Natrag

Da se ne zaboravi

Tito u Beogradu: nekoliko političkih i intimnih detalja

Bitka za glavni grad

Za tri godine, tačnije, 2021., biće tačno sedamdeset godina od početka izgradnje Novog Beograda (mada je taj projekat planiran i skoro započet pre Drugog svetskog rata). Novi Beograd su sagradile omladinske radne brigade iz svih krajeva tadašnje zajedničke domovine, ali im ni do današnjeg dana niko nije ni spomenik podigao na mestu ovog njihovog herojskog pregalaštva. Tim povodom, ali i zbog nekih ličnih, intimnih "epizoda" Maršala Jugoslavije, Josipa Broza Tita, inače, nedovoljno istraženih u "paralelnoj istoriji" jugoslovenskih komunista, piše najstariji živi srpski novinar, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata i šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ

Milentije Pešaković

U dnevnom listu "Politika", u rubrici "Među nama", Dragan Marković iz Beograda, objavio je dva teksta (04.05. i 11.05. ove godine) o Vladi Iliću, predratnom fabrikantu u Beogradu, jedno vreme i predsedniku Beogradske opštine. U prvom tekstu se konstatuje da nije Josip Broz Tito, kako se pričalo i verovalo, inicijator izgradnje Novog Beograda, te da je za početak izgradnje Novog Beograda najzaslužniji upravo Vlada Ilić koji je pre rata bio predsednik Beogradske opštine! Za vreme njegovog mandata zaključen je ugovor sa jednom stranom firmom koja je pre rata počela nasipanje terena za izgradnju Novog Beograda.

Tačno je, međutim, da je Novi Beograd izgrađen u Titovoj eri, radnim omladinskim brigadama sastavljenim od omladinaca i omladinki iz svih krajeva Jugoslavije. Slično kao što su izgrađene pruge Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo, autoput Beograd-Zagreb i mnogi drugi objekti.

Od 11. aprila 1948. do kraja 1951. godine, više od 200 hiljada mladića i devojaka iz svih krajeva Jugoslavije učestvovalo je u omladinskim radnim brigadama na izgradnji Novog Beograda. Odlučeno je da se na Novom Beogradu podigne spomenik u znak priznanja omladini Jugoslavije koja je izgradila Novi Beograd. Ta odluka još nije ostvarena i bio bi red, ako ne ranije, onda da se spomenik podigne 2021. godine na sedamdesetu godišnjicu završetka izgradnje Novoga Beograda.

Ja bih podsetio na vrlo značajnu, a malo poznatu činjenicu, da je 1945. godine Tito predlagao da glavni grad Srbije bude Kragujevac, a da Beograd bude samo glavni grad Jugoslavije (ne i glavni grad Srbije). Govorio je, da bi to bilo "...vrlo lepo primljeno naročito u Hrvatskoj i Sloveniji..."

Od svog ratnoga skojevskog drugara Miodraga Mijovića iz Prokuplja čuo sam za ovaj podatak i da je u nekim republičkim ministarstvima već bilo i pakovanje arhive da se nosi u Kragujevac. Mile Mijović bio je odmah po osnivanju vlade republike Srbije 1945. godine šef kabineta ministra Petra Stambolića pa je i sam u tome ministarstvu pakovao arhivu (da je nosi u Kragujevac!).

Godine 1963. kada sam postao šef kabineta Jovana Veselinova, sekretara CK SK Srbije, čuo sam da je ta Mijovićeva priča istinita. Veselinov mi je rekao da je tačno i da je to bila ideja Staroga, ali da se tome predlogu odlučno suprotstavio drug Blaško (Blagoje Nešković), tada sekretar centralnog komiteta KP Jugoslavije za Srbiju i predsednik vlade Srbije. Bio sam radoznao, pa sam zamolio Branu Petrović, koju sam poznavao još iz ratnih skojevskih dana, da mi aranžira razgovor sa Neškovićem, tadašnjim njenim suprugom. Brana je tada bila direktor nuklearnog instituta u Vinči. Upriličila mi je sastanak sa svojim suprugom Blagojem Neškovićem u njihovom stanu u Molerovoj ulici broj 11., blizu Kalenićeve pijace. U tome razgovoru Blagoje Nešković mi je potvrdio predlog, tačnije zahtev, Josipa Broza Tita da glavni grad Srbije bude Kragujevac, a Beograd samo glavni grad Jugoslavije. Nešković mi je dokazivao da se on tom predlogu Titovom usprotivio, najkraće iz sledećih razloga: preseljenje glavnoga grada Srbije u Kragujevac ne bi bilo lepo primljeno ni u Beogradu ni u Srbiji.

Nešković je izašao sa argumentima: "...Danas kada oskudevamo u svemu i svačemu investirati ogromne sume novca za izgradnju neophodnih objekata u Kragujevcu za vladu Srbije i njenih ministarstva bilo bi nerazumno. Uz to nema nijedne zemlje u kojoj je vlada u jednom glavnom gradu, a u drugom gradu nacionalna Akademija nauka i umetnosti, Narodno pozorište, koj bi, svakako, ostali u Beogradu, ne bi se selili u Kragujevac..." Napomenuo je i ovu činjenicu: "...Moskva je glavni grad Rusije i Sovjetskoga saveza!"

Budući da je Nešković bio odlučan u svojoj argumentaciji, Tito više, kako mi je svedočio Jovan Veselinov, nikada nije ponovo pokretao to pitanje. Što se tiče Novog Beograda, najkraće o jednoj „paklenoj" kombinaciji koja nije mogla da bude kreirana bez Titovog znanja i odobrenja: na Novom Beogradu izgrađena je velelepna (velika) zgrada Saveznog Izvršnog Veća! Uskoro je na Novom Beogradu sagrađena i zgrada Centralnog komiteta komunističke partije Jugoslavije u kojoj su bili smešteni i Savezni odbor socijalističkog saveza radničkog naroda Jugoslavije, Saveza omladine Jugoslavije i Savez Anrtifašističkog fronta žena Jugoslavije.

Bila je doneta interna odluka da se na Novom Beogradu, sagradi velelepna zgrada savezne skupštine Jugoslavije u kojoj bi sve sale za plenarne sednice i sednice odbora bile ispod zemlje sa specijalnim uređajima za osvetljenje i cirkulaciju vazduha.

Na svečanoj sednici Centralnog komiteta komunističke partije Jugoslavije 1959. godine, povodom jubilijarne godišnjice imenovanja Josipa Broza Tita za generalnog sekretara KPJU, pored ostalog donete su i sledeće četiri odluke: da se u Beogradu sagrade spomenici Marksu, Engelsu i Lenjinu i spomenik u slavu Narodno oslobodilačke i partizanske borbe u Jugoslaviji. Takođe, na Novom Beogradu, na prostoru između zgrade Saveznog izvršnog veća i Centralnog Komiteta, trebalo je da se sagradi velika zgrada Muzeja narodno-oslobodilačke borbe i pobede socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Nijedna od tih odluka nije ostvarena.

Bila je u pozadini ideja da onda Novi Beograd bude proglašen glavnim gradom Jugoslavije, jer su već na njegovom terenu sagrađeni reprezentativni objekti Jugoslavije.

Zgrada Savezne Vlade, zgrada Centralnog Komiteta, zgrada muzeja NOB-a i revolucije Jugoslavije i zgrada Savezne skupštine.

Bila je započeta izgradnja zgrade muzeja revolucije (NOB-a), ali su Slovenija i Bosna i Hercegovina minirale izgradnju tog objekta. Slovenija je tvrdila da ne može ništa od objekata i predmeta, koji su vezani za narodno oslobodilačku borbu u Sloveniji, da otuđi sa svoje teritorije. Slično je postupila i Bosna i Hercegovina govoreći: „...Ako bi smo iz BIH prenelo sve predmete koji su u vezi sa narodno - oslobodilačkom borbom na teritoriji Bosne i Hercegovine, BIH bi ostala prazna".

Slovenija je blokirala nameravanu izgradnju nove zgrade savezne skupštine na Novom Beogradu, ta je izgradnja trebalo da se finansira iz saveznog budžeta, a Slovenija je godinama obezbeđivala dvadeset odsto od ukupnog iznosa saveznog budžeta. Govorili su: "Dobra je zgrada savezne skupštine u Beogradu, koja je podignuta pre rata..."

U međuvremenu na Novom Beogradu podignut je kongresni kompleks "Sava Centar". Uz „Sava Centar" sagrađen je u međuvremenu veliki, internacionalnog karaktera, Hotel - „Interkontinental".

Godine 1972. na sednici komisije CK SKJ, za društveno-ekonomske odnose (predsedavala je toj sednici dr. Savka Dapčević Kučar, predsednica CK SK Hrvatske) bio sam učesnik u radu te komisije-član te komisije prof. dr. Branko Horvat predložio je da glavni grad Jugoslavije ubuduće bude Novi Beograd, a ne Beograd, i u tom slučaju Novi Beograd da bude van teritorije republike Srbije. Isto kao što je Vašington van teritorije bilo koje savezne države u Americi.

Taj predlog nije kasnije razrađivan i nije realizovan.

U toku priprema Ustava Jugoslavije, koji je usvojen 1963. godine, niko nije istupio sa tim predlogom, što je Branko Horvat, izgleda, očekivao. Horvata sam odlično godinama poznavao i bio sam veoma iznenađen kad je na Komisiji CK SKJ 1972. predložio da glavni grad Jugoslavije bude Novi Beograd, a ne Beograd, i da u tome slučaju Novi Beograd ne bude u sastavu republike Srbije. Pitao sam ga: "...Otkud Branko sada ovaj tvoj predlog?!, on mi je odgovorio: Omnia mutantur, nihil interit-Sve se menja, ništa ne propada!

Ta ideja nije artikulisala ni u pripremama za Ustav iz 1974. godine! Verovatno je ocenjeno, a Tito, ko bi drugi, da bi bilo previše na račun Srbije sada još i ovo uglaviti u novi, slobodno se može kazati „dezintegracioni" Ustav 1974.godine. Možemo da zamislimo kakav bi položaj i kakva situacija sa Novim Beogradom, van teritorije Srbije, kao glavnim gradom Jugoslavije, bila posle raspada Jugoslavije! Kakve bi tada bile kombinacije i borbe među republikama i Srbije u toku sukcesije. U produžetku teksta, još nekoliko rečenica o Titu i Beogradu, ali i o nekim prvorazrednim intimnostima Tita i njegove porodice.

Tito je Hrvat, Zagorac, rođen u Kumrovcu. Dugo je živeo u Zagrebu. U Zagrebu je bilo i sedište CK kominističke partije Jugoslavije, čiji je on generalni sekretar bio više od decenije pre rata. U Zagrebu je bilo i sedište delegata kominterne za Jugoslaviju. U Zagrebu je bio i veliki obaveštajni biro Sovjetskog Saveza. Zbog svega toga, Tito je bio, što je i razumljivo, miliji Zagreb od Beograda.

Preokret je nastao u aprilu 1941. godine. Po sećanju i pisanju njegove nevenčane supruge Herte Has, kad je Tito ujutru 06.aprila preko radija čuo da je Beograd bombardovan on je hitro ustao, stegao pesnice i obe ruke podigao u vis i kliknuo:"Sada ću ja biti general".

Sa Josipom Kopiničem, delegatom kominterne, Tito je 10. aprila 1941.godine na ulicama Zagreba, posmatrao ulazak nemačkih trupa u Zagreb. Bio je vidno uzbuđen kada je gledao kako masa Zagrepčana, muškaraca i žena, mladih i starijih, zasipa poklicima i cvećem nemačke vojnike. Tito je tada kazao Kopiniču: "Od ovoga brašna, kruha biti neće"!

Odlučio je da napusti Zagreb i da ilegalno pređe u Beograd. Pre nego što je krenuo za Beograd kupio je i zaklao je veće prase. Uredio je meso, slaninu, osušio i ostavio svojoj nevenčanoj supruzi Herti Has da bi imala pojačanu hranu jer je dojila malog Mišu, njihovog sina. Herta je posle rata objavila u beogradskoj „Ilustrovanoj Politici" da ona to meso nije jela, nego da je čuvala da počasti crvenoarmejce kad stignu u Zagreb.

Bio je još jedan detalj koji me je motivisao da razgovaram sa Hertom Has neposredno. Ja sam bio novinar, komentator u „Ekonomskoj Politici" a Herta je radila kao savetnik za radnu snagu i zapošljavanje u Saveznom zavodu za društveno planiranje. Tada sam ja nju nekoliko puta kao novinar sreo. Kada sam razgovarao sa Hertom izrazio sam joj svoje čuđenje da je ona verovala da će Crveno Armejci umarširati tako brzo u Beograd i Zagreb. Odgovorila mi je: "...Druže Pešakoviću, pa ko bi 1941. otišao u partizane, da je znao da će rat da traje četiri godine?! Svi smo mislili da će Crveno Armejci stići za nekoliko meseci!"

Drugi detalji govore još nešto...Naime, kako je bilo očigledno da će je ustaše uhapsiti 1942. godine, Herta Has je svog malog sina-zvali su ga tada Miša-ostavila na čuvanje zagrepčanki Rebrači, Srpkinji iz Like. I objavila je to Herta, da njen mali sin nikako nije mogao da zaspi ako Rebraču ne drži za uho.

O Aleksandru - Miši Brozu, Titovom i Hertinom sinu, i ovaj detalj: posle oslobođenja Beograda 1944. godine, Tito je „krstio" svog sina i dao mu je ime Aleksandar. Po imenu Aleksandra Rankovića, Titovog višedecenijskog saradnika. Tih godina Ranković je svom sinu dao ime Slobodan. Po imenu Slobodana Penezića Krcuna, Rankovićevog odanog druga i prijatelja. Petar Stambolić je svom sinu dao tada ime Mihajlo, po ilegalnom imenu dr. Blagoja Neškovića sekretara Pokrajinskog komiteta komunističke partije Jugoslavije za Srbiju. Tom „epidemijom" bili su inficirani i mnogi drugi partizanski funkcioneri u Beogradu i Srbiji. O tome je pisao u svojim sećanjima general major Ljubodrag Đurić koji je tih meseci i godina bio svakodnevno u Titovom društvu i drugim Titu bliskih funkcionera. Titov sin Aleksandar, nosio je to ime sve do Brionskog plenuma na kome je Tito oterao Aleksandra Rankovića.

Tito je za sve vreme posle oslobođenja živeo u Beogradu. Najkraće: on je ponekad i posle rata znao da kaže: "...Predratna beogradsa buržoazija", „...Beogradska velikosrpska klika", „...Beogradska čaršija"...

Pri tome je mislio na kritičko ponašanje Beogradskih intelektualaca, pre svega književnika, profesora filozofskog fakulteta i drugih intelektualaca koji su se najčešće okupljali oko hotela „Moskva", „Mažestik" i „Kluba književnika" u ulici Francuskoj broj 7.

Inače, u raznim prilikama, sa apetitom je odobravao proširenje Beograda, posebno Novog Beograda, a to je naročito bilo kad je Tito bio lider nesvrstanog pokreta, a Jugoslavija i Beograd slovili kao centar nesvrstanog pokreta. Budući da su prestonice svih država oko Jugoslavije: Bukurešt, Budimpešta, Beč Rim i Atina brojčano bili veći od Beograda, bila je akciona parola, koju je i Tito podržao-Beograd mora biti dvomilionski grad!

Konačno, Tito se nekoliko godina pred svoju smrt javno, pred televizijskim kamerama, zapitao: „...Pa dobro, gdje ja da budem sahranjen ako umrem? Možda u Kumrovcu gdje sam rođen i gdje su sahranjeni moji preci, ili možda na Sutjesci, gdje počiva sedam hiljada mojih boraca, ili možda u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije? Mislim da je najbolje u Beogradu, jer u tom gradu smo donijeli sve najvažnije odluke, počevši od odluke o dizanju ustanka, 4 jula 1941. U Beogradu smo donijeli i sve ustave i sve zakone od vitalnog značaja za razvitak Jugoslavije..." Konačno, tako je i bilo. Tito je sahranjen po sopstvenoj želji u Beogradu. Verovatno da je Tito sahranjen u Kumrovcu ili na Sutjesci ili možda u Zagrebu, danas njegov grob možda ne bi ni postojao. U Beogradu počiva mirno u „Kući cveća". Mnogi ga titulišu epitetom velikanom i zaslužnim državnikom za razvitak Jugoslavije, pa i Srbije. Drugi ga zasipaju kritikama, kao velikog neprijatelja Srba i Srbije, pa o čoveka koji je pred svoju smrt doneo ustav i mnoge zakone koji su stimulisali razbijanje jugoslavije u krv i nesreći, pre svega srpskog naroda.

Na kraju još par rečenica o jednoj vrlo velikoj intimi Josipa Broza koja ga vezuje za Beograd...

U dvorištu Beloga dvora sahranjena je Davorjanka Paunović, Titova lična sekretarica od njegovog dolaska u Beograd 1941. pa do kraja njenog života 1946. godine. To je prvi slučaj da je neka osoba sahranjena van zvaničnih grobalja u Beogradu!

Zašto je to tako urađeno? Po jednoj verziji to je bila Titova želja. Pored groba sagrađena je klupa na kojoj je-po toj verziji-Tito povremeno sedeo i sećao se Davorjanke i njihovih intimnih detalja.

Po drugoj verziji, koja je čuvana kao velika tajna, a koja je meni u velikom poverenju svojevremeno ispričao general-major Ljubodrag Đurić, koji je od jeseni 1944. pa do novembra 1952. godine bio svakodnevno u Titovoj blizini-bio mu je jedno vreme šef vrhovnog kabineta, kasnije generalni sekretar Vlade Jugoslavije-Tito je bio tada predsednik Vlade DFJ, pa FNRJ.

Davorjanka je za vreme rata teško obolela na plućima. Odmah po oslobođenju Beograda poslata je u SSSR na lečenje u sovjetskim sanatorijumima. Po povratku, nastavila je da bude lična sekretarica Titova. Ali Titu je ubrzo bila sumnjiva. Uvek kada je Tito razgovarao sa američkim ili britanskim ambasadorom, Davorjanka je držala otvorena vrata između svoje sobe i i Titovog salona u kome je on razgovarao sa pomenutim ambasadorima. Tito i „bezbednjaci" posumnjali su da možda Davorjanka nije zavrbovana od NKVD dok je bila na lečenju!? Drugo, kažu da su turbekolozne žene seksualno agresivnije, „navalentne" pa se i Davorjanka tako ponašala. To je Titu smetalo, jer je on izgleda već bio „bacio oko" na jednu pravu Ličanku, Jovanku Budisavljević.

Dakle, očito da je "smetala drugu Starome" kako su govorili bliski Titovi ljudi. I onda je Mitar Bakić dobio zadatak da Davorjanku "odstrani". Tako je ona otrovana!

Razmatralo se: ako bi bila sahranjena na groblju u Beogradu ili Požarevcu-Davorjanka je bila Požarevljanka, još su joj bili živi roditelji, kad je sahranjena - neko bi mogao da otkopa grob i ustanovi trovanje! A to bi bilo krajnje neukusno, čak i opasno. I što je sigurno-sigurno-Davorjanka je zbog toga i sahranjena u dvorištu Beloga dvora.

Po mome sudu ova činjenica: da je Davorjanka Paunović sahranjena u dvorištu Belog dvora, da je bila sumnjiva-možda zavrbovana od sovjetske obaveštajne službe-otvara niz delikatnih i političkih i moralno suštastvenih pitanja i dilema.

Recimo, pitanje: a šta je to Tito razgovarao sa ambasadorima Amerike i Engleske, što on-Tito -ne bih želeo da znaju sovjeti, Staljin? I zbog toga Tito je želeo da se oslobodi Davorjanke kao moguće sovjetske obaveštajke? I niz drugih drugih sličnih razmišljanja, pitanja. To svaki čitalac ovog moga razmatranja (ili samo nagoveštaja moguće istine) može dalje za „svoj groš" da postavlja i odgovara.

Zbog političke sumnje i eventualne „seksualne navalentnosti" lišiti nekoga života, i to godinama najbližega i najpouzdanijega saradnika-zar to nije krajnji greh, vekovni pritisak za savest, itd? Pri razmišljanju na ovu temu, izgleda da kod Tita i njemu bliskih-nije bilo dvoumljenja. Tito i komunisti nisu verovali u Boga, zagrobni život, raj i pakao, i s tim u vezi sve druge posledice. Prema tome, nema straha od Boga, sveviditelja i nepristrasnoga sudije! Tito je bio generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, i još više: bio je vođa revolucije! Ovo: Tito je vođa revolucije, naročito je podvlačio moj šef Jovan Veselinov, stari komunista , boljševik. U interesu revolucije, vođa revolucije mora uvek da ima odrešene ruke, lišen svake sumnjičavosti, straha i drugih „psiholoških", pogotovu „religioznih" motiva i natruha!

U slučaju koji je povod za ovo kratko rezonovanje: za Tita, vođu revolucije i same tokove revolucije, neophodno je da vođa revolucije, ponavljam, „mora uvek da ima odrešene ruke, punu slobodu u donošenju odluka", pa u tome kontekstu: bolje je nekada i pogrešiti u konkretnoj odluci, nego strepeti i u toj situaciji donositi odluke koje možda neće biti u korist daljih, pravilnih tokova revolucije. Revolucija, Revolucija!

Inače, meni lično najviše je žao zbog pogibije Ive Lole Ribara i prerane smrti Davorjanke Paunović. Oboje su sav svoj život, svu svoju mladost posvetili revoluciji, pobedi, slobodi, i Lola je na pragu slobode poginuo na Glamočkom polju od nemačkih aviona. Davorjanka je dočekala slobodu, ali je prvih meseci po oslobođenju tragično okončala svoj život. Slava i Loli i Davorjanki!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane