog Kosova, separatističkih gradonačelnika Gračanice i Tačijevih savetnika. U velikom problemu i strahu su i braća Ivanović, Vučićevi vazali i ovovremeni vladari Novog Brda od koji je srpski živalj zapištao u mukama kakve ni od albanskog terora nije doživeo.

Bekstvo sa plenom, opšta bežanija, strah, bolest, neizvesnost, to je svirepa vladavina Aleksandra Vučića donela Srbima na Kosovu i Metohiji, čak i njegovim najbližim saradnicima...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane