Natrag

I to je Srbija

Najbogatiji Srbin se još potpisuje palcem (6)

Policija ga je volela

Predrag Ranković Peconi je simbol organizovanog kriminala koji već 25 godina pljačka građane Srbije. U udruženom zločinačkom projektu smenjivali su se predstavnici svake vlasti, jedina konstanta bio je i ostao Peconi. Mnogi njegovi saradnici iz mafije i politike odavno su završili karijeru, neki i život, dok je on postao najbogatiji srpski tajkun, vredan više od milijardu evra. Iako ima ogroman novac, nema mira, plaši se Darka Šarića i Aleksandra Vučića, dok mu najbliži saradnici spremaju svilen gajtan

Predrag Popović

- Normalan čovek, na Peconijevom mestu, odavno bi se ubio - tvrdio je Vučić 2012. godine, glumeći sažaljenje nad dužničkim mukama Predraga Rankovića.

Tobož zabrinut, pokazivao je razumevanje za Peconijevo izbegavanje da plati porez. Sve firme su mu u kreditima, rate su ogromne, borba na tržištu surova, mora da se snalazi, od njegovog biznisa zavisi egzistencija nekoliko hiljada radnika i njihovih porodica. Iza tih patetičnih besmislica nalazi se ozbiljan kriminalni mehanizam, karakterističan za tranzicione sisteme. Ipak, u Vučićevoj oceni ima i deo istine. Ako ništa drugo, da je normalan, Peconi bi pazio od koga pozajmljuje pare, pa ne bi morao da se brine da li će se naći ispred nišana.

Peconije nije bio oprezan. U periodu od 2008. do 2010. pozajmio je deset miliona evra od Draška Šarića. Dogovor je bio da pola vrati u kešu, a pola da uloži u poslovne kombinacije, dok bi skromnu kamatu isplatio podelom dobiti. Uslovi korektni, u Peconijevom maniru - pošteno, pa ko koga revari.

Prvi problem je nastao u novembru 2009. godine, kad je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza uplatila Rankovićevevoj firmi „Monus" 500.000 evra u znak podrške za plasman robe u Rumuniju. Šarić je zahtevao da mu Ranković preda te pare, pošto je i sam lobirao kod zajedničkih prijatelja, vodećih ljudi Socijalističke partije Srbije za tu stimulaciju. Uz pomoć posrednika, na kraju su napravili sporazum, prema kome se Peconi obavezao da sledeću kreditnu tranšu preda poveriocu. Međutim, kad je, godinu dana kasnije, dobio novih 500.000 evra, plus 100.000 evra nagrade za izvoz u Grčku, Peconi je zaboravio da vrati dug. Usput, iznervirao je Šarića objašnjenjem da država to nije uplatila „Monusu", nego preduzeću „Tobako impuls" čiji je vlasnik Dejan Stanković. To ima smisla kao kad bi Aleksandar Vučić rekao da nema veze sa Andrejem Vučićem.

Ipak, Peconiju je izgledalo da mu se sreća nasmešila kad su američke obaveštajne službe prinudile srpsku vlast da razbije Šarićev narko-kartel. U bekstvu, Šarić je imao prečeg posla od potraživanja dugova. Hapšenje, izručenje Srbiji i pokretanje sudskog postupka značajno su uticale na promenu okolnosti. Šarić je dobio priliku da komunicira sa saradnicima na slobodi i da ih ovlasti da uteruju dug. No, lakše je prošvercovati sto tona kokaina iz Kolumbije, nego izvući dinar iz Peconijevog džepa.

Teškog posla prihvatio se Šarićev kum Željko Rutović. S više od 25 godina iskustva u saradnji s kolegama iz podzemlja, Rutović je bio strpljiv, nije vršio suviše jak pritisak, ali nije ni odustajao. Peconi nije bežao, ali nije ni vraćao pare. U početku nije ni lagao, ne mnogo. Zaista nije imao tu količinu novca.

Peconi je poslovnu hobotnicu širio najprimitivnijim prevarama i mahinacijama. U praksi, to izgleda ovako: preko svog „Inveja" kupio je „Rubin", ali nije dao ni dinara, već je kruševačku firmu odmah stavio pod hipoteku i uzeo kredit, koji je iskoristio za kupovinu sledećeg preduzeća.

Po tom sistemu uzeo je i „Vital" iz Vrbasa, uljaru „Sunce", „Milan Blagojević" iz Smedereva, pančevački „Ratar" i ostale firme. Bez obzira da li je firme privatizovao odjednom ili u dužem vremenskom periodu, kupujući akcije na berzi, njihovu imovinu je davao kao zalog bankama od kojih je dobijao kredite, koje je otplaćivao samo kad je baš bio prinuđen. Da bi izbegao kolaps, „Invej" je 2014. godinu završio s gubitkom od čak osam milijardi dinara. Sledeće godine ista kompanija ostvarila je prihode od 11,4 milijarde dinara, s dobiti od 542 miliona dinara. Razlika u poslovanju tokom te dve godine, pokazuje da je „Invej" 2014. pao u dubiozu jer je morao da otplati zaostale kreditne rate, pa čak i deo poreza državi.

Iako je u tom periodu ostvarivao prihode od po 100 miliona evra godišnje, Peconi nije ni dinar vratio Šariću. Umesto toga, zaoštrio je odnose s poveriocem i njegovim zastupnicima. Pomislio je da je jači, pa da ne mora da vrati što je uzeo. Pokajao se 22. marta 2017. godine, kad ga je izrešetao Željko Rutović.

Šarićev kum mu je sa šest metaka u noge poslao poslednju opomenu da vrati pozajmicu od deset miliona evra.

Ranković je ostao trajni invalid, s omčom oko vrata za koju ne zna kad će da se zategne. Zatvorio se u stan, okružio se privatnim i policijskim obezbeđenjem, ni u kupatilo ne ide bez pištolja. Bez obzira na sve sigurnosne mere, zna da ga ništa neće spasiti ako Šarić odluči da primeni konačno rešenje. U paranoji, Peconi ne veruje nikome, pa ni Vučiću, koji mu plasira uverenja da je najgore prošlo, da je Rutović reagovao na svoju ruku, bez Šarićevog odobrenja.

Koliko Šarića, Peconi se plaši i Vučića. Ima razloga. Otkad je ušao u krupni kriminal, podmićivao je svakoga ko mu je bio potreban: policajce, sudije, advokate, novinare i, naravno, političare. Kao talentovanog lopova, eksperta za krađu automobila, angažovala ga je Državna bezbednost. U vreme sankcija i inflacije, povereni su mu veći poslovi. Švercom duvana, nafte i ostale akcizne robe stekao je prvi milion maraka. Veći deo zarade davao je šefovima iz DB-a i SPS-a. Promenila se vlast, ali ne i Peconijev način poslovanja.

- Malo smo pritisnuli Predraga Rankovića, on je sve priznao i pristao da nam da dobar deo para. Tako je rešio problem i postao gospodin čovek - priznao je Dušan Mihajlović, DOS-ov ministar policije, način na koji je Peconi prešao na stranu političkih i mafijaških pobednika.

U vreme „Sablje", posle ubistva Zorana Đinđića, Peconi je proveo tri meseca u pritvoru. Od hapšenja, veće reakcije je izazvalo njegovo puštanje na slobodu. Danima je Demokratska stranka Srbije štancovala saopštenja u kojima je zahtevala odgovor na pitanje - zašto je Peconi pušten iz pritvora.

- Zašto su, bez ikakvog obrazloženja, pušteni iz pritvora Milan Narandžić Limun i Predrag Ranković Peconi? Prema brošuri MUP-a Srbije, pod nazivom „Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom na teritoriji Srbije", ta dvojica su istaknuti članovi surčinskog klana, koji postoji i deluje od 1990. godine - navodi se u jednom od tih saopštenja DSS-a.

Nije prošlo mnogo vremena, DSS je došao na vlast, a Peconi je za Vojislava Koštunicu i njegove saradnike postao ugledni privrednik. Upravo u tom periodu, od 2005. do 2008, Peconi je privatizovao većinu preduzeća i postao ovo što je danas.

- Kada pogledamo gospodina Rankovića, obratite pažnju u kojim je privatizacijama on učestvovao. U firmama u kojima se proizvodi, u kojima se radi. To nije trange-frange, trgovina... Mislim da on ima dosta hrabrosti da na ovom tržištu uđe u takve neke stvari, da se bori s onim što je proizvodnja. Ja mislim da je Srbiji potrebna proizvodnja - objašnjavao je zaokret u odnosu DSS-a prema surčinskom mafijašu Dragan Šormaz, tada visoki funkcioner Koštuničine, a danas Vučićeve stranke.

I vlast Borisa Tadića i Ivice Dačića dobro je sarađivala s gospodinom Rankovićem, takođe na štetu građana Srbije. Objašnjenja su bila ista kao Koštuničina, „on zapošljava mnogo radnika i investira u proizvodnju".

Takva priča za lakoverne nije mogla da sakrije istinu o hiljadama tužbi radnika čija su prava oštećena u brojnim Peconijevim firmama. U većini su organizovani štrajkovi, ljudi su pretili samoubistvom, blokirali ulaze u pogone, sedeli na krovovima, pozivali vlast da poštuje zakone i zaštiti ih od robovlasnika koji se predstavlja kao biznismen.

Surčinski tajkun je torturu nad radnicima sprovodio uz pomoć batinaških odreda i sindikata koje je sam formirao. Naročito se ponosio trikom koji je smislio kako bi kaznio nezadovoljne radnike uljare „Sunce" iz Sombora, kojima je naredio da svakodnevno putuju u Vrbas, da rade u njegovoj drugoj fabrici. Preterao je, pa je reagovalo ministarstvo rada, na čijem čelu je bio Rasim Ljajić, koji ga je jedva ubedio da odustane od takve torture.

„Invej" danas ima oko 1.500 zaposlenih i vlasništvo u toliko preduzeća da Peconi, ni da je sto puta pametniji, ne bi mogao da zapamti njihove nazive. Na njegovu žalost, zamršena struktura poslovnog sistema uskoro će se rasplesti. Imperija je već počela da se nezaustavljivo raspada, bez šanse za oporavak. Uz pomoć vladara, kome uredno plaća reket, Ranković bi nekako mogao da reprogramira dugove prema bankama i državi. Možda bi našao i neki milion evra da podmiri Šarića, ali ne može da se odupre pritiscima spolja, iz Vašingtona i Brisela.

Iako je u poslednje vreme ponudio usluge američkim obaveštajcima, dobio je signale koji mu se nisu svideli. Za normalizaciju Srbije, bez čega nema ni govora o nastavku procesa pridruživanja Evropskoj uniji, jedan od osnovnih uslova je vladavina prava. Samo u pravnoj državi može da se razvija zdrava privreda, a to je u suprotnosti s interesima svih srpskih peconija. U normalnim tržišnim uslovima, oni ne mogu da opstanu. Porez mora da se plati, krediti takođe. Dakle, katastrofa za lopove. Šta ih čeka već se videlo na „Agrokoru" i drugim primerima iz Hrvatske i regiona.

U Srbiji je, s istančanim instinktom za samoodržanje, prvi reagovao Željko Mitrović. Čim je shvatio da je njegova ružičasta fabrika laži osuđena na nestajanje, počeo je da rasprodaje deo po deo. Pink BiH i Pink Montenegro prodao je američkom fondu KKR, koji već poseduje SBB i, preko svoje ćerka-firme „Junajted Grup", televiziju N1, kao i niz drugih kanala. Mitrović se tako rešio ogromnih dugovanja, jer je samo Pink Montenegro bio u gubitku 7,5 milijardi dinara.

Ali, Ranković nije Mitrović. Mitrović nije povodljiv, savetnike čuje, ali odluke donosi sam. Ranković nije tog kalibra. Iako je uveren da je najpametniji, ne ume da se odupre besmislicama kojima ga truju neznalice iz njegovog okruženja.

- Ma, vidiš, stranci su optuživali Ivu Sanadera i Ivicu Todorića, a šta im fali... Na slobodi su, puni su para, niko im ništa ne može. Tek u Srbiji ništa neće moći da sprovedu, ovde će uvek ostati isto - tvrdi Milomir Marić, urednik Televizije Hepi, kako bi amortizovao Peconijev strah i pripremio ga za propast.

Ranković ništa nije naučio ni na primeru Bogoljuba Karića. Kad je, posle povećeg reketa, rešio probleme s tužbom za pljačku „Mobtela", Karić se vratio u Srbiju, ustalasao javnost pričom o megalomanskim poslovnim planovima i ekspresno pobegao u Minsk, na sigurno. U svom stilu, on uvek može da glumi klovna, da plasira šarene bajke, ali nema šanse da se otvori i uloži ni jedan jedini dinar u neki realni posao.

Da je normalan, Peconi bi sledio Karićev primer. Prodao bi sve što može, prebacio novac na bezbednu udaljenost i nestao, sve s nadom da će ga zaboraviti istražni organi. Međutim, Vučić je dobro primetio, Peconi nije takav. Ako preživi Šarića i Vučića, nastaviće da se gica i da iz invalidskih kolica gleda kako se urušava „Invej". Na kraju, završiće u nekoj ćeliji, gde mu je mesto.

A put prema zatvoru mu ubrzano pripremaju saradnici. Glavni organizator prikupljanja dokaza da se Peconi smesti na doživotni boravak u Požarevcu je Aleksandar Kajmaković, njegov zastupnik u nekoliko preduzeća, tvrdi istraživač Magazina Tabloid Goran Mitrović.

A Kajmakovuić je blizak načelniku Policijske uprave Beograda Veselinu Miliću, takoreći su nerazdvojni. Kajmaković vodi Peconijeve restorane i kafiće, među kojima je najpoznatija Kasina na Terazijama, u centru Beograda. Peconi je voleo da ga policija voli, pa je tako nekadašnjem načelniku SBPOK-a ozidao i vilu!

Kajmaković pomaže Veselinu Miliću da se slože dokazi, koji već postoje, jer je načelnik PU Beograda Milić pre dve godine smemno načelnika odeljenja za privredni kriminal koji je bio spremio krivičnu prijavu protiv Predraga Rankovića za utaju poreza i druga krivična dela, u saradnji sa tadašnjim direktorom Poreske uprave Srbije, uz obrazloženje da se '' ne može hapsiti jedan od najvećih poreskih obveznika Srbije''.

Peconi misli da su mu glavni protivnici Darko Šarić i Željko Rutović. Opustio se, tako da će kum Vujica, u njegovom slučaju, biti pomeniti Aleksandar Kajmaković, koji će biti zaštićeni svedok protiv mafijaša iz kolica.

Nastojeći da se opere od sramne i kriminalne saradnje sa Peconijem za potrebe Aleksandra Vučića, Milomir Marić na sva usta po gradu ogovara Peconija, iznoseći pikantne detalje iz njegovog života i poslovanja. Ima onih koji sastavljaju mozaik Peconijeve optužnice. A i neki moćni ljudi iz BIA pokušavaju da se ugarde u buduće ''privođenje Peconija'' pravdi.

I Dušan Odžaklić, koji vodi Peconijeve butike zna kako se peru i suše pare preživelog člana surčinskog klana.On ume da ih stavi mi u svoj džep i da s ebe opere, cinkareći gazdu Peconija.

Magija iz policije, na čelu da Veselinom Milićem, pokušava da slobi Peconijeve ratne drugove, koji se još drže omerte i koji su mu svo vrme bili odani i verni, mada ih on nikada nije dovoljno nagrađivao, da im se oduži.

Peconi će, skoro je sigurno, biti prvi srpski tajkun kojeg će dovestgi do prosjačkog štapa.

Peconi bi morao odmah da angažuje ekipu advokata koji će ga braniti, da ih unapred plati, jer će mu imovina biti zamrznuta i zaplenjena, da na vreme obezebdi zeta i kćerku. Advokati moraju biti pouzdani, vični da ga javno brane. Peconijevim hapšenjem počeće čišenje Srbije, a on bi mogao da sa sobom u Požarevac povede mnoge kojima j punio džepove.Morao bih dosta da nauči na slučaju gospodina Šarića, koji se dostojanstveno ponaša u zatvoru i nije slomljen.

Nastaviće se

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane